Jednu od brojnih čudnovatosti ovih prostora najbolje ćemo videti na primeru Beograda. Iako se zna da je Beograd jedan od najstarijih evropskih gradova – pogotovo ako se u obzir uzme praistorijska Vinča – tragove silne istorije, preko dva milenijuma postojanja, gotovo da nećemo moći da vidimo na njegovim ulicama. Po zvaničnim podacima, najstarija beogradska kuća nalazi se u ulici Cara Dušana koja je sagrađena početkom osamnaestog veka. Od nje su starije samo Bajrakli džamija i zemunska kafana „Beli medved“. Suštinski, sem Kalemegdana, u Beogradu ne postoje javni objekti stariji od tri veka, a sam Beograd je star više od dvadeset vekova. Kako je to moguće? Koliko je to pre svega posledica silnih ratova, to još više proizilazi iz užasno ignorantskog, dobrim delom i potpuno suludog odnosa gotovo svih generacija na ovim prostorima prema prošlosti. Najjednostavnije rečeno, ona se nemilice uništavala. Tako Turci ruše srednjovekovne građevine, Austrijanci ruše turske, Turci ruše austrijanske, Srbi ruše turske, međuratni graditelji ruše ono je preostalo, posleratni graditelji ruše predratne građevine, a početkom devedesetih otpočinje potpuno vandalizovanje grada koje svoj vrhunac doživljava u današnjici. Poslednji ostaci ostataka, ma koliko ovo možda oksimoronski zvučalo, nestaju pod naletom „sumnjivih“ biznismena koji u sprezi sa vlašću trajno menjaju lice grada, u isto vreme brišući i ono malo preživele istorije na beogradskim ulicama. Ipak, ako ostavimo na stranu suludost ovakvog postupanja, ono je u neku ruku i prikaz neminovnog protoka vremena. Svaka generacija nastavlja svojim putem, i to najčešće doslovno preoravajući grobove svojih predaka. Primer kuća na početku ovog teksta nije slučajno odabran. Naprotiv. Ukoliko pratimo istoriju naše civilizacije, kuće predstavljaju jedan od začetaka naše vrste, ali i dobrim delom civilizacijski vrhunac. Ne i manje bitno, kuće su jedan od najboljih načina za spoznavanje načina života u prošlosti. Tako je, da uzmemo samo jedan primer, preko ostataka kuća u neolitu, pre svega u Vinči, moguće spoznati kako je izgledao život u praistoriji. Kuće nam mogu govoriti i o političkom životu. Uporedite samo bogataške vile između dva svetska rata sa čatrljama u kojima je živeo najveći deo stanovništva u našoj zemlji i gotovo sve će vam biti jasno o tom istorijskom periodu. Kuće nam mogu pokazati i razvoj vremena, međuljudske odnose, baš kao i tektonske društvene poremećaje. Da se uverite u to, pročitajte Pekićevo remek-delo „Hodočašće Arsenija Njegovana“ ili izuzetan roman Dženi Erpenbek „Pohođenje“. Sličnu stvar pokazuje i Mladen Milosavljević u romanu „Večna kuća“.
U selu nadomak Smederevske Palanke umro je Miodrag, domaćin kuće. U nju se useljavaju njegov sin, zajedno sa suprugom i detetom. Nerešeni porodični računi sjedinjuju se sa nizom čudnovatih događaja koji svoj izraz zadobijaju u bolesti Miodragovog unuka. Tragajući za uzrokom iznenadne bolesti deteta, ova porodica biva suočena ne samo sa tragovima nimalo prijatne prošlosti, već i sa događajima koji potpuno izmiču zdravom razumu.
Svesno se nadovezujući na svoj prethodni roman „Jezava“ – tu je najpre isto mesto u kom se radnja odigrava, ali i identičan društveni „bekgranud“ – Mladen Milosavljević nas vešto uvodi u već dobro poznati svet. U tom svetu nas čeka izuzetno ispisana hronika nekoliko pređašnjih decenija na ovim prostorima, i to kroz priču o dvojici braće blizanaca. Različiti ideološki, dobrim delom i svetonazorski izbori uzrokovaće gotovo arhetipski sukob braće koji u ovom romanu zadobija sjajan prikaz. Kroz predstavu tog sukoba, ali i pripovedanje o njegovim posledicama, Mladen Milosavljević nas vešto vodi, i to preplićući istorijske događaje, narodna predanja i svojevrsnu porodičnu hroniku na koju se nadovezuje saspenska atmosfera koja će svoj vrhunac doživeti u furioznom epilogu romana.
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Objavio je romane „Kal Juga“ (2018) i „Jezava“ (2020).
„Gledao nas je sa neke visine kao da smo blato u koje se plaši da slučajno ne stane“, ovako Mladen Milosavljević opisuje jednog svog junaka. Na svu sreću, pripovedač nije takav. Zauzimajući neutralni hroničarski pristup, on u ovom romanu opisuje tegobnost sudbina na ovim prostorima, i to najvećim delom izazvanih pogrešnim odlukama junaka. Ovo je posebno bitno u opisima doslovno bratoubilačkog sukoba u Drugom svetskom ratu. Sličan je i upliv, nazovimo ga, fantastičnog u ovom romanu. Nadnaravno u „Večnoj kući“ nije tu samo zarad žanrovskih konvencija, već je, usudićemo se da kažemo, logična posledica realnosti. Ono predstavlja svojevrsno traženje pravde na drugačiji način, i to u svetu koji dozvoljava sve sem pravde. Na nepunih 150 stranica ovog romana, Mladen Milosavljević tako predstavlja nimalo jednostavnu istoriju ovih prostora kroz sudbinu dvojice braće blizanaca i njihovih potomaka, sjedinjenu sa brojnim žanrovskim rukavcima, uspevši da stvori roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i delo koje nas bogato nagrađuje. U središte te priče je kuća, da se vratimo na početak, mesto u kom se ne samo odigrava radnja, već i mesto koje najbolje izražava sudbine brojnih junaka ove izuzetne knjige. Suštinski: kuća, a još više postupci onih koji su je gradili i živeli u njoj, predstavlja svojevrsni usud sa kojim junaci ovog romana moraju da se suoče: „Osetio sam da nas povezuje nešto veće i jače od same zemlje. Bila je to sudbina koja je strpljivo čekala na svoje ostvarenje, meni u to vreme daleka, nepoznata i nedodirljiva.“
Naslov: Večna kuća
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 139
Pročitajte i prikaze romana „Kal Juga“ i „Jezava“ Mladena Milosavljevića
Čitaonica, mesto za dobre knjige 