Nedugo nakon užasnog i potpuno nepojmljivog ubistva dece u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ krenulo se sa licitiranjem o krivcima za ovu tragediju. Zapravo, prve zvanične rečenice izgovorene o ovom užasu, i to iz usta ministra prosvete, govorile su o trulom Zapadu koji je došao na naša vrata i krenuo da nas uništava. Sve su to pratile verbalne kanonade da se to neće dopustiti i da ćemo se vratiti starim, dobrim vrednostima. Naravno, sve je ovo najbestidnija moguća manipulacija, otprilike u stilu strategije starovremskih džeparoša „dr’žte lopova“ kojoj je cilj da se žrtvi skrene pažnja sa pravog krivca. I sve bi to bilo u redu – ova taktika je bezbroj puta viđena i, nažalost, i dalje ima priličnog uspeha – da nije postala opšte mesto. Za gotovo svaku moguću tragedija – a njih, opet na nesreću, godinama već ne manjka – kriv je slom svih vrednosti za koji je, gle čuda, opet taj truli Zapad kriv. Sve to neodoljivo podseća na priču o krivici za krvavi raspad Jugoslavije, i to iz usta onih koji su ako ne direktno učestvovali u ratu, onda barem omogućili to zlo preko podrške ludacima koji su se uspeli na vlast. Ne zaboravimo, na prvim izborima u Jugoslaviji početkom devedesetih pobeđuju ratnohuškačke stranke i političari koji suvereno ostaju na vlasti narednu deceniju uz ogromnu, uvek natpolovičnu veličinu stanovništva, i to na svim zaraćenim stranama. Ali, razume se, narod za to nije kriv. Kao što, isto tako, narod nije kriv ni za užasnu plimu nasilja u kojoj živimo, a koja je sasvim sigurno najvećim delom izazvala tragediju u školi „Vladislav Ribnikar“. Za to je, ponovićemo opet, „kriv“ truli Zapad. Nikako raspojasano i užasavajuće zatrovano društvo u svakom pogledu koje se davi u potpunoj civilizacijskoj septičkoj jami. Za to je dovoljno pogledati samo nekoliko minuta televizijskog programa ili provesti par minuta čitajući komentare na društvenim mrežama. Ali, naravno, i za to je kriv truli Zapad. Mi nismo takvi zapravo, nas su zatrovali, gotovo je opšti lelek. Razume se, i to se odmah mora reći, da splačine poput rijalitija koje zaista dolaze sa Zapada nimalo nisu dobre, naprotiv, one čak ni ironično ne mogu da se nazovu vrednostima, ali problem je alternativa. Ako je Zapad sa svojim vrednostima – i to pre svega otvorenog društva i promene porodične paradigme u ovom slučaju – loš, šta se to nudi kao alternativa? Istok? Raspojasana Putinova autokratija u ludačkom pohodu na Ukrajinu? Orvelijanska kontrola stanovništva u današnjoj Kini? Ili maštarije o nekakvom divnom prošlom vremenu u kom je sve valjalo? Priče o strogom ali pravednom pater familijusu? Vraćanje u nekakvu slavnu prošlost? I to prošlost – eto najveće ironije – u kojoj su stasale generacije koje su počinile najužasnije zločine tokom devedesetih? Ili još dalju prošlost, kako neki sentimentališu zapravo ne znajući kako je ona izgledala. O baš toj davnoj i „svetloj“ prošlosti Frenk Mekort je napisao izuzetnu knjigu.
Prateći svoje odrastanje, autor knjige nas upoznaje sa porodicom Mekort koja se sredinom tridesetih iz Sjedinjenih Američkih Država vraća nazad u Irsku. Užasna ekonomska kriza koja je pogodila Ameriku prinudila ih je na ovaj potez. Ali ni u Irskoj ih ne čeka ništa bolja situacija. Nemogućnost oca da pronađe posao rezultira očajničkim potezima majke da nekako održi porodicu u životu. Da sve bude još gore, pored užasne oskudice, porodicu muči i problem očevog alkoholizma. Opisujući podrobno život porodice, ali i svoje odrastanje, Frenk Mekort ispisuje izuzetne memoare.
Vraćajući se u prve godine svog života, Frenk Mekort i samo pripovedanje prilagođava tom periodu. Još tačnije, on događaje iz tog vremena pripoveda iz ugla dečaka kom mnogo toga još uvek nije jasno, ali dečaka koji pokuša da pronikne u ustrojstvo sveta u kom se živi. Ovakva odluka autora je rezultirala jedinstvenim stilskim rešenjima koji izazivaju istinsko divljenje. Takvo je recimo dečakovo poimanje smrti: „Nadam se da mu nije hladno u tom belom kovčegu na groblju, mada znam da nije više tamo jer su anđeli došli na groblje i otvorili kovčeg, i on je daleko od vlage Šenona koja ubija, gore na nebu, u raju, sa Oliverom i Margaret, gde imaju ribe i prženog krompira u izobilju, i karamela, i gde nema tetaka da te maltretiraju, gde svi očevi donose kući novac sa berze rada, i gde ne moraš da trčiš po pabovima da ih nađeš.“
Frenk Mekort je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama. Detinjstvo, opisano u ovoj knjizi, provodi u Irskoj. Kao mladić se vraća u Ameriku, gde se školuje za učitelja. Radiće nekoliko decenija u prosveti. Debitovao je kao književni stvaralac sa delom „Anđelin pepeo“. Knjiga je doživela pohvale kritike i ogromne tiraže, a zadobila je mnoštvo priznanja među kojima je i Pulicerova nagrada. Frenk Mekort je napisao još dva memoarska dela koja opisuju njegov docniji život u Americi (nadamo se da će se i one pojaviti u srpskom prevodu).
(…) niko nije doživeo poznu starost, mada, ko bi to želeo u Limeriku, mestu kad se osvrneš, prvo primetiš kako je retka seda kosa, pošto su sve sede glave u grobu ili preko Atlantika rade na železnicama ili se šetkaju u policijskim uniformama“, ovako Frenk Mekort opisuje mesto u kom se odigrava njegov život. Užasno siromaštvo, zastrašujuće nasilje, klasna podeljenost, nacionalni naboj kao dimna zaveza za lopovluk epohalnih razmera i svet u kom religija preko svojih predstavnika otežava i ionako pretežak život (kako sam Mekort piše: „Učitelj kaže da je časno dati život za veru, tata kaže da je časno dati život za Irsku, a ja se pitam ima li ikoga na ovom svetu ko želi da živimo.“), sve su to okolnosti u kojima se odvija jedan dečji život. I to život koji je, gle čuda, doživeo svoju romantizaciju u savremenosti kroz priče o starim dobrim vremenima kada su znale neke vrednosti, u kojima je uloga crkve bila dominanta, u kom su roditelji, jelte, mogli da batinama vaspitaju svoju decu. Taj svet o kom se toliko sanja, i to u strahu od sadašnjosti koju smo gotovo nepovratno uništili, sjajno je predstavio Frenk Mekort u ovoj izuzetnoj knjizi.
Naslov: Anđelin pepeo
Autor: Frenk Mekort (1930-2009)
Preveo: Nenad Tomović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 410
Čitaonica, mesto za dobre knjige 