Vrijeme je krv – Stanko Cerović

Pored distraktivne, ništa manje i eskapističke funkcije umetnosti, iako ovo sasvim sigurno neadekvatno zvuči, dobar deo ljudi joj pripisuje još jednu, kazaćemo, „oplemenjujuću” funkciju, ma koliko tek ovo rogobatno zvučalo. Kroz istoriju naše civilizacije, ništa manje i u današnjici, umetnost se posmatra kao jedan od načina da se oplemeni stvarnost, još tačnije da ona postane uzvišena, samim tim i bolja. Suštinski, umetnost, po ovom shvatanju, predstavlja kontrapunkt prljavoj stvarnosti, način da se upravo ta prljava stvarnost nekako „očisti“. Stoga je, da uzmemo jedan skorašnji primer, i toliko napadan Basarin roman „Kontraendorfin“. Optužnica protiv ovog romana, uostalom i skorašnji degenerični upad na njegovu promociju, svodi se upravo na argumentaciju da je Basara u ovom romanu napisao gadnu i prljavu paškvilu u kojoj je, što se i najviše zamera, „udario“ na velikane ovdašnje literature, i koja se baš zbog toga nikako ne može posmatrati kao umetničko delo. Istina je, ipak, sasvim drugačija. Umetnost ne samo da ne mora bude „lepa“ (da parafraziramo reči Marine Abramovič iz njenog čuvenog performansa) ili „pristojna“, taman onako kako je malograđani posmatraju, suština umetnosti je upravo u prevazilaženju svih granica. Ali to je već neka druga stvar, o kojoj smo već pisali. Nama je vreme da se vratimo na početak teksta, još tačnije na posmatranje umetnosti kao sredstva da se stvarnost oplemeni. To je na nesreću, ipak, daleko od istine. Na prvom mestu, umetnost, a tim pre svega zaista mislimo na umetnost, a ne na njene surogate u agregatnim stanjima Mir-Jam ili kičastim prizorima potočića, dopire do izuzetno malog broja ljudi. Iako je taj broj u poslednje vreme povećan – pre svega zbog lakše i jeftinije distribucije umetničkih dela, i to nasuprot dozlaboga dosadnim lamentiranjima o smaku svih vrednosti – on je, ipak, minoran u odnosu na broj celokupne populacije. I to, naprosto, nije nikakvo prežvakavanje dosadne priče o elitizmu ljubitelja umetnost, naprotiv, većina „konzumenata“ umetnosti je skoro uvek puka sirotinja, već činjenično stanje. Još gore, umetnost najčešće ne menja ljude. Bilo bi to lepo, ali to nije stvarnost. Da bi to ilustrovali, navešćemo samo jedan primer. Po predanju, u središtu nacističkog logora Buhenvald nalazio se Geteov hrast, drvo u koje je on kao mladić urezao svoje ime. U tu priču su verovali nacistički upravnici i čuvari logora, čak se time i hvaleći. Zaboga, oni rade i žive na mestu gde je najveći nemački pesnik svih vremena proveo neko vreme. A šta su zapravo radili? Ubijali su hiljade i hiljade ljudi, zverski ih zlostavljali, vršili medicinske eksperimente na njima, suštinski radili najbestijalnije stvari odmah pored Geteovog hrasta, u isto vreme tvrdeći da su poštovaoci njegovog umetničkog stvaralaštva. Suština je, da skratimo stvar, da umetnost ne menja stvarnost, i da ona, ma koliko to želeli, nema tu moć. Sjajno to obrazlaže Stanko Cerović.
U knjizi „Vrijeme je krv“, Stanko Cerović se kroz pogled na nekoliko ključnih događaja u istoriji naše civilizacije osvrće na odnos umetnosti, i ne samo nje, prema civilizaciji smrti, kako je naziva. Tako je u prvom eseju „Mjesečari i Vampiri“ delom obrađen naš odnos prema izbegličkoj krizi nastaloj posle ratova na Bliskom istoku. Esej „Bitka kod Staljingrada“ nas seli u prošlost i pripoveda o ovoj čuvenoj bici. „Hordada del Muerto“ govori o pravljenju prve atomske bombe i promenama koje je ona dela. U poslednjem poglavlju „Otvaranje snova“ autor sublimiše prethodne eseje otvarajući nam novi i, može se slobodno reći, čudnovati pogled na stvarnost.
Ako bismo tražili najbliže žanrovsko određenje ove knjige, ona bi se mogla opisati kao nesvakidašnja kombinacija proznog teksta, iscrpne istorijske, politikološke, sociološke i, najviše, filozofske analize. Upravo u delovima u kojima se sve ove oblasti prepliću, autor pokazuje nenadmašnu erudiciju, sjedinjenu sa sjajnim stilom. Još bitnije, pred nama su smeli zaključci, pokušaji da se o stvarnosti našega sveta progovori na drugačiji način. Tako se o Staljingradskoj bici ovako govori: „Imaju Nemci pravo što su ponosni na staljingradski poraz: nikad nijesu bili bliže da postanu ljudi. Slijedili su Hitlera, a našli Čujkova. Hitler ih je zatvorio u tenkove i bacio u osvajanje svijeta, a Čujkov ih je žive odrao, preveo ih sa one strane straha i patnje i vratio smrznutoj zemlji.“
Stojan Cerović, istaknuti novinar, filozof i publicista, rođen je u Podgorici. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu seli se u Pariz, gde i danas živi. Bio je dugogodišnji urednik srpskohrvatske redakcije Frans internasionala. Objavio je brojne članke i studije u periodici. Autor je knjiga „Njegoševe tajne staze“, „U kandžama humanista“ i „Drvo života, plodovi smrti“.
„’Nemojte nikome reći šta ste ovdje videli’, napisano na pijesku u pustinji, zavještanje je Civilizacije Smrti: lažite i posle kraja. Ne dajte istini da nam priđe. Lažu politika, kultura, umjetnost, nauka i religija, lažu ljubav, mudrost i požrtvovanje, lažu Betoven i Madona. Samo buve, krpelji, crvi i pacovi znaju istinu“, ispisuje Stanko Cerović u ovoj knjizi, govoreći o nemogućnosti umetnosti da promeni stvarnost, u ovom slučaju da promeni laži civilizacije u kojoj živimo. U isto vreme, Stanko Cerović prikazuje njenu suštinsku nemoć kroz reči: „Umjetnost nema veze sa realnošću svijeta. Samo atomska bomba ima ukus i miris života.“ Sva umetnička dela nastala od našeg izlaska iz pećine ništavna su spram atomske bombe. Ili još jednostavnije, što Cerović u ovoj knjizi eseja pokazuje, umetnost nikada uspela da ukroti stvarnost i da je učini boljom. Čemu nam onda ona služi? Čemu ona uopšte? Ako bismo je posmatrali isključivo iz ovog ugla, ona je tu da posvedoči o užasu našeg sveta, niko to bolje od nje ne ume, ali i da nam da pogled na neku drugu stvarnost, drugačiju od sveta u kom živimo. Sjajno to Stanko Cerović pokazuje u ovoj knjizi: „Možda je to cilj stradanja ljudi u istoriji: da ostave jedno čisto zrnce iskustva potpuno izvan istorije. I izvan sebe. Nešto što ne može biti uvučeno ni u jednu intrigu. (…) Nešto založeno izvan svijeta, da bi moglo da se krene iz početka.“

Naslov: Vrijeme je krv
Autor: Stanko Cerović (1952-)
Izdavač: Vreme, Beograd, 2012
Strana: 220

Tortura – Donatela di Čezare

Prirodu smrtne kazne, ali ne samo nje, možda je najbolje reći ubeđenja da sila, čitaj: tortura, donosi društveni boljitak, najbolje ilustruje sledeći slučaj. Zbog ogromnog broja krađa u viktorijanskoj Engleskoj, ona se kažnjavala smrću, i to bez obzira na to koliko je krađa bila velika. Još monstruoznije, smrtna kazna se dodeljivala svim uzrastima, pa su tako na vešalima završavala i deca. Logično bi bilo da je ovako drakonsko kažnjavanje krađe dovela do njenog smanjenja, verovatno i potpunog nestanka, ali to nije bio slučaj. One su se nastavljale, kao da se ništa nije promenilo. I tu dolazimo do čuvene priče. Tokom jednog vešanja osuđenih zbog krađe, dobar deo publike koji je posmatrao ovaj „spektakl“ bio je odžeparen. Deluje bizarno, ali je istinito. Čak ni prizor ovešanih kažnjenika zbog krađe nije sprečio druge lopove da kradu. U čemu je stvar? Na prvom mestu, to je uverenje, o kom je u psihologiji naširoko raspravljano, da mi nećemo biti uhvaćeni, ako počinimo neko kažnjivo delo. Strah od kazne za veći deo prestupnika, kako se uobičajilo da misli, nije korektiv. Naprotiv. To pogotovo važi za seksualne delikte, posebno pedofiliju. Ovde je situacija još drastičnija, svaki čin seksualnog nasilja, pogotovo prema deci, plod je psihopatološke potrebe za zadovoljenjem najgorih nagona u kojima je svaka racionalnost i empatičnost isključena. Samim tim, strah od kazne je skoro nepostojeći. Ali da se vratimo na stvar. I pored gotovo univerzalnog odbacivanja torture, pre svega zakonskog, koje je izraženo u obavezujućoj konvenciji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje bilo kakvo nehumano postupanje i mučenje, tortura tvrdoglavo opstaje i u današnjici. Najizrazitija je u autokratskim državama, ništa manje i u islamskim teokratijama. Primera radi, homoseksualnost se kažnjava smrću i dalje u osam država. O fizičkim kažnjavanjima, zlostavljanjima i mučenjima gotovo je uzaludno traćiti reči. Tortura je, nažalost, prisutna i u razvijenim državama. Najsramnije su svakako Sjedinjene Američke Države, koje su godinama na najgnusnije načine zlostavljale brojne ljude u zatvorima Abu Graib i Gvantanamo. Kako se čini, uostalom kako i organizacije za zaštitu ljudskih prava govore, situacija je iz godine u godinu sve gora. Da sve bude luđe, dobar deo ljudi ne vidi ništa loše u torturi, pogotovo ako se ona sprovodi nad teškim prestupnicima. Štaviše, pogotovo kod nas, gotovo je sveprisutan žal za čvrstom rukom i pendrekom, koji će, jelte, doneti rešenje svih problema. Kolika je to zabluda najbolje pokazuje Donatela di Čezare u sjajnoj studiji „Tortura“.
Istražujući pojam torture i njene primene u istoriji naše civilizacija, ponajviše u današnjici, Donatela di Čezare sastavlja knjigu koju ovu problematiku predstavlja iz više uglova. Na prvom mestu, to je faktografsko predstavljanje torture, ali i odnos koji literatura i umetnost imaju prema njoj. Na ovo se nadovezuje etičko i filozofsko problematizovanje same torture. Ponajviše je to pitanje da li postoji opravdanje za torturu i da li je ona, ipak, dozvoljena u specifičnim situacijama.
„Tek kad se oslobodi lažnih okova Istine, kad se sruši njen alibi ispitivanja, tortura se ispoljava kao ono što je oduvek bila i jeste: nasilje koje sprovode moćnici. Torturu stoga ne treba posmatrati kroz zakon istine, već kroz zakon moći“, piše Donatela di Čezare. Upravo ovo sukobljavanje sa istinskom prirodom torture, ništa drugo do njenom monstruoznošću, autorka izvodi odlično. Moralno preispitujući torturu, pogotovo argumente koji njeni podržavaoci iskazuju, Donatela di Čezare nas sukobljava sa velikim zabludama, pogotovo onom da zlo u bilo kom obliku može da donese dobro. Najbolje to obrazlaže Hana Arent, koju autorka citira: „Na političkom planu slabost ovog argumenta uvek je bila očigledna: oni koji biraju manje zlo prebrzo zaboravljaju da u svakom slučaju biraju zlo.“
Donatela di Čezare, istaknuta italijanska filozofkinja, rođena je u Rimu. Završava studije na Hajdelbergu, nakon kojih sledi blistava akademska karijera. Redovni je profesor na Univerzitetu Sapienca. Do sada je objavila brojne studije koje su prevedene na mnoštvo svetskih jezika. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz istaknutih priznanja. „Tortura“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Čudovišna a ipak stvarna, sprečava srećan kraj. Poglavlje o njenom ukidanju ne može da bude i poslednje. Smenjuju se odlaganja, izuzeci, odstupanja, koji zahtevaju razjašnjenja i objašnjenja“, ispisuje Donatela di Čezare u ovoj studiji. Upravo je to jedna od najvećih vrednosti knjige. Iako je tortura zakonski zabranjena, toliko da gotovo svi volimo da verujemo da ona više ne postoji, Donatela di Čezare tu zabludu razara kroz neverovatni prikaz bestijalnosti koje su politički sistemi u stanju da prirede drugim ljudima, i to ne u prošlosti, već u današnjici, dobrim delom i u razvijenim demokratskim društvima. Možemo slobodno reći da Donatela di Čezare na svetlost dana iznosi ono što mnogi žele da sakriju. Još bitnije, autorka kroz filozofsko i etičko preispitivanje same torture – uzgred, nenadmašno izvedeno – pobija svako opravdanje za nju. Tortura ne razrešava velike pretnje i opasnosti (dokaz za to su zarobljenici koji su pod mukama priznavali i najgore laži samo da bi mučenje prestalo), ali ni ne donosi boljitak i sigurnost jednom društvu. Naprotiv. Tortura samo ustoličava nasilje kao modus operandi jednog društva, postepeno nas navikavajući na zlo sve dok od nas ne napravi zveri. Sjajno to pokazuje Donatela di Čezare u ovoj izuzetnoj studiji: „Tortura i ostali veliki destruktivni poduhvati kao što su genocid i istrebljenje tesno su povezani. Tortura igra odlučujuću ulogu u ekonomiji zla. Na prevaru priprema na zlo, prećutno navikava na svirepost.“

Naslov: Tortura
Autor: Donatela di Čezare (1956-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 173

Car – Rišard Kapušćinjski

Jednu od najznačajnijih prekretnica filozofske, psihološke i sociološke misli predstavlja suđenje nacističkom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. Još tačnije, Ajhmanovo suđenje je dovelo do niza teorija i pretpostavki kako obični, naizgled sasvim normalni ljudi postaju zločinci. Postavljajući teoriju o banalnosti zla, Hana Arent u knjizi „Ajhman u Jerusalimu“ govori da je on delovao kao birokrata, izvršavajući naređenja, i to bez bilo kakvog preispitivanja. Naređenja su naređenja, u njih se ne može sumnjati, bile su Ajhmanove reči. Da njegov stav nije samo pojedinačni izuzetak pokazao je čuveni eksperiment američkog psihologa Stenlija Migrama nekoliko meseci nakon početka suđenja Ajhmanu. Sasvim obični ljudi su izabrani da budu „učitelji“. U slučaju da učenici pogreše, u pitanju su bili profesionalni glumci, „učiteljima“ je bilo naređeno da ih kažnjavaju elektrošokovima. Ovo istraživanje je pokazalo da je čak šezdeset posto „učitelja“ kažnjavalo učenike strujnim udarima, i to jačine do 450 volti koji su izazivali teške povrede „učenika“. Kasnija ispitivanja u nekoliko različitih zemalja potvrdila su Migramov eksperiment. Čak šezdeset posto ljudi bi posle naređenja, bitno je da ono dolazi od nekog višeg autoriteta, nanelo bol drugim ljudima, pritom ne videvši ništa loše u tome. Naravno, ovo istraživanje, baš kao i teorija Hane Arent, ne umanjuju krivicu zločinaca, oni su u svakom trenutku mogli da se usprotive zlu, tome i služi ljudski razum, već pokazuje kako autokratski režimi od svojih podanika prave zločince. Najjednostavnije rečeno, ponovićemo ovo opet, čak i najveća bestijalnost kod najvećeg broja ljudi neće izazvati moralnu reakciju, samim tim i otpor, ukoliko je ona naređena od strane višeg autoriteta. Koristeći ovu povodljivost najvećeg dela stanovništva, autokratska vlast uspeva da pod potpunom kontrolom drži ogroman broj ljudi nekada i decenijama. Ključni segment ovakvog društva, suštinski: ono što ovakvo društvo održava, predstavlja odnos stanovništva prema vlasti. To je pre svega odnos pokornosti i poslušnosti. Odakle ta poslušnost izvire nije teško odgonetnuti. U prvo vreme je to božansko poslanje vladara, izvedeno kroz spregu religijske i političke vlasti. Kasnije to smenjuje kult ličnosti. Vladar je najplemenitiji, najmudriji, najvredniji, slobodno nastavite ovaj beskonačni niz superlativa, samim tim bolji znatno bolji od nas. Zahvaljujući tome, ličnost vladara, sledstveno tome i njegove odluke, predstavljaju neprikosnovene stvari. I da se vratimo na početak, kada takav vladar od nas nešto zatraži, pa, naravno, da ćemo to ispuniti. O onome šta taj vladar naređuje, kako održava svoju vlast i kakav je odnos podanika prema njemu Rišard Kapušćinski je napisao izuzetnu knjigu.
Godina je 1975. Posle višedecenijske vladavine, etiopski car Hajle Selasije je zbačen sa vlasti. U Adis Abebu dolazi Rišard Kapušćinski sa željom da ispiše priču o tom padu, ali i o decenijama vladavine Hajla Selasija. Da bi uspeo u tome, on prikuplja desetine svedočenja bliskih Selasijevih saradnika, prenoseći ih docnije u knjizi „Car“. Pred nama se odvija nezamisliva priča o jednom usponu, godinama krajnje čudne vladavine, ali i kasnijeg pada.
Žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Možda je najbolje reći da je „Car“ svojevrsna mešavine novinske reportaže i eseja. Baš kao i slučaju stvaralaštva beloruske nobelovke Svetlane Aleksijevič, pred nama su brojne ispovesti donete u svom izvornom obliku, sjedinjene sa autorovim komentarima i klasifikacijom. Izborom da o ličnosti Hajla Selasija govore oni koji su ga najbolje poznavali, Rišard Kapušćinski čini sjajnu stvar. Najpre, pred nama su svedočenja iz prve ruke, ali i prikaz šta pokornost jednom tiraninu stvara od njegovih podanika: „To je izgledalo neverovatno svim uglednicima, jer smo mi imali poslušan, pokoran, pobožan narod, nimalo sklon pobunama, a tu – kažem – bez ikakvog razloga – pobuna! U našem običaju pokornost je najvažnija stvar (…)“
Rišard Kapušćinjski, jedan od najznačajnijih poljskih novinara i pisaca dvadesetog veka, rođen je u gradiću Pinjsk. Za vreme studija istorije počinje da se bavi novinarstvom. Proslaviće ga reportaže sa Dalekog istoka, zahvaljući kojima će otići u Afriku. U njoj je kao dopisnik, sa manjim prekidima, proveo nekoliko decenija. Izveštavao je i iz Južne Amerike, kao i iz bivših zemalja Sovjetskog Saveza. Književnu afirmaciju su mu donele knjige reportaža „Hristos sa karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Svetsku slavu mu donosi knjiga „Putovanja sa Herodotom“. Dobitnik je niza poljskih i internacionalnih priznanja za književnost i novinarstvo.
„Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar je više voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivni kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju, ne bi znao od koga da traži pomoć, na čiju dobrotu i mudrost da računa“, govori jedan od dvorjana Hajla Selasija, označavajući tako jedan od načina izgradnje kulta ličnosti. Hajle Selasije ga je sproveo do krajnjih granica. Suštinski, on je napravio bolesno društvo koje je isključivo zavisilo od njegove volje. U ime te volje brojni podanici činili su bizarne, neretko i čudovišne stvari koje su se protivile ne samo moralu, već i zdravom razumu. Najgore od svega, što sjajno vidimo u ovoj knjizi, oni čak i po padu Hajla Selasija ne vide ništa loše u tome. Oni su činili ono što im je naređeno, kao u slučaju Ajhmana, a lik cara, tiranina, ostaje neupitan čak i kada se razotkriju sva njegova nepočinstva. U ovoj sjajnoj knjizi Rišarda Kašušćinskog se pokornost zlu, podjednako i samo zlo, predstavlja na izuzetan način. Isto tako i jedini način da se tom zlu suprotstavi, što predstavlja najveći strah svakog tiranina i autokrate: „Da, počeo je da misli, a moram da ti objasnim, prijatelju, da je mišljenje u ono vreme bilo bolna nedoličnost, čak mučna defektnost, i svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, nikad nije zanemarivao staranja da ih čuva od te nedoličnosti i defektnosti.“

Naslov: Car
Autor: Rišard Kapušćinjski (1931-2007)
Prevela: Ljubica Rosić
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2018
Strana: 162

Pročitajte i prikaz knjige „Ebanovina” Rišarda Kapušćinskog

Slučaj Arnolfini – Žan-Filip Postel

Jedna od najvećih draži umetnosti – suštinski: ono što je izdvaja od drugih ljudskih delatnosti, pre svega zanatskog umeća – ništa je drugo nego svojevrsna mističnost. Sam nastanak jednog umetničnog dela je kroz vreme zadobio gotovo magičnu dimenziju. Za to je dovoljno pomenuti reč inspiracija. Ukoliko je etimološki razložimo (in + spiro), njeno doslovno značenje je ubacivanje duha, čitajte: nadahnuća, u samog umetnika. Tako se u najvećem broju religija verski spisi posmatraju kao plod božjeg nadahnuća. I to doslovno. Pisci – bili to starozavetni proroci, evanđelisti ili prorok Muhamed – su samo puki objekti koji bogu služe za prenošenje poruka. Slično mišljenje, i to kod dobrog dela ljudi, važi i za umetnike. Oni su objekti koji usled nadahnuća ili ispiracije donose na svet nešto što je mnogo više od njih. Samim tim, čin umetničkog stvaranja postaje neka vrsta mističnog čina. Odakle ovo mišljenje proizilazi nije teško odgonetnuti. Umetnički talenat, pogotovo onaj koji volimo da označavamo kao genijalnost, izmiče našem razumu. Zašto je, banalizovaćemo ovo pitanje, Leonardo da Vinči tako slikao ili zašto je Marija Kalas tako pevala? I zašto, zaboga, mi ne možemo tako da slikamo i pevamo? Najjednostavniji odgovor je zato što su rođeni sa tim talentom. I tu već slede pitanja: ko im taj talenat daje, da li su ga oni nasledili, od čega on zavisi? Odgovori na ta pitanja ne postoje. Čak je i Frojd tu zastao, govoreći da je psihoanaliza nemoćna da odgonetne koren umetničkog stvaranja. Suštinski, nećemo pogrešiti ako kažemo da je talent datost. Ono šta ćemo uraditi sa njim je već druga stvar. Možda je to najbolje izrazio Stiven King u knjizi „O pisanju“ govoreći da je od lošeg pisca nemoguće stvoriti osrednjeg. Od osrednjeg je nemoguće, isto tako, stvoriti dobrog pisca. Jedino što je moguće je da se od dobrog stvori odličan pisac. I to je verovatno i suština čitave priče. Ako uzmemo da je dar, ili nadahnuće, svojevrsna mističnost, proces nastanka jednog umetničkog dela – razume se, dobrog – proizilazi iz velikog rada. Pre nego što je naslikao dela kojima se i danas divimo, Leonardo da Vinči je proveo silno vreme u skiciranju predmeta, izučavanju ljudske anatomije, a slikanje jednog dela mu je nekada uzimalo i godine rada. Isto važi i za Nižinskog, verovatno najčuvenijeg baletskog igrača svih vremena. Razume se, tu nije kraj. Dobar umetnik, pogotovo onaj koji poznaje tajne zanata, u svojim delima će ostaviti svojevrsni mistični trag, iako to možda neadekvatno zvuči, koji će kasnije generacije nagoniti na razmišljanje i domišljavanje, neretko i na sumnju. Nekada to može biti otvorenost kraja kao kod Dostojevskog. Može to biti specifični baletski izraz u slučaju Nižinskog. Ili tajni trag na slikama, setimo se samo Leonarda, koji će vekovima izazivati pažnju. O jednom takvom tragu Žan-Filip Postel je napisao sjajnu knjigu.
Van Ajkova slika „Portet Arnolfinijevih“, nastala davne 1434. godine, smatra se za jedno od najistaknutijih umetničkih dela svih vremena. Veština likovnog izraza, Van Ajkova inovativnost i osećaj za detalj, sve to privlači pažnju vekovima. Podjednako i zagonetnost same kompozicije, ponajviše ogledala na slici u kom se vide naslikani likovi. Upravo ti likovi, još tačnije izostanak jednog lika, privlače pažnju Žan-Filipa Postela koji kreće u izučavanje slike detalj po detalj. To izučavanje će ga odvesti do neočekivanih otkrića.
„Gledati, gledati ponovo, gledati stalno, samo tako i možemo videti“, reči su Žan-Martena Šarka, oca moderne neurologije, koje autor uzima za moto knjige. To je i možda i najbolji način da se ona opiše. Pažljivo posmatrajući Van Ajkovu sliku, autor pronalazi zagonetan detalj koji je vekovima promicao pažnji brojnim istraživačima. Polazeći od tog detalja kao osnovne premise, Žan-Filip Postel kreće u ponovno ispitivanje slike, vodeći čitaoce kroz priču o njenom nastanku, vekovima tumačenja, ali i kroz ekspertizu detalja predstavljenih na njoj. Gotovo je to detektivska potraga koja rezultira neočekivanim zaključcima. Ono što se mora zameriti odlazi na račun srpskog izdavača. Odluka da se reprodukcije Van Ajkovih slika štampaju crno-belom tehnikom, pogotovo reprodukcije detalja slika bitnih za sam sadržaj knjige su bezobrazluk teške vrste. A ni to nije najgore. Pojedine reprodukcije su prenete u lošoj rezoluciji, pa to još više kvari kompletan utisak.
Žan-Filip Postel je radio kao lekar u Parizu do 2014. godine. Debituje 2016. sa knjigom „Slučaj Arnolfini“ koja je zadobila veliku čitanost u Francuskoj, a u međuvremenu je prevedena na nekoliko jezika.
„Slika je svima poznata; seća je se svako ko ju je bar jednom u životu video. Odmah pobuđuje divljenje zbog načina izrade i zbog nečeg bezvremenskog u sebi: zbog nekog daha, ritma. O slici se mnogo pisalo. Ali šta god da su o njoj rekli, nešto tajanstveno opstaje: dok je posmatramo, nalazimo se u istoj situaciji kao i čitalac detektivskog romana kome fali poslednje poglavlje“, piše Žan-Filip Postel u ovoj knjizi. Toj detektivskoj potrazi za poslednjim poglavljem on posvećuje opsežno istraživanje predstavljeno u ovoj knjizi. Žan-Filip Postel je pomno proučio mnogobrojne izvore, Van Ajkovu biografiju i sve to umešno predstavio kroz svojevrsnu detektivsku priču. Naravno, ona nije suština. U biti ove knjige je divljenje Van Ajkovom delu, ali i našoj zapitanosti i čudnovatosti kada se susretnemo sa njegovim delom. Šta nas to zapravo privlači umetnosti? Zašto joj se toliko divimo, da se vratimo na početak, pokušava da odgonetne Žan-Filip Postel, stvarajući ovu knjigu i u isto vreme nudeći moguće rešenje. Koje je samo moguće, što je i srž umetnosti. U umetnosti nikada ne postoji konačni odgovori: „Sve na to navodi, ali ništa to ne dokazuje. Pošto smo razotkrili mnoge zamke, dolazimo do krajnje tačke na kojoj možemo samo da slici priznamo njenu mističnost.“

Naslov: Slučaj Arnolfini
Autor: Žan-Filip Postel (1951-)
Prevela: Jelena Mijatović
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 140

U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

O pisanju – Stiven King

„Poeziju će pisati svi“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića. Kako se čini, oni su ostvareni u današnjici. Svi pišu, i to ne samo poeziju. Nema boljeg dokaza za ovu tvrdnju od broja objavljenih književnih dela. Primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji, zemlji sa tri puta više stanovnika od sadašnje Srbije, godišnje je objavljivano oko dvadeset romana. To se najbolje vidi po delima koja su konkurisala za NIN-ovu nagradu. Danas je ta brojka deset puta veća, i to u zemlji koja je triput manja (čak i u ovoj „pandemijskoj“ godini izašlo je preko dvesta romana). U čemu je stvar? Pojava novih tehnologija, baš kao i osnivanje brojnih izdavačkih kuća, tu je i samizdat, omogućili su jednostavnu i jeftinu „proizvodnju“ knjiga. Bez mnogo truda i sa relativno malim novcem svako može da izda svoje delo. Sve je to rezultiralo poplavom šunda i potpuno bezvrednih dela. Ili je možda obratna situacija u pitanju. Možda nam je ova hiperprodukcija pored mora budalaština donela isto toliko i dobrih dela, pogotovo onih prevedenih, mada se to odnosi i na domaću književnost. Naravno, niko se ne bi bunio da u današnjim izdavačkim kućama sede urednici sa strogim kriterijumima kakvi su bili u prošlosti. Ali, u isto vreme, niko ne bi želeo – ako je iole pri čistoj svesti, razume se – da dobar deo knjiga bude zabranjen ili cenzurisan zbog političkih razloga, kakav je u prošlosti često bio slučaj. Isto tako, mnoštvo dobrih književnih dela sada ima zaista ima priliku za objavljivanje usled većeg broja izdavačkih kuća, što ranije nije bio slučaj. Naravno, tu je i druga strana medalje, hiperinflacija šunda. Samo što i tu postoji vrlo jednostavan lek. Probirljivost. Umesto trošenja vremena na lamentiranje o smaku svih vrednosti, u ovom slučaju kukumavčenja u šta se pretvorila književna scena, možda ne bi bilo loše nešto učiniti da se to stanje popravi. Zamislite samo kako bi svet izgledao, ne samo u ovom slučaju, kada bi umesto neprestanog lamentiranja o smaku svih vrednosti uradili nešto da promenimo svet na koji se žalimo. Razume se, za to je potreban trud, a dozlaboga dosadno lamentiranje o opštoj propasti ne zahteva baš ništa sem pravedničkog uživljavanja u ulogu žrtve koje opravdava životnu inertnost. Ali da se vratimo na stvar i na naš trud da promenimo svet. Ponekad to može biti i biti malena stvar. U ovom slučaju je to trud da se pročita jedna knjiga.
Pisana sada već davne 2000. godine, knjiga „O pisanju“ predstavlja svojevrsnu mešavinu autobiografske proze i saveta za pisanje. Tako u prvom delu knjige, nazvanom CV, Stiven King predstavlja svoj život. Kingovo odrastanje u krajnjoj oskudici, kasnija životna borba, nezadovoljstva, prvi književni uspesi, ali i iskušenja (među kojima su teška zavisnost od alkohola i stravična saobraćajna nesreća) zadobili su izuzetno predstavljanje. U drugom i trećem delu knjige, „Kutija za alat“ i „O pisanju“ Stiven King se posvećuje savetima za pisanje.
Pre nego što neko grakne, a takvih će sigurno biti, zašto bi uopšte čitali saveta o pisanju koje je napisao pisac šund literature, treba reći sledeću stvar. Stiven King je jedan od najtalentovanih pripovedača današnjice. Izbor žanrova u kojima piše, podjednako i hiperprodukcija njegovih dela, mogu biti diskutabilni, ali to ne menja činjenicu o njegovom talentu. Uostalom, da se uverite u to dovoljno je da pročitate njegove novele sabrane u knjigu „Godišnja doba“ (Booka, 2015). Na kraju, za to je i dovoljna ova knjiga. Suvereno nas vodeći kroz svoj život, Stiven King ispisuje sjajnu priču o književnom usponu. U isto vreme, odajući „tajne zanata“, King daje izuzetne savete onima koji žele da se poduhvate pisanja govoreći šta je to ono zapravo: „Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak u njega.“
Stiven King sasvim sigurno predstavlja najveće ime savremene žanrovske literature. Rođen je u američkoj saveznoj državi Mejn, gde i danas živi. Po završenim studijama predaje u nekoliko škola, ali ga taj posao ne ispunjava. S vremena na vreme objavljuje kratke priče, koje mu postaju glavna preokupacija. Objavljivanje prvog romana „Keri“ (1974) proslavlja Kinga i označava početak izuzetne književne karijere. Sledi preko šezdeset dela, prodatih u neverovatnom tiražu od preko 350 miliona primeraka. Za svoj rad dobio je desetine priznanja, od kojih je najveće Nacionalna književna nagrada (2003). Po njegovim romanima i pričama snimljeni su brojni filmovi, dovoljno je pomenuti „Isijavanje“, „Zelenu milju“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Mizeri“… Veći deo Kingovih dela preveden je na srpski jezik (kod izdavača „Alnari“, „Vulkan“ i „Booka“).
„Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište priča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplove do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad se pojave“, ispisuje King u ovom delu. Suštinski, King ne veruje u velike priče i ljudske sudbine, pogotovo one naše, koje moraju biti ispričane. Zašto bi, zaboga, nekoga zanimale vaše životne dogodovštine i intimna osećanja, sem ako niste Knausgor, razume se? To je samo jedna Kingova lekcija. Tu su i lekcije o stilu, upotrebi prideva i priloga, metaforama, prvim i drugim „rukama“ pisanja, saveti kako da predstavite svoje delo i da pronađete izdavača… Tu je i verovatno najbitnija stvar, priča o tome šta zaista predstavlja pisanje. I tu se polako vraćamo na početak, na priču o literarnoj hiperinflaciji. Ova knjiga predstavlja sjajan vodič za sve one koji žele da se okušaju u pisanju. Na prvom mestu, to je postavljanje pitanje da li ste vi uopšte za to. Ukoliko je odgovor potvrdan, ova knjiga će vam pomoći u tome. A čak i ako ni ne pomišljate na ovu avanturu, knjiga „O pisanju“ će vam pomoći da prepoznate zaista vredno književno delo. Kad tu „lekciju“ naučimo, otrcano kukumavčenje na propast svih vrednosti i more šunda biće potpuno deplasirano. U tom moru moći ćemo da pronađemo ono što zaista vredi, i tad će „smeće“ postati potpuno nebitno. Pomoć u tome nam može pružiti ova sjajna Kingova knjiga.

Naslov: O pisanju
Autor: Stiven King (1947-)
Preveo: Vladan Stojanović
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2018
Strana: 280

Pročitajte i prikaz Kingovog romana „Dalas ’63“

Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

O tiraniji – Timoti Snajder

Iako će ove reči verovatno delovati čudno, demokratija nije najbolji politički sistem zato što je zaista najbolja nego zato što apsolutno ne poseduju nikakvu konkurenciju. Ili još tačnije, da parafraziramo Čerčila, demokratija je najmanje loš politički sistem od svih koji postoje. Njena primena je nešto sasvim drugo. Isto tako i njena popularnost. Po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja čak i u najrazvijenijim evropskim zemljama dobar deo ljudi sanja o autokratiji. Primera radi, to je skoro trideset posto Nemaca. Po nekim anketama čak 70 posto stanovnika Srbije smatra da demokratija nije valjano političko uređenje. U čemu je problem? Odgovor leži u primeni demokratskih načela, ili možda još bolje rečeno – same demokratije. Ona po svojoj suštini predstavlja jednu od najplemenitijih, ako ne i najplemenitiju ideju u istoriji ljudske civilizacija. Demokratija je mogućnost da sami odaberemo kakav život želimo da živimo, sledstveno tome i da odaberemo ko će u naše ime upravljati državom u kojoj živimo. I u čemu je onda problem? Možda najviše u tome što se to gotovo nikada ne dešava. Današnja demokratija je pre oligarhija nego istinska demokratija. Po klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, oligarhija je oblik vladavine u kojoj se sve poluge vlasti nalaze u rukama privilegovane manjine. Zar to danas nije slučaj u gotovo svim zemljama sveta? Pogotovo u ovom delu sveta. Nesmenjivost političkih elita, njihovo višedecenijsko trajanje, sjedinjeno sa silnim mešetarenjima, ali i populističkom koketerijom iza koje se krije smrad diktature, sve je to slika današnje demokratije. Ta slika je dovela do pada poverenja u demokratiju, onog priželjkivanja autokratije sa početka teksta, i to pod paskom da će poslovična „čvrsta ruka“ rešiti stvar. Taj problem je posebno izražen na ovim prostorima. San o nekadašnjem lepom životu u Jugoslaviji sukobio se sa tranzicionom stvarnošću donevši gotovo opšti žal za prošlim vremenima. Jedini je problem što su ljudi koji sada žale za Jugoslavijom nekada bili ljudi koji su tu zemlju uništili. Nema boljeg dokaza za to od izbora 1990. godine. Na njima su sa ubedljivom većinom pobedile ratnohuškačke stranke i još bitnije stranke koje su zagovarale uništavanje pređašnjeg društvenog sistema. Samo primera radi, jedina stranka koja se zalagala za opstanak Jugoslavije u nekadašnjem obliku je dobila nešto više od jednog posto glasova. Tako dolazimo do potpune apsurdnosti. Ljudi koji danas kukaju za Jugoslavijom nekada su svojim glasovima, docnije i postupcima, srušili tu zemlju. A to je i suština čitave priče o demokratiji. Posledice demokratskog izbora mogu da nas bole ukoliko su one pogrešne. Kao što bi nas još više bolela odluka o odbacivanju demokratije. To nam sjajno pokazuje Timoti Snajder.
Nastala 2016. godine, odmah po neslućenom usponu populističkih političara, knjiga eseja „O tiraniji“ Timoti Snajdera pokušava da nas podseti čemu populizam vodi. Još više autokratske težnje političara, one koje uvek utiru put tiraniji. Ispisujući „dvadeset pouka iz dvadesetog veka“ Timoti Snajder nam u isto daje istorijsku lekciju, ali nas i podučava kako da izbegnemo ponavljanje istih grešaka.
„Život je politički ne zato što svet mari kako se vi osećate, već zato što reaguje na ono šta radite“, ispisuje Snajder. Priču o upravo tim našim delima, ništa manje i posledicama tih dela, on donosi u ovoj knjizi, i to neprestani preplet priče o istorijskih događajima i naše svakodnevnice. Knjiga „O tiraniji“ može da se posmatra kao svojevrsna istorijska studija, ali i kao praktični vodič kroz politički život. Još bitnije, iako je ona upozorenje na moguću opasnost koja se nalazi pred nama, ona je u isto vreme i poziv na promenu, pobunu protiv onih koji žele da nas odvedu u ponor. Razume se, ta promena uvek mora da krene od nas samih. Kako sam Snajder kaže: „Neko mora. Lako je slediti. Možete se osećati čudno kad kažete ili uradite nešto različito. Ali, bez te nelagodnosti nema slobode.“
Timoti Snajder, jedan od najistaknutijih savremenih američkih istoričara, je rođen u Ohaju. Posle završenih studija istorije i političkih nauka počinje njegova univerzitetska karijera. Trenutno je profesor istorije na Univerzitetu Jejl. Njegova dela su doživela brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji je po knjizi „Krvava prostranstva“, kapitalnoj studiji o istoriji terora u dvadesetom veku (knjiga je dostupna u hrvatskom prevodu u izdanju „Frakture“). Dobitnik je desetina nagrada za svoj naučni rad.
„Evropska istorija dvadesetog veka pokazuje nam da društva mogu da se upropaste, demokratije propadnu, moral da se uruši, a obični ljudi da stoje nad jamama smrti s puškama u rukama. Dobro bi nam danas poslužilo da razumemo zašto“, piše Timoti Snajder u ovoj knjizi. I zaista, postoji li odgonetka te propasti? One dobro poznate priče o običnim i normalnim ljudima koji su „iznenada“ pomahnitali i postali bestijalne ubice i manijaci. Postoji. Timoti Snajder nam to kroz čitavu knjigu pokazuje. To je najpre prikaz našeg ličnog pada koji se naposletku pretvara u pad celog društva. Kako sam Snajder kaže: „Tiraniji se predaješ kada odbacuješ razliku između onoga što želiš da čuješ i onoga što je zaista slučaj. Ovo odbacivanje stvarnosti može da se oseti kao prirodno i prijatno, ali ishod je vaša propast kao pojedinca i, na taj način, urušavanje svakog političkog sistema (…)“ Istina u takvom društvu prestaje da bude bitna, isto tako i lična odgovornost. Prepušteni smo stihiji, vrlom autokrati, uskoro i diktatoru, kom predajemo ceo naš život. A to se nikad ne završava srećno. Istorija dvadesetog veka nam je to najbolje pokazala. Da se vratimo na početak, još tačnije na priču o demokratiji. Timoti Snajder nam u ovoj knjizi šta je joj alternativa, podjednako i šta je to zapravo demokratiji i šta zaista znači njeno odbacivanje. Ništa manje i kako se suprotstaviti onima koji demokratiju pervertirano pretvaraju u njenu suprotnost, tiraniju. Ova knjiga je sjajan putokaz kako da to izbegnemo.

Naslov: O tiraniji
Autor: Timoti Snajder (1959-)
Preveo: Jason G. Mark
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 101

Jesmo li čudovišta – Filip David

Baš kao i u mnoštvu drugih stvari, najbolje je poći do Biblije. Ali je pre toga neophodna manja digresija. Iako mislimo, ili barem dobar deo nas misli, da živimo u sekularnom društvu, podjednako i svetu koji je za sobom ostavio verski atavizam, to opet ne znači da su religiozni postulati, ništa manje i religijska učenja, postali nebitni. Najpre, i dalje ima poprilično vernika, koliko istinskih to je već drugo i znatno komplikovanije pitanje, ali je tu i ono što volimo da zovemo istorijsko sećanja. Naša civilizacija, pre svega evropska, počiva na učenjima i postulatima judeo-hrišćanstva. Moderna filozofska misao izvire iz učenja hrišćanskih filozofa i teologa (dovoljno je pomenuti samo blaženog Avgustina ili Tomu Akvinskog). Ne razlikuje se ni literatura, а o ostalim granama umetnosti tek ne treba trošiti reči. Zašto je ovo bitno? Ponajviše zato što se neka naša shvatanja, iako to možda nikako ne želimo da priznamo, oslanjaju na religiozna učenja. U ovom slučaju je to pitanje kolektivne krivice, prvi put zabeležene u biblijskoj knjigi Postanja. Posle prvorodnog greha, kako ga teologija naziva, bog proteruje Adama i Evu iz raja, osuđujući ih na život prepun patnje. I ne samo to, njihovi potomci, to jest svi ljudi, na sebi nose beleg krivice. Hrišćanstvo to menja, tako što Isus „uzima“ na sebe taj greh i oslobađa ljude krivice. Ali tu nije kraj. Hrišćanstvo ne ukida kolektivnu krivicu. Naprotiv. Novi „krivci“ su Jevreji, i to zato što su ubili Hrista. Poprilično apsurdna teorija mora se reći. Isus je, baš kao i svi njegovi učenici, bio Jevrejin. Ali, baš kao i uvek, ko mari za činjenice. Učenje velikih teologa, ne treba zaboraviti i svetaca koji se i danas u crkvi slave, prepuno je otrovne mržnje prema Jevrejima. Za to je dovoljno pogledati spise Jovana Zlatoustog i Kirila Aleksandrijskog. Sam Kirilo Aleksandrijski organizuje jedan od prvih progona Jevreja. Sve je to rezultiralo silnim progonima Jevreja kroz istoriju, koji su se završili holokaustom. Upravo je holokaust doneo novu kolektivnu krivicu. Sada nemačku. I pitanje da li su svi Nemci krivi za pokolje Jevreja. Na sreću, u novije vreme kolektivna krivica je odbačena kao zlokoban koncept. Krivi mogu biti samo pojedinci, i to isključivo za dela koja su počinili. Jedini problem je šta raditi sa onima koji su te pojedince podržavali i omogućili im da počine te zločine. Mogući odgovor je pojam kolektivne odgovornosti. O njoj sjajno piše Filip David.
Knjiga „Jesmo li čudovišta“ donosi niz eseja. Tako u prvom delu knjige Filip David govori o političkim i društvenim prilikama tokom devedesetih godina, pokušavajući ne samo da progovori o dželatima i njihovoj krivici, već i o tome kako su oni uspeli da učine ono što su učinili. Drugi deo knjige „U ogledalu devedesetih“ je svojevrsni dnevnik Filipa Davida, kako ga on sam naziva „Izveštaj sa mesta nesreće”. Na samom kraju knjige, u trećem delu „Jevrejske teme“, Filip David piše o jevrejskom identitetu kroz priču o jevrejskim piscima, ali i pokušava da progovori o žrtvama holokausta.
Ispisani u vremenu velikih previranja (knjiga je prvi put objavljena 1997), ovi eseji pokušavaju da odgonetnu koren zla i silnih nesreća koje su zadesile Jugoslaviju tokom devedesetih godina. Polazeći od svakodnevnice, stvarnih događaja i prilika, Filip David je stavlja u, možda ćemo upotrebiti neadekvatan izraz, univerzalni kontekst. Priča o ratnim zločincima, političarima i narodu koji ih podržava biva sagledana iz jedne potpuno nove perspektive. To je pokušaj dubinske analize, potkrepljene pozivanjem na velike mislioce, ali i na istoriju koja je prethodila ovim događajima. Sjajna je slika propasti jednog društva, nažalost propasti koja i dalje traje: „Strah se širi, dalje podstreka mržnji, parališe otpor prema nasilju. Strah od suseda stvara etnički čista područja. Ovde demokratija postaje sinonim za opštu nesigurnost. Politički izbori očekuju se kao dolazak sudnjeg dana. Svaka pomisao na promenu vlasti prikazuje se kao pretnja raspadom društva. Izborni slogani ne počivaju na obećanjima boljeg života, nego na apokaliptičnim upozorenjima o totalnom krahu ako pobede oni drugi.“
Filip David, jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na ovim prostorima, je rođen u jevrejskoj porodici u Kragujevcu. Posle završenih studija dramaturgije radi kao filmski stvaralac. Najplodniju saradnju je ostvario sa Mirkom Kovačem i Lordanom Zafranovićem. Autor je nekoliko zbirki priči, romana, kao i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je najznačajnija jugoslovenska i srpska priznanja, među kojima su NIN-ova i Andrićeva nagrada.
„Nasilje i nepravda idu ruku podruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije, dobijaju zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano ali neumitno preobražavamo se u čudovišta“, piše Filip David u ovoj knjizi. I pokreće pitanje kolektivne odgovornosti. Krivice ne, ona je uvek individualna. Samo što ti krivci nisu iznikli sami od sebe, pogotovo ne krivci na najvišim mestima. Iza njih uvek stoji narod, još tačnije najveći deo pripadnika jednog naroda. Filip David u ovoj sjajnoj knjizi eseja govori o tom „narodu“. Kakvo je to ludilo koje je opčinilo toliko ljudi? Zašto su svi ti ljudi podržavali nasilje, zlo i silne zločine? Ili su ćutali, puštajući zlo da ostvari ono što je zamislilo. Suštinski, ko je kriv? Vođe i izvršioci zločina ili narod koji im je to omogućio, što direktnom podrškom, što ćutanjem i posledičnim pristajanjem na zlo. Za Filipa Davida su krivi zločinci, ali su u isto vreme odgovorni i oni koji su im to dopustili. Kroz ovu knjigu eseja on to sjajno pokazuje, ali nas i podučava da nikada više ne dopustimo da se takvo zlo ponovi. Iako se ono, na nesreću, uvek ponavlja: „Pozivanje na vlast, na vođu, zaklanjanje iza ideologije, nacije i vere kao vrhovnih autoriteta, upravo svedoče o sindromu moralne dezintegracije, etičkog rasula.“

Naslov: Jesmo li čudovišta
Autor: Filip David (1940-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2019
Strana: 177

Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Prva asocijacija na pomen reči revolucija sasvim sigurno su metež, veliki sukobi i neretko krv. Ipak, revolucija nije samo to. Štaviše, najuspešnije su one revolucije koje ne liče na revolucije. Najpre zato što revolucije po kojima merimo vreme neslavno propadaju. Tako je Oktobarska revolucija pojela samu sebe, baš kao i ona jugoslovenska. Da se ne priča tek o Francuskoj revoluciji koja se naposletku pretvorila u veliki teror. Istorija nas uči, samo na nesreću ta istorija nema dobre učenike, da se ideali, pogotovo oni izraženi u borbenom otporu, gotovo po pravilu pretvaraju u svoju suprotnost. One, pak, druge revolucije su znatno uspešnije. Prva takva velika revolucija je poljoprivredna. Šta je njena suština? Ljudi u neolitu počinju da uzgajaju useve što u potpunosti menja paradigmu tadašnjeg života. Ništa manje i istoriju naše civilizacije. Odbacujući nomadski život, ljudi se ukorenjuju na jednom mestu i stvaraju osnov za izgradnju naselja. Još bitnije, znatno lakše prehranjivanje ostavlja prostor za stvaranje i imaginaciju. Suštinski: ono što čoveka čini čovekom. Takvih revolucija je bilo i u budućnosti. Upotreba pluga u poljoprivredi, kasnija primena hemijskih preparata i ništa manje ukrštanje poljoprivrednih kultura su omogućili lako dostupnu hranu većini ljudi. Koliko je to značajno govori ogroman broj gladnih u prošlosti i silne smrti usled velikih gladi. Setimo se samo one u Irskoj. Ništa manje nije bitna ni industrijska revolucija koja je postavila temelj za urbani život. Ona druga industrijska revolucija je izrodila borbu za radnička prava. Da nje nije bilo možda bi i dalje radili po dvanaest sati dnevno i trpeli gazdin bič više nego što ga trpimo danas. Digitalna revolucija nam je omogućila pristup neverovatnoj količini informacija i olakšala do krajnosti komunikaciju. Sve su to revolucije koje su nas nepovratno promenile, a da ih gotovo nismo ni svesni. Takav slučaj je i sa naučnom revolucijom. Čovek je odbacio dotadašnja verovanja, ponajviše ona u kojima sve zavisi od više sile, i uzeo stvar u svoje ruke. Galileo, Kopernik, Njutn, Ruso, Darvin i mnoštvo drugih naučnika su postali lučonoše novog doba. Među njima je i lik Frojda, čoveka koji je napravio svojevrsnu revoluciju. Po prvi put u istoriji naše civilizacije ljudska osećanja i htenja izlaze na svetlost dana i poprimaju sasvim novo značenje. Ono o čemu se pre samo šaputalo postaje predmet mnogobrojnih istraživanja, ništa manje i tema za brojne umetnike. O tim umetnicima progovora Bora Ćosić.
Eseji sabrani u knjizi „Povest o Miškinu“ su posvećeni neženjama u istoriji literature devetnaestog i dvadesetog veka. Ništa manje i književnim likovima koji brak posmatraju kao svojevrsnu smrt. Od naslovnog kneza Miškina, preko Valtera Benjamina, Kafke, Prusta, Ničea, Kjerkegora, Bruna Šulca, pa sve do Andre Žida, Bora Ćosić tka priču o tome „kako raskinuti zaruke“. Na sreću, ona se na tome ne završava. Ova knjiga nam otkriva nutrinu junaka, ali ništa manje i duh vremena, onog vremena koje je Frojdova „revolucija“ nepovratno promenila.
„Jer u evropskom rasulu, misaonom, intelektualnom i duhovnom, ovo je glavna stavka, žudeti i hiniti nešto što na pola puta do realizacije postaje odbojno, neprivlačno i smrtonosno opasno“, piše Bora Ćosić u ovoj knjizi i možda najbolje određuje suštinu svojih junaka. To su ljudi koji su zarobljeni na sredomeđi između htenja i delovanja. Misaono bogati, a praktično gotovo idioti. Takav „idiotizam“ je u središtu Ćosićevog interesovanja. Ono što je najbitnije, to Ćosićevo interesovanje je predstavljeno sa nenadmašnom erudicijom, gotovo neverovatnom za našu literaturu. Stotine knjiga, ništa manje i pisaca, nalaze svoje mesto u „Povesti o Miškinu“. Pred nama je izuzetna slika literature dvadesetog veka i priča o mestu intelektualca i umetnika u novijoj istoriji naše civilizacije: „Da li je to onaj naum mladih Evropljana (…), koji ne mogu da podnesu dosadu i sami sebe, te u njima samo je žudnja da od nečeg pate? Mi smo bolesni, naša pluća ne funkcionišu, a osim toga ne funkcionira ništa u nama i između nas, mi smo ovde, a tu ne bi trebali da jesmo, te to što jesmo, pokušavamo da opravdamo kroz pismenu radnju, a šta se kroz pismenu radnju uopšte može opravdati, ako boga znate!?“
Bora Ćosić, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih, a usled neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, drami, zbirki priča i pesama, knjiga eseja i memoarske proze.
„Freudova nauka bila je eksplozija koju je građansko društvo, učtivo i uglađeno, priredilo samo sebi kao jedan od velikih društvenih udara i kao znak od kojeg počinje neko novo računanje vremena po temi mentalnih i ostalih događaja što se u čovekovoj glavi odvijaju“, ispisuje Bora Ćosić. Pored naslovnog kneza Miškina – junaka nastalog pre Frojda, mada se čini junaka tako frojdističkog – Ćosić u ovoj knjizi predstavlja Frojdovu „decu“. Ljude, umetnike u ovom slučaju, satkane od neuroza, labilnosti i trajnog pomanjkanja svake sigurnosti. I u isto vreme, ljude koji su stvorili dela koja po svojoj vrednosti predstavljaju nešto najznačajnije što nam je novovekovna civilizacija dala. Priča o neženjama je samo pokretač, ono mnogo bitnije je šta stoji iza te miškinovske trajne onesposobljenosti za svakodnevni život. I u tome je srž ove knjige. Ako je uzimate samo da biste sladostrasno uživali u masnim pričama o „ludim“ umetnicima, odmah je batalite. Toga u ovoj knjizi nema. Pred nama je „istorija duše“, priča o vremenu koje je „Frojdova revolucija“ nepovratno promenila. I ništa manje izuzetna knjiga eseja o nesreći ljudskog posrtanja: „Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena.“

Naslov: Povest o Miškinu
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 353

Pročitajte i prikaz knjige „Doručak kod Majestica“ Bore Ćosića