„Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da to podnese? Ko može tome da se ruga? Čovek koji je osuđen na smrt, izmučen u iščekivanju smrti, takav čovek može da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne treba tako postupati!“, upozoravajuće su reči Dostojevskog. Ipak, one izgleda nisu previše pomogle. U današnjici preko 30 zemalja sveta i dalje primenjuje smrtnu kaznu, i to za niz prekršaja. Najbestidnije i najmonstruoznije su zemlje koje je primenjuju za „moralne prekršaje“. Tako u zemljama sa šerijatskim pravnim sistemom možete biti kamenovani, „proći“ sa odsečenom glavom ili biti bačeni sa zgrade ukoliko ste pripadnik LGBT populacije, ukoliko upražnjavate seksualne odnose van braka ili varate svog partnera (naravno, samo ako ste žena)… Smrt kamenovanjem je, recimo, do pre dve godina bila deo katarskog pravnog sistema za homoseksualni odnos, koji je ove godine bio domaćin Svetskog fudbalskog prvenstva. Kapital uvek pobeđuje svaki obzir, ali da se vratimo na stvar. Čak i u zemljama u kojima su smrtne kazne određene samo za počinioce stvarnih zločina, statistika je užasavajuća. Na prvom mestu je to broj nevino pogubljenih ljudi. Kako je nedavno istraživanje „Nacionalne geografije“ pokazalo, od 1500 ljudi koji su pogubljeni u poslednjih trideset godina u Sjedinjenim Američkim Državama, 182 osuđenika bila su potpuno nevina, što su pokazale docnije istrage. To je preko 11 posto nevino pogubljenih ljudi! Ako mislite da je to promenilo svest ljudi, grdno ćete se prevariti. Čak i u zemljama u kojima je smrtna kazna ukinuta, među kojima je i naša, iz godine u godinu raste broj ljudi koji je podržavaju. Prošlogodišnje ankete u našoj zemlji pokazale su da je za ponovno uvođenje smrtne kazne 69 posto stanovništva, a samo 31 posto protiv. U čemu je stvar? I ko to toliko žudi za krvlju? Baš kao u slučaju ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka, to je svojevrsna žudnja za starim, dobrim vremenima u kojima se, jelte, znao neki red. Ako ostavimo ova otrcana opšta mesta po strani, pre svega je to odgovor na porast užasne agresivnosti, i to najvećim delom kod populacije koja na očite nepravde, siromaštvo i kriminal ne ume nikako drugačije da odgovori nego istom merom, biblijskim „oko za oko“. Koliko je to suštinski odvratno, degradirajuće, naposletku i bez bilo kakvog rezultata – brojne analize su pokazale da drakonske zatvorske kazne i smrtne presude ne umanjuju stopu kriminaliteta, naprotiv – za to nikoga nije briga. Gotovo identičan slučaj je i sa zatvorskim kaznama, uopšte zatvorima, što je zapravo naša tema. U poslednjim godinama u celom svetu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama. Da sve bude još bestidnije, zatvore u Americi najčešće više ne vodi država već privatne korporacije koje ogroman novac zarađuju na tome. Ni kod nas situacija nije ništa bolja. Iz godine u godinu primetan je porast ljudi osuđenih na zatvorske kazne. U isto vreme, mi gotovo ne znamo ništa o životu u zatvorima. O tome kako zatvorske ustanove danas izgledaju, ali i kakve su bile u prošlosti, Vojislava Crnjanski Spasojević je napisala odličnu knjigu.
Prateći istoriju zatvorskih ustanova na našim prostorima, autorka knjige nas vraća u srednji vek, govoreći o Dušanovom zakoniku, prvom pravnom kodeksu koji na našim prostorima uređuju postajanje zatvorskih kazni. Prateći kasniji nastanak zatvorskih institucija, i to preko priče o najpoznatijim kaznionicama (među njima su Glavnjača, Sremska Mitrovica, Banjica, Staro Sajmište, Zabela, Centralni zatvor…), Vojislava Crnjanski Spasojević stvara izuzetnu sliku istorijskog razvoja zatvora kao pravne institucije, ali i pripovest o ljudima koji su u njemu robijali.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi je nenadmašan trud autorke da sakupi mnoštvo istorijskih podataka, što je vidljivo na svakoj stranici. Još bitnije je što su svi ti podaci zadobili sjajnog interpretatora u Vojislavi Crnjanski Spasojević. Suvereno nas vodeći kroz nekoliko vekova na ovim prostorima, ništa manje i kroz brojna društvena uređenja, ona stvara izuzetno pitku knjigu, krcatu brojnim zanimljivosti (tako se, recimo, otkrivaju posleratni nenarodni elementi: „Borislav Pekić pominje kako su na okopavanje repe u Čortanovcima, kao ’besposličari’ i ’huligani’ slati učenici koji se nisu prijavili za radne akcije, slušaoci džez ploča iz Američke čitaonice, kolporteri Grolove ’Demokratije’, ’frajeri’ i ’mondeni’, kao i ’drugi osuđeni nenarodni elementi.’“) i pričama u čijem se čitanju istinski uživa.
Vojislava Crnjanski Spasojević je novinarka, publicista i književna kritičarka. Nakon završenih studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka radi kao novinar u brojnim redakcijama. Trenutno radi u „Večernjim novostima“, gde najčešće piše o društvenim i kulturnim temama. Književne prikaze i kritike objavljuje u periodici i na internetu.
„Osim žilama, on i drugovi tučeni su pendrecima, kesicama sa peskom, ubadani iglama na osetljiva mesta, prženi strujom, pojeni ricinusom… Prste su im lomili fiokama i o njih razbijali stolice“, ovako autorka opisuje postupanje zatvorske uprave prema predratnim komunistima u Sremskoj Mitrovici. Sve te „metode“ – što bi bilo očekivano – komunisti nakon rata ne samo da ne ukidaju nego ih čine još i strašnijim. Istražujući istoriju zatvora u našoj zemlji, Vojislava Crnjanski Spasojević ispisuje hroniku prepunu potpunih bestijalnosti, nepravdi, zločina, neretko potpunog zla. Kada bi neko napravio spiskove nepravedno osuđenih ljudi kroz istoriju naših prostora, to bi bile liste od desetine hiljada imena nepravedno tlačenih, mučenih i uništenih ljudi. Da sve bude gore, čak i oni koji su osuđeni za stvarne zločine kroz zatvorsku dehumanizaciju ne samo da nisu dobili priliku za nekakav drugačiji put, naprotiv, zatvori su od njih samo napravili još veće monstrume. Upoznajući nas sa ovom nimalo prijatnom zatvorskom istorijom na našim prostorima, i to na sjajan način, Vojislava Crnjanski Spasojević nas poziva na stvarno promišljanje o zatvoru kao pravnoj instituciji i njenom mestu u društvenom poretku, pogotovo u današnjici.
Naslov: Srpske tamnice
Autor: Vojislava Crnjanski Spasojević (1967-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2017
Strana: 319
Čitaonica, mesto za dobre knjige 