Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Jalova jesen – Dragoslav Mihailović

Problem, ako se to uopšte može tako nazvati, sa Jugoslavijom najviše leži u pitanju šta ona predstavlja za nas. Da li je to bila zajednica ljudi koju povezuje isti ili skoro identični jezik, slična kultura, ništa manje zajednička istorija? Sledstveno tome, da li je Jugoslavija bila prirodni izraz težnji naroda i kultura koji su želele da pronađu sredstvo, možda je tako najbolje reći, za svoj razvoj ili veštačka tvorevina koja je porobila te narode u uvela ih u tamnicu, kako drugi tvrde? Sve su to pitanja koje se već dugo postavljaju i čini se da gotovo niko nije došao do krajnjih zaključaka. Možda odgonetka leži u krajnje suprotstavljenim stavovima o prirodi Jugoslaviji, ništa manje i u onom pitanju na početku. Čega se mi to zapravo sećamo? Šta za nas predstavlja Jugoslavija? Ukoliko bismo, samo eksperimenta radi, upitali starije generacije, one koje su dobar deo života provele u Jugoslaviji, to je lagodan život. Ili još tačnije, to su sada već hiljadu puta ponovljene priče o dobrim platama, odlično snabdevenim prodavnicama, odlascima na letovanja, kupovinama u Trstu… Suštinski, jedino što je bitno je materijalno blagostanje. Priča o zajedničkoj kulturi i jeziku, podjednako i o međunacionalnom preplitanju je nešto sasvim drugo. Ona gotovo nikome nije bitna. Baš kao što gotovo nikome nije bitna politička slika, koja je dovela da raspada Jugoslavije. Ali da se vratimo na stvar i na te suprotstavljene poglede. S jedne strane stoji nostalgija za nekadašnjim životom, još više izražena kada se to vreme uporedi sa sadašnjim. Život na razvalinama građanskog rata, sjedinjen sa višedecenijskim ekonomskim, političkim i kulturnim tranzicionim posrtanjem doprineo je da ova sećanja postanu još svetlija. Ono što nije valjalo, a nije valjalo mnogo toga, namerno se sklanja u zapećak. Čak i kada se pomene ono što nije valjalo, odmah se pravi poređenje sa sadašnjim vremenom, a u toj utakmici sadašnje vreme, razume se, uvek gubi. Fokus je samo na materijalnom blagostanju. Tako se iz vida gube izuzetno bitne stvari. To je na prvom mestu priroda i jedne i druge Jugoslavije. A to je bila ništa drugo do diktatura, pogotovo izražena u drugoj Jugoslaviji u njenim prvim godinama. Zaboravlja je da je to bila zemlja u kojoj su desetine hiljada ljudi stradali potpuno nevini. I zemlja u kojoj je postojao monstruozni Goli otok. Da se on ne zaboravi pobrinuo se Dragoslav Mihailović.
„Jalova jesen“ donosi devet pripovedaka Dragoslava Mihailovića. U prvoj „Kratki prikaz života na Carigradskom drumu“ Mihailović se vraća u dane svog detinjstva, opisujući predratnu Ćupriju. „Ćevapčići i pivo“ nas vode na Dušanovac predstavljajući svet amaterskog boksa. „Besmrtna ljubav Plave drame“ nas upoznaje sa čudnovatim svetom jedne žene. Posleratnu stvarnost, ponajviše stvarnost radničke klase, vidimo u „Mijandrošu i Belji“. „Utopljenica“, „Najbolji prijatelj“ i „Parioničar, general i islednik“ nas sukobljavaju sa Golim otokom i njegovim posledicama. „Jalova jesen“ i „Sveti Petar spasava Srbe“ su smeštene u sadašnjost. Dok je prva pripovetka posvećena prirodi, ona druga je satirični prikaz političkog ludila devedesetih.
Iako sasvim sigurno ova zbirka pripovedaka ne predstavlja vrhunac Mihailovićevog opusa, ona je značajno književno delo, i to pre svega zbog njene stilske i tematske raznolikosti. Od dobro poznatog govora iz prvog lica, onakvog kakvog smo od Mihailovića već navikli (evo samo jednog malog primera: „A već četrdesete postao sam skojevac. I više se za voždovački boks nisam interesovao. Krenuo sam svet da promenim. A tu sam ti ja – he, he – bio uspešniji nego kao bokser. Jebalo dete mater“), pa sve do starinski napisanih pripovesti iz trećeg lica, autor pokazuje nenadmašni literarni talent. „Jalova jesen“ je u isto vreme i prirodni nastavak ranije započetih tema u romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Gori Morava“, možemo slobodni reći – dostojni završetak veličanstvenih priča.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Onom ko dobro poznaje Mihailovićevu literaturu, ništa manje i njegove političke stavove, jasno je da je socijalistička Jugoslavija za njega krajnje užasavajući, ništa manje neprihvatljivi politički sistem. I za sve to Mihailović ima potpuno pravo. Robijanje na Golom otoku i njegov docniji višedecenijski progon pružili su i više nego dovoljno razloga za to. Sve to dobro vidimo u ovoj zbirci. Pripovetke su to o posrtanju, užasnim ljudskim sudbinama, neretko grotesknim, apsolutno nemogućim, a opet istinitim životnim pričama. Tako jedan logoraš u ovoj zbirci žali svog dželata: „Gospode, mislim se, koliko je bilo strašno biti islednik! Možda još strašnije nego logoraš.“ I polako dolazimo do one priče sa početka teksta. Ako pitamo Mihailovića, ili još bolje ako čitamo njegova dela, Jugoslavija je užasni politički sistem koji je morao da nestane. Za one, pak, druge, uzećemo kao primer Bekima Fehmiua i njegove izuzetne memoare „Blistavo i strašno“, Jugoslavija je bila nešto najbolje za ove prostore i ljude. I ko je onda u pravu? Šta je zapravo bila Jugoslavija? Može se slobodno reći – i jedno i drugo, i raj i pakao. Da bismo uopšte mogli da je razumemo, potrebno je da poznajemo obe njene strane. Priliku za to nam pruža ova izuzetna zbirka pripovedaka.

Naslov: Jalova jesen
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 285

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava
i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Oksfordska istorija islama – Džon L. Espozito

Jedno od najvećih očekivanja od nauke, ili barem očekivanje najvećeg dela ljudi, je da ona bude objektivna. I tu već nastupa problem. Šta je zapravo objektivnost? Možda je najbolje reći da je to odsustvo predrasuda u naučnom radu. Primera radi, naučnik koji se bavi evolucijom, ako bismo ovo doslovno shvatali, bi podjednako morao da uzme u obzir i Darvinovu teoriju i ideje kreacionista. Suštinski, da u istu ravan stavi naučno potvrđenu teoriju i religijska uverenja. Što je, da se ne lažemo, nemoguća stvar. Ili da navedemo još jedan primer, znatno aktuelniji. Ako bismo ovako posmatrali nauku, u isti koš bi bile stavljene naučne studije o vakcinama i naklapanja antivakcinera o čipovima, harpovima i ostalim čudima i pokorama. Takva naučna objektivnost je naprosto nemoguća. Kao što je i nemoguće iz naučnog istraživača izbrisati sva njegova ubeđenja i predrasude. Šta je onda naučna objektivnost i postoji li ona uopšte? Ako je shvatamo kao apsolut, ona je nemoguća. Još tačnije, potpuna naučna objektivnost je nemoguća stvar. Ipak, ono što je moguće i ono što nauku istinski čini naukom je pokušaj naučnog istraživača da što više bude objektivan. To je na prvom mestu odbacivanje nenaučnih stavova i budalaština. Primera radi, ako uzmemo da je to proučavanje istorije ovih prostora, teorije o Srbima narodu najstarijem odmah moraju biti odbačene. Ili analizirane kao što to briljantno čini Radivoj Radić u svojim knjigama. Isto tako, ako uzmemo isti primer, naučnik koji se bavi istorijom Srbije bi tu istoriju morao da posmatra kao neutralni posmatrač i da svoje istraživanje bazira isključivo na istorijskim dokazima. Ukoliko to on ne učini, nauka će se pretvoriti u patriotski panegirik. Najbolje se to vidi na primerima istoričara Pante Srećkovića i Ilariona Ruvirca, o kojima je na ovom mestu već pisano. Naravno, ovo ne znači da u naučnom radu nema mesta za moral, pogotovo onda kada se piše o „opasnim” temama. Pisati „objektivno“ o holokaustu je nemoguće. Ako bi se tako pisalo, u istu ravan bi bilo stavljeno stradanje nevinih i monstruozne teorije njihovih dželata. Ista priča je i sa religijskim uverenjima. Pisati, recimo, o islamu, što je i naša tema, je nemoguće bez pokretanja škakljivih tema kao što su džihad ili nazadnjaštvo, neretko i potpuna monstuoznost, u odnosu prema ženama i homoseksualcima. Kamenovanje ili bacanje sa zgrada homoseksualaca koje se na nesreću dešava i danas nikako ne možemo opravdati nekakvom običajnošću i religijskim uverenjima. To je, jednostavno, monstruoznost. Kao što je i terorizam potpuna monstruoznost. Ali ako bismo ceo islam gledali samo kroz prizmu ovih neprihvatljivih stvari ništa ne bismo postigli. To nam najbolje pokazuje izvrsna „Oksfordska istorija islama”.
Pod vođstvom profesora Džona L. Espozita okupljen je tim od petnaest sasvim sigurno najistaknutijih islamologa današnjice. Svako od njih je dobio po jednu temu za obradu. Tako se pred čitaocima ove knjige nižu studije o nastanku islama, verskim osnovima ove religije, islamskoj teologiji i filozofiji, nauci i tehnologiji, odnosu hrišćanstva i islama… Pred nama je i iscrpna istorija islama od njegovog nastanka, prodora na Arabijsko poluostrvo, nastanka halifata, docnijih islamskih kraljevstava, ali i Osmanskog carstva. Na kraju nas čeka istorija islama u dvadesetom veku, početak dekolonizacije, ali i sukoba između islama i sekularizma.
O islamu je do sada pisano mnogo. Sigurno su to hiljade i hiljade knjiga i naučnih studija. Ono što „Oksfordsku istorija islama” izdvaja od svih tih knjiga je pokušaj da se napravi sveobuhvatna istorija islamske civilizacije. Tome posebno pogoduje izbor autora. Svako od njih je dobio temu koju ne samo da dobro poznaje, već i temu kojoj je posvetio svoj višegodišnji naučni rad. Rezultat su sjajni odeljci, nećemo pogrešiti ako kažemo odlične sinteze svih aspekata islamske civilizacije. Za pohvalu je i izvrstan prevod Đorđa Trajkovića, kao i sjajna oprema knjige sa mnoštvom ilustracija, mapa i fotografija.
Džon L. Espozito, jedan od najznačajnijih proučavalaca islama današnjice, je rođen u Njujorku. Predavao je religijske studije na nekoliko prestižnih univerziteta. Autor je brojnih studija o istoriji islama (na srpskom je objavljena njegova knjiga “Islamska pretnja: mit ili stvarnost?”). Urednik je „Oksfordske istorije modernog islamskog sveta” i brojnih drugih dela. Osnivač je centra za muslimansko-hrišćansko razumevanja, koji pokušava da približi stavove ove dve religije.
Za razliku od svih ostalih religija, uključujući tu i preostale dve „avramovske”, islam predstavlja celoviti pogled na svet. Suštinski, islam nije samo religija, on je u isto vreme i pravni i državni sistem, moralni i običajni kodeks, specifična vrsta umetnosti, ponašanja, morala… Kao takav, islam je „totalna” religija koja zahvata celokupno ljudsko postajanje, i to tako što određuje pravila za to postojanje. Samim tim, priča o islamu nije samo priča o veri i obrednosti, to je priča o celoj jednoj civilizaciji. Shvatajući to vrlo dobro, autori ove studije svaki od segmenata islamske civilizacije obrađuju iscrpno. Najbitnije od svega, u svim tim segmentima oni teže naučnoj objektivnosti. Suština islama nije predstavljena isključivo kroz kontroverznost pojedinih islamskih učenja ili kroz prizmu civilizacijskog ili verskog sukoba islama sa drugim religijama već kroz pokušaj da se detaljno prouči svaki segment islamskog učenja, života ili istorije. Rezultat je knjiga koja je nezaobilazno štivo za svakog čoveka koji želi da na najbolji način prouči islam, ali i, što je podjednako bitno, knjiga koja pokušava da odgonetne kakva je budućnost ove religije: „Ključno pitanje je odnos tradicije prema modernizmu ili postmodernizmu. Da li islamizacija ili ponovna islamizacija treba da se zasniva na obnovi ili reformaciji, na ponovnoj primeni klasičnog islamskog učenja ili na obnovi islamske misli koja inspiraciju nalazi u prošlosti, ali daje nove odgovore na izazove i konkretne probleme sveta koji se brzo menja?“

Naslov: Oksfordska istorija islama
Priredio: Džon L. Espozito (1940-)
Preveo: Đorđe Trajković
Izdavač: Clio, Beograd, 2016
Strana: 867

Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Pada Avala – Biljana Jovanović

Jedan od zahteva, ili je možda bolje reći – težnji, pokreta „Me Too“ je i podjednaka zastupljenost žena u svim sferama društvenog života. Mi ćemo se ovde fokusirati samo na umetnost, i to preko pogleda na velika književna priznanja. A najveće je, svakako, Nobelova nagrada za književnost. Iako je u poslednjim godinama prisutna svojevrsna tendencija nagrađivanja što većeg broja ženskih autora (na ovom mestu je pisano o skorašnjim dobitnicama Nobelove nagrade: Toni Morison, Elfride Jelinek, Doris Lesing, Herti Miler, Alis Manro, Svetlani Aleksijevič i Olgi Tokarčuk) njihov broj u ukupnom skoru nagrađenih je skoro minoran. Ili još preciznije: Nobelovu nagrada je do sada dobilo samo dvanaest žena i preko sto muškaraca. Dakle, samo deset posto žena. Situacija je još gora na našoj književnoj sceni. NIN-ovu nagradu je do sada dobilo samo pet žena, a ona je dodeljena šezdeset i pet puta. Ove brojke bi možda pile vodu u nekom prošlom vremenu, onda kada je broj spisateljica bio izuzetno mali, ali sada kada su muški i ženski autori gotovo izjednačeni, to postaje izuzetno čudno. U čemu je zapravo stvar? Jedan od mogućih odgovora je fokus na „muške“ teme, pogotovo u društvima opterećenim velikim nacionalnim i inim temama. Ono što se nagrađuje i ulazi u nacionalni kanon je uglavnom ono što je posvećeno tim temama. Iskustvo svakodnevnog, običnog života, još više posledice koje te „velike“ teme ostavljaju na živote, pogotovo živote žena, su tragično zanemareni. Iako ćemo ovde gotovo sigurno podleći generalizaciji, „ženska“ književnost se više fokusira na te teme. Možda je to najvidljivije u stvaralaštvu Svetlane Aleksijevič i njenom pristupu ratu. Ona umesto priče o velikim strategijama, bitkama, brojevima i oružju fokus stavlja na male, gotovo intimne priče ljudi koji su osetili nesreću na sopstvenoj koži. Isti slučaj je i sa skoro svim nabrojanim spisateljicama. Duboka svesnost o tragičnoj zapostavljenosti ženskog iskustva u dosadašnjoj književnosti rezultirala je težnjom da se o upravo tom iskustvu piše. Umesto objekta, žena tako u novijoj literaturi napokon postaje subjekat. Njen svet i još više pogled na svet koji je oko nje tako dobija svoje mesto u literaturi. Takvu vrstu preokreta u našoj književnosti donosi stvaralaštvo Svetlane Velmar-Janković, Dubravke Ugrešić, Milice Mićić Dimovske, ali i autorki mlađe generacije kao što su Mirjana Novaković ili Mirjana Mitrović. Ipak, nećemo pogrešiti ako kažemo da je svima njima utrla put Biljana Jovanović.
U središtu romana „Pada Avala“ nalazi se lik Jelene Belovuk. Prateći priču o njenom sazrevanju i životnim nedaćama, Biljana Jovanović stvara portret buntovnice, u ovom slučaju buntovnice sa razlogom, koja želi da pronađe svoje mesto u novom svetu. Taj novi svet su sedamdesete, vreme novog talasa, ali i sve većeg ženskog oslobođenja. Jelena Belovuk u sebi mora da pomiri očekivanja okoline, ponajviše izražene u likovima njenih srodnica, norme tadašnjeg društva, ali i želju za potpunom slobodom.
Nastao u burnim sedamdesetim, vremenu velikih društvenih i umetničkih previranja, roman „Pada Avala“, može se sasvim sigurno reći, uzima ono što je najbolje od tog vremena, ali i to nadograđuje. Pre svega je to smelost u narativnim strategijama. Biljana Jovanović neprestano prepliće nepouzdane, fiktivne i samo naizgled objektivne pripovedače. Suštinski, priča u čijem se središtu nalazi jedan lik biva ispripovedana iz nekoliko uglova, ali svi ti „uglovi“ su krajnji nepouzdani i neretko potpuno pogrešni. Podjednako, besmisleni. Kako sama Biljana Jovanović govori: „Iz središta sveta čuje se primedba savesnih logičara: ‘Ova poslednja rečenica je besmislena.’ Ali, nevolja je u sledećem: opovrgnuti tu rečenicu, jednako je besmislena rabota.“ Ipak, iza te igre krije se užas jednog života koji je zadobio izuzetno predstavljanje: „(…) ovde se vreme ne meri spravama već belinom zidova, šarama po metalnim stolovima i na previsokim metalnim krevetima, odblescima na staklima, rešetkama, zato ne znam tačno koje je doba dana… gori taj prokleti neon gotovo stalno. Urezujemo crtice, znakove, rezbarimo metal… delatnost ludaka…“
Biljana Jovanović je rođena u Beogradu. Završila je studije filozofije. Debituje sa zbirkom pesama „Čuvar“ (1977). Pojava njenog prvog romana „Pada Avala“ izaziva pravu buru na tadašnjoj beogradskoj književnoj sceni. Slede romani „Psi i ostali“ i „Duša jedinica moja“, kao i nekoliko drama i knjiga prepiski. Istaknuti je mirovni aktivista tokom ratova devedesetih i dosledni borac protiv nacionalizma svih zaraćenih strana. Preminula je 1996. u Ljubljani. Srpsko književno društvo je u znak sećanja na njen književni rad ustanovilo nagradu „Biljana Jovanović“.
Iako je nastao sada već davne 1978. godine, roman „Pada Avala“ i danas ostavlja utisak neverovatne svežine. Štaviše, da ga neko danas uzme u ruke ne znajući za vreme njegovog nastanka, sasvim sigurno bi pomislio da je ovaj roman nastao u skorašnjem vremenu. Hrabrost Biljane Jovanović da se uhvati u koštac sa nimalo jednostavnim temama, i to na način koji se ne obazire na društvene i moralne konvencije, u ovom romanu je neverovatna. Ipak, i ono je što je najbitnije, Biljana Jovanović u ovom romanu predstavlja pogled na svet žene u kom ona konačno dobija svoj glas. Ovde više nije reč o onome šta se očekuje od žene, već šta žena zapravo želi, šta zapravo oseća i najbitnije – šta žena zaista želi da učini od svog života. Što je i suština priče o ženskom iskustvu u istoriji literature. To nije priča o nekakvom reciprocitetu, jednakom broju nagrađenih ili vrednovanih dela po polu autora, to je iskanje da žena napokon dobije priliku da ispriča svoju priču. Sve to Biljana Jovanović uspeva u ovom prevratničkom delu, romanu koji zaslužuje istinsko divljenje.

Naslov: Pada Avala
Autor: Biljana Jovanović (1953-1996)
Izdavač: Lom, Beograd, 2016
Strana: 168

Smrt na sandalovom kocu – Mo Jen

Ako je verovati Bibliji, jedan od prvih događaja u istoriji čovečanstva je bilo ubistvo. I to mučko. Kain odvodi svog brata Avelja u polje i tu ga ubija na prevaru. Dalje stranice Biblije su nastavak bestijalnog nasilja. Na kraju, sam bog je takav. On naređuje Jevrejima da odmah po dolasku u obećanu zemlju pobiju sve starosedeoce, i ne samo njih. Potrebno je pobiti i njihove žene i decu, čak i njihove životinje. O surovim kaznenim starozavetnim propisima tek ne treba trošiti reči. Smrt je kazna za mnoštvo prekršaja, od onih seksualnih (bila to homoseksualnost ili preljuba, čak i seksualni odnos tokom menstruacije), pa sve do verskih i obrednih. Suštinski, bestijalno nasilje i smrt, i to u najneverovatnijim varijantama, predstavljaju jednu od konstanti koje prate ljudski rod od prapočetaka. Nasilje je sastavni deo života rodovskih zajednica. Tako je krvna osveta dovela do istrebljenja brojnih plemena. Ubijanje ubrzo postaje i „legalizovano“. Rekosmo već, takav slučaj je u starozavetnoj jevrejskoj istoriji, ali podjednako i u drugim civilizacijama. Prvi sačuvani pravni kodeks u istoriji, Ur-Namuov zakonik, predviđa smrtnu kaznu za slučajeve ubistava i preljube, čak i za „veštičarenje“. Taj model preuzimaju i kasniji zakonici, pretvarajući smrtnu kaznu u pravni čin. I još bitnije, mada je bolje reći – još strašnije, ti zakonici bestijalno nasilje „legalizuju“, tako da ono postaje nešto sasvim normalno. Ili još jednostavnije rečeno, nasilje koje čovek učini prema drugom čoveku nikako nije dozvoljeno, dok je nasilje koje država učini prema svojim „podanicima“ sasvim legitimna stvar. Tako je došlo do mučne istorije „državnog“ nasilja prema ljudima. Država je mogla, negde i sad može, da ljudima čupa nokte, poliva ih katranom, nabija ih na kolac, da seče delove njihovih tela, da ih kastrira, oslepljuje, prebija, bičuje, udara maljevima u glavu, odrubljuje im glave, ubija ih na električnoj stolici, razapinje, kamenuje, baca sa zgrada… Da stanemo ovde, ponajviše zato što je ovaj spisak beskonačan. I užasavajući zato što je potpuno legitiman, da ponovimo još jednom. Sve su ovo kazne koje se, jelte, ne izvršuju zato što su zakonodavci monstrumi, nego da bi se ispunila nekakva „pravda“. Otprilike po onoj biblijskoj „oko za oko, zub za zub“. Da je ovakvo shvatanje i dalje sveprisutno govori odijum ogromnog dela javnosti kada se desi neki užasan zločin i traženje da se zločinac kazni tako što će nad njim biti sprovedeno isto nasilje koje je on učinio. Kao da će to nasilje ispraviti čitavu stvar i vratiti nevinu žrtvu u život, otprilike tako se misli, a ne shvata da u tom slučaju cela jedna država, mi sami, postajemo kao taj zločinac, nastavljajući spiralu nasilja sve dok nas ono ne proguta. O baš takvom užasavajućem nasilju piše kineski nobelovac Mo Jen.
Kraj je devetnaestog veka. Isto tako i kraj viševekovnog kineskog carstva. Ono nestaje u unutrašnjim borbama i previranjima, ali i zbog sve većeg uticaja stranih sila. Protiv tog propadanja diže se čuveni Bokserski ustanak. Isto tako i jedan operski pevač u provinciji Gaomi. On je rešen da sa svojom družinom zaustavi gradnju železnice od strane mrskih nemačkih kompanija, ali i da se suprotstavi korumpiranoj državnoj administraciji. Na nesreću, on je poražen. I predat čuvenom carskom dželatu na izvršenje kazne. Ona je nabijanje na sandalov kolac. Još gore, pobunjenik je osuđen da na tom kocu, i to za primer drugima, provede nekoliko dana živ.
Kako sam Mo Jen u pogovoru za ovaj roman kaže, „Smrt na sandalom kocu“ je pokušaj da se u jednom delu sastave zvukovi njegovog rodnog kraja, to je sada gotovo zaboravljena mačja opera, sa silnim istorijskim predanjima i mitovima. Rezultat je ovaj veličanstveni roman. Mo Jen posebno majstorstvo pokazuje u narativnim strategijama. S jedne strane je narodski govor, ispovesti samih junaka, koje plene neverovatnom liričnošću, ali i literarnim talentom autora da ispiše tok svesti pripadnika različitih klasa, baš kao i ljudi različitog obrazovanja i duševnog stanja. S druge strane je govor sveznajućeg pripovedača, doduše samo naizgled sveznajućeg i objektivnog. Kako sam Mo Jen kaže: „Iako se na prvi pogled čini da je deo ‘Svinjski trbuh’ napisan iz ugla objektivnog, sveznajućeg pripovedača, i on je zapravo zapis fantastične istorije koja se u narodu prenosila usmenim putem, pripovedanjem ili pevanjem, i opet je, obrni-okreni, u vezi sa zvukovima. I razlog zbog kog sam osmislio i napisao ovaj roman bili su, pre svega ostalog, zvukovi.“ Da osetimo sve te „zvukove“ i silne jezičke i stilske nijanse pobrinula se Ana M. Jovanović kroz izvrstan prevod romana.
Mo Jen, jedan od najistaknutijih kineskih i uopšte svetskih književnika današnjice, je rođen u gradu Gaomi. Tokom kulturne revolucije stekao je epitet „nepoželjnog elementa“, što mu je donelo silne nevolje. Po završenim studijama počinje njegova profesionalna karijera u kulturnom odeljenju kineske vojske. Objavio je niz novela, romana, zbirki prika i memoarskih knjiga (na srpskom su objavljeni prevodi sedam njegovih dela). Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2012. godine.
„Teško vatru možeš z’gasti rukohvatom pamuka, i gomilom snega sakriti leš čoveka. Al’ da više ne bih ja priču uvijo, mlađarijo, uši spremi, da čuješ sve što je bilo!“, govori Mo Jen kroz usta jednog svog junaka. Neprestano preplićući narodski govor, stihove iz mačjih opera, ali i silna narodna predanja, Mo Jen stvara roman koji nas u isto vreme upoznaje sa jednom samo naizgled dalekom kulturom i načinom života, ali i sa kulturom sa kojom imamo dosta sličnosti. Jedna od njih, koja je posebno u ovom romanu izražena, je bestijalno nasilje. Kroz priču o nabijanju „krivca“ na sandalovom kolac, ali i kroz dželatovo sećanje na „vrhunce“ svoje karijere, mi ulazimo u mračni svet ljudske bestijalnosti, užasavajuće slične na svakom kutku naše planete. Najgore od svega, ponovićemo ovo ko zna koji put, je to što je ovakvo nasilje sasvim normalno, što se ono čak smatra za nekakvu pravdu i državni zakon. Svet je to koji je ništa drugo do najveći pakao, i to pakao koji smo mi stvorili. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog veličanstvenog romana: „U ovakvoj situaciji, samo ako umreš, ostaješ čovek, ako nastaviš da živiš, nećeš biti ništa drugo do pseto.“

Naslov: Smrt na sandalom kocu
Autor: Mo Jen (1955-)
Prevela: Ana M. Jovanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 616

O tiraniji – Timoti Snajder

Iako će ove reči verovatno delovati čudno, demokratija nije najbolji politički sistem zato što je zaista najbolja nego zato što apsolutno ne poseduju nikakvu konkurenciju. Ili još tačnije, da parafraziramo Čerčila, demokratija je najmanje loš politički sistem od svih koji postoje. Njena primena je nešto sasvim drugo. Isto tako i njena popularnost. Po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja čak i u najrazvijenijim evropskim zemljama dobar deo ljudi sanja o autokratiji. Primera radi, to je skoro trideset posto Nemaca. Po nekim anketama čak 70 posto stanovnika Srbije smatra da demokratija nije valjano političko uređenje. U čemu je problem? Odgovor leži u primeni demokratskih načela, ili možda još bolje rečeno – same demokratije. Ona po svojoj suštini predstavlja jednu od najplemenitijih, ako ne i najplemenitiju ideju u istoriji ljudske civilizacija. Demokratija je mogućnost da sami odaberemo kakav život želimo da živimo, sledstveno tome i da odaberemo ko će u naše ime upravljati državom u kojoj živimo. I u čemu je onda problem? Možda najviše u tome što se to gotovo nikada ne dešava. Današnja demokratija je pre oligarhija nego istinska demokratija. Po klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, oligarhija je oblik vladavine u kojoj se sve poluge vlasti nalaze u rukama privilegovane manjine. Zar to danas nije slučaj u gotovo svim zemljama sveta? Pogotovo u ovom delu sveta. Nesmenjivost političkih elita, njihovo višedecenijsko trajanje, sjedinjeno sa silnim mešetarenjima, ali i populističkom koketerijom iza koje se krije smrad diktature, sve je to slika današnje demokratije. Ta slika je dovela do pada poverenja u demokratiju, onog priželjkivanja autokratije sa početka teksta, i to pod paskom da će poslovična „čvrsta ruka“ rešiti stvar. Taj problem je posebno izražen na ovim prostorima. San o nekadašnjem lepom životu u Jugoslaviji sukobio se sa tranzicionom stvarnošću donevši gotovo opšti žal za prošlim vremenima. Jedini je problem što su ljudi koji sada žale za Jugoslavijom nekada bili ljudi koji su tu zemlju uništili. Nema boljeg dokaza za to od izbora 1990. godine. Na njima su sa ubedljivom većinom pobedile ratnohuškačke stranke i još bitnije stranke koje su zagovarale uništavanje pređašnjeg društvenog sistema. Samo primera radi, jedina stranka koja se zalagala za opstanak Jugoslavije u nekadašnjem obliku je dobila nešto više od jednog posto glasova. Tako dolazimo do potpune apsurdnosti. Ljudi koji danas kukaju za Jugoslavijom nekada su svojim glasovima, docnije i postupcima, srušili tu zemlju. A to je i suština čitave priče o demokratiji. Posledice demokratskog izbora mogu da nas bole ukoliko su one pogrešne. Kao što bi nas još više bolela odluka o odbacivanju demokratije. To nam sjajno pokazuje Timoti Snajder.
Nastala 2016. godine, odmah po neslućenom usponu populističkih političara, knjiga eseja „O tiraniji“ Timoti Snajdera pokušava da nas podseti čemu populizam vodi. Još više autokratske težnje političara, one koje uvek utiru put tiraniji. Ispisujući „dvadeset pouka iz dvadesetog veka“ Timoti Snajder nam u isto daje istorijsku lekciju, ali nas i podučava kako da izbegnemo ponavljanje istih grešaka.
„Život je politički ne zato što svet mari kako se vi osećate, već zato što reaguje na ono šta radite“, ispisuje Snajder. Priču o upravo tim našim delima, ništa manje i posledicama tih dela, on donosi u ovoj knjizi, i to neprestani preplet priče o istorijskih događajima i naše svakodnevnice. Knjiga „O tiraniji“ može da se posmatra kao svojevrsna istorijska studija, ali i kao praktični vodič kroz politički život. Još bitnije, iako je ona upozorenje na moguću opasnost koja se nalazi pred nama, ona je u isto vreme i poziv na promenu, pobunu protiv onih koji žele da nas odvedu u ponor. Razume se, ta promena uvek mora da krene od nas samih. Kako sam Snajder kaže: „Neko mora. Lako je slediti. Možete se osećati čudno kad kažete ili uradite nešto različito. Ali, bez te nelagodnosti nema slobode.“
Timoti Snajder, jedan od najistaknutijih savremenih američkih istoričara, je rođen u Ohaju. Posle završenih studija istorije i političkih nauka počinje njegova univerzitetska karijera. Trenutno je profesor istorije na Univerzitetu Jejl. Njegova dela su doživela brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji je po knjizi „Krvava prostranstva“, kapitalnoj studiji o istoriji terora u dvadesetom veku (knjiga je dostupna u hrvatskom prevodu u izdanju „Frakture“). Dobitnik je desetina nagrada za svoj naučni rad.
„Evropska istorija dvadesetog veka pokazuje nam da društva mogu da se upropaste, demokratije propadnu, moral da se uruši, a obični ljudi da stoje nad jamama smrti s puškama u rukama. Dobro bi nam danas poslužilo da razumemo zašto“, piše Timoti Snajder u ovoj knjizi. I zaista, postoji li odgonetka te propasti? One dobro poznate priče o običnim i normalnim ljudima koji su „iznenada“ pomahnitali i postali bestijalne ubice i manijaci. Postoji. Timoti Snajder nam to kroz čitavu knjigu pokazuje. To je najpre prikaz našeg ličnog pada koji se naposletku pretvara u pad celog društva. Kako sam Snajder kaže: „Tiraniji se predaješ kada odbacuješ razliku između onoga što želiš da čuješ i onoga što je zaista slučaj. Ovo odbacivanje stvarnosti može da se oseti kao prirodno i prijatno, ali ishod je vaša propast kao pojedinca i, na taj način, urušavanje svakog političkog sistema (…)“ Istina u takvom društvu prestaje da bude bitna, isto tako i lična odgovornost. Prepušteni smo stihiji, vrlom autokrati, uskoro i diktatoru, kom predajemo ceo naš život. A to se nikad ne završava srećno. Istorija dvadesetog veka nam je to najbolje pokazala. Da se vratimo na početak, još tačnije na priču o demokratiji. Timoti Snajder nam u ovoj knjizi šta je joj alternativa, podjednako i šta je to zapravo demokratiji i šta zaista znači njeno odbacivanje. Ništa manje i kako se suprotstaviti onima koji demokratiju pervertirano pretvaraju u njenu suprotnost, tiraniju. Ova knjiga je sjajan putokaz kako da to izbegnemo.

Naslov: O tiraniji
Autor: Timoti Snajder (1959-)
Preveo: Jason G. Mark
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 101

Vučje noći – Vlado Žabot

Ma koliko to možda delovalo čudno, ništa manje i nemoguće, ovaj tekst će se držati maksime Leonarda da Vinčija o neupuštanju u „pisanje ili davanje informacija o onim stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama“. A pisaće se o stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama. Suštinski, pokušaćemo da govorimo o nadnaravnom i nemogućem, ali na racionalan način. Ili možda još bolje rečeno, kroz prizmu materijalističke filozofije. Za razliku od idealizma, ništa manje i metafizike, o religijskim učenjima tek ne treba reči, materijalistička filozofija, razume se ovo je krajnje pojednostavljivanje, koren svih stvari, ponajviše naših života i postupaka, vidi u stvarnosti, stvarnim stvarima i događajima. I tu dolazi ono ključno pitanje: kako pisati o nestvarnim i nemogućim stvarima kroz prizmu stvarnosti? Možda je najbolji odgovor kroz pokušaj da se odgonetne kako su nastale te nestvarne stvari. Moderna antropologija, ništa manje i sociologija, koren takvih verovanja vide u čovekom suočenju sa sopstvenom prolaznošću, ništa manje i potpunom nemoćju. Ona stara, hiljadu puta ponovljena priča o prvobitnim ljudima koji su iz straha stvorili višu silu koja upravlja našim životima. Ta viša sila, najčešće bog, predstavlja smisao u opštem besmislu. Najpre, ona nam omogućuje nastavak života posle smrti, tako anulirajući naš najveći strah. Takođe, ona nam pruža utočište, skoro neophodnu nadu da se nepravde ovoga sveta mogu ispraviti i da „i nad popom ima pop”, kako kaže opštepoznata izreka. Isti slučaj je i sa narodnim verovanjima, možda je najbolje reći mitologijom. Ona pokušava da odgonetne nastanak svemira, prirodne fenomene, suštinski: ono što nam deluje neshvatljivo. Mit je u isto vreme i izraz kolektivnog iskustva, svojevrsnog prenošenja mudrosti „upakovane“ u zavodljivu priču. Isti slučaj i sa magičnim i obrednim. Magično je neretko ona poslovična deus ex machina, iznenadna sila koja dolazi i rešava stvar. Onda kada je situacija teška, magija uskače kao sredstvo da se problem brzo i efikasno reši. Koren je, ipak, i u svakom slučaju stvarni svet. Isto tako, neprirodno je prirodni nastavak stvarnosti, sredstvo da se stvarnost izobrazi tako da ono poprimi viši smisao. Nema boljeg svedoka tome od literature, koja kroz nestvarno i nemoguće predstavlja stvarno i moguće. Baš takav je i roman čuvenog slovenačkog pisca Vlade Žabota.
U Vrbje, zaboravljeno i odbačeno slovenačko selo, poslat je mladi crkvenjak Rafael sa zadatkom da pripremi crkvu i selo za dolazak župnika. Ali on nikako ne dolazi. Već prilično načetih verskih uverenja, prepušten splitu dosadnog postojanja, Rafael se odaje alkoholu i opštem životom tavorenju. Sve se to menja sa iznenadnim dolaskom pridošlice, bivšeg Rafaelovog profesora muzike Azare. On je u Vrbje poslat da formira hor. Samo što izgleda da to nije potpuna istina. Azarova pomoćnica, koliko i serija čudnovatih događaja, preokrenuće Rafelov život iz korena. On se suočava ne samo sa nezamislivim, on mora i da prihvati činjenicu da nezamislivo postaje njegov život.
Ako bismo tražili žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi sasvim sigurno bio preplet realističkog i gotskog romana. Vlado Žabot ta dva ne samo suprotstavljena književna žanra već i pogleda na svet neprestano prepliće i sukobljava. S jedne strane stoji sjajna slika životne propasti jednog čoveka, ponajviše one umetničke („Istina je da je posle, nakon ispita, počeo i sam da biva svestan da, u stvari, nije baš toliko talentovan za muziku, da ga sama po sebi uopšte ne raduje i da možda uopšte nije sposoban za tu oslobađajuću čarobnu moć bez koje nema ničeg.“), ali i propasti sveta u kom se živi. Na drugoj strani stoji magično, možemo slobodno reći jedini način da se iz te životne propasti izvuče ili da se toj propasti pripiše neko više značenje. Taj preplet svetova je Vlado Žabot u „Vučjim noćima” predstavio sjajno stvarajući izuzetno književno vredan roman.
Vlado Žabot, jedan od najznačajnijih savremenih slovenačkih književnih stvaralaca, je rođen u selu Šafarsko u Štajerskoj. Posle završenih studija komparativne književnosti počinje da radi kao novinar. Debituje sa zbirkom priča „Bukovska mati”. Sledi niz romana i knjiga za decu. Najpoznatiji je po romanima „Pastorala” za koji je dobio Prešernovu nagradu i „Vučje noći” koji mu je doneo nagradu „Kresnik”. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Kada je teret na svima i kada ga svi nose, sve zajedno se, naime, teže primeti. Razlike, jednostavno, više nema. Ovaj i onaj i ono podnose isto. Zbog toga neuvežbano oko veoma brzo previdi istinu“, piše Vlado Žabot u ovom romanu predstavljajući živote stanovnika Vrbja, ali i život glavnog junaka romana. Postojanje okovano užasnom materijalnom bedom, ništa manje neznanjem, propašću koja je pretvorena u sam život, figurativna je ali i ništa manje stvarna močvara u koju polako tonu junaci „Vučjih noći“. Dolazak čoveka koji se od svih razlikuje dolazak je spasa. On nudi drugačiji put, ništa drugo do put koji daje smisao našem postojanju izvlačeći nas iz bede svakodnevnice. Nebitno je što taj put potire razum, što je on potpuno nemoguć. On postaje jedini spas iz bezizlaza naše stvarnosti. I u isto vreme, on je prirodni nastavak stvarnosti, da se vratimo na početak čitave priče. Jedini problem je što taj put vodi u propast, uljuljkujući nas u fantaziji dok stvarni svet nastavlja da propada sve dok nas ne odvede u potpuno uništenje. Vlado Žabot u ovom izuzetnom romanu to najbolje pokazuje: „Ovde, u ovome, krajnje malodušno je razmišljao, nema prostora za propovedi i lepa razmišljanja, jer u dušama tinja kletva i peče mržnja, prikriveni bes koji razdire iznutra, prikriveno zlo koje krišom sikće i seče svojim očnjacima, zariva se u misli, zariva u snove i poput zmije vreba s dna pogleda. Oni čuju samo podsmeh. I s grimasom na usnama dugo i rastegnuto pljuju preda se.“

Naslov: Vučje noći
Autor: Vlado Žabot (1958-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 166

Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310