„Obično se kaže da je to ženski problem, ali to nije istina. To je muški problem, problem muške samoživosti, bolesne posesivnosti, kukavičluka koji im daje za pravo da upotrebe silu (…)“, ispisuje Žoze Saramago u „Beležnicama“. I zaista, kada bi se malo dublje promislilo, odbrana ženskih prava prevashodno nije ženski „posao“ već muški, i to kao način da se isprave hiljadugodišnje nepravde. Koliko su one zapravo velike, eto malo paradoksa, najbolje će nam pokazati ne prošlost već sadašnjost. U desetinama zemalja u današnjici – prevashodno sa šerijatskim pravnim sistemom – ženama su gotovo u potpunosti ograničena sva prava. One ne mogu da se zaposle – ili ako ta opcija postoji, poslovi za žene su limitirani – ukraćeno im je ili drastično ograničeno školovanje, dobar deo žena nema prava na slobodno raspolaganje svojom imovinom, a najbestidnije su svakako zabrane slobodnog kretanja ili određivanje načina ponašanja i oblačenja. Upravo je ovo dovelo do nedavnih masovnih protesta u Iranu, kada se vlast pod pritiskom pobune delimično povukla i ublažila norme propisanog „moralnog ponašanja“. Najgore od svega, sve ovo se dobrim delo, neretko i kod nas, pravda nekakvim kulturološkim normama sa onim ogavnim objašnjenjem da je to deo tradicije. Po toj logici, otprilike, ubijanje staraca u lapotu ili spaljivanje veštica su deo nekakve tradicije koja bi mogla da opravda zločine u današnjici. Ali da se vratimo na stvar. Kakav je položaj žena u današnjim islamskim društvima, otprilike je takav bio i na našim prostorima pre samo nekoliko decenija. Sve do Drugog svetskog rata u našoj državi je važio devetnaestovekovni pravni sistem u kom žene nisu imale pravo posedovanja imovine, školovanje im je bilo otežano, a pravo glasa uskraćeno. Kakav je bio položaj žena najbolje nam ilustruje činjenica da je broj nepismenih žena pre Drugog svetskog rata nekada i prelazio 95 procenata. Ukoliko bi se tražila jedna od najvećih pozitivnih zaostavština socijalističke Jugoslavije to svakako ne bi bilo potrošačko društvo blagostanja – za kojim se neprestano sanjari – već upravo ta emancipatorska politika, pre svega u razvoju ženskih prava. U isto vreme, Švajcarska, jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, na referendumu 1959. odbacuje ženama prava pravo glasa. Tek 1991, i to nakon masovnih protesta, švajcarski Vrhovni sud omogućuje univerzalno žensko pravo glasa. Naravno, sve su ovo suvoparni statistički podaci, ali oni itekako utiču na stvarni život. Kako je on zapravo izgledao sjajno nam pokazuje Kamij Lorans u romanu „Žensko“.
Ispisujujući priču o svom životu, Kamij Lorans nas vraća u šezdesete godine. Opisujući okolnosti svog rođenja i odrastanja, i to u koliko-toliko „normalnoj“ porodici, ona predstavlja svet u kom je rođenje ženskog deteta samo po sebi izneveravanje roditeljskih želja. To postaje još očitije tokom odrastanja junakinje kada se na to „razočarenje“ kalemi užasni odnos muškaraca – koliko seksualni, ništa manje socijalni – koji će rezultirati nizom tragedija. Prekretnica je trenutak kada junakinja dobija kćerku, dete novog vremena koje gradi potpuno novi svet.
„Pošto je žensko… Nema šta da se vidi. Ne znači da je nesrećan, nije. Nešto malo nedostaje njegovoj sreći, to je sve. Pribija se uza zidove da izbegne susret sa dr Galioom, ali naleteo je na njega na ulazu na parking. ‘I šta je?’ ‘Žensko.’ ‘Aaa! I to je lepo’, ovako Kamij Lorans ispisuje okolnosti svog rođenja. Oštrina proznog izraza, potpuno ogoljavanje ljudskih osećaja, ali i preispitavanje muško-ženskih relacija, ispisano je tako da vam u isto vreme donosi mučninu (pogotovo u delovima romana koji govore o rođenju prvog junakinjinog deteta) ali i neverovatno oslobođenje. Kako to sama autorka ispisuje: „Shvatićeš da nije reč samo o neutralnoj opasci, o konstataciji, kako bi se moglo zaključiti iz onog ‘žensko je’, već prvenstveno o odnosu prema svetu; indirektno, ako se tako može reći. ‘Žensko je’ znači pre svega ‘nije muško’.“
Kamij Lorans spada u red najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca. Nakon studija književnosti postaje predavač u školama u Francuskoj i Moroku. Objavila je preko deset romana i knjiga priča koji su zadobili najistaknutija francuska književna priznanja, a prevedeni su na brojne jezike. Na srpskom su objavljena njena dela „U tom zagrljaju“, „Ni ti ni ja“ i „Filip“.
„Kada je strah u pitanju, ravnopravni smo. Od obdaništa strahujemo da nećemo biti na visini očekivanog. Stalno smo na oprezu, moramo dizati frku, ne smemo plakati, treba impresionirati devojčice. Strahujemo da nećemo biti dovoljno hrabri, strahujemo da ćemo morati da se tučemo kako bismo dokazali ko je jači, strahujemo da nećemo biti jači. Kada odrastemo, strahujemo da nam se neće dići u pravom trenutku, strahujemo da nećemo zadovoljiti, strahujemo da ćemo biti poniženi“, ispisuje Kamij Lorans u ovom romanu i zapravo razgrće srž čitavog problema muško-ženskih odnosa. Osećanje straha je jedno od njegovih najvećih odrednica, možda i najbitnije u današnjici. Ništa je to drugo nego strah od sveta koji se menja. Tome i dozlaboga dosadno roptanje muškaraca na svet čije im gospodarenje izmiče. I pokušaja, sada već sve manje uspešnih da se žena ubedi da je inferiorna i manje vredna. Put izbavljenja iz takve zamke najbolje nam daje Kamij Lorans: „Dovoljna je jedna rečenica, samo jedna rečenicа, jedna reč, jedan pridev ostavljen po strani u nepotpunoj rečenici, nešto malo što joj nedostaje, što joj je toliko nedostajalo i što je upravo dodala, ona, Alisa ga je blago ponovo postavila na svoje mesto, kao da to nije ništa, i odjednom se svet otvori, novi smisao zatomljen u jeziku se pojavi, otisneš se i uđeš u zemlju čudesa. Tad ti ostaje samo jednu stvar da učiniš i ja sam je učinila: treba uzeti rečenicu i zadržati je, spasiti, ponavljati lozinku, prenositi je i nikada je ne zaboraviti. ‘U pravu si, mila’, kažem, ‘žena je čarobna.’“
Naslov: Žensko
Autor: Kamij Lorans (1957-)
Prevela: Svetlana Stojanović
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 210
Čitaonica, mesto za dobre knjige 