„Od svih božijih stvorenja, samo se jedno ne može potčiniti i vezati na povodac. To stvorenje je mačka. Ako bi se čovek mogao ukrstiti sa mačkom, to bi njega unapredilo, ali bi unazadilo mačku“, čuvena je misao Marka Tvena. Sam Tven je poznat po velikoj ljubavi prema mačkama. Živeo je sa čak 19 njih, a smatrao ih je za najinteligentnija bića na našoj planeti, mnogo mudrija od ljudi. Ako mislite da je ovo preterivanje, Hemingvej će vas demantovati. U njegovoj kući na Floridi živelo je preko 60 mačaka, a jedan deo mačaka sa retkim genetskim poremećajem (umesto pet, one imaju šest prstiju na šapama) nazvan je Hemingvejove mačke, po jednom čuvenom „stanaru“ njegovog doma. Zašto ih je voleo, sam Hemingvej je najbolje sažeo: „Nijedna životinja nema više slobode od mačke… Mačka je najveći anarhista.“ Nekome ko ne voli mačke ove misli će delovati ne samo kao čudne, već i duboko pogrešne. Sjajno je to izrazio američki sociolog Den Grinberg: „Zapravo, ne postoji način da čovek govoreći o mačkama prođe kao normalna osoba.“ Ili da još više pojednostavimo stvar, ukoliko racionalno posmatramo svet, zašto bi, zaboga, neko voleo egoistična, skoro sociopatska bića sa krajnje bizarnim ponašanjem od kojih nemamo gotovo nikakve opipljive koristi? I još više, zašto bi takva bića neko hranio, pazio ih i posvećivao im toliko vremena? Možda je odgovor u tome što su ona zapravo takva. Ili možda, što je zapravo još bitnije, što sve to u potpunosti nije tačno. I tu se vraćamo na staru priču o percepciji stvarnosti. Baš kao što smo u percepciji drugih ljudi osuđeni na naša predubeđenja, zablude, dobrim delom i pojednostavljivanja, tako i u odnosu prema drugim životinjskim vrsta činimo istu grešku. Naprosto, mi posmatramo mačke, u ovom slučaju, kroz prizmu ljudskih osećanja, navika, ponašanja, ustaljenih pravila i zakona, čak i morala, što zapravo predstavlja najluđu stvar. Ovaj antropocentrizam rezultira upravo ovakvom slikom mačaka kao krajnje razuzdanih i amoralnih bića. Ali samo ako ih posmatramo po našim merilima. U svetu mačaka svega toga nema. One jednostavno žive onako kako one žele. I tu zapravo dolazimo do suštine stvari, onoga što nas toliko privlači mačkama. To je sloboda. Naša ograničenost moralnim normama, zakonima, robovanje materijalnim stvarima – sve je to za mačke potpuno irelevantno. A u isto vreme, ta nesputana i čudna bića vezuju se za nas već desetinama hiljada godina uspevajući da ostanu to što jesu. Priču o toj nimalo jednostavnoj vezi donosi Frederik Vitu u knjizi „Rečnik zaljubljenika u mačke“.
Prateći zajednički život mačaka i ljudi, Frederik Vitu sastavlja svojevrsni rečnik zaljubljenika u ova bića. Tako u ovoj knjizi saznajemo više o trenutku u kom su se ljudski i mačji putevi sastavili, kako je teklo dalje upoznavanje kroz istoriju, kakve su sve nesuglasice bile, ali i kako su ljudi prečesto bili monstrumi prema njima. Saznaćemo i koje su to umetnike (najviše slikare i pisce) mačke inspirisale, ali i kako su one neretko menjale istoriju naše civilizacije.
Napisana pitkim stilom, sa puno duhovitosti, igara rečima (da sve osetimo i na našem jeziku pobrinuo se Miodrag Marković kroz odličan prevod), ova knjiga nas sjajno uvodi u svet mačaka. Pisana iz ugla zaljubljenika, što sam autor na bezbroj mesta napominje, ona ponekad prelazi u potpunu himnu ovim čudesnim stvorenjima koja zbog svoje iskrenosti ne izaziva odbojnost. Municiozno istražujući brojne istorijske epohe i umetnička dela (što, zapravo, jedino može predstavljati i „problem“ ove knjige, jer najveći deo francuskih autora, pogotovo onih iz prošlosti, koji su pomenuti u knjizi ne samo da nije prevođen, već i naša publika ne zna ništa o njima) on stvara pitko i krajnje zanimljivo delo o mačkama, ali i ljudima: „(…) jer čovek se, u izvesnom smislu, doista civilizovao tek kada je prihvatio mačku kraj sebe, kao slobodnog pratioca, kao sadruga, a ne kao domaću ili pripitomljenu životinju, što ova nikada nije želela da bude.“
Frederik Vitu je istaknuti francuski pisac, esejista i književni kritičar. Objavio je niz romana, studija i knjiga eseja, među kojima se posebno ističe biografska knjiga „Biber, mačak Luj-Ferdinanda Selina“. „Rečnik zaljubljenika u mačke“ je njegova prva knjiga prevedena na srpski jezik. Član je Francuske akademije.
„U svakom slučaju, mačka obiluje tolikim svojstvima i tako je zagonetna, da joj se bez prevelikog straha mogu pripisati sva osećanja i raspoloženja, sve dobre ili loše osobine – njoj je do toga stalo koliko i do lanjskog snega. Toliko je nadmoćna u odnosu na nas, da nam to neće zameriti, neće nas ni udostojiti odgovora“, ispisuje Frederik Vitu u ovom delu. I to nas vraća na početak. I posle toliko hiljada godina mačke za nas predstavljaju zagonetku. Njihov unutrašnji svet, obrasci ponašanja, raspoloženja, sve nam je to u isto vreme blisko, ali i daleko. Svesni smo njihove pameti, neverovatne inteligencije (onda kada im je to potrebno, naravno), ali i lenjosti, nekada i gluposti. Baš kao što smo svesni i njihove privrženosti, ali privrženosti sa zadrškom, slobode koje na sreću nikada ne može biti poništena i ukroćena. Najbolje to izražava sam Frederik Vitu: „Mačka nikome ne polaže račune i ugađa jedino sebi. Ona ništa ne skriva. Preuzima krivicu za sva svoja zlodela – koja, uostalom, to i nisu. Svet je za nju jedna džinovska samoposluga. Poslužuje se sa rafova, ne tražeći ni savet ni dopuštenje. A i čemu? Hoćemo li joj zameriti što je inteligentnija od drugih?“
Naslov: Rečnik zaljubljenika u mačke
Autor: Frederik Vitu (1944-)
Preveo: Miodrag Marković
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2021
Strana: 522
Čitaonica, mesto za dobre knjige 