„Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena“, piše Bora Ćosić u izuzetnoj knjizi eseja „Povest o Miškinu“. Upravo će Bora Ćosić u ovom delu pokrenuti veliku temu o (ne)pripadanosti određenom društvu, i to na primeru velikih evropskih intelektualaca, pre svega Frojda. Priča je već dobro poznata, ali je nije naodmet ponoviti. Početak Prvog svetskog rata Frojda zatiče u potpunoj egzaltaciji, tolikoj da on u svom dnevniku piše: „Osećam se možda po prvi put u ovih 30 godina kao Austrijanac i hteo bih još jednom da pokušam sa ovim malo obećavajućim carstvom…“ Ne razlikuju se ni drugi intelektualci i umetnici. Štefan Cvajg vatreno podržava izbijanje rata, a još dalje odlazi Tomas Man koji je u tim godinama fanatični pristalica carističkog režima i zastupnik teorije o superiornosti germanske rase. Otrežnjenje je brzo došlo. Suočeni sa padom imperije, suštinski: truleži koja je rezultirala prošlošću, ništa manje ratnim bestijalnostima, oni menjaju svoje stavove i postaju gorljivi antimilaristi. Tako, recimo, Frojd odmah po završetku Velikog rata objavljuje studiju „S one strane principa zadovoljstva“ u kojoj menja svoje učenje „stvarajući“ novi nagon koji je nazvao Tanatos. Nasuprot Erosu, životvornoj energiji, Tanatos je nagon agresije i uništenja, a ljudski život ništa drugo do neprestana borba između ova dva principa. Iako ovo spada u domen nedokazivih spekulacija, možda je upravo ovo iskustvo podržavanja rata Frojda inspirisalo da sastavi teoriju o Erosu i Tanatosu. Ipak, zver koju je podržavao i u čijem je rađanju učestovao na kraju će doći i po njega. Frojd poslednje godine provodi u izbeglištvu, a gotovo cela njegova porodica je ubijena u Holokaustu. Mala digresija: ono što se često previđa činjenica je da je nacizam direktno proizašao iz nemačkog nacionalizma, militarizma i rasizma, pažljivo negovanog decenijama pre pojave Hitlera. Ne bi bila greška reći da je nacizam samo poslednji stadijum smrtonosne bolesti, što sjajno pokazuje Mark Mazover u studiji „Hitlerovo carstvo“. Ali da se vratimo na stvar. Primeri Frojda, Cvajga i Mana u mučnoj istoriji dvadesetog veka nisu izuzetak. Naprotiv. Njihovi životi samo predstavljaju primer posrtanja naše vrste – i to bez obzira na stepen obrazovanja i talenat – ali u neku ruku čak i pozitivan. Oni su spoznali svoje greške za razliku od većine koja je nastavila i koja nastavlja – setimo se samo rata u Ukrajini koji i dalje traje – sa ludilom koje je Bora Ćosić sjajno predstavlja u rečenici sa početka teksta. Još jednu izuzetnu priču o okrutnom kordonu sa šibom zvanom čovečanstvo donosi Borivoje Adašević.
U knjizi „Adeieu, Belgrade“ sabrane su manje poznate priče Borivoja Adaševića, objavljene za vreme njegovog života u antologijama, književnim časopisima i na drugim mestima. Pisane u vremenskom rasponu od preko 15 godina, pred nama se u ovoj knjizi ukazuju pravi književni biseri. Obrađujući u nekoliko priča tegobne sudbine ruskih emigranata (pre svega u „Životu i smrti Fjodora Glinke“), golootočkih logoraša (kakav je slučaj u maestralnoj pripovesti „Poslednje putovanje Izadora Pala“), jevrejskih stradalnika tokom Holokausta, ali i amblematičnih predstavnika političkog i kulturnog života (kao, recimo, u veličanstvenoj priči „Adieu, Belgrade“ posvećenoj Mihizu), Borivoje Adašević ispisuje neverovatan književni prikaz mučnog dvadesetog veka i svih njegovih posrtanja.
„Gospode, velika je strast pripovedačka. Od nje je, možda, jedino veća upijajuća strast dobrog čitaoca“, ispisuje Borivoje Adašević u jednoj od priča u ovoj knjizi. Možda je tako najbolje okarakterisati i samo Adaševićevo stvaralaštvo. Neverovatna erudicija i istraživanje istorijskog fakta do poslednje tačnine sjedinjeni su sa vrsnim poznavanjem literature, pogotovo one novovekovne, ali i – što je najbitnije – neverovatnim književnim talentom. Naša literatura sasvim sigurno u poslednje vreme – pogotovo kod pisaca mlađe generacije – nije imala tako vrsnog stilistu, fokusiranog na svaku reč, njeno značenje i moć, ali i pisca za kog književnost nije bila zaludna zabava ili igrarija, već misija koja je nekada prevazilazila i sam život.
Borivoje Adašević, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, rođen je u Požegi. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjiga priča „Ekvilibrista“, „Iz trećeg kraljevstva“ i „Iz spiskova prećutanih stvari“, kao i romane „Čovek iz kuće na bregu“ i „Krf“. Proza mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Preminuo je 2019.
„Sve priče govore o određenim oblicima bega od mraka ljudskog društva, od zla… Zašto sam opsesivno vezan za ovu vrlo bolnu i veliku temu ljudske civilizacije XX veka?”, reči su kojima Borivoje Adašević najbolje obrazlaže dominante teme ove knjige, ali i svoje istrajno bavljenje nimalo jednostavnim istorijskim događajima. Ono postaje još kompleksnije kada se uzme u obzir da su to najčešće sudbine izopštenika. Sjajno ih Adašević opisuje u jednoj priči: „Koliko probdevenih noći, koliko čemernih crnih noći iza sebe sam ostavio mučen turobnim slutnjama, kinjen osećanjima drugojačijosti i neukorenjenosti u ambijent države u kojoj sam živeo, u kojoj smo živeli?! Svi ti dani, trenuci, časi ti dugi kao večnost – sve to silazilo je, ko zna odakle, preda me s novim likom, s likom pouke“. Stavljajući u središte svoje pažnje sudbine patnika, ljudi isključenih iz društvenih, političkih kulturnih tokova, stradalnika najčešće bez greha i krivica, Borivoje Adašević u ovoj knjizi ispisuje portrete ljudi koji su morali da podnesu preveliki teret istorije, neretko i da posrnu pod tim teretom. Duboko je to humanistička vizija sveta – i to sveta prepunog zla, sramote i nepravde, da citiramo Andrića – u kom na nesreću Frojdov Tanatas gotovo uvek pobeđuje Eros. Ovi istinski književni biseri pred nama su zahvaljujući Sandri Urban koja je uložila ogroman trud da ih sakupi i priredi, ali i da u izuzetnim beleškama na kraju knjige dâ ne samo podatke o njihovom prvobitnom objavljivanje, već i o procesu stvaranja, Adaševićevim inspiracijama i njegovoj umetničkoj viziji. Plod tog istrajnog rada je ova izuzetna knjiga priča koja u naš kulturni život vraća prerano otišlog pisca čije stvaralaštvo predstavlja jednu od najblistavijih tačaka naše literature u poslednjih nekoliko decenija.
Naslov: Adieu, Belgrade
Priredila: Sandra Urban
Autor: Borivoje Adašević (1974-2019)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 188
Pročitajte i prikaz knjige „Iz spiskova prećutanih stvari“ Borivoja Adaševića
Čitaonica, mesto za dobre knjige 