„Šezdeset godina ti slijepi promatrači busaju se u prsa vičući nevini smo jer nismo znali, a s dolaskom novih ratova i novih nevolja, naviru novi promatrači, rađaju se armije mladih i snažnih bystandera s povezima preko očiju, koji se hrane na svojoj promatračkoj nevinosti, na svojoj neuništivoj podobnosti, ti podobničari, ti omogućivači zla“, ispisuje Daša Drndić u remek-delu „Sonnenschein“ o kom smo nedavno pisali na ovom mestu. Priču o tim „omogućivačima“ zla najbolje je sažeo Edmunt Burke u sada već opštepoznatoj rečenici: „Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa.“ I tu dolazimo do početka priče o načinu na koje zlo vlada. Za to ćemo uzeti dva primera. Na koliko-toliko demokratskim izborima u Kraljevini Jugoslaviji 1927. godine Ante Pavelić doživljava ogromni poraz na području današnje Hrvatske. Suštinski, on ne osvaja ni 3% procenta glasova. Za desetak godina on će postati neprikosnoveni gospodar života i smrti, ali čak i u tim trenucima ogromna većina hrvatskog naroda je protiv njega. Sjajno to ilustruje Glez fon Horstenau, nemački opunomoćeni general u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u svojim memoarima: „Niko ga nije pozdravio. Njegova revolucija uspela je da oduševi samo mali broj ljudi iz hrvatskog naroda.“ Na pitanje kako je Pavelić uspeo da vlada nije teško odgovoriti. To je na prvom mestu bilo zahvaljujući nemačkom okupatoru, ali i pasivnosti većine. Ako izuzmemo ustanike u krajevima pogođenim ustaškim terorom – o čemu sjajno piše Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. godina koja je vraća“ – ogromna većina je ćutke trpela zločinački režim. To je dobrim delom zamerano i Krleži koji se nije pridružio partizanima i pored nekoliko poziva. Drugi primer, veoma sličan, takođe je vezan za izbore. 1935. godine Ljotićev Zbor na izborima dobija samo 0,84% glasova birača. Isto kao i u slučaju Pavelića, Ljotić je bio opšteomražen, pogotovo nakon učešća njegovih jedinica u kragujevačkom masakru. Identična je i u situacija kada ludaci dolazi na vlast demokratskim putem – kakav je, recimo, bio slučaj sa Hitlerom – jer većina nikada ne bira ratove, nesreću, bedu i ubijanje drugih ljudi. Naprotiv. Hitler svoju vladavinu zasniva na priči o „boljitku“ nemačke nacije. Istrebljenje neželjenih naroda nije osnova programa – čak se ono i dobro krije – već samo sredstvo da se dođe do „boljitka“. Takav je slučaj i sa svim drugim diktatorima i ratnim zločincima. Ipak, istina pre ili kasnije dolazi, ali tu tek nastaje problem, prevashodno sadržan u prihvatanju krivice za podršku ili, još češće, nemo posmatranje koje omogućuje divljanje zla. Priču o tome donosi Hans Magnus Encensberger.
U memoarskoj knjizi „Šaka anegdota. Takođe Opus incertum“ Hans Magnus Encensberger opisuje svoj rani život, i to od samog rođenja pa sve do završetka studija. Odrastanje u Nirnbergu u senci velike ekonomske krize, potpunog raspada Vajmarske republike, ali i uspona nacizma koji će se završiti krvavim ratom, u središtu su ove memoarske knjige. Ipak, pored priče o društvenim i političkim prelomima, ova knjiga se bavi i autorovim ličnim životom, porodicom, ali i putem koji se tek otvara pred mladim književnikom.
Ispisana kao niz životnih epizoda (tome i naziv knjige „Šaka anegdota“) koje prate brojne fotografije – i to ne samo iz porodične arhive, već i ilustracije brojnih predmeta i predela – ova knjiga pleni pre svega neverovatnim talentom da se u samo rečenica ispripoveda ne samo jedna lična, duboko intimna priča o odrastanju, nego i pripovest o izuzetno kompleksnom vremenu. Sjajno kombinujući duhovitost, neretko ironiju, pogotovo na sopstveni račun, ali i analitički pogled na vreme, Hans Magnus Encensberger stvara priču o odrastanju u užasnim vremenima. Što je za naše čitaoce izuzetno bitno, knjiga je zadobila sjajnog interpretatora u Drinki Gojkovića koja je blistavo prevela ovo delo.
Hans Magnus Encensberger spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Debituje 1957. sa zbirkom pesama „Odbrana vukova“. Objavio je niz knjiga eseja, memoarskih dela, romana i knjiga poezije za koje je dobio brojna nemačka i internacionalna priznanja. Reprezentativne izbore njegove poezije na našem jeziku možemo pronaći u knjigama „Blaže pesme“ (prevod Drinke Gojković) i „Poslednji pozdrav astronautima“ (prevod Ota Horvata). Preminuo je krajem prošle godine.
„S roditeljima je M. imao sreće. Skoro uvek su ga puštali da radi šta hoće, nasuprot svekolikom spoljnom svetu koji mu je uvek propisivao neka pravila, bilo u školi, bilo na marševima, bilo u vežbaonicama. Nastavnici, funkcioneri, drugovi iz škole, domari, sveštenici, policajci – svi su oni hteli nešto što se njemu samome nimalo nije dopadalo. Jedino je kod kuće bio miran“, ovako Encensberger opisuje srećne dane detinjstva u porodici nasuprot opštoj društvenoj klimi. Uspon nacizma, gotovo jedinstvena podrška naroda ludačkom režimu, sve je to stvarnost sa kojom se jedno dete moralo suočiti. I suočilo se, ali na krajnje specifičan način. Kako sam Encensberger piše: „Svojim razočarenjima M. ima više da se zahvali nego svojoj mašti.“ Sitne, gotovo minorne sumnje u susretu sa nesuvislostima pretvaraju se u razočaranje svetom koje to dete okružuje. Te sumnje ali i razočarenja, da se vratimo na početak, kod nemih posmatrača nema. Naprotiv, ta sumnja je neoprostivi greh, nešto što jedino ne sme da postoji. Pogotovo onda kada je reč o sopstvenoj odgovornosti. Da je ipak moguće i drugačije promišljanje pokazuje nam autor ove sjajne knjige: „Tek posle nekog vremena postalo mu je jasno da je on sam bez ikakve sopstvene zasluge, zahvaljujući ničem drugom do srećnim slučajnostima, dospeo na bolju, ispravnu stranu. U zločinačko vreme on prosto nije bio dovoljno star da bude upleten u zločin.“
Naslov: Šaka anegdota
Autor: Hans Magnus Encensberger (1929-2022)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 239
Čitaonica, mesto za dobre knjige 