Priču o emigraciji, pogotovo onoj novovekovnoj, možda je najbolje sažeo Miloš Crnjanski u samo nekoliko rečenica: „Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete…“ Ipak, i u isto vreme, život Miloša Crnjanskog, još više njegova dela najbolji su dokaz da ova tvrdnja nimalo nije tačna. Ali tu odmah moramo da napravimo veliku ogradu. Crnjanski pripada nizu „nevoljnih“ emigranata koji su zbog svojih političkih stavova – u njegovom slučaju predratnih desnih „skretanja“ i sukoba sa književnom levicom koja je došla na vlast – morali da napuste zemlju, tj. da se ne vrate u nju. Da sve bude još gore, u emigraciji ga je čekao potpuni poraz. Njegove predratne veštine i znanja nikome nisu trebale, a o nekoj književnoj slavi u emigraciji tek nije bilo govora. Tako je emigracija za Crnjanskog – najvećim delom obrađena u „Romanu o Londonu“, ali i delom u „Embahadama“ – bila potpuni poraz koji je nekako, iako sa velikim zakašnjenjem, anuliran povratkom u zemlju. Tu sreću nije imao ostatak političke emigracije, pogotovo one „ratobornije“, pa su njihove sudbine još teže. Godine, docnije i decenije boravka u inostranstvu, smatrane su za privremenu stvar, tako i život koji je tamo življen. Tu istinsku tragikomičnost najbolje je uporediti sa očekivanjima građanske klase koja se mesecima, nekada i godinama nakon Drugog svetskog rata – kako je to sjajno Pekić opisao u „Godinama koje su pojeli skakavci“ – „tešila“ očekivanjima da promena samo što nije došla, i to najčešće preko uverenja da će „saveznici“ doći i rešiti celu stvar. Naravno, od „saveznika“ nije bilo ništa, pa su i u jednom i drugom slučaju godine čekanja promene poprimale potpunu godoovsku atmosferu. Kad smo već kod Pekića – takođe emigranta, ali voljnog – on emigraciju ovako određuje: „Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena.“ Sa tim osećajem se suočava i novovekovna, kako sociolozi govore, ekonomska emigracija. Iako lišena osećaja odbačenosti (barem političkog progona), ona nekako mora da pomiri rastrzanost između starog života i potpuno novog sveta, što nije nimalo lak zadatak. O takvom životu je Dejan-Tiago Stanković napisao odličnu knjigu.
Nastao iz prvobitne knjige priče istog naziva – o čemu će docnije biti reči – roman „Odakle sam bila, više nisam“ predstavlja svet Lisabona, i to ispripovedan najčešće iz ugla samog pisca. Suštinski, sem nekoliko izleta u istoriju na početku knjige, ovaj roman je priča o samom autoru, njegovim lisabonskim zgodama, ali i pripovest o ljudima koji ga okružuju, među kojima su markantni likovi Komše, Tarzančeta, devojčice Lene, kućne pomoćnice Ljubov…
Dejan Tiago-Stanković je i u ovoj knjizi pokazao izuzetan pripovedački dar. Fokusiran na događaj, pre svega na njegovo transponovanje u književnu formu, on stvara roman u kom je priča ne samo u središtu pažnje, već i svojevrsna svetinja. Čak i kada u pričama predstavlja tegobnost života svojih junaka, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ih kroz suptilni humor i duboko humanističku viziju sveta pretvori u pripovesti u čijem se čitanju istinski uživa. Najbolji svedok tome su molitve jedne junakinje: „ZDRAV, POŠTEN, VREDAN, DOBAR, malo promisli, pa doda da još nije pijanica i tu se nešto zeznula u slovima pa mora da popravi, ali na kraju sve ispada čitko, i nastavlja: NE TUČE ŽENU, malo promisli, pa kad je već pri olovci doda i: NIJE MNOGO RUŽAN.“ Jedini problem sa ovom knjigom je njeno žanrovsko određenje. Nastao iz prvobitne knjige priča „Odakle sam bila, više nisam“ (objavljene pre deset godine), ovaj roman ih proširuje, stvarajući potpuno novo delo, ali sa kompozicione strane manjkavo. Sem Lisabona kao mesta u kom se sve priče odigravaju i pripovedača (samog autora), gotovo da ne postoji kompoziciona nit koja ih spaja. Kako se autoru ovih redova čini, ova knjiga bi savršeno funkcionisala kao zbirka priča, ali i u formi romana ona ne gubi puno na svojoj vrednosti.
Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik preveo je nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi romani „Estoril“ (za koji je dobio priznanje „Branko Ćopić“ i Evropsku nagradu za književnost) i „Zamalek“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.
„Ovde je, naime, postojala Inkvizicija, trajala je skoro tri veka, a jedini zadatak joj je bio modeliranje ponašanja ljudi. Oni koji su preterano štrčali završili su na lomači, generacijama se zbog grube šale gubila glava. Koga zmija ujede, guštera se plaši, a kome je u krv uteran strah od cenzure, samocenzuriše se čak i više nego što treba, sve dok se na kraju svi ne ponašaju tako da se utope u masu, ko se ističe, mora da je lud“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje život Portugalaca i njihov mentalni sklop. Suočenje sa takvim načinom života ljudi sa naših prostora, ali i iz drugih delova sveta, najčešće je daleko od lakog. Opisujući komične obrte koji se gotovo u trenu pretvaraju u tragediju, autor ovog romana sastavlja izuzetnu knjigu, usudićemo se da kažemo verovatno najbolje delo u poslednjoj deceniji koje je za svoju temu uzelo emigrantske sudbine. Suštinski, sudbine ljudi koji dolaze do saznanja da: „Nije ovo laka zemlja da se snađeš i opstaneš, kažem ja. Treba da si mnogo srećan, ili da si mnogo spretan.“ U isto vreme, ovo je odlična knjiga o jednom krajnje zanimljivom gradu koji je u Dejanu Tiagu- Stankoviću dobio dostojnog portretistu.
Naslov: Odakle sam bila, više nisam
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 326
Pročitajte i prikaze romana „Estoril“ i „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića
Čitaonica, mesto za dobre knjige 