Istina o mome životu – Đorđe Karađorđević

Jedna od onih ko zna koliko puta izgovorenih fraza, ipak se, za razliku od većine fraza, ispostavlja kao istinita. U pitanju je rečenica: „Prati trag novca i saznaćeš sve“. Ovo najpre važi za političke događaje, ali ništa manje nije vezano za društvene i kulturne prilike. Primera radi, a takvih primera je mnogo, ukoliko samo malo zagrebemo ispod površine videćemo da najveći deo protivnika konvencionalne medicine itekako zarađuje na ovom „protivljenju“. Nakon poruka o štetnosti medicinskih tretmana i lekova, u poslednje vreme najviše vakcina, sledi reklamiranje „prirodnih“ proizvoda kao antipoda zloj gejstovskoj medicini. To je posebno vidljivo u lečenju onkoloških bolesti, gde se unesrećenim ljudima po basnoslovnim sumama prodaju doslovno šećerne vodice. O političkom kapitalu koji se na ovaj način stiči gotovo da je izlišno i govoriti. Slična stvar je i sa drugim naučnim i društvenim oblastima. To možemo najbolje videti na primeru istorije. Ona je već nekoliko decenija postala leglo manipulatora, koji na svemu tome solidno zarađuju. Iako će reakcija svakog zdravomislećeg čoveka na sve to biti podsmeh – kako se ne smejati jednoj skorijoj zvezdi domaćeg interneta koja je „otkrila“ da su Kinezi izvršili genocid nad Srbima, i to prilikom gradnje Kineskog zida – stvar je znatno ozbiljnija. Vratićemo se na početak i prisetiti se rečenice: „Prati trag novca…“ Od ovog ludila zarađuje se puno. Najpre, zarađuju oni koji ga iznose kroz prodaju knjiga, otvaranje izdavačkih kuća, brojna gostovanja. To nisu nimalo mali iznosi. Zarađuju i oni koji to „ludilo“ distribuiraju. Medijske kuće, pogotovo danas na internetu, žive od broja pregleda, a on, razume se, postaje veći kako je gost „zanimljivi“. Razume se, ovo ne bi bio toliki problem da sve to ne uzrokuju popriličnu promenu društvene svesti. Nema boljeg primera za to od ličnosti Jovana I. Deretića, svojevrsnog korifeja niza pseudoistoričara koji su preplavili naš javni prostor u poslednjih nekoliko decenija, čoveka koji je pored svih ludosti o „lažnom“ doseljavanju Slovena i pričama o Srbima narodu najstarijem, proglasio Mojsija, Isusa, Aleksandra Velikog i brojne druge istorijske ličnosti za Srbe. Taj šarlatan je prošle godine sahranjen u Aleji zaslužnih građana, tik pored Andrića, Pekića, Kiša… Cinik bi rekao: kakvo vreme, takvi i zaslužni građani, ali ovo je najbolji primer, ne i jedini, kako šarlatanstvo postaje društveno prihvaćeno, čak i slavljeno. Naravno, postoji i drugi deo priče. Ovi šarlatani ne bi postojali bez ljudi koji veruju u njihove priče, i to najčešće usled potrage za nekakvom skrivenom, drugačijom i tajanstvenom istorija. A ona nikako ne mora da bude šarlatanska. Sjajno nam to pokazuju memoari Đorđa Karađorđevića.

Predstavljajući svoj život, Đorđe Karađorđević nas na samom početku knjige vraća u sudbonosnu 1925, kada je po naređenju svog brata Aleksandra priveden i poslat u psihijatrijsku ustanovu, gde će provesti narednih šesnaest godina. Kako je do toga došlo, uopšte: kako je njegov život pre toga izgledao, ali i kakve su posledice ovih šesnaest godina ostavile saznajemo u ovoj knjizi.

Pored niza zanimljivih i široj javnosti gotovo nepoznatih podataka, memoarska knjiga Đorđa Karađorđevića pre svega pleni veštinom pripovedanja. Nenametljivo, potpuno prirodno, gotovo bez velikih reči, Đorđe Karađorđević nas sjajno uvodi u priču o svom životu, izuzetno opisujući dane detinjstva na Cetinju, ali i kasnijeg boravka u Švajcarskoj i predrevolucionarnoj Rusiji. Idiličnost tih dana pretvara se gotovo u pakao dolaskom u Srbiju. Kao oštrouman posmatrač političkih događaja i ličnosti, pre svega delovanja Pašića i Crne ruke, on do tančina opisuje previranja u Srbiji pred Prvi svetski rat. Nažalost, poslednja trećina knjiga, opisi Velikog rata i kasnijih godina su na pojedinim mestima suva faktografija ili neretko nedovršena sećanja za razliku od prve dve polovine knjige.

Đorđe Karađorđević je rođen kao prvi sin kneza Petra Karađorđevića. Školovao se u Švajcarskoj i Rusiji. Posle Majskog prevrata postaje prestolonaslednik. Sa ovoga mesta je abdicirao 1909. Učestovao je u borbama tokom Prvog svetskog rata. U poratnom periodu ulazi u sukob sa svojim bratom. Pritvoren je 1925. i narednih šesnaest godina je proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Nakon oslobođenja 1944. jedini je Karađorđević koji je živeo u Jugoslaviji. Preminuo je 1972. godine.

Kazna je popravna mera, govorili su mi pravnici, a jesu li popravna mera i okovi oko mojih ruku? Hoću li sutra biti bolji, posle ovih lanaca koji me stežu i kojima vladajuća gospoda hoće da me poprave? Hoću li zaista biti bolji i hoću li primiti njihovu logiku kada ruke budu prestale da mi bride od okova?“, pita se Đorđe Karađorđević u ovom delu. Sloboda za kojom je toliko žudeo još je ciničnija. Ona za njega dolazi onda kada je svima uskraćena 1941. godine: „Zar je trebalo da ceo jedan narod, moj narod… narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu – da bih je ja stekao?“ Ta čudnovata sudbina, put od prestola do duševne bolnice, praćena brojnim političkim i društvenim previranjima, gotovo je bez premca u istoriji ovih prostora. O svemu tome možemo da saznamo u ovoj knjizi. Naravno, ona je napisana iz Đorđevog ugla, onako kako je on stvarnost video i posmatrao, što je neretko u sukobu sa drugim vizijama i svedočenjima. Ali ona je dragocena, pre svega kao svedočanstvo o jednom neverovatnom životu, onakvom kakvom se teško može i zamisliti. I da se vratimo na početak, mnogo uzbudljivijem od budalaštinama koje nam se serviraju kao nekakva tajna i nepoznata istorija. Da se uverite u to, pročitajte ovu sjajnu knjigu.

Naslov: Istina o mome životu
Autor: Đorđe Karađorđević (1877-1972)
Izdavač: I. Marković Sontić, Beograd, 2017
Strana: 494

1941. Godina koja se vraća – Slavko Goldštajn

Jedan od najvećih razloga za bujanje teorija zavera u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u ovom pandemijskom vremenu, ako ne i ključni, gotovo sigurno je predstava sveta koja se nudi u njima. Iako većina teorija zavera – naravno, ako ih posmatramo sa racionalne strane – deluje konfuzno, dobrim delom nedorečeno, naposletku i potpuno suludo, u njihovoj srži, ipak, stoje krajnje jednostavne stvari. S jedne strane su zločinci (vladari iz senke, farmakomafija, reptili koji vladaju svetom…), a na onoj drugoj njihove žrtve, tj. mi. U gotovo svakoj teoriji zavera nudi se krajnje simplifikovana vizija sveta koja nas okružuje, bez mogućnosti za nijanse, najčešće krajnje kompleksne, koje zapravo određuju svet u kom živimo. Jedini je problem što ta simplifikacija nije vezana samo za teorije zavera, uostalom te teorije mogu i da postanu veoma opasne. Dovoljno je da se setimo holokausta. Viševekovno bujanje suludnih teorija o Jevrejima rezultiralo je njihovim masovnim istrebljenjem tokom Drugog svetskog rata. Možda je upravo Hitler i najbolji primer za priču koja će uslediti. Ukoliko pažljivo slušamo njegove govore, pored retorskog dara i ništa manjeg ludila, neminovno ćemo primetiti njegov način obraćanja masama. To su krajnje jednostavne rečenice, gotovo parole, koje ne ostavljaju prostor za dublja razmišljanje, tek ne sumnju. S jedne strane je dobro, koje on zdušno propoveda, a sa one druge zlo, neprijatelji koje treba poraziti da bi to dobro pobedilo. Takav slučaj je i sa Musolinijem, baš kao i sa većinom drugih diktatora i autokrata. Uostalom, i sa populističkim političarima u današnjici. Naravno, takva strategija ne bi mogla da bude uspešna da ne nailazi na plodno tle. Ljudi, mada je bolje da budemo u potpunosti precizni: većina ljudi, vole takav pogled na svet. Krajnje jednostavan, jednoznačan, pogled koji ne zahteva nikakav trud i, najbitnije, pogled na svet u kom smo mi uvek u pravu. Najbolje to možemo videti na našim prostorima. Život na razvalinama ne tako davnog građanskog rata ustoličio je dijametralno suprotne stavove u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije. Baš kao i uvek, da se vratimo na početak, u njima nema mesta za nijanse, drugačije priče. Mi smo heroji ili žrtve, oni drugi su isključivo zločinci. Jedini je problem što svi to tvrde, pa su svi u isto vreme i žrtve i zločinci, što u neku ruku predstavlja i istinu. Sjajno nam to pokazuje Slavko Goldštajn u memoarskoj knjizi „1941. Godina koja se vraća“.

Predstavljajući sudbinu svoje porodice, Slavko Goldštajn nas na samom početku knjige vraća u međuratne godine. Opisujući gradski život Karlovca, očev i majčin život, kao i svoje detinjstvo, on predstavlja gotovo idiličan život koji će naglo biti prekinut izbijanjem rata. Njegov otac je zarobljen od strane ustaša i sproveden u logor Jadovno, gde će biti zverski ubijen. Pred njegovom suprugom, Goldštajnovom majkom, predstoji mukotrpni put da sačuva dva sina, što vidimo u nastavku knjige, baš kao i promene koje će nastupiti po oslobođenju zemlje.

„Držim da sudbina moje obitelji, od koje polazim, upotpunjuje opću sliku zbivanja, i da opća slika zbivanja, koju naznačujem kroz obilje istraženih dokumenata i drugih izvora, omogućuje da bolje shvatimo što se to i zašto dešavalo mojim najbližima, meni i mnogim drugima“, ispisuje Goldštajn u ovoj knjizi. I zaista, on sjajno objedinjuje intimnu sliku porodičnog života sa slikom društvenih i političkih previranja. Te dve slike nisu u koliziji, naprotiv, one se neprestano nadopunjuju i nadovezuju, tvoreći sjajnu celinu. Još bitnije, sve je to ispisano blistavim stilom i kroz krajnje dinamičnu naraciju u kojoj se istinski uživa. Slavko Goldštajn je uspeo da ispiše ne samo krajnje krajnju kompleksnu priču o ratnim stradanjima, već i izuzetno delo, verovatno jednu od najboljih dokumentarnih knjiga na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

Slavko Goldštajn, istaknuti novinar, publicista i izdavač, rođen je u Karlovcu u porodici jevrejskog porekla. Drugi svetski rat je najvećim delom proveo u partizanima, gde je bio jedan od najmlađih boraca. Nakon rata kraće vreme provodi u Izraelu. Po povratku u zemlju postaje član redakcije „Vjesnika u srijedu“. Bio je urednik u brojnim medijima i u izdavačkim kućama, a početkom devedesetih osniva izdavačku kuću „Novi liber“. Autor je brojnih radova, monografija i knjiga, koje su prevedene na nekoliko jezika. Pisao je scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Preminuo je 2017. godine u Zagrebu.

„Ako si puno ljubio Hrvatsku, mora ti se i puno oprostiti što si u njeno ime, u ime njene države, ljude progonio, tjerao u zatvore i logore, masovno ubijao ili naređivao da ih se masovno ubija. Ta nakaradna logika izvire iz fetišizma države i fetišizma nacije, iz bolesti koju nisu znali preboljeti (…)“, ispisuje Goldštajn i na najbolji način pokazuje patologiju ovih prostora. Naravno, ovo važi za sve strane. U isto vreme, on sjajno portretiše ratne godine, i to prikazujući partizanski pokret kom je pripadao. Ne libeći se da govori o užasu ustaških zločina (Goldštajnov otac je bio žrtva ustaškog krvavog pira, što je središna tema knjige), on u isto vreme pobija priče o svim Hrvatima koji su svi bili ustaše. Kroz prikaz hrvatskih antifašista, partizana, ali i običnih ljudi koji su spasli njegovu porodicu i njega samog od sigurne smrti, on ispisuje pripovest o nimalo jednostavnom vremenu u kom su dobro i zlo bili isprepletani. To pokazuje i govoreći o kasnijoj sudbini Jugoslavije. Kao glavni razlog za njen krah on vidi prve godine komunističke vladavine koje su docnije došle na naplatu: „Četrdeset godina reparaturnih pokušaja nije bilo dovoljno da se popravi šteta počinjena u prve četiri godine. I tako je komunistima propala vlast, u bezumnom ratu 1991. godine raspala im se država, kompromitirala ideja i čak im se više ne priznaju ni povijesne zasluge za veliko djelo iz 1941. godine.“ Goldštajn je ispisao snažnu i otrežnjujuću knjigu, istinoljubivu i duboko potresnu u isto vreme, knjigu koja silna pojednostavljivanja iz kojih su se izrodila velika zla pokušava da prikaže u pravom svetlu. A za to je, ipak, najbitnija sumnja koja nam jedino može doneti istinu: „Dvadeseto stoljeće proizvelo je najveće nade čovečanstva, ali je većinu i pokopalo. Postalo je grobnica velikih ideala. Naučilo nas je da su ideali najčešće zavodljive himere i da sumnja nije smrtna slabost, već nužna odbrana od pogibljnih zabluda.“

Naslov: 1941. Godina koja se vraća
Autor: Slavko Goldštajn (1928-2017)
Izdavači: Fraktura i Srpsko narodno vijeće , Zaprešić, 2020
Strana: 567

Trajno zabeleženo – Edvard Snouden

Prateći istoriju naše civilizacije, hteli mi to ili ne, gotovo smo prinuđeni da pronađemo obrasce našeg ponašanja, koji kroz protok vremena menjaju svoje obličje, ali po svojoj suštini ostaju identični. To su pre svega naše najbazičnije emocije i potrebe. Uzećemo samo za primer naš emotivni život. Iako se paradigma emotivne zajednice menjala kroz vreme (od rodovskih i plemenskih zajednica, preko poligamije, porodične zadruge, pa sve do porodice u današnjem obliku i priznavanja LGBT partnerstava ili brakova) u njenoj srži je identična stvar. Potreba dve jedinke da žive zajedno i da na neki način ozvaniče svoj odnos. Identična stvar je i sa društvenim i političkim životom. Iako su, naravno, prisutne promene na bolje, pre svega preko ideje demokratije i socijalne pravde, koje su proizašle iz Francuske revolucije, kroz celu istoriju naše civilizacije prisutna je svojevrsna borba za moć. Na jednoj strani su vlastodršci (koliko strukture državne moći, ništa manje i industrijalci, bogataši, dobrim delom i crkveni kler), a na onoj drugoj ostatak populacije. Kakav će odnos snaga između ove dve grupacije biti i u kakvom obliku će on postojati pre svega je pitanje borbe. Iliti još jednostavnije, samo zahvaljujući borbenosti ili njenom odsustvu kod najšire populacije određuje se sistem u kom se živi. Upravo zahvaljujući odsustvu tog otpora ustoličeni su totalitarni i autokratski režimi. Naravno, za to uvek postoji priprema. Nakon velikog perioda stagnacije (gotovo je svejedno da li je to ratni poraz ili ekonomsko tavorenje) pojavljuje se spasilac, vođa, koji, malo po malo, preuzima sve poluge moći. Kroz obećanje boljeg života ili ispravljanja nepravdi on gradi svoj kult ličnosti, praćen progonom neistomišljenika, koji unosi strah svimа koji se protive njegovom načinu vladavine. Ključna stvar i odgonetka, ipak, leži u ravnodušnosti većine. Njima to, jednostavno, nije bitno. Nepravde i zla se dešavaju drugima, a ne njima, kao u čuvenoj pesmi „Prvo su došli…“. Dobrim delom je to i konformizam. Sjajno taj put prikazuje Antonio Skurati u romanu „M Sin veka“ govoreći: „Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima.“ Taj put razaranja sveta u kom se živi, praćen ravnodušnošću većine, ali i utvrđivanja moći vlastodržaca upravo zahvaljujući ravnodušnosti te većine, danas je najvidljiviji u digitalnom aspektu naših života. Sjajnu priču o tome donosi Edvard Snouden.

Sada već davne 2013. godine Edvard Snouden je izlaskom u javnost i otkrićem nezamislive količine podataka koju američka vlada, ali i dobar deo drugih, nezakonito skuplja o nama napravio ne samo svojevrsni skandal, već i označio prekretnicu u shvatanju našeg života u digitalnom dobu. Šest godina kasnije, sada u izgnanstvu, Snouden piše memoare „Trajno zabeleženo“, pripovedajući o tim turbulentnim danima, ali i događajima koji su im prethodili.

Tek kada sam malo podrobnije razumeo proces nadzora i štete koju može doneti, postao sam opsednut svešću da mi, narod – i to ne narod samo jedne države, već celog sveta – nikad nismo dobili priliku da glasamo ili bar izrazimo svoje mišljenje o tom procesu. Sistem koji se zasniva na skoro univerzalnom nadziranju ne samo da je uspostavljen bez naše saglasnosti, već je stvoren tako da namerno sakrije svaki deo programa od našeg saznanja“, piše Snouden u ovoj knjizi. Predočavajući nam priču o tom otkriću, on ispisuje svojevrsnu pripovest o najvećoj moralnoj aporiji vremena. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, Snouden sva ta otkrića ispisuje neverovatno slikovito, tako da će i najveći informatički laik moći da ih razume. Put jednog velikog herojstva, i to bez preterivanja, u ovoj knjizi je zadobio izuzetan prikaz.

Edvard Snouden, jedan od najvećih disidenata našeg vremena, rođen je u Severnoj Karolini. Bio je službenik Centralne obaveštajne agencije i Nacionalne bezbednosne agencije. Nakon obelodanjivanja brojnih podataka koji su pokazali neverovatne zloupotrebe od strane američkih obaveštajnih struktura nalazi se u izgnanstvu. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja i nagrade. Trenutno je na čelu fondacije koja se bavi zaštitom privatnosti na internetu. Njegova memoarska knjiga „Trajno zabeleženo“ prevedena je na mnoštvo jezika i zadobila milionske tiraže.

Sasvim sigurno najbolji deo Snoudenovih memoara nalazi se početku knjige. Opisujući svoje detinjstvo i odrastanje, Snouden predstavlja svet samo naizgled običnog deteta i mladića koji nekako pokušava da pomiri svoja interesovanja sa okolinom. U isto vreme on daje i sjajnu sliku začetaka interneta, gotovo idealistički svet u kom on još uvek nije postao plen korporacija, nedugo zatim i državnih struktura. Taj prelom, koji Snouden doživljava na svojoj koži, predstavlja prekretnicu njegovog života. Suočen sa nezamislivom zloupotrebom interneta od strane države, Snouden odlučuje da napravi herojski iskorak. I tu se polako vraćamo na početak priče. Vreme u kom sve to Snouden čini je trenutak neograničene moći državnih i korporativnih struktura koje su u potpunosti preuzele kontrolu nad celokupnom populacijom, i to preko potpunog praćenja svakog našeg koraka. Otpor ne postoji, naposletku on nije ni moguć, gotovo niko ne zna za razmere ovog zločina. Obelodanjujući ga Snouden je preuzeo ogroman rizik i platio cenu za to. Da li se nešto promenilo? Suštinski, sem manjih kozmetičkih promena gotovo ništa. Ipak, da bi promena bila moguća neophodan je otpor. Sjajan putokaz za to nam je dao Snouden, ispisujući priču o tom putu u ovoj sjajnoj knjizi: „Zovem se Edvard Džozef Snouden. Nekad sam radio za vladu, sad radim za narod. Tek posle tri decenije, shvatio sam da između toga postoji razlika, a saznanje mi je donelo podosta nevolja (…)“

Naslov: Trajno zabeleženo
Autor: Edvard Snouden (1983-)
Prevela: Gordana Zarić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 350

O pisanju – Stiven King

„Poeziju će pisati svi“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića. Kako se čini, oni su ostvareni u današnjici. Svi pišu, i to ne samo poeziju. Nema boljeg dokaza za ovu tvrdnju od broja objavljenih književnih dela. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa tri puta više stanovnika od sadašnje Srbije, godišnje je objavljivano oko dvadeset romana. To se najbolje vidi po delima koja su konkurisala za NIN-ovu nagradu. Danas je ta brojka deset puta veća, i to u zemlji koja je triput manja (čak i u ovoj „pandemijskoj“ godini izašlo je preko dvesta romana). U čemu je stvar? Pojava novih tehnologija, baš kao i osnivanje brojnih izdavačkih kuća, tu je i samizdat, omogućili su jednostavnu i jeftinu „proizvodnju“ knjiga. Bez mnogo truda i sa relativno malim novcem svako može da izda svoje delo. Sve je to rezultiralo poplavom šunda i potpuno bezvrednih dela. Ili je možda obratna situacija u pitanju. Možda nam je ova hiperprodukcija pored mora budalaština donela isto toliko i dobrih dela, pogotovo onih prevedenih, mada se to odnosi i na domaću književnost. Naravno, niko se ne bi bunio da u današnjim izdavačkim kućama sede urednici sa strogim kriterijumima kakvi su bili u prošlosti. Ali, u isto vreme, niko ne bi želeo – ako je iole pri čistoj svesti, razume se – da dobar deo knjiga bude zabranjen ili cenzurisan zbog političkih razloga, kakav je u prošlosti često bio slučaj. Isto tako, mnoštvo dobrih književnih dela sada ima zaista ima priliku za objavljivanje usled većeg broja izdavačkih kuća, što ranije nije bio slučaj. Naravno, tu je i druga strana medalje, hiperinflacija šunda. Samo što i tu postoji vrlo jednostavan lek. Probirljivost. Umesto trošenja vremena na lamentiranje o smaku svih vrednosti, u ovom slučaju kukumavčenja u šta se pretvorila književna scena, možda ne bi bilo loše nešto učiniti da se to stanje popravi. Zamislite samo kako bi svet izgledao, ne samo u ovom slučaju, kada bi umesto neprestanog lamentiranja o smaku svih vrednosti uradili nešto da promenimo svet na koji se žalimo. Razume se, za to je potreban trud, a dozlaboga dosadno lamentiranje o opštoj propasti ne zahteva baš ništa sem pravedničkog uživljavanja u ulogu žrtve koje opravdava životnu inertnost. Ali da se vratimo na stvar i na naš trud da promenimo svet. Ponekad to može biti i biti malena stvar. U ovom slučaju je to trud da se pročita jedna knjiga.
Pisana sada već davne 2000. godine, knjiga „O pisanju“ predstavlja svojevrsnu mešavinu autobiografske proze i saveta za pisanje. Tako u prvom delu knjige, nazvanom CV, Stiven King predstavlja svoj život. Kingovo odrastanje u krajnjoj oskudici, kasnija životna borba, nezadovoljstva, prvi književni uspesi, ali i iskušenja (među kojima su teška zavisnost od alkohola i stravična saobraćajna nesreća) zadobili su izuzetno predstavljanje. U drugom i trećem delu knjige, „Kutija za alat“ i „O pisanju“ Stiven King se posvećuje savetima za pisanje.
Pre nego što neko grakne, a takvih će sigurno biti, zašto bi uopšte čitali saveta o pisanju koje je napisao pisac šund literature, treba reći sledeću stvar. Stiven King je jedan od najtalentovanih pripovedača današnjice. Izbor žanrova u kojima piše, podjednako i hiperprodukcija njegovih dela, mogu biti diskutabilni, ali to ne menja činjenicu o njegovom talentu. Uostalom, da se uverite u to dovoljno je da pročitate njegove novele sabrane u knjigu „Godišnja doba“ (Booka, 2015). Na kraju, za to je i dovoljna ova knjiga. Suvereno nas vodeći kroz svoj život, Stiven King ispisuje sjajnu priču o književnom usponu. U isto vreme, odajući „tajne zanata“, King daje izuzetne savete onima koji žele da se poduhvate pisanja govoreći šta je to ono zapravo: „Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak u njega.“
Stiven King sasvim sigurno predstavlja najveće ime savremene žanrovske literature. Rođen je u američkoj saveznoj državi Mejn, gde i danas živi. Po završenim studijama predaje u nekoliko škola, ali ga taj posao ne ispunjava. S vremena na vreme objavljuje kratke priče, koje mu postaju glavna preokupacija. Objavljivanje prvog romana „Keri“ (1974) proslavlja Kinga i označava početak izuzetne književne karijere. Sledi preko šezdeset dela, prodatih u neverovatnom tiražu od preko 350 miliona primeraka. Za svoj rad dobio je desetine priznanja, od kojih je najveće Nacionalna književna nagrada (2003). Po njegovim romanima i pričama snimljeni su brojni filmovi, dovoljno je pomenuti „Isijavanje“, „Zelenu milju“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Mizeri“… Veći deo Kingovih dela preveden je na srpski jezik (kod izdavača „Alnari“, „Vulkan“ i „Booka“).
„Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište priča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplove do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave“, ispisuje King u ovom delu. Suštinski, King ne veruje u velike priče i ljudske sudbine, pogotovo one naše, koje moraju biti ispričane. Zašto bi, zaboga, nekoga zanimale vaše životne dogodovštine i intimna osećanja, sem ako niste Knausgor, razume se? To je samo jedna Kingova lekcija. Tu su i lekcije o stilu, upotrebi prideva i priloga, metaforama, prvim i drugim „rukama“ pisanja, saveti kako da predstavite svoje delo i da pronađete izdavača… Tu je i verovatno najbitnija stvar, priča o tome šta zaista predstavlja pisanje. I tu se polako vraćamo na početak, na priču o literarnoj hiperinflaciji. Ova knjiga predstavlja sjajan vodič za sve one koji žele da se okušaju u pisanju. Na prvom mestu, to je postavljanje pitanje da li ste vi uopšte za to. Ukoliko je odgovor potvrdan, ova knjiga će vam pomoći u tome. A čak i ako ni ne pomišljate na ovu avanturu, knjiga „O pisanju“ će vam pomoći da prepoznate zaista vredno književno delo. Kad tu „lekciju“ naučimo, otrcano kukumavčenje na propast svih vrednosti i more šunda biće potpuno deplasirano. U tom moru moći ćemo da pronađemo ono što zaista vredi, i tad će „smeće“ postati potpuno nebitno. Pomoć u tome nam može pružiti ova sjajna Kingova knjiga.

Naslov: O pisanju
Autor: Stiven King (1947-)
Preveo: Vladan Stojanović
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2018
Strana: 280

Pročitajte i prikaz Kingovog romana „Dalas ’63“

Sedam dobrih godina – Etgar Keret

„U oluji i buri / kraj nedaća svih, / uz teške gubitke i tugu kletu, / biti prirodan, nasmejan i tih / najveća je umetnost na svetu”, čuveni su Jesenjinovi stihove iz poeme „Crni čovek”. Upravo ti trenuci bura i nesreća su naša tema. Još tačnije, njihovo predstavljanje u literaturi. Čak i najveći optimisti, oni koji uvek vide poslovičnu čašu ispunjenu do pola, su svesni da dobar deo svakog ljudskog života čine nedaće. Koliko one određuju naš život, još više koliko su one zapravo velike, to je već neko sasvim drugo pitanje, ono koje najviše zavisi od naših svetonazora i unutrašnjih sklopova ličnosti. Ipak, i još jednom, ma koliko bili optimisti, moramo priznati da dobar deo naših života čine nedaće. One su, kako se čini, posebno istaknute u literaturi, pogotovo u savremenoj književnosti. Ukoliko bismo tražili događaj koji je najviše odredio književnost dvadesetog veka, ništa manje i vek u kom živimo, to je sasvim sigurno Drugi svetski rat. Nepojmljive ratne strahote koje su svoj vrhunac doživele u uništenju miliona nevinih žrtava, najviše u holokaustu, kao da su uništile sanjarenje čovečanstva započeto u ranijim epohama. Naprosto, čovek je pokazao svoje zversko lice, ono koje više ne može da se sakrije iza romantičarskih ili prosvetiteljskih ideja. Nigde to nije vidljivije nego u modernoj literaturi. Razume se, istinskoj literaturi, o kiču ćemo kasnije pisati. Ako bismo pokušali da napravimo nekakav presek savremene literature, priče o nesrećama i silnim ljudskim posrtanjima su gotovo uvek u fokusu književnika. Uzmimo samo za primer stvaralaštvo Ive Andrića. U celokupnom Andrićevom opusu gotovo svi junaci su teški nesrećnici, ljudi suočeni sa mnoštvom nedaća čiji teret nikako ne mogu da podnesu. Andrić nije usamljen primer. Pokušajte samo primera radi da se prisetite pisaca, razume se – istinski velikih, koji za svoje teme nisu uzeli životna posrtanja i uvidećete da je njihov broj izuzetno mali, ako ne potpuno minoran. S druge strane stoji kič, obećali smo i da ćemo pisati o njemu. Jedna od njegovih odlika, pored podrazumevanog izostanka umetničkog talenta, je i svojevrsni pokušaj pravljenja lepšeg sveta. Ako su to u slikarstvu idilični proplanci i pašnjaci, u književnosti su to najčešće pokušaji da se iz života odstrani sve što miriše na nesreću. Otprilike kao u romanima Mir-Jam i njenih duhovnih „srodnika”. Razume se, postoji i druga strana, predstava nesreće i zla kao sredstva da se postigne što veći dramski potencijal i još više pojača krajnji utisak pobede dobra nad zlom. Između ove dve poprilično suprotstavljene krajnosti, umetnosti u kojoj nedaće zauzimaju centralno mesto i kiča u kom je nesreća ušećerena, teško je pronaći balans. Uostalom, takvi primeri su izuzetno retki i možda baš zbog toga toliko izuzetni. Jedan od njih je i stvaralaštvo Etgara Kereta.
Od prve priče, rađanja sina u vreme terorističkog napada, pa sve do poslednje, u kom iznova preživljava teroristički napad sa svojim sada sedmogodišnjim sinom, Etgar Keret opisuje uzavreli bliskoistočni svet. Koliko je to pripovest o pokušajima da se živi u senci potpunog političkog haosa, još više je to pripovedanje o svakodnevnim događajima i poslovičnim sitnicama koje život znače. Tako nas Keret u ovoj knjizi upoznaje sa navalentnim telefonskim prodavcima, besnim taksistima, bratom hipikom, ali i sestrom koja je postala verski fanatik. Čitava je to plejada izuzetnih likova koji su zadobili sjajno predstavljanje u ovoj knjizi.
„Sedam dobrih godina” predstavlja odlični spoj memoarskih zapisi i izvanredno napisanih priča. Polazeći uvek od događaja koji su doživljeni, Keret ih nadograđuje tako što dobro poznatoj priči, bilo to vaspitanje dece, putovanje avionima ili odlazak na književno veče, dodaje fiktivne elemente. Nekad je to odlazak u fantastiku, nekad skok kroz vreme, neretko potpuno ironijsko poigravanje sa svakodnevicom. Sve to prati sjajna duhovitost, gotovo uvek nenametljiva i sa merom. Keret u ovoj knjizi nije klasičan humorista, tek ne parodičar, on je pisac koji svoj život predstavlja onakav kakav on zaista jeste. Možda je najbolje reći sa osmehom na usnama čak i onda kada osmehu nikako nema mesta.
Etgar Keret, jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih književnih stvaralaca, je rođen u gradu Ramat Gan. Posle završenih studija postaje predavač na Univerzitetu Tel Aviv. Debitovao je kao pripovedač 1992. godine i do sada objavio devet zbirki priči, nekoliko knjiga za decu i stripova. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je brojna izraelska i internacionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na trideset jezika. Istaknuti je filmski scenarista i režiser kratkometražnih filmova. Na osnovu njegove ideje podignuta je najuža stambena građevina na svetu, Keretova kuća u Varšavi. Pored ovog dela, na srpskom je objavljena i njegova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“.
Prateći svoj život kroz sedam godina, trenutka u kom mu se rađa sin i vremena u kom mu umire otac, Etgar Keret stvara koliko izuzetnu autobiografsku knjigu, još više sjajnu zbirku priča. Najvažnije od svega, uvek polazeći od ličnog, gotovo uvek su to porodični odnosi ili umetnička karijera, on polako prelazi na opšte. Tako se jedan ljudski život opisuje kroz neprestani prelom samo nama bitnih događaja i opšte, najčešće političke slike. U tom prelomu nesreće ne manjka. Od beskrajnih ratnih sukoba, knjiga započinje i završava se terorističkim napadom, priče o posledicama holokausta i o ocu koji umire od raka, pa sve do sudbina ljudi koje je život slomio, Etgar Keter opisuje silnu životnu nesreću. Čemu onda naslov „Sedam dobrih godina”? I zašto će, duboko verujemo u to, svaki čitalac ove knjige sklopiti njene stranice sa osmehom na licu? Ponajviše zato što Keret opisuje nesreću na način u kom nema ni prisenka patetike ili pokušaja da se te nesreće nekako „ušećere”. Život je takav kakav je, kao da Keret govori, ali to ne znači da čak i u najvećoj nesreći ne treba pronaći način za radost, da se prisetimo onih Jesenjinovih stihova sa početka teksta. I jedino preko te radosti ljudski život može poprimiti bilo kakav smisao. Baš kao i preko razumevanja onoga što nam se čini nerazumljivim. Tu životnu lekciju je Keret dobro naučio: „(…) ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. (…) ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.“

Naslov: Sedam dobrih godina
Autor: Etgar Keret (1969-)
Prevela: Mila Gavrilović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 187

Embahade – Miloš Crnjanski

Pored one sada već poslovične „čvrste ruke“, o kojoj je na ovom mestu već pisano, gotovo svaki razgovor o politici, a kako se čini o tome se i jedino govori, neizostavno će se završiti, ako ne i početi, konstatacijom da za nas nije demokratija. Mi smo, jelte, ona Njegoševa „stoka grdna“, ništa drugo nego krdo nesposobno da razluči, a onda i da odluči, šta je to dobro za naš život. Jedino što se zaboravlja u ovim pričama je činjenica, za koje ovde retko ko mari, da i mi, ako verujemo u ove reči, pripadamo tom krdu. S druge strane ovog „nepoverenja“ u demokratiju stoji prezir prema politici. Odakle on dolazi nije teško odgonetnuti. To je ništa drugo nego umor proizašao iz višedecenijskog političkog posrtanja. Tako je došlo do, možemo slobodno reći, opšteg odijuma prema politici. Ona je, sigurno će vam to većina potvrditi, prljava rabota u koju se ne treba mešati. Jedini problem je što će u tom slučaju oni koji se ne gade te prljave rabote preuzeti sve. „Dobri“ ljudi će stajati sa strane, kibicovati, odmahivati glavom i čuditi se, otprilike kao starci koji ne mogu čudom da se načude kuda ide ovaj svet, u isto vreme prepustivši bitangama da urede svet po svojoj meri. Kako taj svet izgleda najbolje nam je pokazala istorija naše političke prošlosti. Sukobi između radikala, naprednjaka i liberala na kraju devetnaestog veka su se gotovo uvek završavali pokoljima i masovnim ubistvima. Jedno takvo ubistvo je i „najznamenitiji“ događaj u istoriji međuratnog parlamentarizma. O građanskom ratu i posleratnim čistkama, uključujući tu i monstruozni Goli otok, tek ne treba trošiti reči. Istorija naše politike je ništa drugo nego duga istorija nasilja, hohštapleraja, ali i, što nikako ne treba smetnuti sa uma, idiotizama. Evo samo par primera. Početak Velikog rata Nikolu Pašića zatiče u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Nije nikakva šala. Ubistvo Franca Ferdinanda, diplomatski demarši, suštinski: neviđena histerija koja će uskoro rezultirati ratom, Pašića nisu omeli da se posveti „sakupljanju“ glasova. Ili da se prisetimo još većeg idiotizma. Posle prelaska Albanije, užasnog pomora, hiljada i hiljada smrti, izbeglički srpski parlament na Krfu je nalikovao na drumsku mehanu. Političari su u senci užasnih smrti i državnog poraza nastavili po starom. Svađe, prepirke i prepucavanja izazvali su opštu sablazan. Ovo su samo dva primera, a ima ih koliko god hoćete, ovakvih idiotizama. I ne bi oni bili toliko bitni da takvi idioti ne upravljaju državama, određujući tako sudbine miliona ljudi. O tim idiotima niko nije bolje, a verovatno ni oštrije pisao kao Miloš Crnjanski.
„Embahade“, kao što im i ime govore, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi.
Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.
Miloš Crnjanski, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca svih vremena, je rođen u Čongradu. Ratno iskustvo u Velikom ratu je predočio u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću“. Međuratni period provodi službujući kao novinar, profesor i diplomata. U emigraciji će živeti u Londonu, i to u teškom siromaštvu. U Jugoslaviju se vraća 1965. Objavio je niz romana, zbirki pesama i pripovedaka, knjiga eseja i memoarske proze, koje se smatraju za vrhunac srpske književnosti dvadesetog veka.
„Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića“, ovako Crnjanski određuje srž „Embahada“. Opisujući svoje službovanje u dve ambasade, kasnije i u emigrantskoj vladi u Londonu, Crnjanski portretiše ljudi na najvišim mestima, njihove odluke, ništa manje i njihove postupke. A to je, bez preterivanja, portretisanje teških diletanata, duboko neobrazovanih i prostih ljudi, sposobnih samo za spletke, pokvarenost i, razume se, silne pronevere i krađe. Ta bulumenta, nikako se drugačije ne može nazvati, je upravljala životima milionima ljudi, odvodeći ih do propasti. Evo samo jednog primera, onog koji Crnjanski navodi. Simovićeva vlada u svom saopštenju povodom bombardovanja šestog aprila govori da neprijateljska propaganda „nije uspela da pokvari opšte dobro raspoloženje“. Dobro ste pročitali, opšte dobro raspoloženje u trenutku opšte pogibije. Crnjanski te budale, a zašto su budale saznaćete u ovoj knjizi, nemilosrdno šiba. Tako on o kralju Petru II govori: „Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih ‘podanika’. Nije to Karađorđević, Dezerterović je to.“ Prepun gorčine, i to sa pravom, nemilosrdan i ozlojeđen, Crnjanski stvara memoare koji nemaju milosti ni prema kome. „Embahade“ nas sukobljavaju sa stvarnom slikom naše istorije, koju neretko volimo da romantizujemo, ali nas u isto vreme i podučavaju. I to onoj lekciji sa početka teksta. Nije kriva demokratija, mi smo krivi. A krivi smo zato što svoje poverenje poklanjamo budalama, diletantima, hohštaplerima, nesposobnjakovićima, bitangama i idiotima. Ili im prepuštamo slobodan put gadeći se politike, zaboravljajući u isto vreme da će nas te bitange neminovno odvesti do propasti. Kao što su u propast odvele i generaciju kojoj je Crnjanski pripadao: „Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima. Sa jednog drugog sveta. Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili. Zato pišem gorko i bez obzira. Neka se zna istina.“

Naslov: Embahade
Autor: Miloš Crnjanski (1893-1977)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2009
Strana: 916

Pre nego što padne noć – Rejnaldo Arenas

Možda je najbolje početi od jedne od najčuvenijih koračnica u našoj istoriji i još čuvenijih stihova: „Tko drukčije kaže, / kleveće i laže“. Kao da nije dovoljno ovo upozorenje na drugomisleće, na ove stihove nadovezuje se još jedan, i to, rekli bismo, poprilično zlokoban stih: „Našu će osjetit pest“. Naravno, ovi stihovi su poprilično razumljivi. Oni nastaju u vremenu velikog previranja i pokušaja partizana da steknu legitimitet nad budućim vođstvom zemlje. Samim tim, svako ko drugačije misli od nas je ništa drugo nego lažov i bitanga koja će biti uništena. Ipak, ovi stihovi Vladimira Nazora mogu biti i početak jedne sasvim druge priče. I to priče o našem odnosu prema ljudima koji misle drugačije od nas. U jednom nedavnom istraživanju utvrđeno je da će većina današnjih američkih glasača na izborima glasati za određenog kandidata ne zato što im on uliva poverenje, nego zato da ne pobedi njegov protivnik, čovek kog preziru. Ukoliko pogledamo istoriju naše političke scene, ovo je više nego istina. „Negativne“ emocije, još više emocije nastale iz afekta – kakve su sasvim sigurno mržnja ili prezir, mnogo su jače od „pozitivnih“ emocija – ljubavi, poverenja i poštovanja. Naprosto, njihov intenzitet je mnogo veći. Baš kao i njihove posledice. I, razume se, to političari, i ne samo oni, nemilice koriste. U korenu takve manipulacije leži naše nepoverenje u mišljenje suprotne strane. Još više naša nemogućnost da prihvatimo drugačije mišljenje. U čemu je stvar? Najpre u tome što su naša uverenja samo uverenja. Mi bismo svakako voleli da su ona plod zdravog razuma i ništa manje lako dokazivih činjenica, ali u njihovoj srži leži naša vera. A vera je, da se ne lažemo, poprilično iracionalna stvar. Čak i ako je naše uverenje, kako to najčešće mislimo, plod dubokog promišljanja to se neretko pokaže kao neistina. Evo primera. Skoro po pravilu ćemo, izuzetaka svakako ima, mišljenje onoga ko misli drugačije od nas odbaciti kao potpunu zabludu. I ne samo to, to mišljenje ćemo okarakterisati kao glupost, podlost ili plod manipulacije. Dok ćemo, nasuprot tome, svako mišljenje koje je slično našem prihvatiti kao nešto pametno i plemenito. Suština je, da ponovimo opet, naša vera. Ona koja će i očigledan dokaz, nema boljeg primera od ljudi koji odbijaju vakcinaciju svoje dece, odbaciti zato što se on ne uklapa u njihovo verovanje. Jedna od posledica toga je odbacivanje drugih ljudi, ništa manje i njihovih dela, zato što se oni ne uklapaju u ono što je naše uverenje. Baš takav slučaj je i sa autobiografijom „Pre nego što padne noć“.
Kraj je osamdesetih godina. Rejnaldo Arenas, čuveni kubanski pisac u egzilu, je dobio smrtnu presudu. On boluje od side. Rešen da uludo ne potroši svoje poslednje dane, Arenas odlučuje da napiše priču o svom životu. Rezultat je autobiografija „Pre nego što padne noć“. Polazeći od detinjstva u dubokoj kubanskoj provinciji, Arenas tka priču o svom koliko čarobnom ništa manje i bizarnom odrastanju. Prekretnica je revolucija. Rejnaldo Arenas se bori na strani Fidela Kastra. Posle Kastrove pobede, on odlazi u Havanu na studije. I tu kreću problemi. Željan slobode, Arenas dolazi u sukob sa vladajućim režimom, što rezultira njegovim kasnijim progonom, robijom i odlaskom u egzil.
Ako na stranu ostavimo stilske mane ove autobiografije, i to poprilično razumljive – Arenas je diktira u bolesničkoj postelji, pred nama je knjiga koja pleni koliko svojim, nazovimo to, razuzdanim pripovedanjem, još više opisom silnih događaja. I to ispisanih iz jednog sasvim drugog ugla. U njoj nema revolucionarnog žara, onog koji se očekuje kada se piše o Kubi, nema ni priče o pokušaju da se svet učini boljim. Pred nama je samo slika čoveka koji želi da živi, suštinski: čoveka koji živi, ali i slika sveta koji se protivi takvom načinu života. Arenasova Kuba je razuzdano ostrvo, u isto vreme divno, ali i užasno bolno mesto. Takav je i život koji se opisuje u ovoj autobiografiji. Ili kako to sam Arenas kaže: „(…) pre ili kasnije, za svaki trenutak užitka koji doživimo, provedemo godine u patnji“.
Rejnaldo Arenas, jedan od najznačajnijih kubanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u provinciji Orijente. Studira filozofiju i književnost u Havani. Iako je Arenasov književni rad bio zapažen, njegova dela su bila zabranjena za objavljivanje. Zbog svojih političkih stavova i homoseksualnosti je bio progonjen, a nekoliko godina je proveo u zatvoru. Emigrira 1980. godine u Sjedinjene Američke Države. U egzilu je napisao niz visokovrednovanih književnih dela, među kojima se ističe „Pentagonija“, serijal od pet romana koji govore o postrevolucionarnoj istoriji Kube. Na srpskom je pored ove autobiografije objavljen i Arenasov roman „Opsene“ (SKZ, 1987). Arenas je izvršio samoubistvo 1990. godine.
Da se vratimo na početak. I na priču o drugačijim pogledima. Ukoliko posmatrate istoriju Kube, pogotovo Kastrovu revoluciju, kao pozitivnu stvar, autobiografija „Pre nego što padne noć“ će za vas biti ako ne gadost, onda sasvim sigurno poprilično diskutabilna stvar. Arenas je ispričao povest o naličju revolucije. Priča je to o samovolji režima koji je zadobio vlast, privilegijama koje je revolucionarna klika uzela za sebe i o progonu onih koji drugačije misle. I ponajviše, priča o progonu onih koji se razlikuju od nas. Razume se, Arenas neretko preteruje u opisima, ponekad je čak i degutantan (ponajviše u opisu zoofilije u seoskom životu), ali ono što mu se nikako ne može osporiti su dve stvari. Prva je literarni talenat, i to talenat bez premca. Druga stvar je želja da se živi onako kako želi da se živi, a ne onako kako drugi od nas zahtevaju da živimo. Cena za to je, nažalost, previsoka. Arenasov život opisan u ovoj knjizi to najbolje pokazuje. Ali, i u isto, samo takav život je stvarni život: „Oduvek sam mislio da je bedno prositi život kao uslugu. Ili živiš kako želiš, ili bolje da i ne živiš.” I mala preporuka za kraj, ne odbacujte taj život, ništa manje priču o njemu, zato što se ne slažete s njim. Ponajviše da sutra tako neko ne bi odbacio vaš život. I ništa manje da ne biste izgubili upoznavanje sa nečim što zaista vredi upoznati. A to je sasvim sigurno ova izuzetna knjiga.

Naslov: Pre nego što padne noć
Autor: Rejnaldo Arenas (1943-1990)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Štrik, Beograd, 2019
Strana: 336

Autobiografija – o drugima – Borislav Mihajlović Mihiz

Moglo bi se reći da je sve krenulo od Francuske revolucije. Ili još tačnije, od jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji naše civilizacije – Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Pored one sada već čuvene rečenice: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, značaj ovog dokumenta je i u njegovom trećem članu. On glasi: „Načelo svakog suvereniteta nalazi se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda.“ Zašto je ovo bitno? Pa, najpre, zato što su ove rečenice u potpunosti preokrenule istoriju naše civilizacije. Umesto suverena koji je svoje vladalačko pravo zasnivao na božanskim prerogativima, ako istinu govorimo – skoro uvek na sili, vlast prelazi u ruke naroda. On bira svoje vođstvo i tako određuje svoju sudbinu. Jedini problem nastaje kada pokuša da se raščlani šta je to narod? I ko to određuje našu sudbinu? Najčešće shvatanje o prirodi naroda, što se kasnije odrazilo i na koncept državnosti, iscrpljuje se u dve pretpostavke. Prva je da jedan narod čine pripadnici etničke grupe povezani svojim krvnim poreklom. Iz ovoga nastaje koncept etničkih (ili nacionalnih) država. Druga teorija se ne obazire na etničku pripadnost. Svi ljudi koji žive na određenoj teritoriji su jednaki, i to bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U teoriji se ovo označava kao građanska država. I tako dolazimo do naše teme. Još tačnije, do naše istorije. Devetnaestovekovni koncept nacionalne države, izražen ponajviše u borbi protiv Osmanskog carstva, se sukobio sa stvarnošću novog sveta. Onog u kom je nacija prestala da bude toliko bitna. Još važnije, jugoslovenska ideja je zahtevala odricanje od nacionalne države. Ona, naprosto, nije mogla da funkcioniše u državi u kojoj je bilo toliko različitih nacija. Baš u tom vremenu su se obrazovale dve struje intelektualaca i umetnika. Jednih kojima je nacija bila nešto najbitnije i onih drugih kojima je građanska država bila važnija. Bila je to skoro pa manihejska podela, koja će svoj najveći izraz zadobiti u docnijem raspadu zemlju. I tu nije bio kraj. Ova podela se direktno odrazila na valorizaciju umetničkih dela. Suštinski, ona su počela da se slave ili odbacuju isključivo zbog političkih ili ideoloških razloga. Mala, ali potrebna digresija. Ovogodišnja tarapana oko dodele NIN-ove nagrade je najbolji primer ovakvog pervertiranog shvatanja umetnosti. Kolika je to greška možda nam najbolje govori čuvena „Autobiografija – o drugima“.
Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.

Naslov: Autobiografija – o drugima
Autor: Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2019
Strana: 628

Dnevnik – Vaclav Nižinski

Stereotipi su kao korov. Kad negde izniknu, gotovo nemoguće ih je ukloniti. Ne pomažu tu ni dokazi, rasprave i ubeđivanja u njihovu neistinitost. Oni opstaju bez obzira na sve. Najpre zato što dobrom delu ljudi, verovatno velikoj većini, stereotipi pružaju lak i jednostavan odgovor na skoro sva životna pitanja. Mnogo lakše je kao papagaj ponoviti hiljadu puta izrečenu frazu, nego zaista razmisliti o nekom problemu. Razmišljanje, pre svega, zahteva trud, a zašto bi se neko “mučio” bespotrebno? Jedan od takvih, korovskih i neuništivih stereotipa je veza između umetnosti i ludila. Za većinu, opet za tu većinu, umetnici su potpuni ludaci ili pak čudaci van ovoga sveta. Da bi se to potkrepilo, tu je spisak poznatih umetnika od Van Goga pa sve do Save Šumanovića, koji su zaista bolovali od psihičkih bolesti. Koliko je to tačno vrlo je diskutabilno. Treba najpre razlučiti kakvo je to “ludilo” umetnika. A ono je najčešće različitost ili prevelika sloboda. Tako će neko Leonarda da Vinčija ili Oskara Vajlda, ima i takvih na nesreću na ovom nesrećnom svetu, proglasiti za bolesnike zbog njihove homoseksualne orijentacije. Ne manjka ni optužbi za ludilo zbog nesnalažljivosti umetnika u svakodnevnom životu. Još više je to preslobodno ponašanje, uglavnom izraženo u odbijanju malograđanskih pravila života. Suština, da prekinemo ovo beskrajno nabrajanje, jeste u nerazumevanju. Ili direktnoj osudi, i to od strane onih koji bi najmanje trebali, po onoj Isusovoj paraboli o trnu i brvnu, nekoga da osuđuju. Ono, pak, drugačije ludilo jeste stvarno. Da, zaista postoje brojni umetnici, da malo otkrivamo toplu vodu, koji su bolovali od psihičkih bolesti. Ali ako to racionalno posmatramo, njihova brojnost je gotovo identična broju ljudi drugih zanimanja koji boluju od istih bolesti. Primera radi, ukoliko stvar posmatramo statistički, u današnjici je identičan broj menadžera i umetnika sa psihičkim poremećajima. I otkud onda tolika fama o odnosu između umetnosti i ludila? Ako ostavimo po strani stereotipe, jedan od mogućih odgovora je onaj da umetnici ostavljaju svoj trag. Psihički oboleli obućar, da uzmemo ovo samo kao primer, će odmah po smrti biti zaboravljen. Van Gog neće. I što je još bitnije, umetnik koji ima ovakve probleme će kroz svoje delo pokušati da se izbori sa bolešću. Još je Frojd govorio da se u korenu potrebe za umetničkim stvaranjem nalazi iskanje za sigurnošću, ništa manje i želja da se strah nekako eliminiše. Jedna od funkcija umetnosti, opet po Frojdu, je pokušaj da se pronađe put do izvora zadovoljstva. I ne samo njega, put do smisla. Čini se da to nigde nije vidljivije nego u dnevniku čuvenog Vaclava Nižinskog.
Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.
“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”
Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori: “Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”

Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006
Strana: 114

Vrijeme koje se udaljava – Mirko Kovač

Za koji dan navršiće se tačno jedan vek od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Velikog slavlja neće biti, baš kao ni zvaničnih ceremonija. Razume se, ožalošćena, ili ona pak radosna, porodica će se okupiti na grobu pokojnika. Kako je ovo ipak Balkan, na pravila pristojnog ponašanja ne računajte. Biće, naravno, onih koji će se pokojnika sećati samo po lepim stvarima, neće manjkati ni suza, ali uglavnom će to biti podsećanje na loše osobine preminulog. Pričaće se uglavnom o tome kako je to bila nemoguća, krajnje loša tvorevina, do besmisla će se ponavljati već hiljadu puta izlizane fraze i opšta mesta. Baš kao u lošem braku, a Jugoslavija je izgleda bila baš taj loš brak, fokus neće biti na lepim uspomenama, već na razvodu i silnoj krvi koji ga je pratio. Onu prvobitnu zaljubljenost, baš kao i uvek, progutaće prohujalo vreme, tako da od nje neće ostati ništa, čak ni sećanje. Još gore, nedostatak opšte slike, tako svojstvene ovim prostorima, sećanje na Jugoslaviju će pretvoriti u svojevrsnu rašomonijadu sa stotinama dijametralno različitih stavova i shvatanja. Možda je zato najbolje vratiti se na početak, ili još tačnije na ono što je bilo pre početka. Za preteču jugoslovenske ideje uzima se ilirski pokret sa početka devetnaestog veka. Pod presijom tadašnje austrijske i ugarske politike u Hrvatskoj sazreva ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda. To stremljenje prati i začetak prosvetiteljskih ideja kod Srba, pa polako počinju da se grade kulturni mostovi između slovenskih naroda. Kruna je Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kojim je udaren temelj stvaranju zajedničkog jezika. Početni idealizam je splašnjavao, podjednako i rastao, sve u zavisnosti od političkih prilika, ali nikada nije nestao. Vidljiv je u gotovo svakom segmentu političkog i kulturnog života, čiji će krajnji izraz biti stvaranje Jugoslavije. Da se sad vratimo na početak. I na okupljanje ožalošćene porodice, koja će pričajući o pokojnikovom životu zaboraviti ono što je pokojnika stvorilo. A to je zajednički jezik i kultura, koji su i pored nestanka države nastavili da postoje. Andrić i Krleža, Meša Selimović i Ivan Cankar, Vladan Desnica i Danilo Kiš, uvek će podjednako pripadati svim jugoslovenskim narodima. Kao što i danas, da uzmemo možda najbolji primer, Miljenko Jergović nikako ne može biti samo hrvatski pisac. Ili Mirko Kovač, što najbolje pokazuju njegovi memoari.
Sastavljena iz četrdeset poglavlja, knjiga memoara „Vrijeme koje se udaljava“ predstavlja sliku autorovog života, ali i društvene klime i događaja koji su ga pratili. Tako na samome početku saznajemo kako je Mirko Kovač zavoleo knjige preko bibliotekarke koja mu je u mladosti predstavljala erotsku fiksaciju. Čitajući ove memoare mi pratimo put provincijalca koji stiže u veliki grad. Silna potucanja, gladovanje i materijalna beda će biti prekinuti književnim uspehom. Tek tu dolazi stradanje, ponajviše zbog autorovih političkih stavova. Ipak, u senci politike i istorije, i možda kao lek svoj toj grozoti, su prijateljstva. Drugovanje Mirka Kovača sa Pekićem, Kišom, Filipom Davidom, Lordanom Zafranovićem, Leonidom Šejkom i bezbroj drugih ljudi su u ovoj knjizi zadobili maestralni prikaz.
„Čačkati sjećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovjek nikad ne zna što će iz tog mraka iskrsnuti“, piše Mirko Kovač. Iz baš tog mraka u ovoj knjizi iskrsnuće i dobro i zlo. Najbitnije, predstavljeno na nenadmašan način. Mirko Kovač, baš kao i u svim svojim delima, stil dovodi do savršenstva, sjedinjen sa izvrsnim pripovedačkim darom da sjajnom izatkanom pričom prikuje čitaoca za svaku stranicu. Iako je ova knjiga nedovršena, usled autorove bolesti i smrti, ona po svojoj literarnoj vrednosti predstavlja nešto mnogo više od običnih memoara. To je književni trijumf, delo koje po svojem kvalitetu zavređuje istinsko divljenje i predstavlja pravi događaj za literaturu nastalu na pepelu Jugoslavije.
Mirko Kovač, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Petrovićima kod Nikšića. Već prvim romanom „Gubilište“ (1962) pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i otpor prema učmaloj stvarnosti, koji će ga prečesto odvoditi do sukoba sa društvom i političkim strukturama. Napisao je niz visoko vrednovanih romana („Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Grad u zrcalu“…), zbirki pripovedaka, knjiga eseja, kao i filmskih scenarija („Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“…). Dobitnik je svih većih jugoslovenskih književnih priznanja. Krajem osamdesetih se istakao kao veliki protivnik režima Slobodana Miloševića. Nakon učestalih pretnji i fizičkih napada početkom devedesetih se seli u Rovinj gde će živeti do smrti.
„Sada mi se čini da bih, s malo više drskosti, ovu povijest mogao nazvati romanom intime, unatoč tomu što u njoj ima memoaristike, bavi se vremenom i sudbinama, znanim i neznanim osobama, javnim i povijesnim ličnostima, ali to je na koncu samo jedna intimna pripovijest, s autobiografskim elementima i obiljem doživljaja“
, ovako Mirko Kovač žanrovski određuje ovu knjigu. I pored ovakvog određenja, „Vrijeme koje se udaljava“ je podjednako i hronika jednog vremena. Balkanskih političkih (i ostalih) svinjarija svakako ne manjka, ni sam Mirko Kovač nije bio svetac, ali ova knjiga je pre svega bitna kao pripovest o velikim umetnicima, koje je na okupu držao isti jezik i ista kultura. A upravo to je i ono po čemu Jugoslaviju treba pamtiti. Imena političara, ratnih zločinaca i profitera, udbaša i zapenušanih nacionalnih propovednika će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije. Ono što će od Jugoslavije ostati, a što i danas postoji, je zajednička kultura, jezik i prostor na kojem živimo. O svemu tome je dragoceno svedočenje ostavio Mirko Kovač u ovoj sjajnoj memoarskoj knjizi.

Naslov: Vrijeme koje se udaljava
Autor: Mirko Kovač (1938-2013)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 599