Noći kuge – Orhan Pamuk

„Sve što je ravno laže! Svaka je istina savijena, samo je vreme krug!“, ispisuje Niče u delu „Tako je govorio Zaratustra“, postavljajući teoriju o večitom vraćanju istog, kasnije razrađenu u njegovim drugim delima. Nju docnije prihvata mnoštvo intelektualca, ništa manje i istoričara. Po ovoj teoriji – razume se, ovo je krajnje pojednostavljivanje – istorija se ne odvija pravolinijskim tokom, nego se događaji, pod tim se pre svega misli na obrasce ponašanja koji izazivaju te događaje, neprestano ponavljaju. Nema boljeg svedoka tome od silnih ratova, pogotovo na ovim prostorima. Mnoštvo potpuno besmislenih smrti, ništa manje užasavajućih stradanja, kako se čini, nisu nas ničemu naučili. Ratovi se, zajedno sa nacionalističkim resantimanima, neprestano ponavljaju, tvoreći užasni svet večitog ponavljanja istog. Ne razlikuje se, ni da uzmemo još jedan primer, pitanje progresa. Skoro svako novo otkriće u istoriji naše civilizacije koje je dovodilo do većih promena načina života u isto vreme je izazivalo oštre društvene sukobe. Ista stvar je i sa politikom. Gotovo da ne postoji vlast – razume se, u manjoj ili višoj meri – koja nije bila kriminalno korumpirana i, opet manje ili više, zločinačka prema svom narodu. Naravno, sve ovo ne znači da progres ne postoji. Naprotiv. Način današnjeg života, kao i brojne slobode i prava koja su izvojevane, nemerljiv je sa prošlim načinima života, čak i ako se pogleda ne tako davna prošlost. Ali, iako taj napredak postoji, ljudski rod neprestano ponavlja iste stvari, neretko potpune greške. Najbolje to možemo videti u današnjem koronarnom vremenu. Ukoliko uporedimo današnje reakcije ljudi u epidemijskom vremenu sa reakcijama ljudi u prošlosti videćemo da velike razlike ne postoje. Naravno, različiti su načini lečenje, pre svega usled napretka medicine, ali ljudski postupci su gotovo nepromenjivi. Koliko nam to pokazuje istorija, podjednako to čini i literatura. Uzmite ako niste – a ako zaista niste, ispravite tu veliku grešku – i pročitajte nekoliko klasičnih dela koja za svoju temu uzimaju velike epidemije. To su pre svega Defoovo delo „Godina kuge“, ali i dobar deo Manconijevih „Verenika“. Ljudska glupost ne samo da nije promenjena, već je i postala još veća. Ne razlikuje se to ni kada čitamo čuvenu Kamijevu „Kugu“ ili Pekićevo „Besnilo“. I ne samo to, Pekić sjajno govori o tome šta je to zapravo priroda epidemije i šta ona čini od nas kroz reči: „A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno.“ Sjajno nam to pokazuje i Orhan Pamuk u svom novom delu.

Početak je dvadesetog veka u Osmanskom carstvu. Silni gubici teritorija, ali i politička trvenja i sukobi, obeležavaju poslednje godine carstva. Kao da to nije dovoljno, na ostrvu Minger, koje je pod upravom Osmanlija, izbija velika epidemija kuge. Ne bi li je nekako sprečio, sultan na ostrvo šalje svog glavnog epidemiologa, kao i lekara koji je oženjen njegovom bratanicom. Samo što kuga nije jedina sa kojom ova delegacija mora da se suoči. Odmah po dolasku na ostrvo epidemiolog je ubijen, a političke borbe, najviše za nezavisnost ostrva, pratiće delegaciju uporedo sa širenjem kuge i silnim smrtima.

„Umetnost romana počiva na umeću da priče koje smo sami doživeli ispričamo kao priče drugih, i da priče koje su drugi doživeli napišemo kao svoje sopstvene doživljaje“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom romanu. I zaista, on ne samo da uspeva da to učini, već i da napravi sjajni literarni eksperiment. Ostrvo Minger koje Pamuk uzima za mesto radnje uopšte ne postoji. Ono je Pamukova literarna igrarija. Ali u isto vreme, čini se da to je to ostvo mnogo „stvarnije“ od brojnih stvarnih mesta. U čemu je stvar? Upotrebljavajući brojne istorijske podatke o poslednjim godinama Osmanskog carstva, Pamuk ih koristi tako što pravi priču o zamišljenom, a u stvari itekako realnom ostvu. To preplitanje istorije i fikcije je i jedna od najvećih draži ovog izuzetnog romana.

Orhan Pamuk, jedan od najistaknutijih savremenih svetskih književnih stvaralaca, rođen je u Istanbulu. Po želji roditelja upisuje studije arhitekture, ali ih brzo napušta i posvećuje se književnom radu. Debituje sa romanom „Dževdet-beg i njegovi sinovi“, nakon kog sledi niz romana, knjiga priča i memoarskih dela. Oštri je kritičar sadašnjeg turskog režima, a čak je i sudski gonjen zato što je govorio o genocidu nad Jermenima. Za svoj književni rad je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2005. godine. Sva njegova dela su objavljena na srpskom jeziku u izdanju „Geopoetike“.

„Nijedan upravnik, guverner, majstor, bogataš, niko u stvari ne želi karantin. Niko ne želi da iz čista mira prihvati da je kraj starom dobrom životu i da čak može umreti. Štaviše, opire se dokazima koji mu remete mir, poriče smrt i ljuti se na preminule“, ispisuje Orhan Pamuk u ovom delu, opisujući kako je jedna velika epidemija izgledala na početku dvadesetog veka. A to je, bez preterivanja, isto kao i u današnjici. Nesposobnost političara, krajnje pogrešne odluke („Kao da se epidemija može ugasiti srazmerno onoliko brzo koliko mi mnogo zabrana postavimo“), bujanje nesuvislih teorija zavera, protivljenje medicinskim merama i tretmanima, manipulativnost populista koja dovodi do pomora, sve je to – najkraće – opis kako je izgledala kuga nekada izgledala. Čitav jedan vek kasnije izgleda da se ništa nije promenilo. Niče je, da se vratimo na početak, bio u pravu. Ono što je fascinantno, Pamuk je ovu knjigu napisao pre izbijanja sadašnje pandemije, ni ne sluteći da će ono što piše uskoro i uživo videti. Rezultat je ovaj veličanstveni roman, verovatno najbolji u Pamukovoj karijeri otkako je dobio Nobelovu nagradu, izuzetno svedočenje o nepromenjivosti naših karaktera. A jedna od tih nepromenjivosti je i bujanje nacionalizma, koje Pamuk nenadmašno predstavlja u ovom izuzetnom romanu: „(…) dvehiljaditih godina, kada su konačno preživele imperije i kolonije ostale u dalekoj prošlosti, biti ’nacionalista’ pretvorilo se u svojstvo koje se koristi za sticanje ugleda za one koji odobravaju samo ono što država kaže, za one koji nemaju drugih namera osim da se ulizuju vlastima i za one koji nemaju hrabrosti da kritikuju vladu. U vreme kolage komandanta Kamila prema kome osećamo divljenje, međutim, nacionalizam je bio svojstvo vredno poštovanja i pripisivano patriotama koji su ustajali protiv kolonizatora i koji su s barjakom u ruci hrabro i herojski jurišali na njihove mašinske puške koje nikada nisu prestajale da pucaju.

Naslov: Noći kuge
Autor: Orhan Pamuk (1952-)
Prevela: Mirjana Marinković
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 581

Užice sa vranama – Ljubomir Simović

Kao jednu od odrednica savremenog vremena bivši američki predsednik Barak Obama upotrebio je izraz balkanizacija javnog prostora. U čemu je stvar? Fragmentiranje javnog prostora dovelo je do potpuno odvojenih svetova. Iliti još preciznije, naši svetovi, a pod tim se pre svega na informacije koje primamo, postali su krajnje skučeni, zatvoreni, gotovo samosvojni. Tome i upotreba termina balkanizacija, proizašla iz raspada Jugoslavije. Da li je to baš tako? Najlakši način da to saznamo je da pogledamo naše fidove na društvenim mrežama. Šta to zapravo pratimo? Da li među medijskim stranicama, i ne samo njima, postoje one sa kojima se ne slažemo? Identična stvar je i sa tradicionalnim medijima. Da li gledamo televizijske programe u kojima se iznose stavovi suprotni našim ili čitamo novine koje govore drugačije stvari od onih u koje verujemo. Čak i da je to slučaj, da li nam ti stavovi izazivaju bes? I poslednje pitanje u nizu, da li smo u stanju da cenimo ljude sa drugačijim mišljenjem od našeg? Nažalost, odgovor na ovo pitanje je najčešće negativan. Tome najviše doprinose masovni mediji – neretko, možda i najčešće, ništa drugo do propagandne ispostave vladajućih struktura, pogotovo na ovim prostorima – koji svako drugačije mišljenje, o kritici tek ne treba govoriti, posmatraju ne samo kao jeres, već i kao opasnost, gotovo terorizam koji mora biti sasečen u korenu. Na nesreću, takva situacija nije samo prisutna kod nas, jedino je ovde dovedena gotovo do oksimorona. Posledice svega toga nimalo nisu naivne. Pre svega je to nemogućnost istinskog informisanja koja posledično dovodi do nimalo naivne političke situacije. S druge strane stoji opasnost oštrih sukoba. U nedostatku društvenog dijaloga – a dijalog je nemoguć ako ljude sa suprotne strane posmatrate kao potpune monstrume, propalice ili budale – jedino je moguć sukob, i to sa najčešće nimalo prijatnim krajem. Ne i manje bitno, što je i naša tema, usled ovakvog pogleda na svet možemo mnogo toga da propustimo. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Petera Handkea. Ukoliko isključivo gledamo njegove političke stavove, pogotovo ako se s njima ne slažemo, izgubićemo iz vida njegovo izuzetno književno stvaralaštvo. Identičan primer važi i za, recimo, Maria Vargasu Ljosu, njegovu potpunu političku suprotnost. Sličan slučaj je i sa romanom „Užice sa vranama“ Ljubomira Simovića.

Prateći istoriju Užica od njegovih početaka, Ljubomir Simović tka priču o nekoliko vekova postojanja ovog grada. Opisujući njegove srednjovekovne osnivače, kasniji pad pod tursku vladavinu, izgradnju tvrđave i kasnije čaršije, on do tančina predstavlja davnu prošlost grada. Identična stvar je i sa novijom istorijom Užica od njegovog osvajanja od strane srpskih ustanika, pogotovo sa periodom tokom Velikog rata. Drugi svetski rat, život i pad Užičke republike, sukobi zaraćenih strana i pobeda partizana zauzimaju najveći deo knjige, gotovo njenu polovinu. Hronika se završava pretvaranjem Užica u Titovo Užice.

Odmah na početku treba pomenuti delove knjige koji mogu biti veliki kamen spoticanja. Pre svega je to Simovićev antikomunizam, koji on ne samo da krije, već i na bezbroj mesta potencira. Naravno, to je legitiman ideološki stav, ali predstavljanje partizanskih boraca kao potpunih šeprtlja, propalica, neretko i maloumnika svakako je problematična stvar. Kao što je i problematično neprestano „titulisanje“ Tita kao austrougarskog kaplara. Tita je moguće kritikovati zbog mnoštva stvari, pre svega zbog ubijanja i progona političkih neistomišljenika, ali njegov boravak u austrougarskoj vojsci pre svega je bila stvar njegovog mesta rođenja, a ne izbora. Identičan slučaj je i sa, da uzmemo samo jedan primer, Milošem Crnjanskim. Na sreću, Simović u ovoj knjizi ne uzima samo na zub partizane, tu su sve zaraćene strane opisane nimalo prijatnim bojama, pa to uspeva da nekako izbalansira ideološku sliku: „Ne treba zaboraviti da se na ovom malom terenu, u jednom narodu – ne računajući borbe sa okupatorima, Nemcima i Bugarima – istovremeno vodi nekoliko ratova. Ljotićevci, kao najdosledniji protivnici komunizma, dosledno i s najvećim ubeđenjem ratuju protiv partizana. Protiv partizana ratuju i četnici. Ali to što u komunizmu i partizanima vide zajedničkog neprijatelja ne sprečava ljotićevce i četnike da se sa istim žarom tuku i između sebe. Ljotićevci četnicima ne praštaju onu kratkotrajnu saradnju sa partizanima, 1941, dok četnici ljotićevce napadaju kao saradnike Nemaca, uprkos tome što sa Nemcima sarađuju i neki četnički komandanti.“

            Ljubomir Simović, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, rođen je u Užicu. Nakon studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu posvećuje se književnom radu. Autor je niza zbirki pesma, knjiga eseja i dnevničkih zapisa koji su zadobili veliku čitanost i prevode na brojne jezike. Njegove drame (među kojima su najpoznatije „Hasanaginica“, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Čudo u Šarganu“) igrane su na brojnim domaćim i inostranim scenama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz domaćih i internacionalnih književnih priznanja.

„O većini ovih gradova zna se samo onoliko koliko se na licu mesta vidi. A svake godine se vidi sve manje. Pisanih tragova o tim tvrđavama nema, a odavno se zaboravilo i ko je i kada gradio, i ko ih je i kada razgrađivao. Zaboravilo se ne samo ono što se o njima znalo, nego i ono što je o njima bilo izmišljeno“, govori Ljubomir Simović u ovom delu. Ispisujući tu davnu, gotovo zaboravljenu istoriju jednog grada, on neprestano balansira između dve neretko suprotstavljene kategorije, istorije i literature. Tako se ovo delo može čitati i kao istorijska hronika jednog grada, ali i kao književno delo posvećeno jednom gradu. Ipak, u delovima knjige u kom književnik „pobeđuje“ hroničara, pogotovo u odeljcima posvećenim starim zanatima, kuhinjskim spravama ili sudbini Milutina Uskokovića, vidljiv je istinski literarni genij. Čak ni u delovima knjige u kojima su istaknuti vrlo obojeni politički stavovi, o kojim smo već govorili, to ne može da se potre. Naprotiv. Čak i kada se ne slažemo sa njegovim stavovima, ili je bolje reći kada se autor ovih redaka ne slaže s njima, Simovićevu književnu virtuoznost je nemoguće prevideti. Zbog toga je, da se vratimo na početak, toliko bitno izaći iz okrilja sopstvenih stavova u kojima smo neretko potpuno zatvoreni. Ukoliko to ne učinimo, možemo ostati bez mnogo toga. U ovom slučaju bez sjajnog dela velikog Ljubomira Simovića.

Naslov: Užice sa vranama
Autor: Ljubomir Simović (1935-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2021
Strana: 533

Otadžbina – Fernando Aramburu

Sem nekoliko izuzetaka – najviše izraženih u čuvenoj rečenici: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač” – celokupno Isusovo učenje iscrpljuje se u misli o ljubavi. I ne samo ljubavi prema onima koji nam dobro čine, već i ljubavi prema onima koji su nam neprijatelji. Sam Isus o tome govori: „Ja vam kažem, volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ U celokupnoj istoriji naše civilizacije, ako ne računamo Budu, nikada nije propovedano takvo učenje, revolucionarno bez premca. Jedini je problem što ono nikada nije sprovedeno u praksi. Odmah po „podržavljenju“ hrišćanstva od strane cara Konstantina, ono, malo po malo, postaje organizacija koja je okrenuta ovom svetu, ali i organizacija koja poništava celokupnu Isusovu misao. Naravno, izuzeci postoje, ali delatnost organizovane crkve i silno zlo, uključujući tu sve konfesije, obeležava njeno istorijsko postojanje. Možda je to najbolje izrazio Žoze Saramago u čuvenom romanu „Jevanđelje po Isusu Hristu“ u kom na nekoliko strana Isus biva suočen sa svim užasima koje će proizaći iz delatnosti njegovih nastavljača. Mi ćemo se, ipak, na ovom mestu zadržati na Isusovoj misli o ljubavi prema neprijateljima. Crkva ne samo da je nije pokazala, naprotiv, kroz celu njenu istoriju – od progona neistomišljenika u svojim redovima, krstaških ratova, užasnog progona žena pod krinkom lova na „veštice“, rasne mržnje, krvavih međuverskih i konfesionalnih sukoba, otrovne mržnje prema LGBT populaciji, liberalizmu, društvenim i naučnim inovatora i mnogim drugim grupacijama – ona pokazuje duboku negaciju Isusove misle, paradoksalno uvek se pozivajući na nju. Ipak, čini se da je problem znatno dublji. Možda Isusovo učenje jednostavno nije primenjivo na ovaj svet. Sjajno to izražava F. M. Dostojevski u odeljku o Velikom inkvizitoru u romanu „Braća Karamazovi“ govoreći o balastu slobode koji ljudski rod ne može da podnese. Ista stvar je i sa ljubavlju prema „neprijateljima“. U ljudskoj prirodi ova Isusova misao u najvećem broju slučajeva nije primenjiva. Najpre zato što su ljudska bića, ma koliko to ne voleli da priznamo, satkana od duboke iracionalnosti, koja proizilazi iz naših nagona, ali i stvorenja prepuna afekata, krajnje pogrešnih rasuđivanja, predubeđenja i zabluda koje nas nagone ne samo na krajnje pogrešne postupke, već nam i onemogućavaju da posledice tih pogrešnih postupaka nekako ispravimo. Koliko je to mukotrpan put sjajno nam pokazuje Fernando Aramburu.

Godina je 2011. Nakon više od tri decenije ETA je prekinula oružanu borbu za nezavisnost Baskije. Ubrzo nakon primirja u seoce blizu San Sebastijana vraća se starica Bitori, udovica čoveka kog su pripadnici ETE ubili u terorističkom napadu. I tu već nastupa problem. Većina žitelja i dalje podržava ETU, pogotovo Bitorina nekadašnja najbolja prijateljica Miren, čiji sin se nalazi na robiji zbog zločina koje je počinio kao član ove organizacije. Opisujući ponovni susret ove dve žene, ali i život njihovih porodica tokom tri decenije, Fernando Aramburu ispisuje veličanstveni roman.

Zamah ovoga romana i njegove bez preterivanja epske razmere izazivaju istinsko divljenje. Izborom da predstavi nimalo jednostavnu istoriju baskijske borbe za nezavisnost od Španije, sa svim stvarima koje su je pratile, i to kroz prikaz dve porodice koje su se našle na suprotstavljenim stranama, Fernando Aramburu je sebi dao krajnje težak zadatak. On postaje još teži izborom narativne strategije, u kojoj se iz poglavlje u poglavlje selimo u različita vremena i pratimo različite likove. Ipak, tu krajnju kompleksnu priču on uspeva da ispripoveda na izuzetan način u čijem se čitanju istinski uživa. Kao primer ćemo navesti samo jedan mali isečak, priču o krajnje neobičnom ateizmu jedne junakinje: „Umesto da ide po radnjama, radije uđe u crkvu, i tamo ćutke ispoveda svoje ateizam. Zabranila je sebi da huli i prezire okupljene vernike. Posmatra ikone i kaže/pomisli: ne. Nekad to kaže/pomisli odmahujući glavom u znak odricanja. Ako je u toku misa, ostane duže. Onda pažljivo odriče svaki put kad sveštenik nešto kaže. Pomolimo se. Ne. Ovo je telo Hristovo. Nije. I sve tako do kraja.“ Pohvale zaslužuje i izuzetan prevod Vesne Stamenković. Jedina zamerka je ne tako dobro urađena korektura romana, prilično neshvatljiva za „Deretu“ koja nam je u poslednje vreme pružila niz sjajnih izdanja, ali to ipak ne ruši istinsko uživanje u ovom romanu.

Fernando Aramburu, jedan od najznačajnijih savremenih španskih književnih stvaralaca, rođen je u San Sebastijanu. Nakon studija filologije radi kao profesor španskog jezika u Nemačkoj. Sredinom devedesetih posvećuje se književnom i novinarskom radu. Autor je niza romana, zbirki priča, knjiga eseja i pesama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih španskih i internacionalnih priznanja. Slavu mu donosi roman „Otadžbina“ koji je zadobio sjajne kritike, ali i neverovatnu čitanost. Po motivima romana HBO je snimio istoimenu igranu seriju. „Otadžbina“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.

„Zato što sam kukavica kao i on i toliko mnogo drugih koji u ovom trenutku u mom selu, tiho da i neko slučajno ne čuje, govore: ovo je divljaštvo, bespotrebno prolivanje krvi, ovako se ne gradi otadžbina. Ali niko neće ni prstom mrdnuti. (…) To je danak koji se plaća da bi se živelo spokojno u zemlji nemih“, govori jedan od junaka ovoga romana. To prećutno pristajanje na zlo, način da se zadrži kakav-takav komoditet života u nimalo prijatnom vremenu, Aramburu sjajno opisuje. Još bitnije, što predstavlja znatno težu stvar, on izuzetno, reći ćemo i bez premca, uspeva da predstavi svet žrtava i njihovih dželata. Kroz prikaz dve porodice i njihovih isprepletanih sudbina on ispisuje priču o gotovo nerazmrsivom klupku ljubavi i mržnje, silnih zabluda koje se najčešće plaćaju glavom ili dubokim moralnim padom, ali i silnim nesrećama. Ipak, ovaj roman je pre svega priča o pokušaju iskupljenja, ništa manje oproštaja, jedinom načinu da se posle silnog zla zadobije bilo kakva pravda. Sjajno to izražava jedna od junakinja: „Šta misliš, zbog čega sam još uvek živa? Potreban mi je taj oproštaj. Želim ga i zahtevam, i nemam nameru da umrem pre nego što ga dobijem. (…) Nije to ponos. Kad spustite nadgrobnu ploču i kad ostanem sama sa Ćatom, reći ću mu: kreten se izvinio, sad možemo da počivamo u miru.“ Na nesreću, i da se vratimo na početak, taj put iskupljenja je težak i užasno mukotrpan, gotovo nemoguć. I mnogo je teži nego samo nanošenje zla kako shvata jedan junak: „Shvatio je: da bi zamolio za oproštaj, biće mu potrebno više hrabrosti nego da puca iz pištolja ili da detonira bombu. To može svako. Dovoljno je biti mlad, lakoveran i imati usijanu glavu.“ Priču o tom nimalo jednostavnom putu donosi Fernando Aramburu u ovom istinskom remek-delu.

Naslov: Otadžbina
Autor: Fernando Aramburu (1959-)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 637

Anđeli neće sići sa nebesa – Đorđe Lebović

Jednu od nerešivih zagonetki, onih gotovo neodgonetljivih pitanja u pandemijskom vremenu predstavlja otpor vakcinaciji kod dobrog dela populacije. Koliko je to posledica nepoverenja u državne i naučne institucije, to delom proizilazi i iz mora lažnih informacija. Ipak, kada se uzme u obzir koliko je u digitalnom dobu lako doći do pravih izvora, u korenu svega toga leži iracionalnost koja je, i to bez preterivanja, jedna od ključnih karakteristika naše vrste. Samo što tu moramo da napravimo veliku ogradu. Iracionalnost je u dobrom delu slučajeva sjajna stvar. Zahvaljujući njoj postoji umetnost. Iracionalnost je podjednako u korenu postupaka vizionara koji menjaju stvarnost i čine velike iskorake. Ipak, iracionalnost je u najvećom broju slučajeva put koji vodi u propast. Vratimo se otporu prema vakcinaciji sa početka teksta. Iako vakcine, pogotovo u ovom koronarnom vremenu doslovno spasavaju milione života, ogroman broj ljudi i pored dokaza o njihovoj koristi to odbija da prihvati. Dokazi tu jednostavno ne pomažu. U pitanju je vera, suštinski: potpuna iracionalnost, koju nijedan dokaz ne može da pobije. Slična stvar je i sa mnoštvom drugih stvari, uključujući i našu temu. U pitanju je (ne)prihvatanje bestijalnosti koje je naša vrsta spremna da počini. Odakle to proizilazi nije teško odgonetnuti. Frojd u svom radu postavlja teoriju o mehanizmima odbrane prilikom neprijatnih situacija u kojima se nalazimo. Jedan od tih mehanizama, nekada i ključni, predstavlja poricanje. Prilikom susreta sa neprijatnim činjenicama u nama se javlja poricanje, još preciznije negiranje te neprijatne činjenice. Naš razum, koliko i emocije, jednostavno ne mogu da se suoče sa neprijatnim otkrićem, pa ga jednostavno otpisuju kao potpunu neistinu. Koliko je ovaj mehanizam prisutan u svakodnevnom životu, on je u istoj meri vidljiv i u našem pogledu na velike istorijske događaje. Tako je, što je i naša tema, bilo prvobitno shvatanje Holokausta. Prve izveštaje o Holokaustu najveći deo svetske javnosti je posmatrao kao potpunu izmišljotinu. Tolika količina bestijalnosti bila je svima neprihvatljiva, samim tim i nemoguća. Čak ni dokazi koji su govorili o razmerama zločina (među kojima su bili i izveštaji poljskog heroja Viltoda Picekija koji je dobrovoljno otišao u Aušvic da bi prikupio podatke o ovom logoru) nisu vredeli. Jednostavno, ljudi nisu mogli da poveruju da je tako nešto uopšte moguće. Uostalom, to je i odgovor zašto dobar deo Jevreja nije pobegao na vreme. Svi oni su verovali da to nije moguće. Ali, na nesreću, sve to je bilo moguće. Izuzetno o tome piše Đorđe Lebović.

U prvom delu knjige „Anđeli neće sići sa nebesa“ daju se priče koje je Lebović objavljivao tokom pedesetih godina u književnim časopisima. Sve one govore o logorskom iskustvu, a možemo da ih podelimo u nekoliko tematskih celina. U prvoj je to priča o dolasku u logor (što je i tema najduže priče „Devet vodoravnih crta“) i logorskom iskustvu. Druga celina govori o oslobođenju, dok nas treća suočava sa postlogorskim svetom. U drugom delu knjige je dat izbor iz piščevih beležnica o usponu fašizma.

Odluka „Lagune“ da štampa Lebovićeve priče izuzetna je stvar, ali se odmah mora dati velika zamerka. Predstavljanje ove knjige kao svojevrsnog nastavka romana „Semper idem“ ogromna je greška. Iako ove priče, baš kao i Lebovićev roman govore o istoj stvari prisutne su velike razlike. „Semper idem“ je roman napisan od strane zrelog pisca, čoveka koji je gorko iskustvo sublimirao i pretočio u blistav književni tekst. Ove priče su delo mladog pisca, i to pisca koji je nedugo posle užasnog stradanja kojeg je osetio na sopstvenoj koži odlučio da ga pretoči u književni tekst. Tako su ove priče naturalistička predstava zla, nerazblažena slika užasa za razliku od „Semper idema“, gde je slika zla koja dolazi obojena humorom i potpuno drugačijim načinom pripovedanja. Svet u ovoj knjizi je ništa drugo nego pakao koji ne zaslužuje nikakvu milost: „Proklet nek je ceo ljudski rod! Proklet da je ko stvori takvog čoveka! Ako si ti, što me gledaš odozgo, stvorio čoveka, hiljadu puta nek si Svevišnji, kažem ti: ne trebaš mi više.“

Đorđe Lebović, proslavljeni srpski dramski i prozni pisac jevrejskog porekla, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u Holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, nakon čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) dobile su Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“…). Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kom sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.

            „Fašista ne traga za istinom, od koje neurotično strepi, već priželjkuje društveno uređenje u kom rasuđivanje i istraživanje istine imaju sasvim podređenu ulogu. Fašista je zatočenik svojevrsnog paradoksa – ne veruje u dokazane istine, već smatra dokazanim istinama ono u šta veruje. Tako, za fašistu je nepobitna istina da se ceo svet zaverio protiv njegove nacije, baš zato što je ona od svih nacija umnija, sposobnija, moćnija i u istoriji nepravedno tlačena. Od manije veličine do manije gonjena – to je put koji neminovno prolazi svaki autentični fašista. A šta je na kraju tog puta? Zajedničko groblje i prašina kostiju“, piše Lebović u beleškama na kraju knjige opisujući srž fašizma. Ona je iracionalnost koja se ne obazire na dokaze i, što je još gore, iracionalnost koja dovodi do groblja. Prikazujući tu iracionalnost kroz naturalističke slike logorskog iskustva u devet priča, ali i kroz zapise u kojima raščlanjuje pojavu fašizma i njegovo širenje, Lebović je napisao izuzetnu knjigu. Suštinski: duboko potresno svedočanstvo o zlu koje i danas, a prošlo je više od sedam decenija, teško može da se pojmi: „Kad dođemo kući, pričaću o svemu, iako mi mnogi neće verovati. Možda će ih priča zbuniti, biće potreseni, a u stvari, biće ravnodušni i brzo će zaboraviti. Neki će me čak i omrznuti. Možda?… Ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla. Neće da veruju. Strepe i boje se. Zavidljivi su, šta li? Radije misle da je sve to nemoguće. Ili da nije baš tako.“

Naslov: Anđeli neće sići sa nebesa
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 213

Pročitajte i prikaz romana „Semper idem“ Đorđa Lebovića

Imaginarni Albanac – Aleksandar Pavlović

Opravdanje za postojanje zla u svetu, ako se gleda iz ugla hrišćanstva, najčešće se iscrpljuje u misli o slobodnoj volji koju je bog dao ljudima. Šta će oni učiniti s njom već je neko drugo pitanje, ono što od boga ne zavisi. Ipak, problem nastupa kada se pokušava pomiriti slika božje svemoći, ništa manje i njegove dobrote i ljubavi, sa slikom stradanja nedužnih i nemoćnih. Pred njom su poklekli brojni mislioci. Amblematičan je primer Aljoše Karamazova u romanu „Braća Karamazovi“ F. M. Dostojevskog, koji odbacuje ulaznicu za raj ukoliko je njena cena samo jedna dečja suza. Suštinski: ovo pitanje predstavlja gotovo nerešivu zagonetku, toliko da čini srž teodiceje, filozofske i teološke grane koje pokušava da pomiri ovu nimalo jednostavnu suprotstavljenost. Ipak, neretko se na ovo krajnje kompleksno pitanje daje gotovo lakonski odgovor, sadržan u starozavetnoj rečenici: „Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!“. Naravno, ovo je krajnje bestijalan odgovor, na bezbroj načina neprihvatljiv i moralno užasan, čak i u direktnoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem, ali u njega mnogi veruju. On verovatno predstavlja i jednu od najvećih iracionalnosti u koju, opet, većina veruje. Naši postupci, pre svega naši moralni prekršaji, svaliće se na pleća generacija koje dolaze iza nas. Ovde se misli na svojevrsnu božju kaznu, a kao primeri se navode brojni slučajeva izumiranja porodica ukoliko je neki njen član počinio neko zlo. Naravno, ovo je fantazija, i to fantazija nastala iz ljudske potrebe za pravdom. Ako već zločinac za života nije kažnjen, onda se teret njegove krivice nekako mora „iskupiti“. U slučaju da to ne bude tako, ovaj svet je krajnje iracionalno, haotično, i, što je i najbolnije, mesto u kom nikakva pravila ne važe. Ukoliko ostavimo ovu iracionalnost na stranu, biblijske reči o kiselom grožđu ipak piju vodu. Nekada zaista postupci naših „očeva“ određuju život kakav mi živimo. Koliko je to slučaj sa individualnim ljudskim sudbinama, toliko je to prisutno i u društvenom i političkom životu. Bitni postupci, neretko i greške, koji su učinile pređašnje generacije itekako utiču na sadašnji naraštaj. Najvidljivije je to u ratnim sukobima. Ili još tačnije, to je pitanje kako posle ratnih sukoba nekako nastaviti sa životom, pogotovo posle većeg protoka vremena. Ovo je posebno bitno na našim prostorima, koji su u poslednjem veku bili poprište brojnih ratova i sukoba, toliko da se stiče utisak, koji političari i ostala bagra neštedimice potpiruju, da su ti sukobi oduvek postojali. Kolika je to zapravo neistina pokazuje nam istorija. O njoj sjajno piše Aleksandar Pavlović.

Istražujući srpsko-albanske odnose, Aleksandar Pavlović se u ovoj studiji vraća u daleku prošlost. Tako se on u prvom delu knjige fokusira na istraživanje srpskih i albanskih narodnih predanja tokom osamnaestog veka koji govore o suživotu dva naroda. U drugom delu je fokus stavljen na građenje nacionalnog narativa tokom devetnaestog veka, najviše kroz epsku poeziju. Treće i četvrto poglavlje govore o različitim pogledima na Albance tokom Balkanskih ratova. S jedne strane je državna propaganda, a sa one druge pogled usamljenih pojedinaca, najviše Dimitrija Tucovića. U zaključnom poglavlju dat je presek svih ovih pogleda.

Iako bi se knjiga „Imaginarni Albanac“ najlakše mogla žanrovski okarakterisati kao sociološka studija, ona u sebi sadrži brojne slojeve. To je pre svega sjajna istorijska, ništa manje i literaturna analiza gotovo dva veka zajedničkog života dva naroda. Da bi uspeo u tome Aleksandar Pavlović je sproveo iscrpno istraživanje istorijskih i literarnih izvora, koje je vidljivo na svakoj stranici ove knjige. Još bitnije, svi ti podaci su sjajno sistematizovani i pretvoreni u odličnu celinu koja se čita sa uživanjem. Ako bi se tražila mana, to bi verovatno bio nedostatak pogleda na drugu stranu, još tačnije: to bi bio uporedni albanski pogled na istu temu, koji bi sjajno zaokružio celinu i napravio celovitu sliku ove problematike. Ipak, namera autora je bila da predstavi srpski pogled na Albance, tako da se ovo može uzeti kao stvar koja je učinjena sa namerom.

Aleksandar Pavlović je srpski sociolog i kulturni istraživač. Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u Notingemu. Bio je gostujući istraživač na nekoliko evropskih univerziteta, a radio je i kao predavač i urednik na Trećem programu Radio Beograda. Autor je brojnih studija i naučnih radova, kao i novinskih članaka. Trenutno radi kao naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

(…) nasuprot danas uvreženom mišljenju o vekovnom neprijateljstvu između Srba i Albanaca, dokumentarni izvori iz prošlosti, raznorodni kulturni spisi i njihova recepcija u srpskoj kulturi ukazuju na to da Srbi i Albanci svoje odnose vekovima nisu sagledavali kao problematične, pa se ne može govoriti o nekakvom koherentnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu pre druge polovine XIX veka“, ispisuje Aleksandar Pavlović u ovoj studiji. Rušeći mit o večitom antagonizmu Srba i Albanaca, i to najviše preko primera brojnih intelektualaca i umetnika (pre svega Marka Miljanova, Dositeja Obradovića, Dimitrija Tucovića, ali i narodne poezije), on predstavlja potpuno drugačiju sliku srpsko-albanskih odnosa. Naravno, daje se i prikaz promene paradigme na početku dvadesetog veka, koja je kulminirala u narednim decenijama, trajno narušavajući te odnose, onog kiselog grožđa sa početka teksta koji jedoši naši očevi. Ne ulazeći u ispravnost tih stavova, tek ne u političku raspravu o kasnijim sukobima, Aleksandar Pavlović čini sjajnu stvar. On nam daje prikaz drugačijeg načina života Srba i Albanaca, ništa drugo nego mogućnost da nam konačno prestanu da trnu zubi od kiselog grožđa: „Vreme je, dakle, što reče Crnjanski ’da se udari / u sasvim druge žice. / Svejedno da li ja / ili ko drugi’, kako bi se prevrednovala postojeća tradicija, koja bi, nasuprot aktuelnom diskursu neprijateljstva, promovisala bliskost i prijateljstvo i, time, napokon, skinuo taj teret s pleća budućih generacija.“

Naslov: Imaginarni Albanac
Autor: Aleksandar Pavlović (1976-)
Izdavač: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2019
Strana: 130

Skandal veka – Gabrijel Garsija Markes

Gotovo svaki novi izum koji je dolazio u istoriji naše civilizacije u isto vreme je pratila bojazan za stari način života. Nekada je taj otpor bio potpuna groteska, kakvo je, recimo, bilo protivljenje Pašićevih radikala izgradnji železnice, i to pod najluđim obrazloženjima od kojih moramo da izdvojimo strahovanje da će prolazak pruge dovesti do masovnog steriliteta žena. Nekada su te bojazni zaista prouzrokovano istinskim stvarima. Tako su tokom devetnaestog veka engleski radnici, kasnije nazvani ludisti, uništavali fabričke mašine. Deluje potpuno ludo, ali zbog tih mašina, još tačnije zbog promene načina proizvodnje, mnoštvo radnika je izgubilo posao. Ipak, promene su dolazile, hteli mi to ili ne, odnoseći mnoštvo izuma, samim tim i načina života u istoriju. Takva je, što je i naša tema, danas situacija sa medijima. Sa retkim izuzecima, o njima ćemo kasnije govoriti, medijska slika je drastično promenjena. Tiraži štampanih medija, pogotovo dnevnih novina, doživeli su velike padove. U odnosu na period od pre dvadesetak godina oni su trostruko manji. Gotovo identična situacija je i sa televizijom, ali tu moramo da napravimo veliku ogradu. Nasuprot svetskom trendu smanjenja gledanosti televizijskog programa, kod nas je ta brojka stabilna. To su pre svega posledice demografske strukture stanovništva. Televiziju u najvećem broju slučajeva gledaju stariji ljudi, dok je kod mlađih to postala retka stvar. Identična stvar je i sa štampom. I tu već dolazimo do suštine. Za strmoglavi pad čitanosti i gledanosti masovni mediji optužuju internet. Delom to pije vodu. Masovni mediji su u trci sa internetom izgubili bitku, pre svega onu u brzini informacija, ništa manje i u dostupnosti, ali to je samo jedan deo slike. Onaj mnogo bitniji je šta se u tim medijima nudi, što nam mogu pokazati retki izuzeci. Jedan od njih je „Njujork tajms“. Za razliku od gotovo svih medija, „Njujork tajms“ je u poslednjim godinama ne samo očuvao tiraž, već ga i povećao. U čemu je stvar? Pre svega u sadržaju. Umesto otpuštanja novinara, skraćivanja članaka ili njihovog prilagođavanja „klikbejt“ standardima, ova medijska kuća je odlučila da ponudi duže i analitičnije članke, neretko iz pera istinskih intelektualnih i umetničkih veličina. Naprosto, napravili su sadržaj koji vredi platiti i tako osigurali svoju budućnost. Suštinski, oni su ponudili ono najbolje što je novinarstvo nekada davalo, novinarstvo koje ne samo da nas je informisalo, već i donosilo istinsko uživanje u čitanju. Nema boljeg primera za to od stvaralaštva Gabrijela Garsije Markesa.

U knjizi „Skandal veka“ sabrani su novinski tekstovi koje je Markes objavljivao tokom nekoliko decenija u izboru njegovog prijatelja i izdavača Kristobala Pera. Prateći Markesov novinski rad, mi vidimo promene piščevih interesovanja, ali i njegov životni put. Od rodne Kolumbije, preko boravka u Evropi (posebno su istaknuti pariski dani, ali i posete zemljama istočnog bloka), povratka u Južnu Ameriku i učešća u revolucionarnim promenama društvenih i političkih uređenja (najviše na Kubi), pa sve do dobijanja Nobelove nagrade i ogromne književne slave, Markes tka jedinstvenu umetničku, političku i društvenu sliku nekoliko decenija kroz brojne novinske članke.

Žanrovski raznoliki, tekstovi u ovoj knjizi pokazuju nam nenadmašni Markesov literarni talenat. Vešto se snalazeći u gotovo svim novinskim formama (od vesti, reportaža, kolumni, književnih prikaza i kritika, čak i in memoriama), Markes nam daje potpuno drugačiji pogled na svoje stvaralaštvo. Magijski realizam, gotovo glavna odrednica svih njegovih književnih dela, u ovoj knjizi je na margini ili uopšte ne postoji. Pred nama je autor duboko ukorenjen u stvarnost, svestan ograničenosti novinskog teksta, ali i njegove siline u susretu sa najdubljim društvenim i političkim previranjima. Ili kako to sam Markes u ovoj knjizi kaže: „Ukratko, mi pisci Latinske Amerike i Kariba s rukom na srcu moramo da priznamo da je stvarnost bolji pisac od nas. Naša sudbina, a možda i naša slava, počiva na tome da nastojimo da je pokorno oponašamo najbolje što umemo.“

            Gabrijel Garsija Markes, jedan od najistaknutijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u kolumbijskom gradu Arakataka. U toku studija posvećuje se novinarskom radu. Kasnije radi kao dopisnik iz nekoliko evropskih gradova. Početkom šezdesetih se seli u Meksiko gde će živeti do kraja života. Debitovao je 1950. godine sa knjigom „Oči plavog psa“, nakon koje sledi niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Svetsku slavu mu donosi roman „Sto godina samoće“, koji postaje od najtiražnijih knjiga dvadesetog veka. Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1982.

Uvek će postojati neki čovek koji će pročitati neki članak na ćošku kod apoteke i uvek će – jer u tome je draž – biti grupe građana spremnih da ga slušaju, ako ništa drugo, a ono da bi osetili demokratsko uživanje u tome da se ne slažu“, Markes ispisuje u jednom od tekstova u ovoj knjizi. To neslaganje sa stvarnošću, demokratsko uživanje u slobodi misli, predstavlja, možemo slobodno reći, Markesovu novinarsku maksimu. Uvek na strani slabijih, potlačenih, onih koji se bore sa bolji za svet, on u ovoj knjizi jasno iskazuje svoj politički stav. Ali, i na veliku sreću, ova knjiga se u tome ne iscrpljuje. Markes nam je u njoj podario mnoštvo sjajnih tekstova na brojne teme (nekada su to kriminalne hronike, nekada priče o zaboravljenim gradovima, neretko lične piščeve dogodovštine ili njegovo viđenje književnosti), koji se čitaju sa uživanjem. Suštinski, i da se vratimo na početak, Markes nam je u ovoj knjizi pokazao kako novinarstvo ne mora da bude kloaka, kakvo je ono najčešće danas, već plemenita stvar. U isto vreme ova knjiga nam daje pogled na slabije znano, ali nikako manje vredno Markesovo stvaralaštvo.

Naslov: Skandal veka i drugi tekstovi
Autor: Gabrijel Garsija Markes (1928-2014)
Prevela: Dragana Bajić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 367

Mučenici – Radovan Vlahović

Za taj dan novine su najavljivale prijatne prolećne temperature. Pričalo se o punoletstvu kraljevine Jugoslavije na naslovnoj strani „Politike“ i svetlim danima koji će nastupiti posle novog nacionalnog sporazuma. Tome je bila posvećena i karikatura koja je pratila naslovnu temu. Sastanci ministara i njihovi odlučni govori davali su privid postojanosti nove vlade. Upravnik grada Beograda je otišao u penziju, seljanke iz Pinosave su u velikoj reportaži opisivale svoja pijačna iskustva, dok je „Politikin“ reporter iz Vranja predstavljao život lepe Malike, Stankovićeve inspiracije za lik Koštane, sada starice. Novine su davale savete za zdrav život, a u modnoj rubrici pisalo se o novim frizurama. Bile su tu i najave za pozorišne predstave i filmske projekcije, među kojima treba izdvojiti živopisne naslove „Pesmom kroz život“, „Jača od strasti“ i „Verni drugovi“. Na više od pet stranica na kraju novina davane su reklame za čudesne vodice, pomade, nakit, sapune, cipele, haljine, pene za brijanje… Uopšte, život je tekao normalno, suštinski: još jedan uobičajen dan bio je pred žiteljima „punoletne“ kraljevine Jugoslavije. Jedini je problem što je taj dan bio šesti april i što će do njegovog kraja svet koji je „Politika“ u svom poslednjem predratnom broju opisivala u potpunosti nestati. Preko milion stanovnika Jugoslavije, kako govore kasnije procene, poginulo je u toku rata. Broj onih koji su život nastavili kao invalidi ili sa teškim povredama, da se ne priča tek o ljudima koji su proterani iz svojih domova ili su im ti domovi uništeni višestruko je veći. O načinu života tek ne treba trošiti reči. Svet pre šestog aprila i svet nakon završetka rata, četiri godine docnije, potpune su suprotnosti. Štaviše, čini se da je taj svet potpuno nestao. Da je bilo ko pomenuo tu mogućnost žiteljima predratne kraljevine Jugoslavije tog šestog aprila koji je opisala „Politika“ verovatno bi bio posmatran kao potpuni ludak. Uostalom, isti slučaj bi bio ukoliko bi neko, recimo, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina „prorokovao“ onako krvavi raspad druge Jugoslavije. Naposletku, pokušajmo da zamislimo kako bismo mi reagovali da nam je neko pre dve godine pomenuo koronavirus i posledice koji će on doneti. Ipak, ma koliko nam to izgledalo neverovatno, te promene su dolazile odnoseći ta vremena u nepovrat. Ili kako bi to sjajno izrazio Džojs u priči „Mrtvi“: „Postojani svet koji su ti isti mrtvi nekada gradili i u njemu živeli rastakao se i iščezavao.“ Sliku tog iščezlog sveta čuva istorija, ali jedino u potpunosti može da nam je vrati književnost. Sjajno nam to pokazuje Radovan Vlahović.

Nastavljajući tačno tamo gde je stao u romanima „Bapa“ i „1934.“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali mnogo bolje je čitati ih hronološkim redom), Radovan Vlahović u „Mučenicima“ tka priča o Bapi, banatskom salašaru, i njegovoj porodici. Opisujući događaje koji su se odigrali 22. marta 1941. na praznik Četrdeset mučenika sa brojnim reminiscencijama koje nas vraćaju u prethodne godine, Vlahović u isto vreme stvara raskošnu sliku života Banata pred samo izbijanje rata.

Zadatak kog se Radovan Vlahović u ovom romanu poduhvatio daleko je od lakog. Na prvom mestu to je ispisivanje krajnje kompleksne porodične priče, koja se račva u mnoštvo vremenskih i prostornih rukavaca i donosi nam sudbine brojnih junaka. S druge strane, ovaj roman je istorijska hronika predratnog Banata, u ovom slučaju Karlova (današnjeg Novog Miloševa) i tamošnjeg načina života. Dodajte tome i rekonstrukciju tadašnjeg govora Banata – u kojoj Vlahović briljira – i dobićete predstavu o kompleksnosti ovoga romana. Najbitnije od svega, svi ovi slojevi su sjajno sjedinjeni. Vlahović je precizan hroničar, detaljan do tančina, ali u isto vreme vrstan pripovedač koji sve konce priče drži u sigurnim rukama. Da bi ugođaj u knjizi bio potpun pobrinula se Senka Vlahović kroz izvrsno grafičko-likovno uređenje romana.

Radovan Vlahović, istaknuti srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.

(…) život nije šala, već jedna zdravo ozbiljna stvar – onaki nam bude kako mi udesimo da možemo da ga trpimo (…), misao je Bape, glavnog junaka romana. Pripovedajući o njegovom životu, i to kroz sliku jednog njegovog dana, ali i prikaz godina koje su tom danu prethodile, Vlahović čini sjajnu stvar. To je predstavljanje celovitosti jedne sudbine kroz mnoštvo svakodnevnih, gotovo uobičajenih stvari. Opisujući Bapine porodične prilike, način života, ishranu, radne navike, ali i predstavljajući nam njegove misli, svetonazore, najintimnije dileme i padove, Vlahović gradi nenadmašni prikaz jednog života. Uostalom, ono što on čini i sa sudbinama drugih junaka, neretko drugih nacionalnosti (kako sam Vlahović ispisuje u romanu: „(…) ko se ne meša sas drugim narodom, taj je ćorav kod očiju. Svi ljudi sve znadu i od njih možeš da izvučeš i ono što ne znaš (…)), ali i potpuno drugačijih shvatanja, kakav je najpre Bapin brat Dobrivoje. Tako se dobija potpuna slika jednog davnog nestalog vremena koje više nije relikt prošlosti ili muzejski eksponat, već stvarni svet koji opet naseljavaju ljudi. I to svet koji će vrlo brzo nestati, što i sami Vlahovićevi junaci shvataju: „(…) sprema se nov rat sonim ’Itlerom, a i ne sprema se, već je kreno, i kod nas je gotovo prid avetinjska vrata stigo. Samo se mi malko pravimo prosti da ga ne vidimo, a u stvari se bojimo i da pomislimo na tako veliko zlo.“ Svedočeći o poslednjima danima tog sveta, Radovan Vlahović ne samo da nam ga „vraća“, već i ispisuje izuzetan roman koji se čita sa istinskim uživanjem.

Naslov: Mučenici
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 236

Pročitajte i prikaz romana „Evo čoveka“ Radovana Vlahovića

1941. Godina koja se vraća – Slavko Goldštajn

Jedan od najvećih razloga za bujanje teorija zavera u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u ovom pandemijskom vremenu, ako ne i ključni, gotovo sigurno je predstava sveta koja se nudi u njima. Iako većina teorija zavera – naravno, ako ih posmatramo sa racionalne strane – deluje konfuzno, dobrim delom nedorečeno, naposletku i potpuno suludo, u njihovoj srži, ipak, stoje krajnje jednostavne stvari. S jedne strane su zločinci (vladari iz senke, farmakomafija, reptili koji vladaju svetom…), a na onoj drugoj njihove žrtve, tj. mi. U gotovo svakoj teoriji zavera nudi se krajnje simplifikovana vizija sveta koja nas okružuje, bez mogućnosti za nijanse, najčešće krajnje kompleksne, koje zapravo određuju svet u kom živimo. Jedini je problem što ta simplifikacija nije vezana samo za teorije zavera, uostalom te teorije mogu i da postanu veoma opasne. Dovoljno je da se setimo holokausta. Viševekovno bujanje suludnih teorija o Jevrejima rezultiralo je njihovim masovnim istrebljenjem tokom Drugog svetskog rata. Možda je upravo Hitler i najbolji primer za priču koja će uslediti. Ukoliko pažljivo slušamo njegove govore, pored retorskog dara i ništa manjeg ludila, neminovno ćemo primetiti njegov način obraćanja masama. To su krajnje jednostavne rečenice, gotovo parole, koje ne ostavljaju prostor za dublja razmišljanje, tek ne sumnju. S jedne strane je dobro, koje on zdušno propoveda, a sa one druge zlo, neprijatelji koje treba poraziti da bi to dobro pobedilo. Takav slučaj je i sa Musolinijem, baš kao i sa većinom drugih diktatora i autokrata. Uostalom, i sa populističkim političarima u današnjici. Naravno, takva strategija ne bi mogla da bude uspešna da ne nailazi na plodno tle. Ljudi, mada je bolje da budemo u potpunosti precizni: većina ljudi, vole takav pogled na svet. Krajnje jednostavan, jednoznačan, pogled koji ne zahteva nikakav trud i, najbitnije, pogled na svet u kom smo mi uvek u pravu. Najbolje to možemo videti na našim prostorima. Život na razvalinama ne tako davnog građanskog rata ustoličio je dijametralno suprotne stavove u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije. Baš kao i uvek, da se vratimo na početak, u njima nema mesta za nijanse, drugačije priče. Mi smo heroji ili žrtve, oni drugi su isključivo zločinci. Jedini je problem što svi to tvrde, pa su svi u isto vreme i žrtve i zločinci, što u neku ruku predstavlja i istinu. Sjajno nam to pokazuje Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. Godina koja se vraća“.

Predstavljajući sudbinu svoje porodice, Slavko Goldštajn nas na samom početku knjige vraća u međuratne godine. Opisujući gradski život Karlovca, očev i majčin život, kao i svoje detinjstvo, on predstavlja gotovo idiličan život koji će naglo biti prekinut izbijanjem rata. Njegov otac je zarobljen od strane ustaša i sproveden u logor Jadovno, gde će biti zverski ubijen. Pred njegovom suprugom, Goldštajnovom majkom, predstoji mukotrpni put da sačuva dva sina, što vidimo u nastavku knjige, baš kao i promene koje će nastupiti po oslobođenju zemlje.

„Držim da sudbina moje obitelji, od koje polazim, upotpunjuje opću sliku zbivanja, i da opća slika zbivanja, koju naznačujem kroz obilje istraženih dokumenata i drugih izvora, omogućuje da bolje shvatimo što se to i zašto dešavalo mojim najbližima, meni i mnogim drugima“, ispisuje Goldštajn u ovoj knjizi. I zaista, on sjajno objedinjuje intimnu sliku porodičnog života sa slikom društvenih i političkih previranja. Te dve slike nisu u koliziji, naprotiv, one se neprestano nadopunjuju i nadovezuju, tvoreći sjajnu celinu. Još bitnije, sve je to ispisano blistavim stilom i kroz krajnje dinamičnu naraciju u kojoj se istinski uživa. Slavko Goldštajn je uspeo da ispiše ne samo krajnje krajnju kompleksnu priču o ratnim stradanjima, već i izuzetno delo, verovatno jednu od najboljih dokumentarnih knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Po povratku u zemlju postaje član redakcije „Vjesnika u srijedu“. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je brojnih radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.

„Ako si puno ljubio Hrvatsku, mora ti se i puno oprostiti što si u njeno ime, u ime njene države, ljude progonio, tjerao u zatvore i logore, masovno ubijao ili naređivao da ih se masovno ubija. Ta nakaradna logika izvire iz fetišizma države i fetišizma nacije, iz bolesti koju nisu znali preboljeti (…)“, ispisuje Goldštajn i na najbolji način pokazuje patologiju ovih prostora. Naravno, ovo važi za sve strane. U isto vreme, on sjajno portretiše ratne godine, i to prikazujući partizanski pokret kom je pripadao. Ne libeći se da govori o užasu ustaških zločina (Goldštajnov otac je bio žrtva ustaškog krvavog pira, što je središna tema knjige), on u isto vreme pobija priče o svim Hrvatima koji su svi bili ustaše. Kroz prikaz hrvatskih antifašista, partizana, ali i običnih ljudi koji su spasli njegovu porodicu i njega samog od sigurne smrti, on ispisuje pripovest o nimalo jednostavnom vremenu u kom su dobro i zlo bili isprepletani. To pokazuje i govoreći o kasnijoj sudbini Jugoslavije. Kao glavni razlog za njen krah on vidi prve godine komunističke vladavine koje su docnije došle na naplatu: „Četrdeset godina reparaturnih pokušaja nije bilo dovoljno da se popravi šteta počinjena u prve četiri godine. I tako je komunistima propala vlast, u bezumnom ratu 1991. godine raspala im se država, kompromitirala ideja i čak im se više ne priznaju ni povijesne zasluge za veliko djelo iz 1941. godine.“ Goldštajn je ispisao snažnu i otrežnjujuću knjigu, istinoljubivu i duboko potresnu u isto vreme, knjigu koja silna pojednostavljivanja iz kojih su se izrodila velika zla pokušava da prikaže u pravom svetlu. A za to je, ipak, najbitnija sumnja koja nam jedino može doneti istinu: „Dvadeseto stoljeće proizvelo je najveće nade čovečanstva, ali je većinu i pokopalo. Postalo je grobnica velikih ideala. Naučilo nas je da su ideali najčešće zavodljive himere i da sumnja nije smrtna slabost, već nužna odbrana od pogibljnih zabluda.“

Naslov: 1941. Godina koja se vraća
Autor: Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavači: Fraktura i Srpsko narodno vijeće , Zaprešić, 2020
Strana: 567

Psi raja – Abel Pose

„Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka?“, verovatno su najpoznatije rečenice iz čuvenog Ničeovog dela „Tako je govorio Zaratustra“. Problem s njima, ako taj problem uopšte postoji, leži u njihovoj zloupotrebi od strane nacista. Ideja o natčoveku, prevladavanju čovečanskog, pre svega bolećivosti judeo-hrišćanske civilizacije, u Ničeovom stvaralaštvu je pre svega individualna stvar. Iliti još jednostavnije, kod Ničea nema ni primese ideje o nadmoćnosti jedne rase ili nacije. Ipak, užasnim izokretanjem Ničeove misle natčovek se najčešće povezuje sa nacizmom i idejom o nadmoćnosti jedne rase. Naravno, ideja o natčoveku, uostalom kao i sve ideje, nije krenula od Ničea. Kroz celu istoriju naše civilizacije prisutno je divljenje prema istaknutim ljudima koji su pravili svojevrsne preokrete, gotovo je svejedno dobre ili loše, u korenu menjajući ne samo vreme u kom su živeli, već i budućnost. Samo što već tu nastupa problem. Ako izuzmemo humanitarne radnike, dobrim delom i umetnike, najčešće su postupci tih ljudi daleko od moralnih skrupula. Suštinski, priča o njihovim životima i postupcima je pripovest o brojnim užasima, gaženju svakog morala, nekada i potpunom zlu. Uzmite za primer bilo kog velikog političara, vojskovođu, čak i verskog lidera – naravno, ako se odbace hagiografski spisi o njihovim životima – i videćete potpune psihopate, ludake i zločince, i to gotovo bez izuzetka. Šta je tu onda problem? Reći ćemo da problem leži u nemogućnosti da se ti ljudi posmatraju na takav način. Kasnijim glorifikovanjem i stavljanjem u prvi plan velikih dela koji su oni učinili njihova nepočinstva odlaze u zapećak. Naprosto, oni su ikone, a ikone su bezgrešne. Naravno, postoje i ikone – manekeni zla, možda ih je najbolje tako nazvati – tipa Hitlera, Pola Pota i slične družine, ali nama su zanimljivije ikone koje se pamte po epohalnim stvarima koje su učinili. Tu dolazi ideja o natčoveku, o kojoj smo pričali na početku. Značaj njihovih dela i promene koje doneli čine da ih posmatramo u svetlu Ničeove ideje o natčoveku. Pomiriti nekako spoznaju o njihovom značaju i svinjarijama koje su napravili čini se kao težak, gotovo nemoguć zadatak. Jedan od retkih ko uspeva u tome je argentinski pisac Abel Pose.

U središtu romana „Psi raja“ nalazi se lik Kristofera Kolumba. Prateći Kolumbov životni put, Abel Pose stvara ne samo priču o njegovom liku, već i pripovest o čitavom jednom vremenu. Tako su pred nama likovi čudnovate kraljice Izabele i njenog muža Fernanda II, španske inkvizicije, katoličkog klera, jevrejske zajednice koja se nalazi na udaru, ali i niza drugih junaka. U isto vreme, „Psi raja“ su i prikaz otkrivanja novog sveta, raja kako Kolumbo misli, ali i predstava kako raj vrlo lako može da postane pakao.

Izabravši da stvarne istorijske događaje i likove predstavi u romanesknoj formi, Abel Pose bira krajnje neuobičajeni način da to učini. To se pre svega odnosi na narativnu strategiju. Pose naraciju ne prilagođava vremenu u kom se radnja romana odigrava. Naprotiv. Veoma vešto koristeći moderne filozofske spise (pre svega dela Ničea i Hegela), pop kulturu, žargon, nekada i istorijske izvore (i to kombinaciju stvarnih i „izmaštanih“ izvora) on pravi svojevrsnu literarnu igrariju. Ista stvar je i sa Kolumbovom biografijom. Stvarni događaji su prisutni, ali oni su nadograđeni imaginacijom. Najbitnije od svega, ovaj literarni eksperiment je ispisan blistavim stilom koji od prvih rečenica („Svet je tada dahtao, bez vazduha za život. Zloupotreba agonije, zasićenost smrću“) pa sve do kraja romana pokazuje nenadmašni literarni dar autora.

Abel Pose, jedan od najistaknutijih argentinskih i latinoameričkih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kordobi. Studirao je prava u Argentini, a doktorirao na Sorboni. Pored diplomatskog rada, bio je i istaknuti novinar. Autor je četrnaest roman, kao i nekoliko knjiga eseja, priča i pesama. Slavu mu donosi troknjižje o otkriće Amerike, a njegova dela su prevedena na brojne jezike i zadobila su niz istaknutih internacionalnih priznanja. „Psi raja“ su prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Nikakav moralni problem nije mogao da im odvrati pažnju od njihovih planova. ‘Moral’ je samo projekat onog koji je pao, poniženog čoveka. Bića koje mora sebe da stvori i da se opravda“, ispisuje Abel Pose o svojim junacima svesno prizivajući Ničeovu ideju o natčoveku. Suštinski, gotovo svi junaci ovog romana su prototip Ničeove ideje. Njihove mesijanske ideje, svesnost o izuzetnosti, ali i ogromne promene koje su doneli najbolji su svedok tome. Ali, i u isto vreme, način na koji se te ideje i dela sprovode u najmanju ruku je čisto zlo. Abel Pose to ne zaobilazi. Naprotiv. Lik Kolumba u ovom romanu je na razmeđi između istinskog genija, nekada heroja, a najčešće ludaka koji donosi pomor. Istrebljenje gotovo cele domorodačke populacije, njihovo svesno izrabljivanje, kao i začetak robovlasništva na američkom kontinentu, sve su to posledice Kolumbovih dela. Predstavljajući obe strane njegove ličnosti, Pose čini sjajnu stvar. Pred nama je slika natčoveka, ali potpunog. U svoj slavi i zlu koji on donosi. I zlu koje će tek doći. Ispisujući u isto vreme pripovest o otkrivanju raja, Pose nam pokazuje kako ga vrlo brzo pretvaramo u potpuni pakao: „Nakon dve nedelja osetili su da bez Zla stvari gube smisao. Svet im je gubio boju, sati su bili ništavilo. U stvari, toliko hvaljeni Raj bio je jedan otužan antisvet, previše ogoljen, dnevni – jer noć više nije bila noć. Ići go i bez Zla bilo je kao da se pojaviš u fraku na proslavi koja se već završila.“

Naslov: Psi raja
Autor: Abel Pose (1934-)
Preveo: Dalibor Soldatić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 293