Legenda o samoubistvu – Dejvid Van

Ukoliko posmatramo istoriju literature neminovno ćemo morati da primetimo poprilično ambivalentni odnos između fikcije i stvarnosti. Koliko je on bitan govori činjenica da će čitaoci pre izabrati da čitaju dela koja su nastala na osnovu stvarnih događaja nego ona koja su potpuna fikcija. Isto to važi i za filmove. Naprosto, ukorenjost u stvarnosti ili pak oslanjanje na stvarne događaje čitaocima pruža osećaj da je delo koje čitaju, ili gledaju, stvarno. Što je poprilično paradoksalno zato što su i dela koja govore o stvarnim događajima potpuna fikcija. A fikcija su zato što predstavljanje stvarnih događaja neminovno poprima drugačije značenje od onog koji su ti događaji zaista imali. Na prvom mestu, tu je vizura autora. Ništa manje i nemogućnost da se uđe u nutrinu junaka o kojima se piše. To je uvek nagađanje i spekulacija. Ne treba zaboraviti ni autorove stavove i shvatanja koji će neminovno uticati na napisano. I, ono što je i najbitnije, autor će izabrati delove stvarnosti koji mu najviše odgovaraju za predstavljanje. Nešto će izbaciti, nešto dodati, najjednostavnije rečeno: predstaviće stvarne događaje onako kako mu oni odgovaraju. Ili kako bi to rekao Hičkok: „Film je život iz kog su izbačeni dosadni delovi“. Suštinski: stvarni događaji će biti samo autorov pogled na stvarne događaje. Ništa drugo nego fikcija. Isto to važi i za autobiografska dela. Što je opet paradoks, ponajviše zato što ta dela posmatramo kao potpunu istinu. A to je, isto tako, potpuna zabluda. Pisci autobiografija će najpre izabrati događaje koje predstavljaju. Oni koji su za njih kompromitujući ili neprijatni će biti zaobiđeni ili predstavljeni u potpuno drugom svetlu. Nigde to nije vidljivije nego u memoarima političara ili ljudi koji su imali nekakvu vlast. Isto tako, pisci autobiografija će događaje ili stvarnost koja se nalazi oko njih predstaviti u uglu koji im odgovara. Tako, recimo, Svetlana Velmar-Janković svog oca Vladimira Velmar-Jankovića u memoarima „Prozraci“ opisuje skoro kao sveca, iako je on bio jedan od vodećih ljudi Nedićeve vlade. Naravno, to ne znači da su ovi memoari loše napisani, naprotiv, ali istina je zaobiđena. Izuzetno su retke knjige koje neprijatnu stvarnost predstavljaju onakvom kakva ona zaista jeste. Primera radi, takvа je Knausgorova “Moja borba” ili autobiografija Drage Pilsela “Argentinski roman”. Isto to važi i za autobiografske romane, samo što je ovde situacija znatno drugačija. Njihovi autori ne kriju mešanje stvarnosti i fikcije. Štaviše, to preplitanje postaje njihova srž. Baš kakav je i slučaj sa romanom „Legenda o samoubistvu“ Dejvida Vana.
Sastavljen iz šest celina, roman „Legenda o samoubistvu“ pripoveda o čudnom odnosu oca Džejmsa i njegovog sina Reja. Prateći taj odnos, Dejvid Van nam daje njegovu predistoriju. Neuspešan brak, razvod, očevo lutanje i krajnja depresivnost, Rejov pogled na oca, porodični susreti i bolne spoznaje – sve se to odigrava pred očima čitalaca. I doživljava kulminaciju u samoubistvu oca. Koje će, opet, zadobiti poprilično drugačije značenje u središnjem, i najdužem, delu romana „Ostrvo Sakvan“.
Odrediti šta je to zaista ovaj roman je težak zadatak. On može da se posmatra kao roman, ponajviše zbog istih likova u svim poglavljima, ali isto tako „Legenda o samoubistvu“ vrlo lako može da se posmatra i kao zbirka priča. Još veći problem, ili možda bolje rečeno – njegova najveća draž, je preplitanje autobiografskih motiva sa fikcijom. Vanov otac Džejms je zaista izvršio samoubistvo. I to je predstavljeno u ovom romanu. Ali, isto tako, taj događaj u poglavlju „Ostrvo Sakvan“ poprima sasvim drugo značenje. To poglavlje postaje nekakva vrsta alternativne stvarnosti. Taj rez, sasvim sigurno neviđen u dosadašnjoj literaturi, je ono što preokreće ne samo radnju romana, već i naš pogled na odnos fikcije i stvarnosti. Najbitnije od svega, Van na tome ne staje. Sjajna kompozicija se nadovezuje na ništa manje odličan stil. Dejvid Van je vrsni pripovedač, pisac koji sa neverovatnom preciznošću i ništa manjim talentom ispisuje pripovest o našim najvećim žudnjama, htenjima, ali i propastima.
Dejvid Van po mnogima predstavlja jedno od najvećih imena novije američke proze. Rođen je na Aleutskim ostrvima, a detinjstvo je proveo na Aljasci. Kako nijedan izdavač punih dvanaest godina nije hteo da objavi njegov roman „Legenda o samoubistvu“, radio je kao graditelj brodova i moreplovac. Sve se to menja nakon objavljivanja „Legende o samoubistvu“. Ovaj roman je zadobio preko deset internacionalnih književnih priznanja. Nakon ovog uspeha, Van je objavio niz romana i zbirki priča, koje su prevedene na preko dvadeset jezika. Dejvid Van trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj.
Nije teško pretpostaviti zašto su izdavači odbijali da objave „Legendu o samoubistvu“ preko deset godina. U moru bezidejne, dosadne i najčešće sterilne literature, ovaj roman je pravo iznenađenje. To je najpre predstava unutrašnjeg sveta i tragičnog događaja koji je obeležio Vanov život. On mu pristupa na neverovatan način. To je pre svega sjajna vivisekcija odnosa sina i oca. U njoj nema ni trunke patetike, neretko nedostaju i bilo kakvi osećaji. To je samo istorija propasti, najviše vidljiva u rečenicama koje oslikavaju očevo propadanje i ono što sin vidi u svom ocu: „(…) neku prazninu u glasu koji je postajao sve više šupalj i druge misterije očajanja koje nisam želeo da vidim ni da čujem. Znao sam kuda ide, kao što smo svi znali, ali nisam znao zbog čega. I nisam želeo da znam.“ U isto vreme, ovaj roman je neverovatna književna igra. Poništavajući sve konvencije realističnog romana, ništa manje i autobiografskog žanra, Van pravi oštri rez odvodeći priču na sasvim drugi kolosek. „Legenda o samoubistvu“ je fascinantan roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. On je savršena slagalica, sjajni primer uspešnog poigravanja sa formom i kompozicijom, ništa manje i roman u čijem se čitanju istinski uživa.

Naslov: Legenda o samoubistvu
Autor: Dejvid Van (1966-)
Prevela: Tijana Tropin
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 253

Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Prva asocijacija na pomen reči revolucija sasvim sigurno su metež, veliki sukobi i neretko krv. Ipak, revolucija nije samo to. Štaviše, najuspešnije su one revolucije koje ne liče na revolucije. Najpre zato što revolucije po kojima merimo vreme neslavno propadaju. Tako je Oktobarska revolucija pojela samu sebe, baš kao i ona jugoslovenska. Da se ne priča tek o Francuskoj revoluciji koja se naposletku pretvorila u veliki teror. Istorija nas uči, samo na nesreću ta istorija nema dobre učenike, da se ideali, pogotovo oni izraženi u borbenom otporu, gotovo po pravilu pretvaraju u svoju suprotnost. One, pak, druge revolucije su znatno uspešnije. Prva takva velika revolucija je poljoprivredna. Šta je njena suština? Ljudi u neolitu počinju da uzgajaju useve što u potpunosti menja paradigmu tadašnjeg života. Ništa manje i istoriju naše civilizacije. Odbacujući nomadski život, ljudi se ukorenjuju na jednom mestu i stvaraju osnov za izgradnju naselja. Još bitnije, znatno lakše prehranjivanje ostavlja prostor za stvaranje i imaginaciju. Suštinski: ono što čoveka čini čovekom. Takvih revolucija je bilo i u budućnosti. Upotreba pluga u poljoprivredi, kasnija primena hemijskih preparata i ništa manje ukrštanje poljoprivrednih kultura su omogućili lako dostupnu hranu većini ljudi. Koliko je to značajno govori ogroman broj gladnih u prošlosti i silne smrti usled velikih gladi. Setimo se samo one u Irskoj. Ništa manje nije bitna ni industrijska revolucija koja je postavila temelj za urbani život. Ona druga industrijska revolucija je izrodila borbu za radnička prava. Da nje nije bilo možda bi i dalje radili po dvanaest sati dnevno i trpeli gazdin bič više nego što ga trpimo danas. Digitalna revolucija nam je omogućila pristup neverovatnoj količini informacija i olakšala do krajnosti komunikaciju. Sve su to revolucije koje su nas nepovratno promenile, a da ih gotovo nismo ni svesni. Takav slučaj je i sa naučnom revolucijom. Čovek je odbacio dotadašnja verovanja, ponajviše ona u kojima sve zavisi od više sile, i uzeo stvar u svoje ruke. Galileo, Kopernik, Njutn, Ruso, Darvin i mnoštvo drugih naučnika su postali lučonoše novog doba. Među njima je i lik Frojda, čoveka koji je napravio svojevrsnu revoluciju. Po prvi put u istoriji naše civilizacije ljudska osećanja i htenja izlaze na svetlost dana i poprimaju sasvim novo značenje. Ono o čemu se pre samo šaputalo postaje predmet mnogobrojnih istraživanja, ništa manje i tema za brojne umetnike. O tim umetnicima progovora Bora Ćosić.
Eseji sabrani u knjizi „Povest o Miškinu“ su posvećeni neženjama u istoriji literature devetnaestog i dvadesetog veka. Ništa manje i književnim likovima koji brak posmatraju kao svojevrsnu smrt. Od naslovnog kneza Miškina, preko Valtera Benjamina, Kafke, Prusta, Ničea, Kjerkegora, Bruna Šulca, pa sve do Andre Žida, Bora Ćosić tka priču o tome „kako raskinuti zaruke“. Na sreću, ona se na tome ne završava. Ova knjiga nam otkriva nutrinu junaka, ali ništa manje i duh vremena, onog vremena koje je Frojdova „revolucija“ nepovratno promenila.
„Jer u evropskom rasulu, misaonom, intelektualnom i duhovnom, ovo je glavna stavka, žudeti i hiniti nešto što na pola puta do realizacije postaje odbojno, neprivlačno i smrtonosno opasno“, piše Bora Ćosić u ovoj knjizi i možda najbolje određuje suštinu svojih junaka. To su ljudi koji su zarobljeni na sredomeđi između htenja i delovanja. Misaono bogati, a praktično gotovo idioti. Takav „idiotizam“ je u središtu Ćosićevog interesovanja. Ono što je najbitnije, to Ćosićevo interesovanje je predstavljeno sa nenadmašnom erudicijom, gotovo neverovatnom za našu literaturu. Stotine knjiga, ništa manje i pisaca, nalaze svoje mesto u „Povesti o Miškinu“. Pred nama je izuzetna slika literature dvadesetog veka i priča o mestu intelektualca i umetnika u novijoj istoriji naše civilizacije: „Da li je to onaj naum mladih Evropljana (…), koji ne mogu da podnesu dosadu i sami sebe, te u njima samo je žudnja da od nečeg pate? Mi smo bolesni, naša pluća ne funkcionišu, a osim toga ne funkcionira ništa u nama i između nas, mi smo ovde, a tu ne bi trebali da jesmo, te to što jesmo, pokušavamo da opravdamo kroz pismenu radnju, a šta se kroz pismenu radnju uopšte može opravdati, ako boga znate!?“
Bora Ćosić, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih, a usled neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, drami, zbirki priča i pesama, knjiga eseja i memoarske proze.
„Freudova nauka bila je eksplozija koju je građansko društvo, učtivo i uglađeno, priredilo samo sebi kao jedan od velikih društvenih udara i kao znak od kojeg počinje neko novo računanje vremena po temi mentalnih i ostalih događaja što se u čovekovoj glavi odvijaju“, ispisuje Bora Ćosić. Pored naslovnog kneza Miškina – junaka nastalog pre Frojda, mada se čini junaka tako frojdističkog – Ćosić u ovoj knjizi predstavlja Frojdovu „decu“. Ljude, umetnike u ovom slučaju, satkane od neuroza, labilnosti i trajnog pomanjkanja svake sigurnosti. I u isto vreme, ljude koji su stvorili dela koja po svojoj vrednosti predstavljaju nešto najznačajnije što nam je novovekovna civilizacija dala. Priča o neženjama je samo pokretač, ono mnogo bitnije je šta stoji iza te miškinovske trajne onesposobljenosti za svakodnevni život. I u tome je srž ove knjige. Ako je uzimate samo da biste sladostrasno uživali u masnim pričama o „ludim“ umetnicima, odmah je batalite. Toga u ovoj knjizi nema. Pred nama je „istorija duše“, priča o vremenu koje je „Frojdova revolucija“ nepovratno promenila. I ništa manje izuzetna knjiga eseja o nesreći ljudskog posrtanja: „Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena.“

Naslov: Povest o Miškinu
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 353

Pročitajte i prikaz knjige „Doručak kod Majestica“ Bore Ćosića

I magarica ugleda anđela – Nik Kejv

U moru opštih tema, još više opštih mesta, čini se da je uvek prisutna priča o nasilju. Najčešće, o porastu nasilja u sadašnjosti. Te priče, naravno, prati zgražavanje, cijukanje (ono sada već obavezno: ju, ju, ju), ništa manje i rečenice kuda sve to vodi i, razume se, da je nekada sve bilo bolje. Koreni problema, dublje promišljanje – suštinski: bilo kakvo razmišljanje su isključeni. Baš kao i uvek, dovoljno je izgovoriti par stereotipnih rečenica, onih koje pravdaju naš život za razliku od života tih nasilnika koji, jelte, uništavaju naš divni svet. Slične su, ako ne i identične, reakcije kada se povede priča o nasilju u umetnosti. Još preciznije, predstavljanju nasilja u umetnosti. Amblematični primer je scena iz poslednjeg Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu“. Upozorenje: ukoliko niste gledali ovaj film, a to vam svako savetujemo da učinite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Jedna od članica Mensonove bande koren nasilja, dok se sprema da iskasapi trudnu ženu, vidi u silnim scenama nasilja koje je videla u filmovima. Razume se, ova scena u sebi skriva ironiju, najpre zato što nasilje u Tarantinovim filmovima doživljava svojevrsnu apoteozu, postajući, eto opet ironije, zabava. Tarantinovo ironisanje za neke druge, verovatno za većinu, je sušta istina. Jedan od razloga za porast nasilja, ako ne i ključni, je nasilje u mas-medijima, čuli ste bezbroj puta. Otprilike, i kako to ovaj deo populacije zamišlja, neko ko gleda akcioni film ili igra nasilnu video-igru ekspresno postaje Džek Trbosek. Razume se, ovo nema nikakve veze za zdravim razumom. Niko neće postati ubica ili razbojnik, pa čak i ako provede ceo život gledajući kasapljenja u filmovima, ako mu se za to ne pruži prilika. A ta prilika je siromaštvo, beznađe i opšte bezakonje u društvu. Naravno, to je mnogo teže rešiti, a i zahteva veliki trud. Mnogo je lakše okriviti nasilje u mas-medijima. Ipak, tu se priča ne završava. Za ogroman broj ljudi umetnost je anestetik, nešto što nam pruža utehu u poprilično crnoj stvarnosti. Još tačnije rečeno, umetnost je svojevrsni simulakrum koji je tu da nas razvredri i oplemeni. U tom simulakrumu mesta crnoj stvarnosti nema. Zbog toga su i toliki povici na naturalističko predstavljanje nasilja u umetnosti. Umetnost mora da bude lepa, da citiramo Marinu Abramović. I pored svega toga, umetnost progovara o nasilju. Još tačnije, predstavlja nasilje u svoj svojoj razornosti i užasu. Baš kao što to čini i Nik Kejv u romanu „I magarica ugleda anđela“.
U dolini Jukulor, imaginarnom prostoru najverovatnije smeštenom u Australiji, živi zajednica jukulita. Uzoran život, oslonjen najvećim delom na čvrstim, kako to već biva, moralnim i religioznim postulatima, ipak u sebi krije tajnu. A ta tajna je užasno nasilje koje je sveprisutno u ovoj čudnoj zajednici. Žrtva tog nasilja je glavni junak romana Jukrid Jukro, nemi i, kako se svima čini, maloumni dečak. Prateći njegov životni put, strašno zlostavljanje od strane majke i okoline, Nik Kejv stvara priču o užasu koji mora doći na naplatu. I ona dolazi kada Jukrid krene u osvetnički pohod.
Pripovedačka veština Nika Kejva je neverovatna. Od samog početka romana ubačeni smo u dijabolični svet, onaj u kom, kako se čini, vladaju pravila nekog drugog sveta. Ipak, i kako stranica za stranicom romana odmiče, mi shvatamo da se taj izmaštani svet nimalo ne razlikuje od našeg. Ta, samo naizgled, dihotomija svoj najveći izraz zadobija u Kejvovim narativnim strategijama. Mešavina fantazmogorije sa čestim biblijskim aluzijama neraskidivo je povezana sa realističnim prikazom stvarnosti i nutrine glavnog junaka. One koje otkriva grotlo očaja: „Pitao sam se danima i noćima i kosti su mi ostarile i postale bolne tokom mog nastranog počinka. Danima i noćima pritiskala me je gnojava ruka očaja. Izluđujući bol stvorio mi se u srcu, dovoljno jak da me ubije. I sve vreme dok sam ležao tu, prigušeno mrmljanje mrtvih dizalo se iz zemlje, gnevni i vapijući zvuci, izgovarajući stotine jedva razumljivih i jedva pojmljivih istina.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Boba Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
Ovde, u ovom mračnom kutu, sagradio sam svoje utočište, daleko od senke ljudske ruke, na ovom točku gneva, na čijem su obodu oklevali pravedni maljevi svih njih. Svih njih koji su živeli da bi me povredili“, misli su Jukrida, glavnog junaka ovog romana. Nik Kejv stvara sjajnu sliku sveta u kom nasilje ne samo da je prisutno, to nasilje postaje određujuće po život. I možda još bitnije, nasilje je to koje rađa nasilje. Baš kakav je slučaj sa Jukridom Jukroom. Taj put je Kejv predstavio izuzetno, baš kao što je izuzetna i predstava čudnog sveta u kom glavni junak živi. Ako je za Tarantina nasilje zabava, u Kejvovom slučaju su nasilje, užas i prljavština našeg života postali poezija (baš kakav je i slučaj sa Kejvovim skorašnjim albumom „Skeleton Tree“). Naravno, to nasilje proždire sve. Ponajviše one koje su njihove žrtve. I to žrtve koje najčešće postaju dželati, odvodeći i sebe i svoje okruženje u propast. Baš kao što čini i glavni junak ovog izuzetnog romana: „Smrt je melem za bol života – to je moje otkriće svetu.“

Naslov: I magarica ugleda anđela
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveo: Goran Sinadinović
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 315

Pročitajte i prikaz Kejvovog romana „Smrt Zeke Manroa“

Život se sa mnom mnogo poigrao – David Grosman

Dvadeseti vek nam je pored mnoštva stvari, i dobrih i loših – razume se, doneo i jedan novi književni žanr. U pitanju je logorska književnost. Iskustvo holokausta, ništa manje i Gulaga, iznedrilo je mnoštvo književnih dela koja su pokušala da se uhvate u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. U biti je, razume se, priča o zlu. Takva su dela, koliko memoarska ništa manje i književna, ljudi koji su to stradanje osetili na svojoj koži. Upravo zahvaljujući njima mi i znamo za razmere ovih bestijalnih zločina. Ipak, ono što je skrajnuto, ili još tačnije – ono što je ostalo po strani, je priča o onome šta se desilo posle. Da bi se ovo razumelo možda je najbolje poći od mađarskog nobelovca Imre Kertesa. I njegove reakcije na Spilbergov film „Šindlerova lista“. Imre Kertes je Spilberga optužio za falsifikat. Po Kertesu, priča o holokaustu nije priča o preživljavanju, već priča o pomoru. Broj preživelih Jevreja je minoran u odnosu na broj ubijenih. Primera radi, u Srbiji je živelo 12 500 Jevreja. Holokaust je preživelo samo 1 500. Ta brojka je još veća u Nemačkoj. U njoj je umoreno preko 90 posto Jevreja. Procenjuje se da je od predratnih devet miliona evropskih Jevreja za vreme holokausta ubijeno šest miliona. Da li je onda, kako to Kertes govori, priča o preživljavanju laž? I da li je preživljavanje zaista bilo preživljavanje? Tom temom se Kertes bavi u romanu „Kadiš za nerođeno dete“. Za njega je stradanje, koje je osetio na svojoj koži, toliko određujuće za život da taj život ne samo da ne postoji, taj život je suštinski nemoguć. Baš kao što je i nemoguće, kako Kertes govori u ovoj knjizi, stvarati decu posle holokausta. Dolazak deteta na svet u kojem je postajao Aušvic je po njemu zločin ravan Aušvicu. Naravno, i možda na sreću, postoje i druga mišljenja. Jedno od njih je i iskustvo još jednog logoraša iz Aušvica. Viktora Frankla. Za razliku od Kertesa, on čak i u najdubljem čovekom padu vidi smisao. I mogućnost za nastavak života. Frankl u čuvenoj knjizi „Zašto se niste ubili“ govori: „Logorski život je, u svakom slučaju, otvorio naprslinu u čovekovoj najskrivenoj dubini. Zar nas čudi što su se u tim dubinama opet otkrile ljudske osobine?“ Naravno, ovo su samo dve strane jednog iskustva. Priče o životu posle logora, i još više – priče o tome kako je logorsko iskustvo promenilo čoveka. To čini i mnoštvo drugih književnika. Od Prima Levija, Solženjicina, Borisa Pahora, pa sve do našeg Dragoslava Mihailovića literatura govori o logorskom iskustvu. Baš kao što to čini i David Grosman u svom novom romanu.
Vera, glavna junakinja Grosmanovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao“, je napunila devedeset godina. Na rođendansku proslavu u kibuc, u kojem je Vera provela gotovo ceo svoj život, dolazi njena porodica. I Verina kćerka Nina. Iskustvo pređašnjih decenija, mnoštvo nerešenih sporova, ali ništa manje i sećanje na stradanje doživljeno u posleratnoj Jugoslaviji doživeće tokom proslave kulminaciju i rezultirati odlaskom porodice na mesto gde je sve počelo. Na Goli otok.
Pripovest o Veri je u stvari priča o Evi Nahir Panić. Oslanjajući se na Evino iskustvo (ona je preminula 2015. u devedeset i sedmoj godini života), ali i na njene ispovesti (među kojima je i Kišov dokumentarni film „Goli život“), David Grosman ispisuje izuzetan roman. Koliko je to priča o Veri i o njenom mučnom golootočkom iskustvu, to je još više priča o (ne)mogućnosti života posle logora. Najbolje nam to pokazuju Verine reči: „Objasnite mi, zašto sam ja i dalje zarobljena tamo, na Golom? Zašto nisam u stanju da to lakše prihvatim?“ Grosmanov pristup ovoj izuzetno kompleksnoj temi je neverovatan. Majstorsko pronicanje u najdublje kutke ljudske duše sjedinjeno je sa izuzetnim pripovedanjem. Priča o nekoliko decenija Verinog života je zadobila nenadmašan prikaz u ovom romanu.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“ i „Konj ulazi u bar“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Priča o Veri je u stvari priča o dvadesetom veku. Pripovest je to o velikim nadama, još većim promenama, ali i o ništa manjem padu. Vera je sve to preživela na svojim plećima. I holokaust (u kom su pobijeni gotovo svi članovi njene porodice), i idealizam novog doba (za koji se borila zajedno sa mužem), i najveći užas (kakvo je bilo iskustvo stradanja na Golom otoku, najbolje izraženo u rečenici: „Ovo ludilo (…) i kako pravimo od sebe životinje“). Kako i sam naslov knjige govori, život se mnogo poigrao sa Verom. To životno poigravanje je David Grosman predstavio na maestralan način. Savršena istorijska slika, ona koja je našoj publici izuzetno bliska, susrela se sa preispitivanjem nutrine glavne junakinje. Šta se to zaista krije iza slike stamene starice? Kako je preživela sve te užase? I kakve su posledice ti užasi ostavili ne samo na nju već i na sve ljude koji su joj bliski. Sve to David Grosman pokušava da odgonetne, iako se to čini neodgonetljivim. Sama Vera to govori: „Ne, ne, ne možete vi da shvatite moj svet. Ni moje ratove, ni vazduh koji sam disala. (…) Ništa nećete shvatiti, (…) vi kažete rat, ali rat na Balkanu nije kao kod nas u Zemlji. Na Balkanu rat ima drukčiju logiku. Rat na Balkanu je prvenstveno kazna. Ovde kažnjavamo.“ I možda je najveća vrednost ove knjige baš u tome. U pokušaju da se neodgonetljivo odgonetne. I da se kroz priču o jednoj ljudskoj sudbini otkrije kako je užas logorskog sveta promenio sve nas. Baš to Grosman uspeva u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Život se sa mnom mnogo poigrao
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: Dušica Čvorić Stojanović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 221

Pročitajte i prikaz Grosmanovog romana „Vidi pod: Ljubav“

Osvajanje zavičaja – Siniša Kovačević

Omiljeni srpski sport, pored samosažaljenja spram hude sudbine, sasvim sigurno su podele. Ali pre nego što pređemo na njih, treba nešto reći i o onima koji teže ujedinjenju. Od Garašaninovog „Načertanija“, mada je ovaj spis više simbol nego pokretač promena, baš kakav je slučaj i sa sada već notornim „Memorandumom“ Srpske akademije nauke i umetnosti, teži se nekakvoj vrsti nacionalnog ujedinjenja. Koliko je to ideja o jedinstvenom nacionalnom prostoru („Svi Srbi u jednoj državi“, čuvena je krilatica), neretko je to i poziv na zbijanje nacionalnih redova u kojem će se sve razlike izbrisati. Otprilike kao u onoj monstruoznoj Frankovoj tvorevini „Dolina mrtvih“ u kojoj su u ime nekakvog nacionalnog jedinstva zajedno sabrane kosti sukobljenih strana. Tako su dželati i žrtve izjednačeni. Slično izgleda i srpska ideja o jedinstvu. Razume se, to ujedinjenje nema nikakve veze se slobodom, tek ne sa zdravim razumom. Cilj je stvoriti snažnu državu, najčešće autoritarnu, koja će procvetati ako je ujedinjena pod velikim vođom. Ipak, ako se zanemari ova želja za suzbijanjem sasvim normalnih podela, postoje i one drugačije. Jedna od njih je podela na starosedeoce i dođoše. Gotovo čitav jedan vek, a verovatno to traje i duže, pričaju se iste priče. Za sve što ne valja, a ne valja mnogo toga, krivi su dođoši, oni varvari koji su došli sa strane da unište naš divni život. Suština ovih priča, baš kao i uvek, je u pojednostavljivanju. Umesto komplikovane priče o socio-ekonomskim uzrocima velikih seoba, ništa manje i traženju pravih krivaca, krivica se svaljuje na žrtve. A ta komplikovana priča, baš i krivica, vrlo lako može da se svede na jednu rečenicu. Ljudi uvek odlaze iz mesta, ili prostora – sasvim je svejedno, u ona druga u kojima će imati koliko-toliko dostojanstven život. Suština je, da skratimo priču, u osuđivanju ljudi koji su zbog svoje bede morali da se odsele umesto u osuđivanju onih koji su tim ljudima onemogućili normalan život u mestima u kojima su pre živeli. Naravno, ovo nije kraj priče. Odijum prema dođošima neretko proizilazi iz njihovog ponašanja. Naviknutost na stari način života sukobljava se pravilima novog života i ustaljenim poretkom mesta u koja se dolazi. I tu dolazi do sukoba. Upravo taj sukob je velika tema naše literature. Od Mladena Markova (nažalost, sada već poprilično zaboravljenog pisca, toliko da već deceniju nije štampano nijedno novo izdanje njegovih knjiga) pa sve do Slobodana Selenića naša literatura se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. Baš kao što to čini i Siniša Kovačević u svom novom romanu.
U središtu romana „Osvajanje zavičaja“ nalazi se sudbina porodice Vučić. Ustaljeni život u crnogorskom selu Vučića stijena promeniće rat. Braća Vučić stupaju u partizanske redove, menjajući tako sudbinu čitave porodice. Milorad Vučić, središnji lik romana, posleratni je vođa porodice koji je dobio partijski zadatak da stanovnike sela preseli u Vojvodinu. Prvobitni otpor porodice i okoline sjedinjen je sa kasnijim odlaskom u vojvođansko selo Gutesfeld i novim mukama. Ali ni tu nije kraj. Dolazi rezolucija Informbiroa i krajnji raspad porodice.
Sada već čuvenu pozorišnu predstavu „Velika drama“ Siniša Kovačević pretvara u roman. Kakav je rezultat? Bez preterivanja, sjajan. Dramski tekst, ponajviše britki dijalozi, pretočeni su u izuzetno pripovedanje, najsličnije onim starinskim porodičnim romanima. I pored mana (to je najpre sentimentalnost, doduše ona starinska koja na sreću ne prelazi u patetiku, ali i nizanje nepotrebnih poređenja i epiteta koji opterećuju tekst tipa: „kao džak tuđeg žita na leđima siromaška“), ovaj roman pleni svojom emotivnim, ništa manje i literarnim, nabojem. Pred nama je sjajan roman koji na izuzetan način predstavlja epopeju dvadesetog veka kroz sudbinu jedne porodice.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Velika drama“…), filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…) kao i romana „Godine vrana“. Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Jedna od najvećih vrlina pisanja Siniše Kovačevića je sjajno predstavljanje likova, ništa manje i uživljavanje u njihove sudbine. Kao retko koji literata, Siniša Kovačević uspeva da samo jednom rečenicom (kakva je, recimo, rečenica jednog oca u ovoj knjizi: „Ljubav treba zabraniti zakonom“) na svetlost dana iznese grotlo dugo skupljanih emocija. Kovačevićevi likovi su predstavljeni sa nenadmašnom ljubavlju, čak i kada ti likovi zbog svojih zabluda, ništa manje i gluposti, odvode u propast i sebe i čitavu okolinu. Posebno je to slučaj sa junakinjama ovog romana, galerijom snažnih žena koje moraju da se uhvate u koštac sa ludilom svojih muževa i sinova. Nema boljeg primera za to od krika majke glavnog junaka romana: „Dosta je Vidosavi i leleka i humki, nijesam ja rađala ni Staljinu ni Titu (…)“. Koliko je ovaj roman posvećen jednoj porodici, on podjednako govori i o jednom užasnom trenutku preloma. A taj prelom je rastanak sa zavičajem i odlazak u tuđinu, tamo gde ponovo treba izgraditi život iz početka. Tu večitu temu naše literature je Siniša Kovačević predstavio na nenadmašan način stvarajući izuzetan roman.

Naslov: Osvajanje zavičaja
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2019
Strana: 263

Pročitajte i prikaz romana „Godine vrana“ Siniše Kovačevića

Leonard Koen – Cilj (prevod pesme)

Ne mogu da napustim kuću
Ni da se javim na telefon
Opet tonem na dno
Al’ nisam sam

Konačno razvrstavam
Račune duše:
Ovo je za smeće
To je plaćeno u celosti

A pad –
On je tako davno počeo
Ne mogu da zaustavim dažd
Ne mogu da zaustavim sneg

Sedim u svojoj stolici
Gledam ulicu
Komšija mi uzvraća
Osmeh poraza

S lišćem treperim
Presijavam se kao hrom
Skoro sam živ
Skoro sam kod kuće

Nema ničeg što bi moglo da se sledi
I ničeg što bi moglo da se nauči
Osim cilja
Što ostade van mog dosega

Pesma je prvobitno objavljena u zbirci „The book of Longing“ (2006),
a sada i kao muzička numera na albumu „Thanks for the Dance“

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“,
kao i prevode pesama „Aleksandra odlazi“, „Hiljadu poljubaca duboko“ i „Prati svoj put

Knjige Jakovljeve – Olga Tokarčuk

Ukoliko želite da bilo koju religiju, ništa manje i razna verovanja, kritički, pa čak i racionalno, posmatrate, pred vama se nalazi veliki problem. Još više, opasnost. A ona je upravo ta vera. Najpre, problem je tu ukoliko ste vernik (primera radi: da li ćete moći da objektivno razmišljate o hrišćanstvu ako ste hrišćanin?), ali ništa manje lakše nije ni posmatrati nešto u šta ne verujete. Još preciznije, vaše pisanje ili razmišljanje koje je utemeljeno na racionalnosti za vernike će neretko biti svetogrđe. I ne samo to. To pisanje će izazvati odijum, neretko i odvesti vas u opasnost. Od pretnji zbog kojih je Saramago morao da pobegne iz Portugalije posle objavljenog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, preko progona Salmana Ruždija, pa čak i ubistava nekoliko njegovih prevodioca, zbog „Satanskih stihova“, pa sve do masakra u redakciji „Šarlija ebdoa“ zbog karikatura proroka Muhameda – mučna je sudbina umetnika koji su se „poigrali“ sa religijskim uverenjima. Većina će, naravno, reći da im to nije bilo potrebno. Da svako ima pravo na svoja verska uverenja i da u najmanju ruku nije pristojno dovoditi u pitanje tu veru, tek ne rugati joj se. Da li je to baš tako predstavlja drugo pitanje. Primera radi, a tih primera ima koliko god hoćete, da li je u redu ne dovesti u sumnju verovanje, da baš verovanje, da je transfuzija krvi „grešna“, a posledično tome i strogo zabranjena, kod Jehovinih svedoka? Šta raditi kada roditelji zabrane transfuziju krvi svome detetu zato što je to protiv njihove vere? Ili kada se u islamskim teokratijama na smrt kamenuju homoseksualci? To je sasvim u redu zato što neko veruje u to? Možemo da pređemo i na naš teren. Sasvim je u redu upropastiti nekome život, kakav je bio slučaj sa Žarkom Lauševićem, zato što je igrao u „svetogrdnoj“ predstavi? Za većinu, uvek tu većinu, je to izgleda u redu. Ali i pored toga, možda čak i nasuprot svemu tome, hrabri ljudi se hvataju u koštac sa verskim uverenjima. Koliko je to slučaj sa naučnim radovima, onima koji pokušavaju da o religiji progovore na objektivan način, ništa manje to ne čine ni umetnici. Od Borislava Pekića i njegovog čuvenog „Vremena čuda“ pa sve do Den Brauna i sada već notornog „Da Vinčijevog koda“ pisci se „igraju“ sa vatrom. Neretko je to želja za većim tiražima (Den Braun je svakako najpoznatiji primer), ali isto tako to je i pokušaj da se kroz preispitivanje verskih uverenja ispiše priča o onim velikim pitanjima. Ko smo mi zaista, kakvi smo to, zašto verujemo u ono šta verujemo i kako ta vera utiče na nas. Jedno od takvih „preispitivanja“ je i roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk.
Polovina je osamnaestog veka. Poslednje su decenije u kojima Poljska kao jedinstvena država postoji. U senci stalnih ratova i sukoba velikih sila odvija se život. Bogati feudalci zajedno sa klerom upravljaju zemljom i narodima koji u njoj žive. Jedan od tih naroda su i Jevreji. Povremena koškanja, neretko i progoni, ipak ne narušavaju kakav-takav suživot. Sve dok se ne pojavi Jakov Frank, samozvani mesija i čovek koji oko sebe okuplja veliku grupu Jevreja. I ne bi to bio toliki problem da je ostalo na tome. Ali, Jakov odlučuje da promeni veru i postane hrišćanin. Njegova epopeja, opisana u ovoj knjizi, postaje događaj koji će promeniti Poljsku.
„Knjige Jakovljeve“ su savršen roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, skoro kao u onim starovremenskim pikarskim romanima, sjedinjena je sa isto tako izuzetnim pripovedanjem. Skoro osamsto strana romana se čitaju sa istinskim uživanjem, ali i divljenjem prema autorkinom daru. On je vidljiv ne samo u pripovedanju, već i u kompozicionim rešenjima. Od punog naslova romana; menjanja pripovedačkih strategija, tu su pisma, dnevnici, tokovi svesti, ali i prizivanje mrtvih; pa sve do sjajnih ilustracija – Olga Tokarčuk je izatkala savršen roman. I ono što je za nas izuzetno bitno, neretko i presudno, dobila je izuzetnog interpretatora u prevodiocu. Milica Markić je savršeno uspela da na srpski prenese nenadmašni stil Olge Tokarčuk, neretko i da ga obogati. Za pohvalu je i odličan dizajn i oprema romana.
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Dvostruki je dobitnik najznačajnije poljske književne nagrade „Nika“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Na srpskom je objavljeno sedam njenih dela u izvrsnom prevodu Milice Markić.
Bogati i zadovoljni ne žure se kod Mesije; Mesija je onaj na kog se večito čeka. Ko god je došao, lažni je Mesija. Mesija je neko ko nikad ne dolazi“, piše Olga Tokarčuk u ovoj knjizi preispitujući šta to zaista stoji u srži religijskih uverenja. A to je iščekivanje spasenja, izlaza iz užasa našeg materijalnog i egzistencijalnog položaja. Mesije, ništa manje i njihovi „zvanični“ tumači, to neštedimice koriste. Baš kao što to i čini junak ovog romana. Dovodeći u sumnju život ovog mesije, Olga Tokarčuk duboko zalazi u polje onog frojdistički „nesvesnog“. Šta nas to tera da verujemo, pa čak i kada vidimo da ono u šta verujemo i nema baš mnogo smisla, kao da se autorka romana sve vreme pita. U isto vreme, Olga Tokarčuk maestralno predstavlja jedan turbulentni istorijski period, pun preokreta, uzbuđenja, poraza, ali ništa manje i nade. Olga Točarčuk je napisala malo je reći savršen roman. Pred nama je istinsko remek-delo, roman koji pokazuje da vreme velike književnosti ne samo da nije prošlo, već da je ono pred nama. I književnosti koja se ne straši da se uhvati u koštac sa onim velikim pitanjima sa početka teksta: „Svet je, bez sumnje, sazdan od mraka. Sada smo na strani mraka. Napisano je, ipak, da čoveka koji okapava nad Mesijama, makar i neuspelim – makar samo pričao njihovu priču – drže za onog koji proučava drevne tajne svetlosti.

Naslov: Knjige Jakovljeve iliti Dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim : mudrima za podsećanje, kompatriotama za rasuđivanje, laicima za učenje, melanholicima za razonodu
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavači: Paideia i Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 768