„Prizvan ili ne, bog je tu“, čuveni je epitaf na Jungovom grobu. On je, gotovo sigurno, najbolji način da se krene sa pričom o religioznosti i uopšte spiritualnosti. A tu priču je najbolje početi upravo sa Jungom i Frojdom. Pored različitih karaktera – Frojd je želeo podražavaoce za svoje učenike i saradnike, gotovo obožavaoce, što Jung po svojoj prirodi nije mogao da podnese – koren njihovog razlaza koji je obeležio psihoanalizu, i ne samo nju, ležao je u različitom shvatanju spiritualnosti. Vera u boga je za Frojda bila atavistička zaostalost ljudskog bića, neurotična i infantilna potreba koju čovek treba da prevaziđe ukoliko želi da odraste. U Jungovom slučaju je to bilo znatno kompleksnija stvar. Iako nije bio pripadnik nijedne religije, on nije odbacio spiritualnost, stvarajući veoma kompleksnu i suštinski naučno nedokazivu teoriju o kolektivnom nesvesnom. O toj razlici Frojda i Junga sjajno je pisao psiholog Majkl Palmer u studiji „Frojd i Jung o religiji“. Ali da se mi vratimo na stvar. Frojdov i Jungov sukob predstavlja jednu od paradigmatičnih pojava u istoriji naše civilizacije. Brojnost je, naravno, na Jungovoj strani. Po procenama, preko 60% stanovnika današnje planete su deklarisani vernici. Broj onih koji veruju u „neidentifikovanu“ višu silu ili su agnostici prelazi sedam posto. Suštinski, ateisti čine oko 30% populacije. Ako se izuzme Kina – u kojoj je samo 6% vernika – najveći broj ateista živi u razvijenijim zemljama sa izuzetkom Sjedinjenih Američkih Država. Tako, recimo, ateisti čine većinu u svim nordijskim zemljama (u Švedskoj je to 80% populacije), Japanu, a u pojedinim zemljama, recimo u Francuskoj, broj ateista prelazi trećinu stanovništva. Na našim prostorima situacija je dijametralno suprotna. U Srbiji broj ateista ne prelazi 2% stanovništva, u Hrvatskoj je to po poslednjem popisu 5% populacije, a u Bosni i Hercegovini taj broj ne prelazi ni jedan posto. Koliko tih vernika zapravo veruje, to je potpuno druga priča, što je i naša tema. Nedavne ankete u Rusiji su pokazale da je broj praktikujućih vernika – što pre svega podrazumeva redovno prisustvovanje crkvenim obredima i praktikovanje verskih normi – ne prelazi 5%. Kod nas je ta brojka gotovo sigurno identična, ako ne i ista. Suštinski, ako bismo pravili detaljniju analizu – što su i činili sociolozi u brojnim naučnim radovima – religija na ovim prostorima je najvećim delom povezana sa idejom o nacionalnoj pripadnosti. Ništa manje je ona sinkretistička mešavina svega i svačega. Tako će se, recimo, hrišćanski obredi mešati sa paganskim zaostacima, tzv. narodnom religijom, neretko i potpunim sujeverjem, kao što su verovanja u pomoć magova, vračara i ostale prevarantske menažerije. U dobrom delu je to i verovanje u ono što nekome odgovara, pa se religijske odredbe i verovanja upotrebljavaju kako kome odgovara. O tom zamešateljstvu delom progovara i Sanja Savić Milosavljević u svom novom romanu.
U središtu romana „Teferič na Slaviji“ nalaze se sudbine jedne žene i dva muškarca. Beograđanka Jelena, zasićena splinom neostvarenog života i loših porodičnih odnosa, upisuje studije ikonopisa, nakon čega dobija posao u jednom manastiru. Tu je čeka Danilo, mladi monah, koji svojim životom privlači mnoštvo ljudi, među kojima je i Petar, mladić sa Pala koji nekako pokušava da pronađe svoj mir. Spajajući njihove sudbine i odvodeći nas do krajnje neočekivanog raspleta, Sanja Savić Milosavljević sastavlja izuzetan roman.
Odlučivši da svakome od junaka romana da priliku da ispriča svoju priču, autorka čini odličnu stvar. Najpre, pred nama se prikazuju specifičnosti njihovih odrastanja, sjedinjeni sa sjajnim jezičkim rešenjima, od kojih je Petrovo pripovedanje najblistavije, podsećajući nas na velike pripovedače prošlosti, kakav je recimo Petar Kočić. S druge strane, što je još bitnije, sve te pripovedne niti Sanja Savić Milosavljević čvrsto drži u rukama, stvarajući uzbudljivi roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji pokreće velike teme. Jedna od njih je i pitanje sadašnjeg sveta i čovekovog mesta u njemu: „A folirala me, il’ ne forirala, i da dalje t’ ja ništa u knjige ne vjerujem. Ma ne verujem ni u ljude. Kvarni ljudi, pa kvarne i knjige.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“, „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Ti ljudi koji su odgojeni u bilo kakvoj vrsti discipline, pogotovo verske, mnogo lakše uspevaju da se nose sa padovima, dok mi koji smo na veru nabasali u traganju, nakon svakog posrnuća, iznova moramo sve da gradimo“, ovako na jednom mestu u romanu govori junakinja Jelena. Ako bismo tražili zajedničku nit koja povezuje sve junake romana, to je potraga za smislom koliko i utehom u svetu opterećenom opštim besmislоm, propašću svih ideologija, ali i ličnim nesnalaženjima. Tu utehu junaci „Teferiča na Slaviji“ pronalaze u religiji. Ipak, čini se da ni ona nije dovoljna. Vešto pripovedajući o radikalnim prelomima, pokušajima da se u religiji pronađe smisao, ali i da se nekako pronađe način da se stroge verske odredbe pomire sa ljudskom prirodom, pre svega ljubavlju, Sanja Savić Milosavljević stvara izuzetan roman koji se krajnje delikatno bavi religijskim životom u današnjici na našim prostorima. Najbitnije od svega, baš kao i svojim prethodnim delima, ona tom krajnje kompleksnom pitanju pristupa sa mnogo ljubavi prema svojim junacima, pogotovo onda kada pripoveda o njihovim padovima: „Krivo m što smo svi ko mutavi od njeg zapeli da napravimo sveca mjesto da ga puštimo da bude dobar čoek. Ko da je to lako na današnji vakat. A bio je najbolji od svih koje znam.“
Naslov: Teferič na Slaviji
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 178
Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“,
kao i zbirki priča „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“ Sanje Savić Milosavljević
Čitaonica, mesto za dobre knjige 