Iako se poslednjih godina – pogotovo u mesecima koji su iza nas – njegovo ime sve češće pominje, probajte, čisto eksperimenta radi, da odgovorite da li vam šta znači ime i prezime Stanislav Petrov? Verovatno ništa, uostalom kakav je bio slučaj do skora i sa potpisnikom ovih redova. Koliko je to nepravda najbolje će nam pokazati činjenica da bez Stanislava Petrova svi mi uopšte ne bismo bilo živi. Verujte, ovo nije preterivanje. U septembru 1983. Petov radi u nuklearnom kontrolnom centru sovjetske vojske. Tu će ga sačekati odluka života. Sovjetski satelitski sistemi registruju napad Amerikanaca nuklearnim oružjem. Procedura je jasna, Petrov to javlja nadređenima, oni odmah uzvraćaju nuklearnim oružjem i planeta, doslovno, odlazi dođavola. Tadašnji nuklearni arsenal je nezamislivo napredovao. Svaka, čak i najmanja atomska bomba, stotinu je puta razornija od onih koje su uništile Hirošimu i Nagasaki. Nije teško zamisliti šta bi se desilo usled „razmene“ hiljade takvih bombi. Naša planeta bi doslovno bila uništena, a ljudski rod istrebljen. I tu na scenu dolazi Petrov. On čeka. Nadređenima javlja da se na satelitu desio kvar. Naposletku će se to ispostaviti kao istina. Satelit je odsjaje sunčevih zraka pogrešno protumačio kao nuklearne rakete. Samo zahvaljujući pameti i zdravom razumu Stanislava Petrova naša planeta je spasena, baš kao i životi tadašnje kao i svih generacija koje su došle docnije. Ako mislite da je Petrov za ovo nagrađen, grdno ćete se prevariti. On uskoro dobija negativne ocene od nadređenih, prekomandu na niže plaćeno radno mesto, naposletku je i prevremeno penzionisan. Razume se, o njegovom podvigu ništa se ne zna godinama. Tek 1998, petnaest godina docnije, on je obelodanjen, nakon čega se saznalo za ovog istinskog heroja. Da ironija bude veća, ruski zvaničnici su 2007, kada je Petrovu dodeljivano priznanje u Ujedinjenim nacijama, pokušali da anuliraju njegov čin. Imperija nikada ne greši. Istina je, naravno, sasvim drugačija. Imperije, a pogotovo ludaci na njihovim čelima, ništa su drugo nego egzemplari potpune ludosti, i to ludosti koje su odvele milione u smrt. Evo samog jednog primera. Proleće je 1944. godine. Nakon poraza kod Staljingrada, nemačke vojne jedinice poslate na Istočni front pred potpunim su uništenjem. Pored ljudstva, najveći problem je nedostatak naoružanja i opreme. Nemački vojnici doslovno umiru od gladi. Šta radi Hitler? On koristi promenu vlasti u Mađarskoj 1944. da uništi Jevreje (dobrim delom je to zahvatilo i današnju Vojvodinu, tako da su u tom talasu stradali otac Danila Kiša i porodica Đorđa Lebovića). Suštinski, umesto da snabde svoju vojsku koja doslovno umire, on železničke trase i resurse koristi da uništi preostale Jevreje. Bestijalna je to ludost kojoj nema ravne. Nažalost, u istoriji naše planete nije jedina. O tome sjajno piše Adam Higinbotam u knjizi „Ponoć u Černobilju“.
Odmah nakon Drugog svetskog rata otpočinje trka u nuklearnom naoružanju. Deo naučnika, ipak, shvata da se nuklearna energija može upotrebiti i u mirnodopske shvati. Malo po malo, to se zaista i dešava, pogotovo u Sovjetskom Savezu, otvaranjem nuklearnih elektrana. Jedna od najvećih bila je Černobilj, elektrana smeštena blizu Pripjata u Ukrajini, koja postaje ponos Sovjetskog Saveza. Ipak, baš ta elektrana u aprilu 1986. postaje poprište najveće nuklearne katastrofe u istoriji. Kako je do te katastrofe došlo, kako su se ljudi nosili sa njom, ali i kakve je sve posledice ona ostavila, Adam Higinbotam otkriva u ovoj knjizi.
Dve su stvari koje ovu knjigu čine toliko dragocenom. Na prvom mestu je to gotovo neverovatna količina podataka, činjenica i razgovora sa učesnicima događaja u Černobilju koji su svoje mesto pronašli u knjizi. S druge strani stoji veština autora da se svi ti podaci predstave u formi koja će ne samo biti razumljiva najširem krugu čitalaca – ovo se pogotovo odnosi na znanja o nuklearnoj fizici (ovako, recimo, autor predstavlja defekt na reaktoru koji je bio uzrok katastrofe: „Bila je to apsurdna i zastrašujuća inverzija uloge bezbednosnog mehanizma, kao kad bi se papučice u autu povezale naopako, pa kad bi se stisnule kočnice, auto bi ubrzao umesto da uspori“) – već i u obliku koja podseća na sjajnu mešavinu trilera, istorijske hronike i izvrsno napisane naučnopopularne studije.
Adam Higinbotam, istaknuti novinar i publicista, rođen je u Engleskoj. Pisao je za najistaknutije medijske kuće današnjice, među kojima su „Njujork tajms“, „Njujorker“ i brojne druge. Debitovao je sa knjigom „Ponoć u Černobilju“ (2019) koja je zadobila brojne nagrade i status bestselera. Trenutno živi u Njujorku.
Opisujući černobiljsku tragediju, Adam Higinbotam nam predstavlja ne samo njen tok i način na koji se izborilo s njom, već i, što je mnogo bitnije, uzroke koji su doveli do nje. A oni su pre svega posledica ludačkih odluka pojedinaca. Još tokom sedamdesetih godina deo sovjetskih nuklearnih fizičara upozorava vlast na fatalne greške u konstrukciji reaktora koji mogu dovesti do katastrofe. Njihov izveštaj je zataškan, a ništa nije učinjeno da se reaktori poprave. Katastrofa je bila u najavi. Do nje dolazi kada se na propuste u konstrukciji nadoveže opšti javašluk – nuklearna elektrana nije bilo propisno napravljena, a njom su upravljali nestručni ljudi koji su uradili niz kardinalnih propusta. Rezultat je katastrofa neviđenih razmera. Da sve bude još luđe, sve to se još godinama docnije zataškavalo. Zašto najbolje opisuje autor: „Otkriti svetu korene katastrofe – dizajn samog reaktora, dugogodišnje sistemske neuspehe i kulturu prikrivanja i poricanja sovjetskog nuklearnog programa i nadmenost vodećih naučnika koji su nadgledali njegovu implementaciju – bilo je nezamislivo. (…) U društvu u kom je kult nauke zamenio religiju, glavni među nuklearnim naučnicima ubrajali su se u njegove najsvetije ikone – stubove sovjetske države. Dopustiti njihov pad značilo je podriti integritet čitavog sistema na kom je sagrađen SSSR. Bilo je nedopustivo proglasiti ih krivim.“ I tu se vraćamo na početak. Jedna od najvećih katastrofa u istoriji dvadesetog veka, uzgred katastrofa koja nam i dalje stoji nad glavama (setimo se ne tako davne Fukušime), došla je iz bestijalne ludosti državnih upravljača. Priču o posledicama takve ludosti Adam Higinbotam doneo je u ovoj izuzetnoj knjizi.
Naslov: Ponoć u Černobilju
Autor: Adam Higinbotam (1988-)
Prevela: Ana Ješić
Izdavač: Heliks, Smederevo, 2020
Strana: 492
Čitaonica, mesto za dobre knjige 