Da živimo u krajnje čudnom, nekada i potpuno suludom svetu, najbolje će nam pokazati nedavna tragedija koja se odigrala u Iranu, mada je bolje reči užasan zločin koji je iranska država počinila prema jednoj devojci. Pripadnici moralne policije – da, to zaista postoji – krvnički su prebili Mahsu Amini, devojku staru samo 22 godine. Od posledica batina devojka je upala u komu, kasnije i preminula. „Razlog“ za ovo bestijalno prebijanje i ubistvo Mahse Amini bio je što ona na ulici nije „pravilno“ nosila hidžab. Njeno ubistvo izazvalo je velike proteste na kojima će se, nadamo se, iranske žene uspeti da se izbore za svoja prava. U toku ove godine na ugroženost žena podsetio nas je i povratak talibana na vlast u Avganistanu, gde su sva prava žena u potpunosti ukinuta. Da sve bude još tragičnije, položaj žena u Iranu i Avganistanu je pre samo nekoliko decenija bio znatno drugačiji. Kada se pogledaju stare fotografije, nastale pre iranske revolucije ili dolaska talibana na vlast, videćemo devojke bez hidžaba, ali i žene koje se školuju, rade, suštinski: videćemo ljudska bića koja žive slobodno. I to je u ovoj priči zapravo najstrašnije. Dovoljno je da degenerici – ovo nimalo nije preterana kvalifikacija, naprotiv – dođu na vlast i da brojna ljudska prava, za koja se nekada i decenijama borilo, odu u potpuni zapećak. Opasnost od takvog sveta nedavno je i pokazana u našoj zemlji. Jašući na populističkom talasu, brojni političari, „društveni radnici“ i crkveni kler listom su ustali protiv gej parade, i to pod paskom zaštite nekakvih porodičnih vrednosti koje zli Zapad i tajni centri moći – razume se, u sprezi sa „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima“ – žele da razore. Naravno, nije se stalo na gej populaciji, naprotiv, to je bila samo pokazna vežba, suštinski: tu gej osobe nisu ni bitne, one su samo upotrebljene zato što privlače najviše pažnje. Tako se odmah krenulo sa predlozima o ograničavanju abortusa, naposletku i njegovoj potpunoj zabrani. Razume se, i ovo je politički legitiman stav, ali problem leži u tome što se taj politički stav – iako on mnogo dublje zadire od promene političke paradigme – pokušava da nametne svima. Privatna odluka da se ne upražnjava abortus ili da se nosi hidžab sasvim je legitimna. Problem je kada se takvi stavovi nameću i onima koji ne veruju u to. I još strašnije je što takvo nametanje dovodi do čudovišnih zločina i terora, nalik onom sa početka teksta. Baš zbog toga je i toliko značajna borba za drugačiji svet. Kako on izgleda sjajno je pokazala Bernandin Evaristo.
Predstavljajući portrete dvanaest žena kroz isto toliko poglavlja, Bernandin Evaristo nam u isto vreme predstavlja današnjicu, ali i nekoliko decenija istorije Velike Britanije. Da bi uspela u tome, ona za junakinje odabira žene različitih doba (i to od tinejdžerke pa sve do starice koja je prešla devedesetu godinu), porekla (tu su belkinje, crnkinje, meleskinje), seksualnih, neretko i rodnih opredeljenja, ali i potpuno divergentnih političkih stavova. Upravo zahvaljujući raznolikosti svih tih sudbina, pred nama se ukazuje veličanstvena slika sudbina žena u proteklih nekoliko decenija.
Prkoseći pravopisnim pravilima (rečenice nikada ne počinju velikim slovima, tačaka na kraju rečenica nema, jedino ih odvajaju pasusi), Bernadin Evaristo odlazi još dalje. Odluka da se na ne tako velikom prostoru prestavi dvanaest junakinja, i to sa narativnim zamahom koji želi da uokviri celi ljudski život, u slučaju nekog manje talentovanog pisca bila bi potpuna katastrofa. U slučaju Bernandin Evaristo to je potpuni književni trijumf. Vešto vodeći dvanaest različitih priča, u isto vreme sjedinjujući ih sve do furioznog epiloga, ona stvara potpuno novu pripovedačku tehniku koja izaziva istinsko divljenje. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Arijana Božović kroz izvrstan prevod romana.
Bernandin Evaristo, jedna od najistaknutijih savremenih britanskih književnih autorki, rođena je u mešovitom braku Engleskinje i Nigerijca. Pohađala je studije glume. Sredinom osamdesetih osniva Teatar crnih žena, prvo pozorište takve vrste u Velikoj Britaniji. Objavila je osam romana i nekoliko knjiga eseja i priča (kod nas je zasada preveden samo ovaj roman), za koje je zadobila niz priznanja. Za roman „Devojka, žena, drugo“ dobila je Bukerovu nagradu 2019. godine.
„radikalne feministkinje tražile su strogo žensku zonu, organizovanu po modelu samoupravne kooperative / lezbejske radikalne feministkinje tražile su sopstvenu zonu što dalje od nelezbejskih radikalnih feministkinja, takođe po modelu samoupravne kooperative / crne lezbejske radikalne feministkinje tražile su to isto ali pod uslovom da se belčugama bilo kog roda zabrani pristup / anarhisti su napustili skup pošto je svaki oblik uprave predstavljao izdaju sve u šta su verovali“, ovako Evaristo opisuje „muke“ poznog feminizma. Nenadmašno duhovito, u isto vreme sa puno istinske privrženosti, ona oslikava današnji položaj žene. Ipak, taj uspon nije došao iznebuha. Opisujući decenije potlačenosti, najvećim delom rasne (kad s belim drugarima pretera u nestašluku, njega jedinog šalju u Kazneni Prostor / kad ga obuzme gnev od tolike nepravde, kažu da se ponaša destruktivno / kad izjuri iz učionice da bi se izduvao, kažu da se ponaša destruktivno), ali i ništa manje i decenije potmule mizoginije koja je uništavala generacije i generacije žena, autorka stvara izuzetno ispripovedani roman, priču o borbi u kojoj se izvojevala pobeda. I borbi koja, nažalost, stoji pred još mnogo žena u današnjici.
Naslov: Devojka, žena, drugo
Autor: Bernandin Evaristo (1959-)
Prevela: Arijana Božović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2021
Strana: 463
Čitaonica, mesto za dobre knjige 