„Kisa je dobila bebu ali joj je dete umrlo / Kisa govori seljanima beba mi je bolesna / Seljani odmahuju glavom i govore joj / Bolje zakopaj bebu u šumi brzo // Kisa je otišla u planinu i rekla Budi / Moja beba je bolesna! Buda reče, ne plači / Idi u svaku kuću i sakupi po seme slačice / Ali samo iz kuća u kojima niko nije umro // Kiša je otišla u svaku kuću u selu / Moja beba je sve bolesnija, jadna Kiša je plakala / Ali Kisa nikada nije sakupila nijedno seme / Zato što je u svakoj kući neko umro / Kisa je sela na stari seoski trg / Zagrlila je svoju bebu i plakala, plakala. / Rekla je da svi uvek gube nekoga / Onda je ušla u šumu i sahranila svoje dete // Svi gube nekoga…“, izuzetni je završetak Kejvove pesme „Holivud“ sa pretposlednjeg albuma „Ghosteen“. Kejvova priča o Kisi zapravo je parafraza čuvene budističke pripovesti o Kisi Gotami, ali i idealan način da se započne priče o odnosu umetnosti i patnje sveta u kom živimo. A tu priču je možda najbolje krenuti od dva suprotstavljena pogleda. S jedne strane je čuvena misao nemačkog filozofa Adorna da je pisanje poezije posle Aušvica varvarstvo. Suštinski: ova misao je negiranje da umetnost ne samo da ne može da ima terapeutsko dejstvo, već uopšte negiranje da se užas može transponovati u umetnički tekst. S druge strane, svedočenja brojnih preživelih stradalnika u Holokausta (pre svega Prima Levija i Viktora Frankla) govore da je umetnost, u ovom slučaju pisanje, ne samo način da se nekako sačuva sećanje na zlo već i način da se ono nekako anulira. Najdalje odlazi Frankl koji stradanje posmatra kao priliku da se o životu stekne dublji uvid. „U najmračnijim životnim trenucima čovek je kadar da preživi i sačuva deo duševne slobode koju mu niko ne može oteti. Čak i tada čovek može birati.“ Ukoliko pratimo istoriju književnosti, reči Viktora Frankla će biti potvrđene kroz brojne primere. Navešćemo samo jedan amblematičan. Odmah nakon završenog Drugog svetskog rata Šefkija Selimović, partizanski borac, streljan je za primer drugima, i to zbog navodnog prisvajanja narodne imovine. Zapravo, Šefkija je samo pozajmio krevet i orman za svoju ženu, stradalnicu koja se vraćala iz Jasenovca, ne bi ona imala gde da se smesti jer su ustaše tokom rata poharale njihov porodični dom. Monstrumi koji su Šefkiju osudili na smrt nisu ni slutili da će njihov bestijalni čin inspirisati stvaranje jednog od najvećih dela naše književnosti, „Derviša i smrti“, i to iz pera Šefkijinog brata Meše Selimovića. Sličnu moć umetnosti da barem delom ublaži bol videćemo i u delu Nika Kejva, i to kao način da se prevaziđe užasna smrt deteta koja je inspirisala stihove sa početka teksta.
Knjiga „Vera, nada i krvoproliće“ donosi razgovore Nika Kejva i novinara Šona O’Hejgana koji su za svoju temu uzeli poslednja Kejvova albuma, ali i brojne druge aspekte njegovog stvaralaštva u poslednjih nekoliko godina. Bespoštedno, nekada na granici potpune ogoljenosti govoreći o smrti svog petnaestogodišnjeg sina Artura, Kejv nam predstavlja užasavajući, potpuno utrnuli svet koji je preokrenut umetnošću. Suočavajući se sa nezamislivim bolom, Kejv kroz umetnost traži smisao, ali i iznalazi potpuni novi pogled na sam život: „Nemam vremena za osude ili neumorno prekorevanje. Nemam vremena za ceo cirkus neprestanog okrivljivanja. Drugi mogu time da se bakću. Nemam želudac za to, niti vremena. Život je prokleto kratak, po mom mišljenju, da bismo ga živeli bez divljenja.“
Iako bi za potpuno shvatanje svih tema i razgovora u ovoj knjizi bilo potrebno poznavanje stvaralaštva Nika Kejva, ona može da funkcioniše i bez tog „predznanja“. To dobijamo pre svega zahvaljujući veštini Šona O’Hejgana da razgovor usmerava i prati svog sagovornika, ali i da ga navede da pronađe dublji smisao koji se nalazi iza priče o jednom životu. Još bitnije, Šon O’Hejgan dopušta Kejvu ali i samome sebi „lutanja“ po brojnim temama koje proizlaze jedne iz druge, ne bi li se došlo do novih, nekada i potpuno iznenađujućih otkrića. Jedno od njih je i odnos mladog i starog Nika Kejva: „Sad vidim da je taj prezir prema svetu bio neka vrsta luksuza ili ćefa, čak sujete. On nije imao pojma o dragocenosti života – o njegovoj krhkosti. Nije imao predstavu koliko je teško, ali suštinski važno, voleti svet i ophoditi se prema njemu milosrdno.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
Šon O’Hejgan je jedan od najistaknutijih muzičkih novinara današnjice. Objavio je brojne kritike kao i niz razgovora sa najznačajnijim muzičkim stvaraocima. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja. Trenutno piše za „Gardijan“.
„Možda potpuno grešim, ali izgleda moguće – i pored kriminalne nesposobnosti naših vlasti, narušenog zdravlja planete, podela koje svuda postoje, šokantnog nedostatka milosti i praštanja, iako se čini da toliko ljudi gaji nepopravljiv animozitet prema svetu i drugima – i dalje imam nadu. Kolektivna tuga može da donese izuzetnu promenu, neku vrstu preobraćenja duha, a s njom i veliku priliku“, govori Nik Kejv na jednom mestu. I to je možda i idealan način da se vratimo na početak. Baš kao i Frankl, Kejv je iz svoje lične tragedije, ali i tragedije celoga sveta u kojoj danas živimo, uspeo da pronađe smisao. I to upravo preko umetnosti. Suočavajući se sa nezamislivim bolom, on shvata sledeću stvar: „Počeli smo da uviđamo, na dubok način, da su ljudi dobri. Da im je stalo. Znam da to zvuči pojednostavljeno, možda čak i naivno, ali došao sam do zaključka da svet uopšte nije loš – da je ono što smatramo lošim, ili grehom, zapravo patnja. I da svet ne pokreće zlo, kako nam često govore, već ljubav, i da je, uprkos patnji sveta, ljudima uglavnom stalo.“ Upravo iz tog shvatanja nastala su dva poslednja Kejvova albuma, ali i ova sjajna knjiga, neporecivi dokaz da umetnost ne samo može doneti utehu, već i smisao ljudskom životu: „Prema mom iskustvu, umetnost ima sposobnost da nas spase, na mnogo različitih načina. Može da deluje kao tačka spasenja jer ima potencijal da vrati lepotu svetu. I to je samo po sebi način da se iskupimo, da se pomirimo sa svetom. Umetnost ima moć da uspostavi ravnotežu među našim greškama, našim gresima.“
Naslov: Vera, nada i krvoproliće
Autori: Nik Kejv (1957-) i Šon O’Hejgan
Prevela: Irena Vujičić
Izdavač: Arete, Beograd, 2023
Strana: 284
Pročitajte i prikaze romana „Smrt Zeke Manroa“ i „Magarica ugleda anđela“ Nika Kejva
Čitaonica, mesto za dobre knjige 