„Sve što je davno bilo, bolje je, a najbolje je ono što nije nikad bilo“, cinični je odgovor jednog Andrićevog junaka iz priče „Šala u Samsarinom hanu“. Mala ali možda nekom korisnom digresija, i pored gotovo opšte slike o Andriću kao krajnje mračnom piscu, u njegovom delu je itekako prisutan humor, pogotovo u pričama o franjevcima. No da mi se vratimo na stvar. Rečenica Andrićevog junaka reakcija je na izanđalu i dozlaboga dosadnu priču o starim, dobrim vremenima u kojima je sve bilo mnogo bolje, lepše, plemenitije, slobodno sami dovršite ovaj gotovo ekovski „beskrajni spisak“. Ona je prisutna od početaka naše civilizacije, a amblematična je biblijska priča o iznanstvu iz Edena, nakon kog ljudski život postaje koliko okajavanje praroroditeljskog greha još više život u večitom žaljenju zbog izgubljenog raja. Šta je taj izgubljeni raj, to već predstavlja drugo pitanje koje otvara još jedno, znatno kompleksnije. A to je pokušaj da se prošlost – suštinski: način života koji se nekada vodio – pomiri sa sadašnjim načinom života. Ovaj prelom je još teži kada se uzme u obzir da je istorija naše civilizacije gotovo po pravilu razvoj praćen velikim rezovima. Koliko oni mogu biti tehnološki, dobrim delom su to i svetonazorski. Uzećemo samo jedan primer, veru u boga. Gotova opšta religioznost na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza smenjena je dirigovanim ateizmom (setimo se samo čuvenih Jesenjinovih stihova: „I ne uči da se molim. Pusti! / Nema više vraćanja ka starom“) Ali tu odmah moramo da napravimo digresiju. Crkva se našla pod udarom komunizma pre sve svega iz političkih razloga, najpre zato što je crkveni kler predstavljao bastion najtvrdokornijih branilaca monarhije i pređašnjeg načina života. Dobrim delom je to bila situacija i na našim prostorima, ali znatno ublažena nakon razlaza sa Staljinom. Stvarnost je, ipak, pokazala da je taj ogromni prelom smenjen još većim nakon propasti komunizma. Religija je opet postala jedan od dominantnih društvenih faktora, pogotovo onda kada je u sadejstvu sa državnom klikom. Ovaj, samo jedan primer velikog preloma odgovor je i zašto je toliko teško pomiriti sadašnjost i prošlost, još više zašto se stara dobra vremena tako percipiraju. U njima se živelo u svetu u kom su vladala drugačija pravila, ona na koja su ljudi bili naviknuti. Taj prelom između starog i novog tema je i književnosti. O njemu sjajno piše Andrić u romanu „Na Drina ćuprija“ predstavljajući silne prelome koje protok vremena donosi. Isto to čini i veliki afrički prozaista Ngugi va Tiongo u romanu „Reka između“. Ovo je i tema romana „Kad se vratim“ Mladena Jakovljevića, ali na jedan potpuno novi i krajnje neočekivani način.
Glavni junak romana „Kad se vratim“ izgubio je brata Filipa pre tačno pola godine. Prateći njegov put žaljenja, Mladen Jakovljević sjajno predstavlja pustoš sa kojom junak mora da se izbori. U drugoj dimenziji romana vraćamo se u prošlost, u selo na padinama Gučeva u kom junakinja romana mora da se suoči sa iznenadnom bolešću svog sina. Da sve bude još gore, ona će morati da donose i odluku koja će promeniti ne samo sudbinu njene porodice već i budućih generacija. Sastavljajući ove dve sudbine razdvojene vremenom, Mladen Jakovljević ispisuje izuzetan roman.
„Erozija je nezaustavljiva, otpor je uzaludan i svako suprotstavljanje samo diže još jače talase. Bol mora da nađe sopstveni, kod svakoga drugačiji, lični ritam plime i oseke. A komadi odvaljeni od duše zauvek ostaju izgubljeni“, ovako Mladen Jakovljević predstavlja osećanja svog junaka nakon velikog gubitka. On uspeva da taj gubitak opiše u svoj njegovoj silini, ali nikada ne pretvarajući to u plačevne lamente ili patetiku. Smrt je u romanu „Kad se vratim“ sila koja kida i uništava junake (kako sam autor piše: „Ovo je zauvek. Nema mogućnosti. Nema opcija. Nema izbora. Ni zrnca nade za kojim je, kad je najteže, moguće posegnuti. Večna osuda na razdvojenost traži vreme da se njena trajnost pojmi.“), ali i prilika za drugačiji put. On je najviše vidljiv u fantazmagorijskim delovima romana koji predstavljaju svojevrsni način kako se izboriti sa tom uništavajućom silom. Ipak, ni ta pomoć nekad nije dovoljna. Sjajno nam to pokazuje ovaj roman.
Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Preveo je niz književnih dela sa engleskog jezika. Autor je brojnih naučnih studija i radova.
Sjedinjujući dva vremena, jednim vekom razdvojena, Mladen Jakovljević nam najpre predstavlja gotovo potpunu promenu paradigme života, vidljivu koliko u načinu na koji se živi, ništa manje i u govoru. Upravo su delovi sa sočnim, vukovskim govorom iz prošlosti Podrinja jedna od najvećih dragocenosti ovog romana. Ipak, suočenje sa smrću predstavlja stvar koja sjedinjuje sve. Kontekst je, naravno, drugačiji. Dok je u prvoj dimenziji to ludačko vreme (sjajno ga autor predstavlja: „Počelo je valjda da se podrazumeva da se niko ne oseća dobro u ovom ludilu sa etiketom kapitalizma bahato prelepljenom preko surove stvarnosti besomučnog robovlasništva.“), u drugom kontekstu je to sukob sa surovošću nekadašnjeg sveta. I da se, naposletku, vratimo na početak. Sastavljajući prošlost i sadašnjost, Mladen Jakovljević čini sjajnu stvar. On najpre tako predstavlja ogromne promene koje je vreme donelo, silne prelome i menjanja svesti. Ne romantizujući ni prošlost ni sadašnjost, on tka izuzetan roman o protoku vremena i svim promenama koje taj protok donosi. U isto vreme on ispisuje priču o arhetipskom, usudićemo se da kažemo Ničeovom večitom ponavljanju istih obrazaca ponašanja i emocija, pogotovo prilikom suočenja sa smrću, ali i priču o strahu koji dolazi nakon susreta sa njenom neminovnošću: „Strah je kadar da nam navuče maglu na-oči, da ne znamo jel u oblaku kiša za kojom vapimo, il samo zaklanja sunce. Da ne vidimo šta nam treba.“
Naslov: Kad se vratim
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 268
Pročitajte i prikaz romana „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića
Čitaonica, mesto za dobre knjige 