„Da, slagali su te. Đavo ne vlada materijom, đavo je bahatost duha, neosmehnuta vera, istina koja nikada ne podozreva. Đavo je turoban zato što zna kuda ide, i kuda god pošao, uvek stigne tamo odakle je došao. (…) A ja vam sada kažem da, u beskrajnom kovitlacu mogućih svetova, bog dopušta i da zamislite neki svet u kome nadobudni tumač istine nije ništa drugo do neotesana budala, koja ponavlja davno naučene reči“, čuvene su rečenice iz Ekovog „Imena ruže“. Kao što to već dobro znaju oni koji su čitali Ekov roman – oni koji to nisu neka preskoče ovu i sledeću rečenicu – zaplet romana je vezan za „izgubljeni“ drugi deo Aristotelove „Poetike“, u kom veliki antički mislilac piše o humoru. Horhe, Ekov „negativac“, skriva Aristotelovu knjigu u strahu da će ona potvrditi neophodnost humora u krajnje turobnom svetu srednjeg veka, mada bi se moglo reći da te turobnosti ne manjka u svim vremena, pogotovo u današnjici. Ta neosmehnuta vera, kako je genijalno označava Eko, jedna je od večitih pratilaca naše civilizacije. Najčešće ćemo je videti kod tirana i autokrata. Večita zabrinutost, „plemenita“ tronutost, potpuna usredsređenost na sudbinu naroda – otprilike tako izgleda poza koja se večito ponavlja. Humora gotovo da i nema, a čak i kad su prisutni njegovi „pokušaji“, to je patologija, vidljiva najčešće u dehumanizaciji protivnika. Setimo se samo nacističkog „humorističkog“ predstavljanja Jevreja, ali i zarđalih kašika na našim prostorima. Takav vid humora je, recimo, dosta koštao Žanku Stokić. U toku rata ona učestvuje u radu humorističkih trupa, ali i kao glumica u radijskim skečevima. U njima su najčešće mete biti partizani koji su predstavljani kao mentalni bolesnici, zločinci, a posebno je na udaru bio moral partizanki. Posleratna osveta glumcima, među kojima je bila i Žanka Stokić, bila je gotovo neminovnost. Razlog zašto su glumci ovakve „angažmane“ prihvatali sasvim je druga stvar, ali predstavljati ih kao nevine žrtve koje su zli komunisti na pravdi boga mučili, daleko je od istine. Ali da se vratimo na stvar. U turobnom svetu, baš kao u romanu Umberta Eka, humor je smrtni neprijatelj, pogotovo onda kada on nagriza „veru“. Ipak, dopušteni su njegovi surogati. Jeftini gegovi, napadanje slabijih, humor koji je sam sebi svrha, nešto je što se toleriše. Suštinski, humor koji u podtekstu nema nikakvu subverzivnost nekako i može da prođe. Upravo zbog toga je i humor koji ne „napada“ društvene devijacije proglašen gotovo za nižu umetničku vrstu. Da to nikako ne mora da bude slučaj pokazaće nam čuveni roman „Moja porodica i druge životinje“ Džeralda Darela.
Prilično ekscentrična engleska porodica Darel, ili barem ekscentrična za tadašnje prilike, zasićena je životom u Velikoj Britaniji. Na predlog jednog njenog člana, porodica se odlučuje za selidbu u lepše mediteranske krajeve. Novi dom pronalaze na grčkom ostrvu Krv. I tu kreće avanture Darelovih koje će najmlađi član Džerald opisati u knjizi „Moja porodica i druge životinje“.
Odmah na početku, Džerald Darel je napisao prilično nepretencioznu knjigu. Gotovo se ne obazirući na politička i kulturna zbivanja – ona, ipak, stoje u dubokom podtekstu – on se fokusira isključivo na svet svoje porodice i na silne dogodovštine u koje oni upadaju. Klasičan je to humoristički roman u kom je izvedena sjajna mizanscenska podela uloga, skoro sitkomska (jedan član porodice je „ludi“ umetnik, drugi fanatik za oružje i protivnik svakog „umnog“ rada, „članica“ porodice je i devojka zainteresovana samo za svoj fizički izgled, a najmlađi član je zaluđenik prirodnim naukama, dok sve te sudbine uokviruje majka trudeći se da koliko-toliko održi porodicu na okupu) nudi obilje sjajno izvedenih humorističkih scena i situacija u čijem se čitanju istinski uživa.
Džerald Darel, istaknuti engleski prirodnjak i pripovedač, rođen je u Indiji, gde mu je otac službovao. Nakon očeve smrti sa porodicom se seli u Veliku Britaniju, docnije na ostrvo Krf. Osnovao je fondaciju za očuvanje divljine, koja je i danas jedna od najznačajnijih svetskih ekoloških organizacija. Bio je veliki populizator prirodnih nauka. Njegove tri autobiografske knjige sabrane u „Krfskoj trilogiji“ (pored „Moje porodice i drugih životinja, čine je romani „Ptice, zveri i rođaci“ i „Rajski vrt“) zadobile su ogromnu čitanost, a pretočene su u nekoliko filmova i televizijskih serija. „Krfsku trilogiju“ na srpskom je objavila izdavačka kuća Hoplit.
„Ovo je priča o mom petogodišnjem boravku s porodicom na grčkom ostrvu Krf. U početku sam nameravao da ona bude pomalo nostalgičan opis ostrvske prirode, ali sam napravio veliku grešku uvodeći članove moje porodice na prvih nekoliko stranica knjige. Čim su se pojavili u knjizi, nastavili su po njoj da se baškare, pa i da pozivaju svakojake prijatelje da im prave društvo po poglavljima. Samo uz najveće poteškoće i sa prilično domišljatosti, uspeo sam da tu i tamo zadržim po koju stranu posvećenu isključivo životinjama“, ispisuje Darel na samom početku knjigu, „objašnjavajući“ kako su članovi njegove porodice „pobedili“ životinje. Ipak, i životinje su itekako prisutne. Opisujući bogati svet prirode Krfa, brojne životinjske vrste, i to na krajnje duhoviti način, on čini sjajnu stvar. Čak i oni koji nisu toliko zainteresovani za prirodne nauke, u ovim Darelovim skaskama istinski će uživati. S druge strane stoji predstava porodice, ispisana izuzetno duhovito, bez jeftinih gegova i primitivnog humora. I da se na kraju vratimo na početak, kao retko ko Džerald Darel je uspeo da napiše humoristički roman, istinski duhovit, nepretenciozan, duboko humanistički, i to bez povlađivanja lošem ukusu, što u literaturi predstavlja izuzetnu retkost.
Naslov: Moja porodica i druge životinje
Autor: Džerald Darel (1925-1955)
Preveo: Bojan Radić
Izdavač: Hoplit, Beograd, 2021
Strana: 307
Čitaonica, mesto za dobre knjige 