„Strašne li pomisli: zar će se tako i svi naši neskladni prolazni životi, sve eksplozije nesloga naših, svi vapaji streljanih i sve suze žena – zar će se sve to načisto zaboraviti? Zar će sve to takođe dati završenu večnu lepotu?“, ispisuje Aleksandar Solženjicin u jednoj od svojih „Mrvica“. Odgovor na to pitanje možda je najbolje dao Borislav Pekić, i to ispisujući jednu od najstrašnijih slika u istoriji svetske književnosti. U pitanju je njegov distopijski roman „1999“ i sudbina Arnoa, stvorenja koje predstavlja našeg dalekog potomka. Istražujući sudbinu ljudske civilizacije, Arno otkriva ostatke Gulaga sa fosilizovanim ostacima zagrljenih ljudi. Potpuna otuđenost Arnoovog sveta čini da ova slika u njegovoj svesti postane gotovo edenska predstava zajedništva, ništa drugo do raj koji je, miltonovski, potpuno izgubljen. Naravno, Arno nema predstavu užasnih muka i stradanja koje su doživeli stradalnici u Gulagu, što najvećim delom čini ovu Pekićevu sliku užasavajućom. Da li će zaista za nekoliko decenija ili vekova užasno iskustvo dvadesetog veka biti zaboravljeno ili premetnuto u potpunu suprotnost? Odgovor na to pitanje je gotovo stoprocentno potvrdan. Za to nije potrebno biti veliki prorok, dovoljno je pogledati sadašnjost. Ne tako davno iskustvo krvavih ratova ničemu nas nije naučilo, o čemu najbolje svedoči trenutni vojni sukob u Ukrajini. Kako je jedna stradalna zemlja – i to skoro podjednako od strane agresora, ali i „domaćih“ ludaka – za samo nekoliko decenija postala agresor? Pod ovim se, naravno, misli na Rusiju. I kako se u jednoj zemlji koja je doživela toliko stradanja ponovo slavi vođa koji je ta stradanja izazvao? U anketi od pre četiri godine – sada je taj broj sasvim sigurno znatno veći – Staljin je za skoro polovinu današnjih Rusa izuzetno pozitivna ličnost. I ne samo to. Prilikom izbora za najznačajniju ličnost ruske istorije na internetu, takođe pre nekoliko godina, Staljin je, glasovima publike, porazio sve takmace. Znajući za ovo, izgleda da protok vremena u trajanju od nekoliko vekova, kakav je slučaj sa Pekićevim junakom iz romana „1999“, nije potreban da sećanje na užasna stradanja nestane nego i da se pervertirano pretvori u nešto sasvim drugo. Za to je dovoljno samo nekoliko decenija, pogotovo onda kada biološkom neminovnošću nestanu i poslednji svedoci velikih stradanja, na šta su nas podsetile nedavne smrti Borisa Pahora i Dragoslava Mihailovića. Baš zbog toga je i toliko bitno sećanje ljudi koji su na svojoj koži osetili užasna stradanja. Jedan od tih svedoka je i Aleksandar Solženjicin čije je priče Akademska knjiga nedavno objavila.
U knjizi „Priče I“ donosi se izbor Solženjinovih priča, pisanih od kraja pedesetih do početka dvehiljaditih. Knjigu otvara novela „Jedan dan Ivana Denisoviča“, delo koje je Solženjina proslavilo, ali i u potpunosti promenilo istoriju Sovjetskog Saveza, otvarajući pitanje užasnih stradanja pod Staljinom. Sve ostale priče – sa izuzetkom „Događaja na stanici Kočetovka“, čija se radnja odigrava na početku Drugog svetskog rata – za svoju temu uzimaju period nakon smrti Staljina. Opisujući sovjetske predele i ljude, Solženjicin stvara upečatljive portrete gulaških stradalnika, kolhoznika, radnika, nesrećnih žena zarobljenih u dubokoj provinciji, ali i daje pronicljivu sliku mešetarenja političkih elita. Kao poseban deo knjige donose se „Mrvice“, Solženjicinove poetske minijature.
„Posao je poput štapa, ima dva kraja: kad radiš za ljude, radi pošteno, a kad za vlast radiš, zamaži oči. Inače bi odavno svi pocrkali, poznata stvar“, ispisuje Solženjicin u „Jednom danu Ivana Denisoviča“. Jezgrovitost izraza, Solženjicinova neverovatna mogućnost da u samo nekoliko slika, nekada čak i reči izrazi dubinu ljudskog ponora, ono je što zadivljuje ne samo u ovoj noveli, nego i u celoj knjizi. Pripovedajući klasično, bez tehničkih vratolomija, pogotovo ne eksperimenata, Solženjicin nas suvereno vodi kroz pakao Staljinovih logora i svet nakon njegove smrti, stvarajući u isto vreme neverovatno jake poetske slike. Jedna od njih je i slika dobrote junakinje Matrjone: „Ali grehova je imala manje nego li njena ćopava mačka. Ta je miševe davila…“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kislovodsku. Nakon studija dobrovoljno se prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962, postao je prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju“, višetomni „Crveni točak“…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine. Pored „Arhipelaga Gulag“, „Odeljenja za rak“ i „Priča I“, Akademska knjiga je objavila i njegovu istorijsku studiju „Dva veka zajedno“.
„Nije bila čuvarna… Nije hrlila da kupuje stvari pa da joj one budu važnije budu od sebe same. Nije se gizdala. Nije želela odeću koja krasi nakaze i zlikovce. (…) A svi smo živeli kraj nje, a niko ne shvati da je upravo ona taj pravednik bez koga, prema poslovici, ne vredi selo. Ni grad. Ni sva zemlja naša“, ovako Solženjicin opisuje svoju junakinju Matrjonu, stvarajući jedan od najupečatljivih ženskih likova u istoriji novovekovne literature. Upravo je lik Matrjone, ali i brojnih drugih stradalnika, jedini antipod užasnom vremenu. Opisujući nepojmljiva stradanja, pokvarenost i ništa manje zlo dobrog dela ljudi (sjajno se to izražava u „Jednom danu Ivana Denisoviča“: „Ko je robijašu glavni neprijatelj? Drugi robijaš. Kad robijaši ne bi jedni druge kinjili, uprava ih i ne bi mogla držati tako podjarmljene“), on u isto vreme tka i sliku jednog drugačijeg sveta, drugačijih ljudi koji mogu biti zalog budućnosti, nešto što vreme nije uspelo da pokvari i nešto iz čega bi mogao da isklija novi, znatno drugačiji svet. Na nesreću, naš svet gotovo nikada tu šansu ne iskorištava, što je i jedan od najvećih Solženjicinovih strahova: „Šta li će biti od tih naših novorođenih i odgajenih miliona? Čemu prosvetljeni napori i pouzdana predviđanja umnih glava? Koje li dobro očekujemo od naše budućnosti? Vaistinu: okrenuće se jednoga dana i sve će nas pregaziti! I one koji su ih ovako usmerili – takođe će zgaziti.“
Naslov: Priče I
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Radojica Nešović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2023
Strana: 392
Pročitajte i prikaze dela „Arhipelag Gulag“ i „Odeljenje za rak“ Aleksandra Solženjicina
Čitaonica, mesto za dobre knjige 