Autobiografija – o drugima – Borislav Mihajlović Mihiz

Moglo bi se reći da je sve krenulo od Francuske revolucije. Ili još tačnije, od jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji naše civilizacije – Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Pored one sada već čuvene rečenice: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, značaj ovog dokumenta je i u njegovom trećem članu. On glasi: „Načelo svakog suvereniteta nalazi se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda.“ Zašto je ovo bitno? Pa, najpre, zato što su ove rečenice u potpunosti preokrenule istoriju naše civilizacije. Umesto suverena koji je svoje vladalačko pravo zasnivao na božanskim prerogativima, ako istinu govorimo – skoro uvek na sili, vlast prelazi u ruke naroda. On bira svoje vođstvo i tako određuje svoju sudbinu. Jedini problem nastaje kada pokuša da se raščlani šta je to narod? I ko to određuje našu sudbinu? Najčešće shvatanje o prirodi naroda, što se kasnije odrazilo i na koncept državnosti, iscrpljuje se u dve pretpostavke. Prva je da jedan narod čine pripadnici etničke grupe povezani svojim krvnim poreklom. Iz ovoga nastaje koncept etničkih (ili nacionalnih) država. Druga teorija se ne obazire na etničku pripadnost. Svi ljudi koji žive na određenoj teritoriji su jednaki, i to bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U teoriji se ovo označava kao građanska država. I tako dolazimo do naše teme. Još tačnije, do naše istorije. Devetnaestovekovni koncept nacionalne države, izražen ponajviše u borbi protiv Osmanskog carstva, se sukobio sa stvarnošću novog sveta. Onog u kom je nacija prestala da bude toliko bitna. Još važnije, jugoslovenska ideja je zahtevala odricanje od nacionalne države. Ona, naprosto, nije mogla da funkcioniše u državi u kojoj je bilo toliko različitih nacija. Baš u tom vremenu su se obrazovale dve struje intelektualaca i umetnika. Jednih kojima je nacija bila nešto najbitnije i onih drugih kojima je građanska država bila važnija. Bila je to skoro pa manihejska podela, koja će svoj najveći izraz zadobiti u docnijem raspadu zemlju. I tu nije bio kraj. Ova podela se direktno odrazila na valorizaciju umetničkih dela. Suštinski, ona su počela da se slave ili odbacuju isključivo zbog političkih ili ideoloških razloga. Mala, ali potrebna digresija. Ovogodišnja tarapana oko dodele NIN-ove nagrade je najbolji primer ovakvog pervertiranog shvatanja umetnosti. Kolika je to greška možda nam najbolje govori čuvena „Autobiografija – o drugima“.
Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.

Naslov: Autobiografija – o drugima
Autor: Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2019
Strana: 628

Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Nevidljivi čovek – Ralf Elison

Jedna od onih sasvim sigurno opšteprihvaćenih teorija je i teorija o čoveku kao društvenom biću. Njena suština, ponovićemo je i pored toga što je ona verovatno poznata i poslovičnim dživdžanima na grani, je da čovek ne može da funkcioniše, ili barem to funkcionisanje donosi velike posledice, ukoliko se on ne nalazi u društvu drugih ljudi. Niko to nije bolje izrazio od Džona Dona: „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“. Problem već nastupa kada pokuša da se odredi čemu to zaista čovek pripada. I ko su ti ljudi bez kojih je naš život besmislen? Ukoliko sklonimo na stranu porodicu i bliske ljude, ostaju velike grupacije. Najveće su religije. Za većinu njih, pripadnici religije čiji smo mi članovi su naša braća. Suština je u ekskluzivitetu pripadnosti određenom verskom pokretu, što posledično dovodi do nipodaštavanja ljudi koji pripadaju drugim religijama. Neretko je to na metafizičkoj ravni, ponajviše u obećanju budućeg života. Najprostije rečeno, spasiće se samo pripadnici naše vere, dok oni „drugi“ sasvim sigurno odlaze u pakao. Druga ravan je naš svakodnevni život. Zabrana braka sa pripadnicima drugih vera je najčešća manifestacija, ali ne manjka ni ostalih. Neretko poprilično ekstremnih, toliko da je dozvoljeno ubistvo, ili zlostavljanje, inoveraca. I nije to samo prisutno u islamskim zemljama, to je srž i, recimo, moderne mržnje prema migrantima. Ukoliko razgrnemo dimne zavese straha od porasta nasilja i ekonomske propasti, suština je neprihvatanje onoga što je drugačije. Pored pripadnosti određenoj veri, sveprisutna je i privrženost naciji, koja funkcioniše vrlo slično kao religija. Naravno, postoje i druge pripadnosti. Može to biti pripadnost određenoj rasi, ništa manje i grupaciji koja je određena svojim seksualnim opredeljenjem. Neretko je i određenje po našim interesovanjima, tome i silna udruženja filatelista, ljubitelja esperanta ili pak obožavalaca nekog pevača. Isto tako, što je i naša tema, ta pripadnost može biti i posledica naše vere u određene ideje. Suština komunizma je, da uzmemo najočitiji primer, bila u brisanju svih nacionalnih i verskih razlika i ujedinjavanju ljudi na osnovu njihove želje za pravičnom raspodelom resursa i bogatstava. Suština čitave priče je da se ljudi otkako postoji naša civilizacija okupljaju u određene grupacije. Ipak, da li se tako gubi nešto? I da li nas ta pripadnost zaista ispunjava i donosi nam dobro? O svemu tome pripoveda Ralf Elison u čuvenom romanu „Nevidljivi čovek“.
Junak ovog romana je mladi crnac sa juga Amerike. Školovanje na crnačkom koledžu, koje je za njega predstavljalo najveći životni dar, biva iznenadno prekinuto. On je izbačen sa koledža zato što je jednom belcu „pogrešno“ predstavio stvarnost. Nevidljivi čovek, junak ovog romana, polazi u Njujork. Poslovi, oni na kojima će uvideti realnost užasnog postupanja sa radnicima, biće smenjeni ponudom jedne političke organizacije da postane njen član. I ne samo to, junak ovog romana postaje jedan od njenih vodećih ljudi. Sve dok ne uvidi da je njegovo delovanje plod ogromne manipulacije.
Pripovedačka veština Ralfa Elisona je nešto što se retko sreće. Od prve stranice ove knjige mi smo ubačeni u pakleno grotlo ludila našeg sveta, predstavljeno sa zapanjujućim intenzitetom i nenadmašnim pripovedačkim talentom. Ralf Elison nam ne daje ni tren predaha. Slika užasa spoljnog sveta se nadovezuje na sjajnu predstavu unutrašnjih preživljavanja junaka, izatkanih toliko vešto da nas svaka rečenica ovog romana u isto vreme i fascinira i boli. Kada se na to nadovežu razmišljanja junaka romana, sve te silne digresije o prirodi naših društvenih i političkih odnosa (kakva je, recimo ova misao: „Kada padnu sve granice, sloboda ne postaje samo spoznaja nužnosti, već i spoznaja mogućnosti.„) dobija se izuzetan roman.
Ralf Elison, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u crnačkoj porodici u Oklahomi. Započinje studije na čuvenom afroameričkom koledžu, ali ga i brzo napušta. Seli se u Njujork, gde će živeti do smrti. Bio je simpatizer komunističke partije, ali je napušta razočaran. Sve te teme će pronaći mesto u romanu “Nevidljivi čovek”. Objava ovog romana izaziva svojevrsnu književnu revoluciju. Dok je za jedne ovaj roman bio u najmanju ruku svetogrđe, drugima je “Nevidljivi čovek” predstavljao istinsko remek-delo. Za ovaj roman Elison dobija prestižnu Nacionalnu književnu nagradu, a „Nevidljivi čovek“ postaje jedna od najznačajnijih američkih knjiga dvadesetog veka. Za života je Ralf Elison objavio samo još jednu knjigu eseja. Posthumno su objavljeni njegova zbirka priča „Let kući“ i roman na preko dve hiljade strana „Tri dana pre pucnja…“
„Nevidljiv sam, shvati to, prosto zato što ljudi neće da me vide. Kao da su oko mene ogledala od tvrdog stakla koja daju izobličene slike, poput glava bez tela, koje ponekad gledate u cirkuskim predstava. Kad mi se primiču, oni vide ono što me okružuje, vide sami sebe ili plodove svoje uobrazilje – bilo šta, samo ne mene“, piše Ralf Elison na početku ovog romana, određujući suštinu svog junaka. To je nevidljivost. Koliko je to posledica njegove boje kože, to je još više pripadnost određenoj grupi. Ralf Elison opisuje život čoveka kojem je pripadnost rasi, kasnije i političkoj organizaciji, uskratila individualnost. To je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Baš kao što je i vidljiva manipulacija velikih grupa, još preciznije vođa tih grupa, koje svojim članovima u ime svetlih i velikih ideja uskraćuju svaku ljudskost. Čovek više nije čovek. On je samo maleni šraf u velikom mehanizmu. Još tačnije, nevidljiv. Iz te rasne, ali i političke nevidljivosti Ralf Elison u ovom romanu izvlači jednog čoveka, ponovo ga tvoreći čovekom. I u tome je srž ovog bez preterivanja remek-dela. Baš kao i u otporu usrećiteljskim, da citiramo Pekića, ideologijama, religijama i političkim grupacijama koje u ime viših ciljeva uništavaju ono najvrednije što posedujemo. Našu ljudskost.

Naslov: Nevidljivi čovek
Autor: Ralf Elison (1914-1994)
Preveo: Predrag Šaponja
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2015
Strana: 521

Bunker patka – Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović

Istorija na Balkanu je poprilično varljiva stvar. Jednoga dana ona može biti jedno, sutradan već nešto sasvim drugo, a za prekosutra valjda ni ne treba trošiti reči. Nigde to nije vidljivije nego u udžbenicima istorije. Uzmite, samo primera radi, udžbenike istorije, uglavnom su to oni za sedmi i osmi razred osnovne škole, i pogledajte kako se slika nedavne prošlosti menjala kroz vreme. Tako je, recimo, tokom socijalističke Jugoslavije fokus bio na partizanskim ofanzivama i bitkama. Pređašnja istorija, ponajviše Prvi svetski svet, je bila usputna stvar, toliko da je ona zauzimala samo jednu stranicu. Ta slika se preokrenula tokom devedesetih. Umesto partizanskih ofanziva, mesto su zauzele bitke iz Prvog svetskog rata, a narodnooslobodilačka borba je otišla u onu Krležinu „ropotarnicu povijesti“. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Smena političkih i društvenih sistema na ovim prostorima je uvek praćena velikom čistkom. Sve što je postojalo pre sadašnje vlasti je apsolutno nepotrebno. Štaviše, sve je to bilo zlo, neprirodno i užasno. Pravi život tek kreće od nas. Samo što i tu postoji paradoks. Potreban je kakav-takav istorijski kontinuitet da bi se opravdalo sadašnje vreme. Kako je skorašnja istorija otišla na smetlište, treba pronaći neku bolju i lepšu prošlost. U našem slučaju je to bio povratak u period pre Drugog svetskog rata. Promena imena ulica tokom devedesetih je bila prvi znak. Ivo Lola Ribar je nestao sa beogradskih ulica, baš kao i Sava Kovačević. To prelazi i u grotesku, što smo videli u nedavnom pokušaju da se Stjepan Filipović zameni sa nekakvim ustaškim fudbalerom. Heroji, prosto, nisu više bili bitni. Sve to prati fantazijsko vraćanje u prošlost. Kao primer mudrosti i političke dalekosežnosti uzima se Nikola Pašić koji dobija veliki spomenik u Beogradu i trg. Iako je on, suštinski, verovatno jedna od najvećih baraba u našoj istoriji. Za primer vrline se uzimaju i bitange kao što je Vlada Ilić, predratni industrijalac i gradonačelnik Beograda, čovek koji je u svojim fabrikama držao robovsku dečju radnu snagu. Za uzor najvećeg noblesa, gotovo pa savršenog životnog stila, uzimaju se kič romani Mir-Jam. Predratni period je doživeo svojevrsnu rehabilitaciju, postajući neka vrsta fantazijskog Diznilenda u kom je sve bilo mnogo bolje i divnije. Još preciznije rečeno, sve bi bilo sjajno samo da nisu došle proklete komunjare koje su sve uništile. Ali, bez brige, mi ćemo to ispraviti. Svemu ovome su svedoci brojne knjige, ništa manje i televizijske serije i filmovi, čija je radnja smeštena u ovom periodu. I baš zbog toga je bitna pojava drugačijih knjiga o ovom istorijskom periodu, kakva je sasvim sigurno „Bunker patka“.
„Bunker patka“ nastavlja tačno tamo gde je stao „Bunker swing“ (ukoliko se odlučite za čitanje ova dva romana, krenite prvo od „Bunker swinga“). Nakon američke avanture, čudna porodica stamene Anđelke Vajs i njenih muških sadruga Trička, Žarka i Braše se vraća u kraljevinu Jugoslaviju. Naseljavaju se u sremskom selu Krčedin, gde prave vino i gaje konoplju. I, razume se, na tome ne staju. Tričkove muljavine i saradnja sa nemačkim kontroverznim biznismenom, takvih je izgleda uvek bilo, ništa manje i raznoraznim špijunima, promeniće sudbinu ove čudne porodice. Da sve bude još gore, bliži se rat.
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su napisani izuzetan roman, sjajnu sliku života u predratnoj Jugoslaviji. Odlična istorijska rekonstrukcija nadovezuje se na ništa manje živopisni govor junaka ovog romana. Skoro je to suluda mešavina sremačkog govora sa Tričkovim torlačkim jezičkim akrobacijama. Dodajte tome i brojne engleske reči, preostale iz američkog života, i dobićete pravi jezički galimatijas. Onaj u kom se autori ovog romana sjajno snalaze darujući čitaocima salve istinskog smeha.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Branko Mlađenović je sa Mirjanom Đurđević napisao romane „Bunker swing“ i „Bunker patka“. Autor je i brojnih humorističkih napisa u „Mojoj krmači“ tokom devedesetih. Bavi se vinogradarstvom i živi u Krčedinu.
Iza prvog sloja romana, izuzetne duhovitosti i ništa manje sjajno vođene radnje, stoji još jedan. To je predstava naših mentalitetskih manjkavosti. Koliko je to priča o ženskim pravima (ponajviše kroz lik glavne junakinje), to je i prikaz malograđanskog društva. Evo samo jednog primera, odnosa okoline prema čudnovatom psu, još više čuđenja i izbegavanja tog psa zato što: „(..) ima ime koje niko sem domaćih ni da izgovori ne ume, ovde se kerovi ne krštavaju, drugo, zato što ga ne vezuju, igraju se sa njime kao da je dete, a ovde se ni s decom niko ne igra.“ Pred nama je slika društva ogrezlog u malograđanštini, društva u kom politikantske igre zamenjuju život i u kom se samo čeka prilika da se drugima napakosti i učini zlo. Isto tako, ovaj roman je prikaz života buržoazije (sve te divne beogradske gospode gospojice Mir-Jam) dok veći deo naroda grca u najgoroj bedi. Podjednako i inertnosti istog tog naroda koji ne zna šta bi uopšte uradio sa sobom. Ovaj roman je sjajna slika jednog društva pred propast, ali i pokušaj da se o jednom istorijskom periodu progovori na drugačiji način. Najpre kroz istinsku predstavu tog vremena za razliku od silnih romantizacija, ali ništa manje i kroz nenadmašnu duhovitost. U tome Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, malo je reći, briljiraju.

Naslov: Bunker patka
Autori: Mirjana Đurđević (1956-) i Branko Mlađenović (1959-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 314

Pročitajte i prikaz romana „Jacuzzi u liftu“ Mirjane Đurđević

Hohštapler – Havijer Serkas

Ona sada već čuvena frojdistička borba, poznata verovatno i poslovičnim dživdžanima na grani, između Erosa i Tanatosa, još tačnije – borba između nagona smrti i života, jedna je od najvećih tema literature. Ponajviše zato što iz te borbe proizilaze i najbolje i najgore čovekove osobine. Ipak, pre nego što duže progovorimo o toj borbi, treba se vratiti u duboku prošlost. Još tačnije, treba se podsetiti jedne Aristotelove misli. On u „Poetici“ umetnost, baš kao i Platon, karakteriše kao podržavanje stvarnosti. Za Aristotela je to podražavanje i njena najveća čar. Ponajviše zato što nam umetnost preko podražavanja pruža mogućnost da bolje razumemo sebe i svet u kom živimo. Naravno, ovakvo ukazivanje nikako ne treba da preraste u didaktiku, zato što se u tom slučaju umetnost pretvara u moralisanje ili jeftini propagandni pamflet. Još češće, kič. Setite se toga kad budete čitali Lazu Lazarevića i uvideli razliku u kvalitetu između pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti“ i „Školske ikone“. Ali da se vratimo na našu temu. Literatura je od svojih najranijih početaka pokušavala da uđe u najskrivenije kutke čovekovih htenja, misli i osećanja. Još preciznije, da na svetlost dana iznese ono što je najbolje, ali isto tako i najgore u nama. Pojednako i ono što se nalazi između ta dva pola. Nigde to nije vidljivije nego u priči o varalicama. Homerova „Odiseja“ je ništa drugo nego priča o jednom prevarantu. Odisej je na večitoj razmeđi između dva moralna pola. Njegova hrabrost, pamet i požrtvovanost su nerazdeljivo povezani sa njegovom beskrupuloznošću i lukavstvom. Još jedna varalica je lik Robina Huda, dobrog razbojnika. U našem slučaju je amblematični primer Marko Kraljević. Njegova snaga i hrabrost su nerazdvojivi od njegovog lukavstva i „problematičnog“ ponašanja. Ni moderna književnost ne zaostaje za starim uzorima. Tomas Man u romanu „Ispovesti varalice Feliksa Krula“ ispisuje priču o vrsnom prevarantu. Junak romana „Baudolino“ Umberta Eka je slična bitanga i prevarant. Još jedan veliki pisac, Havijer Serksas, se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom, pokušavajući da odgonetne šta nas to fascinara kod varalica.
Glavni junak Serkasovog romana „Hohštapler“ je čuveni Enriko Marko, čovek koji je izazvao jedan od najvećih skandala u savremenoj istoriji Španije. Šta je on učinio? Najjednostavnije rečeno, Enriko Marko je iskonstruisao ceo svoj život. Borac protiv Frankove diktature, zatočenik u nacističkim logorima, večiti borac protiv društvenog i političkog zla – tako je najbolje opisati Enrika Marka. Samo što se, na njegovu nesreću, sve to ispostavlja kao velika laž. I pokreće jedan od najvećih evropskih skandala.
Kako pisati o životu čoveka čiji je život bio fikcija, Havijer Serkas se pita na početku ovog romana. I dolazi do odgovora da to mora biti dokumentarni roman, delo koje će se činjenicama suprotstaviti laži. Tako Serkas u ovom romanu piše stvarnu istoriju života Enrika Marka. A to je nimalo lak zadatak. Najpre treba razoriti ceo Enrikov život, suštinski ogoliti svaku njegovu laž. Ništa manje i odgonetnuti kako su silni ljudi poverovali u nju. Razlog za to je naša potreba za jednostavnim i lakim odgovorima zaključuje Havijer Serkas: „Kao što se već vremešna industrija zabave mora hraniti estetskim kičem, jer on konzumentu poklanja iluziju da uživa u autentičnoj umetnosti, ne tražeći zauzvrat nikakav napor koji taj užitak zahteva i ne obavezujući ga da se izloži bilo kakvoj intelektualnoj avanturi ili moralnim rizicima koje nose u sebi, nova industrija sećanja mora da se hrani istorijskim kičem koji konzumentu poklanja iluziju da zna pravu istoriju, ali iznad svega poštedevši ga ironije i kontradikcije i nemira i stida i strahota i mučnine i vrtoglavice i razočaranja koje to znanje iziskuje.“
Havijer Serkas spada u red najznačajnijih savremenih španskih i evropskih književnih stvaralaca današnjice. Posle završenih studija španske književnosti predaje na Univerzitetu u Đeroni. Debitovao je sa romanom „Motiv“ (1987) i do sada napisao niz visokovrednovanih romana i zbirki priča. Slavu mu donosi roman „Salaminski vojnici“ (Arhipelag, 2017) za koji je dobio niz španskih i internacionalnih književnih priznanja, a ovaj roman je preveden na preko dvadeset jezika.
„(…) jer je dužnost umetnosti (ili dubokog promišljanja) da nam pokaže svu složenost života, s ciljem da i mi postanemo malo složeniji, da analizira kako funkcioniše zlo, da bismo mogli da ga izbegnemo, pa čak i dobro, možda da bismo mogli da ga naučimo“, piše Havijer Serkas u ovom romanu. Što nas vraća na početak teksta i priču o ulozi umetnosti u našem životu. Još tačnije, na umetnost koja nam pokazuje dobro i zlo. Ipak, tu nastupa problem. Šta se dešava kada susretnemo zlo, kakav je slučaj sa junakom romana, koje nam je privlačno? Štaviše, neverovatno zanimljivo zlo. I šta se dešava kada počnemo da se opsesivno bavimo tim zlom? Kada otkrijemo silne nijanse koje stoje iza tog zla, još više kad počnemo da sumnjamo da je zlo u stvari zlo, kakav je slučaj sa Enrikom Markom, čovekom koji nikoga nije povredio. Naprotiv. On je bio dobar čovek koji je samo želeo da njegov život izgleda mnogo lepše i sadržajnije. A ko on nas to ne želi? Šta učiniti u tom slučaju? Havijer Serkas to pokušava da raščlani u ovom romanu. I Enrikov život, i šta je stajalo iza njegovih prevara, i kako je on uspeo da prevari toliko ljudi, i šta nas to tera da volimo varalice. U isto vreme Havijer Serkas ispisuje neverovatno zanimljivu priču o varalici ili još bolje rečeno – priču o običnom čoveku koji je prevarom hteo da postane veliki čovek i heroj: „Marko nije simbol poštenja i izuzetne čestitosti u porazu nego nepoštenja i sveopšteg beščašća. On je običan čovek, kao i svi ostali. Nema mu se šta zameriti, naravno, sem što je pokušao da se predstavi kao heroj. On to nije bio. Niko nije dužan da to bude. Upravo zato su heroji heroji: zato pripadaju zanemarljivoj manjini.“

Naslov: Hohštapler
Autor: Havijer Serkas (1962-)
Prevela: Biljana Isailović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 374

Isusova smrt – Dž. M. Kuci

Promena paradigme roditeljstva, ništa manje i vaspitanja dece, je prisutna u svakoj epohi. U vremenu u kom je čovekov životni vek bio znatno kraći, deca su, upotrebićemo verovatno poprilično ružan izraz, bila potrošna roba. Roditelji su bili svesni da su šanse za njihovo preživljavanje gotovo ravne mogućoj smrti. Nema boljeg primera od sudbine Jovana Jovanovića Zmaja, opevane u „Đulićima uveocima“. Čika Jova Zmaj je sahranio sedmoro svoje dece. Retko koja porodica u tadašnjem vremenu nije doživela sličnu sudbinu. Sve je to rezultiralo brojnim porodom, otprilike po logici da barem jedno dete mora preživeti. Neka se te činjenice sete protivnici vakcinacije dece u današnjici. No, da se vratimo na stvar. Ona deca koja su preživela su imala sasvim drugačije vaspitanje i život. Mesta bolećivosti nije bilo, pa deca od najranijeg doba rade. Kao ilustraciju ćemo navesti članak „Mali mučenici iz leskovačkih fabrika“ Dimitrija Tucovića u kom on daje užasnu sliku zloupotrebe dece u fabričkim poslovima. Deca od osam godina (da, dobro ste pročitali) su radila najteže poslove u smenama koje su trajale i po dvanaest sati (i to ste dobro pročitali) trpeći brojna zlostavljanja, neretko i krvničke batine. Vlasnik tih fabrika je bio Vlada Ilić, onaj divni čovek za kojim se u današnjici liju krokodilske suze zato što su mu komunisti nakon rata oduzeli imovinu. Ostala deca, ona koja nisu imala tu nesreću da upadnu u kandže monstruma, vaspitavaju se u duhu tadašnjih patrijarhalnih moralnih normi. Roditelji, gotovo je to uvek otac, svojoj deci određuju sudbinu. Najvidljivije je to u romanu „Hajduk Stanko“. Kada se postavi pitanje udaje glavne junakinje romana muškarci govore: „A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje?“ Deca, naprosto, nisu imali slobodnu volju. Naravno, mogućnost za beg je postojala, ali je taj beg donosio silne opasnosti i ništa manju nesreću. I tako dolazimo do Frojda koji je na svetlost dana izneo silne frustracije, ništa manje i bolesti, proizašle iz ovakvog vaspitanja. I čini se da je upravo ovo iznošenje prljavog porodičnog veša promenilo paradigmu vaspitanja. Koja je vidljiva danas. Umesto nekadašnje strogosti danas je prisutna prevelika bolećivost. Podjednako, i koliko god to paradoksalno zvučalo, roditeljske ambicioznosti. Deca se od najranijeg doba upisuju na silne sportske sekcije, ništa manje i na časove klavira, baleta… Novi Đokovići i Mocarti se moraju stvoriti na vreme, zar ne? Jedino što se zaboravlja, a što se zaboravljalo i u pređašnjim vremenima, je sloboda deteta. I davanje prilike detetu da bude ono što ono želi. Ponajviše da bude dete. O baš takvom detinjstvu je Dž. M. Kuci napisao izuzetan roman.
Priča započeta u romanima „Isusovo detinjstvo“ i „Isusovo školovanje“ doživljava svoj vrhunac u „Isusovoj smrti“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali je mnogo bolje poći od početka trilogije). Maleni David je napunio deset godina. I dalje odbija da uči matematiku, ona mu je potpuno besmislena, baš kao što i odbija da čita bilo koju drugu knjigu osim „Don Kihota“. David je, najblaže rečeno, čudnovato dete sa kojim roditelji imaju silne muke. U isto vreme, David je dete koje privlači pažnju okoline brojnim talentima. Samo što su ti talenti poprilično neupotrebljivi u ovom svetu.
Trilogija o životu mladog Davida u „Isusovoj smrti“ doživljava furiozni završetak. To je najpre predstava izmaštanog sveta u kom Kucijevi junaci žive. Ništa manje i izuzetna predstava unutarporodičnih odnosa. Kuci majstorski ispisuje pripovest o dečjem svetu, ali ništa manje i o pokušaju roditelja da taj dečji svet ukrote i pretvore u ono što oni žene. Sukob je neminovan. Baš kao i pobuna deteta: „Nije fer! Kad kažem nešto što ti se ne sviđa, kažeš kako sam dete i kako se to što kažem zbog toga ne računa. Računa se samo ako se slažem s tobom. Zašto moram uvek da se slažem s tobom? Neću da govorim kao ti i neću da budem kao ti! Hoću da budem šta ja hoću!“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog jezika i matematike, posle kojih predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze i nekoliko knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom još Piteru Keriju, Hilari Mantel i Margaret Atvud) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Paideje“ i „Samizdata B92“.
„Istinski čitati znači čuti šta neka knjiga ima da kaže i razmišljati o tome – možda čak voditi u mislima razgovor s piscem. Znači učiti o svetu – onakvom kakav jeste, ne onakvom kakav želiš da bude“, ispisuje Kuci u ovom romanu. I baš to i uspeva. Kuci nam pruža sliku sveta onakvog kakav on jeste, iako on, eto malo paradoksa, nije svet u kom živimo. Svet Kucijevih junaka je svet u kom važe neka druga pravila. A koja opet funkcionišu kao naš svet. U tom svetu deca pokušaju da žive svoje živote, baš kao što i roditelji pokušavaju da ukrote živote svoje dece. Samo što je to u slučaju Davida nemoguće. Njegova izuzetnost, mada je možda bolje reći nekonvencionalnost, taj pokušaj čine nemogućim zadatkom. Baš kao što je i roditeljima nemoguće da prihvate Davidovu bolest koja je centralna tema romana. Kuci je u ovoj knjizi ispisao pripovest o dve velike teme. Jedna je detinjstvo, odrastanje i roditeljstvo. A druga tema je smrt. I naš način da se sukobimo sa njom. I u jednoj i drugoj temi Kuci briljira. Pred nama je izuzetan roman, neverovatna snažna slika susreta, podjednako i prihvatanja, onoga što nam se čini nemogućim. Opisujući te (ne)moguće susrete, Kuci ispisuje istinsko remek-delo. I pokušaj, baš kakav je taj pokušaj u svim Kucijem romanima, da se neodgonetljivo odgonetne: „Ono što želimo, što svi mi želimo, jeste reč prosvetljenja koja će otvoriti vrata našeg zatvora i vratiti nas u život. A kada kažem zatvor ne mislim samo na zatvoreno krilo, mislim na svet, na ceo veliki svet. Jer posmatran iz određene perspektive, svet je baš to: zatvor u kom propadaš do pogrbljenosti, upišanosti i naposletku smrti, i onda se (ako veruješ u određene priče, što sa mnom nije slučaj) probudiš na nekoj nepoznatoj obali, gde moraš da započneš čitav taj ciklus ispočetka. Nismo mi gladni hleba (…) nego reči, vatrene reči koja će nam otkriti zašto smo ovde.“

Naslov: Isusova smrt
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2019
Strana: 173

Pročitajte i prikaze Kucijevih romana „Isusovo školovanje“ i „Zemlje sumraka“,
zbirke priča „Staklena klanica“, kao i knjige pisama „Ovde i sada