Pas i kontrabas – Saša Ilić

„Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva“, piše Danilo Kiš u „Savetima mladom piscu“. Upravo ove rečenice određuju moć, ništa manje i značaj literature. U čemu je stvar? Najpre u tome što je literatura pored brojnih uloga u istoriji naše civilizacije, imala i onu korektivnu. Još preciznije rečeno, literatura je kroz čitavu istoriju naše civilizacije ukazivala na ono što ne valja upravo kroz tu sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Razume se, bilo je i suprotnih primera, umetnika koji su bili branitelji “prinčeva”. Evo samo jednog primera. U vreme najvećih progona u Sovjetskom Savezu, Maksim Gorki sa mnoštvom pisaca, među kojima su bili Iljf i Petrov, Boris Piljnjak i Aleksej Tolstoj, polazi u Gulag na izgradnju Belomorskog kanala. I to sa zadatkom da opeva mudrost sovjetskog režima. Čovek koji se nekada borio za jednakost svih ljudi i socijalnu pravdu, postao je klovn koji ispeva himnu režimu koji satire milione ljudi. U tom užasnom tekstu Maksim Gorki piše da je Belomorski kanal, čitaj: Gulag, primer „uspešne rehabilitacije neprijatelja proleterijata“. Gorki ne staje na tome. On priče o smrti zatočenika na izgradnji kanala odbacuje kao gnusne laži, iako je sopstvenim očima video stradanje i smrt brojnih ljudi. Da budemo u potpunosti precizni, bila je to smrt dvesta hiljada ljudi, kako piše Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“. Upravo ova dva pisca najslikovitije predstavljaju ono o čemu je pisano na početku ovog teksta. Maksim Gorki će i pored nesporno velikog književnog dela ostati upamćen kao moralna gnjida koja je podržala zločine neslućenih razmera, pored podrške ludilu Gulaga tu je i njegov poziv na progon homoseksualaca, dok će Solženjicin ostati upamćen kao čovek koji se suprotstavio ludilu. I što je još bitnije, Solženjicin će ostati zapamćen kao čovek koji je razotkrio to ludilo. Što je i suština priče o „korektivnoj“ ulozi literature. Pisac mora – ne mora naravno, ali ako to ne učini postaće moralna gnjida kakvi su bili Hamsun ili Selin – da se suprotstavi zlu, da progovori o onome o čemu se ne govori, da razotkrije laž koja je postala opšteobavezujuća istina. Da se usprotivi vladajućim ideologijama i prinčevima, kako je pisao Danilo Kiš. Baš to pokušava i Saša Ilić u romanu „Pas i kontrabas“.
Godina je 2016. U kovinsku ludnicu sproveden je Filip Isaković na lečenje. Kroz brojne reminiscencije nižu se epizode iz njegovog života, koliko one ratne, Filip Isaković je devedesete proveo na ratištu, još više slike života nakon rata i umetničke karijere. Sve je to sjedinjeno sa boravkom u kovinskoj bolnici. Filip Isaković se nalazi između dva pola. S jedne strane je doktorka Sibinović koja pokušava da ga izleči pomoću lekova i terapije kojoj je cilj brisanje nepoželjne prošlosti, a sa one druge Julijus, nekadašnji psihijatar, sada pacijent kovinske bolnice i nepomirljivi neprijatelj metoda doktorke Sibinović. Baš u toj borbi odrediće se sudbina i nastavak života Filipa Isakovića.
Saša Ilić je napisao roman koji pleni silinom svog pripovedanja. Ogromni vremenski razmak u epizodama romana, one se nižu od početka veka pa sve do sadašnjice, nadovezuju se na predstavu brojnih gradova i mesta. Preko Kovina, Beograda, Budimpešte i Zagreba, pa sve do Đenove, Saša Ilić nas suvereno vodi kroz ovoj roman. Baš to mnoštvo stvari o kojima se pripoveda je u isto vreme najveća vrednost romana, ali i ono što dovodi do njegovih mana. Još preciznije rečeno, kao da je mnoštvo tema, mesta i opisanih događaja išlo nauštrb psihologizacije junaka romana. To je najpre njihovo karikaturalno predstavljanje. Oni su ili dobri ili loši. Sredine nema, baš kao ni psiholoških nijansi, koje bi junake romana „očovečili”. Tu je i onaj večiti „fokalizacijski“ problem srpske literature. Ilićevo pripovedanje, u ovom romanu je to govor iz prvog lica, očas sklizne u govor sveznajućeg pripovedača, što nikako ne bi smeo da bude slučaj.
Saša Ilić je debitovao sa zbirkom priča „Predosećanje građanskog rata“. Slede zbirke „Dušanovac. Pošta.“ i „Lov na ježeve“, kao i romani „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“. Osnivač je i urednik književnog podliska „Beton“ koji je izlazio do 2013. godine. Saša Ilić trenutno piše za „Peščanik“. Njegova proza je prevedena na nekoliko jezika, a za svoje književno stvaralaštvo je dobio niz istaknutih priznanja. Među njima je i nagrada „Borislav Pekić“, kao i NIN-ova nagrada za roman „Pas i kontrabas“.
Pišući ovaj roman, Saša Ilić ne krije svoje moralne i političke pozicije. Štaviše, čini se da je ovaj roman ništa drugo nego romaneskna obrada upravo tih političkih pozicija. Suštinski, vrlo legitimna stvar. I u ovom slučaju, izuzetno uspešno izvedena stvar. Kroz priču o ratnom veteranu Filipu Isakoviću, Saša Ilić nam pripoveda o čoveku koji se raspada posle rata, da parafraziramo Dušana Vasiljeva. Još više o sistemu koji ne želi da se sukobi sa samim sobom i sa sopstvenim gresima. Sistem je to koji je prvo uništio ljude, a sada želi da se to zataška i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Takvom pokušaju se Ilić u ovom romanu oštro suprotstavlja: „I nije ludilo bilo u fokusu, već čovek uplašen od zajednice koja ga je proglasila ludim“. Upravo taj otpor sistemu koji ždere ljude („Ugasili su plamen u meni“, kako govori jedan Ilićev junak), je i najveća vrlina ovog romana. I još bitnije, otpor prema tom sistemu je bespoštedan. Na Ilićevoj meti su podjednako i jugoslovenski komunistički političari i komesari, i zahuktali nacionalni propovednici, i umetnici, i vojnici, i obični službenici, i nevladine organizacije, i licemerni predstavnici „zapadnog“ sveta. Ilić odbija da ćuti o zlu koji je počinjen tokom ratova devedesetih. Da li će se to nekome dopasti, to je već sasvim druga stvar. Ali Saša Ilić je odlučio da ne ćuti. Iz te odluke je nastao roman koji i pored određenih mana predstavlja delo koje pleni silinom svog pripovedanja i kompleksnošću tema koje se pokreću u njemu.

Naslov: Pas i kontrabas
Autor: Saša Ilić (1972-)
Izdavač: Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019
Strana: 304

Moja borba, šesti tom – Karl Uve Knausgor

Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.

Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083

Pročitajte i prikaz prvog toma „Moje borbe“

Požuda – Elfride Jelinek

Jedna od misli koje su napravile svojevrsni preokret u istoriji naše civilizacije je sasvim sigurno i uvodna rečenica čuvenog Šopenhauerovog dela „Svet kao volja i predstava“. Ona glasi: „Svet je moja predstava“. Iako ova rečenica možda deluje kao otkrivanje tople vode, to nikako nije slučaj. Ponajviše zato što Šopenhauer pravi otklon od dotadašnjeg shvatanja čovekove prirode. Hrišćanstvo, baš kao i gotovo sve religije, naš razum, sledstveno tome i naš moral, posmatraju kao božji dar. Isto to čini i Kant samo kroz filozofski koncept o kategoričkom imperativu. Najjednostavnije rečeno, naši svetonazori, ništa manje i naši moralni izbori, su nešto što već posedujemo u sebi. I baš zbog toga je ova misao Šopenhauera toliko bitna. Ona našu predstavu u svetu, a samim tim i naš moral, ne posmatra kao datost, već kao nešto što zavisi od nas samih. Još bitnije, po Šopenhaueru naša predstava o svetu nikako ne može objektivna, ona je uvek subjektivna. A ta subjektivnost, ma koliko mi želeli da ona bude samo naša, dobrim delom zavisi i od spoljnih faktora. Najpre je to podložnost tuđim uticajima, ali i okolnostima vremena u kom živimo. O manipulaciji tek da se ne priča. Samo jedan primer. Judeohrišćanska civilizacija, i ne samo ona, je kao jedan od svojih osnovnih postulata postavila svetost života. „Ne ubij!“, izričita je zapovest. Suštinski, ova zapovest se smatra za vrednost samu po sebi. Još preciznije, ta zapovest je, kako to većina misli, nešto što nas čini ljudskim bićima. Ipak, ta zapovest se u zavisnosti od prilika vrlo lako može zaobići. Tako je, da uzmemo najočitiji primer, ubistvo u ratu. Ili smrtna kazna. Opšti princip, svetost života u ovom slučaju, ipak nije toliko opšti princip i vrlo lako ga je zaobići. Isti slučaj je i sa, što je i naša tema, odnosom prema drugim ljudima. Suština Isusove misli, kasnije i moderne civilizacije, je u jednakosti svih ljudi. „Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima“, čuveno je Isusovo “zlatno pravilo”. Uzgred, gotovo ista misao je prisutna u svim religijama. Kako niko od nas sigurno ne želi da mu drugi ljudi nanose zlo, ova misao je ništa drugo nego poziv na dobrotu prema svim ljudima. I svi će sa ovom mišlju složiti. Štaviše, verovatno će sanjati o njenom ostvarenju. Samo što je gotovo nikad neće primeniti. Naprotiv. Svedok tome je istorija naše civilizacije. Ništa manje i naša svakodnevnica. O baš toj svakodnevnici Elfride Jelinek je napisala izuzetan roman.
Glavna junakinja romana „Požuda“ je supruga jednog direktora. Direktor je gospodar svog sveta. Koliko svoje žene, ništa manje i radnika koji rade u njegovoj fabrici za preradu papira. Uloge su strogo podeljene, pogotovo one rodne: „Ženama se obećava raj samo ako svojim muževima i deci umeju da zgotove raj na zemlju i lepo ga začine“ , i nema mesta nikakvoj izmeni. Gospodar ima pravo da svojim robovima, ponajviše svojoj ženi, radi šta god hoće. I to kroz čitav roman i čini.
Ne otkrivajući tačno vreme u kom se radnja romana dešava, savremenost je to svakako, ništa manje i mesto, znamo da je to samo naselje u podnožju Alpa, Elfride Jelinek kao da namerno želi da zaobiđe određenost jednog vremena ili prostora. Takva je i fabula romana. Nje, suštinski, gotovo i da nema. Ako želimo da budemo u potpunosti tačni, to je samo jedna slika koja se neprestano ponavlja. Slika je to ljudskog bića, u ovom slučaju direktora, koji od drugog ljudskog bića, svoje supruge, pravi roba. I to kroz bestijalno seksualno nasilje. Mučnost ovakvog sveta je još veća zbog dobrovoljnog pristanka žrtve na takav svet. I ništa manjeg pristanka na takvu podelu uloga: „Žene u svojim nadama žive od sećanja, muškarci, pak, od trenutaka koji im pripadaju i koji, ako ih brižljivo sakupljaju, mogu da se pretvore u gomilicu vremena koja, takođe, pripada njima.“
Elfride Jelinek je rođena u Štajerskoj. Odrasta u Beču, u kojem studira teatrologiju, istoriju umetnosti i muzike. Debituje sa knjigom „Svi smo mi mamac, bejbi!“ (1970), posle koje sledi niz romana i pozorišnih drama. Izborom tema, ništa manje i stilom, Elfride Jelinek pravi svojevrsnu prekretnicu u modernoj nemačkoj književnosti. Za svoje književno stvaralaštvo Elfride Jelinek je zadobila najznačajnija evropska i internacionalna priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 2004. godine.
Elfride Jelinek u „Požudi“ tka priču koja svojom univerzalnošću prevazilazi okvir jednog vremena. Priča je to o moći nad drugim ljudima. Koliko moći direktora nad svojom suprugom, suštinski: muškarca nad ženom, podjednako i moći čoveka nad drugim čovekom. I to ponajviše kroz odnos direktora prema svojim radnicima. Ništa manje i kroz odnos koji država ima prema svojim podanicima. Nižući mučne epizode satiranja čoveka od strane drugog čoveka, Elfride Jelinek stvara sliku paklenog sveta. Onog u kom su ideje o jednakosti i vrednosti svih ljudi pervertirano pretvorene u svoju suprotnost. A opet sveta koji se deklarativno zaklinje u te vrednosti. Elgired Jelinek taj svet ogoljava, predstavljajući ga u svoj svojoj grozoti. I možda na baš taj način ukazuje na mogućnost popravke. Vidite li šta smo napravili od sveta u kom živimo, kao da Elfride Jelinek sve vreme uzvikuje. I u isto vreme nas pita da li zaista želimo da živimo u takvom svetu.

Naslov: Požuda
Autor: Elfride Jelinek (1946-)
Prevela: Sanja Karanović
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 229

Arhipelag za drugi život – Andrej Makin

Odgovori će biti poprilično raznoliki, ali čisto eksperimenta radi pokušajte da odgovorite na pitanje šta je to što nas suštinski čini ljudima? Razum je to, svakako. Ništa manje i naša slobodna volja. Podjednako je to i dostojanstvo. E sad pokušajte da ove odgovore stavite u kontekst našeg svakodnevnog života. Koliko je naša volja zaista slobodna? Da li zdravorazumski prosuđujemo? I, ne i manje bitno, šta nam zaista znače dostojanstvo i sloboda? Suštinski, šta bismo pre izabrali? Život u kom smo materijalno obezbeđeni ili život u kom imamo slobodu? Odgovor će, najčešće, biti ona prva opcija. I to nije ništa novo. Kroz čitavu istoriju naše civilizacije sloboda i dostojanstvo su bili na slaboj ceni. Pripadnost rodovskoj zajednici, kasnije naciji ili određenom društvu, uvek su pretpostavljali odricanje od lične slobode. Sopstvena volja je, skoro po pravilu, predavana vođi, onom „izuzetnom“ pojedincu koji je upravljao našim životima. Naša porodica, naše pleme, naša nacija i naposletku naša država je uvek bila bitnija od nas samih. Ovakvo shvatanje je svoj vrhunac doživelo u nacističkoj Nemačkoj. Amblematični primer je Ajhman, čovek koji je „samo izvršavao naređenja“. Apsolutno je nebitno što su ta naređenja bila monstruozna, on je morao da ih izvrši zato što mu je to država naložila. Suština je, da skratimo čitavu priču, da se u ime nečeg većeg od nas samih, bila to država, nacija ili bog, čovek odriče svog dostojanstva i slobode. Naravno, to odricanje je neretko plod niskih pobuda. Niko to nije bolje izrazio od Česlava Miloša. On u knjizi „Zarobljeni um“ pojmom ketman označava intelektualce koje su se zarad materijalnih benefita dobrovoljno odrekli svoje slobode. Razume se, sa osećanjem moralne superiornosti, jer je to odricanje bilo samo pritvorno. Zar i mi to ne činimo danas? Šta je to nego pristajanje na život u duboko nepravednom i neslobodnom svetu? I da ponovimo još jednom pitanje sa početka ovog teksta. Šta nas to čini ljudima? Da li smo slobodni? Znači li nam šta naše dostojanstvo ili je ono postalo samo fraza? I, ono što je i najbitnije, da li su društva u kojima živimo slobodna? Ako nisu, da li ćemo se pobuniti protiv njih? I kako to? Sva ta pitanja pokreće Andrej Makin u sjajnom romanu „Arhipelag za drugi život“.
Glavni junak ovog romana, Pavel Garcev, nalazi se na odsluženju vojnog roka u Sovjetskom Savezu početkom pedesetih. On je jedan do vojnika koji su zaduženi za isprobavanje novog nuklearnog oružja. Ipak, sve se menja kada Garcev biva raspoređen u odred kom je dat zadatak da uhvati odbeglog zatočenika iz Gulaga. Sa vojnicima, među njima su čekista, bivši robijaš i jedan oficir, Pavel kreće u poteru koja će mu izmeniti život.
Andrej Makin je izatkao savršeni roman iz kojeg god ugla da ga posmatrate. Sjajna fabula, ona koja može da se podvede skoro kao vestern (u ovom slučaju: istern) u kom se traga sa odmetnikom, samo je prvi sloj romana. Iza te sjajno vođene radnje skriva se nešto mnogo značajnije. To je priča o Sovjetskom Savezu, ništa drugo nego poprilično mučna skaska o ponoru u koji totalitarizam odvodi svoje podanike. Koja je cena slobode, kao da se Makin sve vreme pita. I dokle je čovek spreman da ide da je dosegne? Najpre kroz shvatanje sveta onakvog kakav on zaista jeste: „Da, varati, lagati, udarati, pobediti. To je ljudski život. Neko dete bi se začudilo: čemu sve to? U ovoj lepoj tajgi, pod nebom punim zvezda. Odrastao čovek se ne čudi, on nalazi objašnjenje: rat, neprijatelji naroda… A kada to postane zaista nepodnošljivo, pričaju ti o Bogu, o nadi!“
Andrej Makin spada u red najznačajnijih francuskih i evropskih pisaca današnjice. Od detinjstva raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog Saveza emigrira u Francusku u kojoj doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani su prevedeni na srpski jezik.
Stvaralaštvo Andreja Makina je najbolje okarakterisati kao najdublju himnu ljudskom dostojanstvu. Baš kao i u svim svojim romanima, Makin se ne obazire na ideologije i države. Njemu one kao da uopšte nisu bitne, izuzev onda kada te države i ideologije svojim delovanjem urušavaju ljudsku slobodu i dostojanstvo. Baš to je i slučaj sa „Arhipelagom za drugi život“. U njemu je data slika čoveka koji ponovo spoznaje svoju ljudskost. I to tako što odbija da drugom čoveku uskrati ljudskost. Makinov junak se ne bori za državu, za pobedu ideologije ili vere kojoj pripada, on pokušava da spase svoju ljudskost i dostojanstvo. I to tako što će se boriti za dostojanstvo drugog čoveka. Ništa manje i kroz odricanje od sveta koji je tu ljudskost pokušao da pokori i uništi: „Njihov svet me se nije ticao, jer je to samo bila igra, a ja više nisam bio igrač. Da bi čovek igrao, trebalo bi da želi, da mrzi, da se plaši. Ja više nisam imao te karte u rukama. Bio sam slobodan…“

Naslov: Arhipelag za drugi život
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2019
Strana: 151

Pročitajte i prikaz Makinovog romana „Žena koja je čekala“

Nevidljivi čovek – Ralf Elison

Jedna od onih sasvim sigurno opšteprihvaćenih teorija je i teorija o čoveku kao društvenom biću. Njena suština, ponovićemo je i pored toga što je ona verovatno poznata i poslovičnim dživdžanima na grani, je da čovek ne može da funkcioniše, ili barem to funkcionisanje donosi velike posledice, ukoliko se on ne nalazi u društvu drugih ljudi. Niko to nije bolje izrazio od Džona Dona: „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“. Problem već nastupa kada pokuša da se odredi čemu to zaista čovek pripada. I ko su ti ljudi bez kojih je naš život besmislen? Ukoliko sklonimo na stranu porodicu i bliske ljude, ostaju velike grupacije. Najveće su religije. Za većinu njih, pripadnici religije čiji smo mi članovi su naša braća. Suština je u ekskluzivitetu pripadnosti određenom verskom pokretu, što posledično dovodi do nipodaštavanja ljudi koji pripadaju drugim religijama. Neretko je to na metafizičkoj ravni, ponajviše u obećanju budućeg života. Najprostije rečeno, spasiće se samo pripadnici naše vere, dok oni „drugi“ sasvim sigurno odlaze u pakao. Druga ravan je naš svakodnevni život. Zabrana braka sa pripadnicima drugih vera je najčešća manifestacija, ali ne manjka ni ostalih. Neretko poprilično ekstremnih, toliko da je dozvoljeno ubistvo, ili zlostavljanje, inoveraca. I nije to samo prisutno u islamskim zemljama, to je srž i, recimo, moderne mržnje prema migrantima. Ukoliko razgrnemo dimne zavese straha od porasta nasilja i ekonomske propasti, suština je neprihvatanje onoga što je drugačije. Pored pripadnosti određenoj veri, sveprisutna je i privrženost naciji, koja funkcioniše vrlo slično kao religija. Naravno, postoje i druge pripadnosti. Može to biti pripadnost određenoj rasi, ništa manje i grupaciji koja je određena svojim seksualnim opredeljenjem. Neretko je i određenje po našim interesovanjima, tome i silna udruženja filatelista, ljubitelja esperanta ili pak obožavalaca nekog pevača. Isto tako, što je i naša tema, ta pripadnost može biti i posledica naše vere u određene ideje. Suština komunizma je, da uzmemo najočitiji primer, bila u brisanju svih nacionalnih i verskih razlika i ujedinjavanju ljudi na osnovu njihove želje za pravičnom raspodelom resursa i bogatstava. Suština čitave priče je da se ljudi otkako postoji naša civilizacija okupljaju u određene grupacije. Ipak, da li se tako gubi nešto? I da li nas ta pripadnost zaista ispunjava i donosi nam dobro? O svemu tome pripoveda Ralf Elison u čuvenom romanu „Nevidljivi čovek“.
Junak ovog romana je mladi crnac sa juga Amerike. Školovanje na crnačkom koledžu, koje je za njega predstavljalo najveći životni dar, biva iznenadno prekinuto. On je izbačen sa koledža zato što je jednom belcu „pogrešno“ predstavio stvarnost. Nevidljivi čovek, junak ovog romana, polazi u Njujork. Poslovi, oni na kojima će uvideti realnost užasnog postupanja sa radnicima, biće smenjeni ponudom jedne političke organizacije da postane njen član. I ne samo to, junak ovog romana postaje jedan od njenih vodećih ljudi. Sve dok ne uvidi da je njegovo delovanje plod ogromne manipulacije.
Pripovedačka veština Ralfa Elisona je nešto što se retko sreće. Od prve stranice ove knjige mi smo ubačeni u pakleno grotlo ludila našeg sveta, predstavljeno sa zapanjujućim intenzitetom i nenadmašnim pripovedačkim talentom. Ralf Elison nam ne daje ni tren predaha. Slika užasa spoljnog sveta se nadovezuje na sjajnu predstavu unutrašnjih preživljavanja junaka, izatkanih toliko vešto da nas svaka rečenica ovog romana u isto vreme i fascinira i boli. Kada se na to nadovežu razmišljanja junaka romana, sve te silne digresije o prirodi naših društvenih i političkih odnosa (kakva je, recimo ova misao: „Kada padnu sve granice, sloboda ne postaje samo spoznaja nužnosti, već i spoznaja mogućnosti.„) dobija se izuzetan roman.
Ralf Elison, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u crnačkoj porodici u Oklahomi. Započinje studije na čuvenom afroameričkom koledžu, ali ga i brzo napušta. Seli se u Njujork, gde će živeti do smrti. Bio je simpatizer komunističke partije, ali je napušta razočaran. Sve te teme će pronaći mesto u romanu “Nevidljivi čovek”. Objava ovog romana izaziva svojevrsnu književnu revoluciju. Dok je za jedne ovaj roman bio u najmanju ruku svetogrđe, drugima je “Nevidljivi čovek” predstavljao istinsko remek-delo. Za ovaj roman Elison dobija prestižnu Nacionalnu književnu nagradu, a „Nevidljivi čovek“ postaje jedna od najznačajnijih američkih knjiga dvadesetog veka. Za života je Ralf Elison objavio samo još jednu knjigu eseja. Posthumno su objavljeni njegova zbirka priča „Let kući“ i roman na preko dve hiljade strana „Tri dana pre pucnja…“
„Nevidljiv sam, shvati to, prosto zato što ljudi neće da me vide. Kao da su oko mene ogledala od tvrdog stakla koja daju izobličene slike, poput glava bez tela, koje ponekad gledate u cirkuskim predstava. Kad mi se primiču, oni vide ono što me okružuje, vide sami sebe ili plodove svoje uobrazilje – bilo šta, samo ne mene“, piše Ralf Elison na početku ovog romana, određujući suštinu svog junaka. To je nevidljivost. Koliko je to posledica njegove boje kože, to je još više pripadnost određenoj grupi. Ralf Elison opisuje život čoveka kojem je pripadnost rasi, kasnije i političkoj organizaciji, uskratila individualnost. To je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Baš kao što je i vidljiva manipulacija velikih grupa, još preciznije vođa tih grupa, koje svojim članovima u ime svetlih i velikih ideja uskraćuju svaku ljudskost. Čovek više nije čovek. On je samo maleni šraf u velikom mehanizmu. Još tačnije, nevidljiv. Iz te rasne, ali i političke nevidljivosti Ralf Elison u ovom romanu izvlači jednog čoveka, ponovo ga tvoreći čovekom. I u tome je srž ovog bez preterivanja remek-dela. Baš kao i u otporu usrećiteljskim, da citiramo Pekića, ideologijama, religijama i političkim grupacijama koje u ime viših ciljeva uništavaju ono najvrednije što posedujemo. Našu ljudskost.

Naslov: Nevidljivi čovek
Autor: Ralf Elison (1914-1994)
Preveo: Predrag Šaponja
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2015
Strana: 521

Bunker patka – Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović

Istorija na Balkanu je poprilično varljiva stvar. Jednoga dana ona može biti jedno, sutradan već nešto sasvim drugo, a za prekosutra valjda ni ne treba trošiti reči. Nigde to nije vidljivije nego u udžbenicima istorije. Uzmite, samo primera radi, udžbenike istorije, uglavnom su to oni za sedmi i osmi razred osnovne škole, i pogledajte kako se slika nedavne prošlosti menjala kroz vreme. Tako je, recimo, tokom socijalističke Jugoslavije fokus bio na partizanskim ofanzivama i bitkama. Pređašnja istorija, ponajviše Prvi svetski svet, je bila usputna stvar, toliko da je ona zauzimala samo jednu stranicu. Ta slika se preokrenula tokom devedesetih. Umesto partizanskih ofanziva, mesto su zauzele bitke iz Prvog svetskog rata, a narodnooslobodilačka borba je otišla u onu Krležinu „ropotarnicu povijesti“. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Smena političkih i društvenih sistema na ovim prostorima je uvek praćena velikom čistkom. Sve što je postojalo pre sadašnje vlasti je apsolutno nepotrebno. Štaviše, sve je to bilo zlo, neprirodno i užasno. Pravi život tek kreće od nas. Samo što i tu postoji paradoks. Potreban je kakav-takav istorijski kontinuitet da bi se opravdalo sadašnje vreme. Kako je skorašnja istorija otišla na smetlište, treba pronaći neku bolju i lepšu prošlost. U našem slučaju je to bio povratak u period pre Drugog svetskog rata. Promena imena ulica tokom devedesetih je bila prvi znak. Ivo Lola Ribar je nestao sa beogradskih ulica, baš kao i Sava Kovačević. To prelazi i u grotesku, što smo videli u nedavnom pokušaju da se Stjepan Filipović zameni sa nekakvim ustaškim fudbalerom. Heroji, prosto, nisu više bili bitni. Sve to prati fantazijsko vraćanje u prošlost. Kao primer mudrosti i političke dalekosežnosti uzima se Nikola Pašić koji dobija veliki spomenik u Beogradu i trg. Iako je on, suštinski, verovatno jedna od najvećih baraba u našoj istoriji. Za primer vrline se uzimaju i bitange kao što je Vlada Ilić, predratni industrijalac i gradonačelnik Beograda, čovek koji je u svojim fabrikama držao robovsku dečju radnu snagu. Za uzor najvećeg noblesa, gotovo pa savršenog životnog stila, uzimaju se kič romani Mir-Jam. Predratni period je doživeo svojevrsnu rehabilitaciju, postajući neka vrsta fantazijskog Diznilenda u kom je sve bilo mnogo bolje i divnije. Još preciznije rečeno, sve bi bilo sjajno samo da nisu došle proklete komunjare koje su sve uništile. Ali, bez brige, mi ćemo to ispraviti. Svemu ovome su svedoci brojne knjige, ništa manje i televizijske serije i filmovi, čija je radnja smeštena u ovom periodu. I baš zbog toga je bitna pojava drugačijih knjiga o ovom istorijskom periodu, kakva je sasvim sigurno „Bunker patka“.
„Bunker patka“ nastavlja tačno tamo gde je stao „Bunker swing“ (ukoliko se odlučite za čitanje ova dva romana, krenite prvo od „Bunker swinga“). Nakon američke avanture, čudna porodica stamene Anđelke Vajs i njenih muških sadruga Trička, Žarka i Braše se vraća u kraljevinu Jugoslaviju. Naseljavaju se u sremskom selu Krčedin, gde prave vino i gaje konoplju. I, razume se, na tome ne staju. Tričkove muljavine i saradnja sa nemačkim kontroverznim biznismenom, takvih je izgleda uvek bilo, ništa manje i raznoraznim špijunima, promeniće sudbinu ove čudne porodice. Da sve bude još gore, bliži se rat.
Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su napisani izuzetan roman, sjajnu sliku života u predratnoj Jugoslaviji. Odlična istorijska rekonstrukcija nadovezuje se na ništa manje živopisni govor junaka ovog romana. Skoro je to suluda mešavina sremačkog govora sa Tričkovim torlačkim jezičkim akrobacijama. Dodajte tome i brojne engleske reči, preostale iz američkog života, i dobićete pravi jezički galimatijas. Onaj u kom se autori ovog romana sjajno snalaze darujući čitaocima salve istinskog smeha.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo devet nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo je nagrađena sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Branko Mlađenović je sa Mirjanom Đurđević napisao romane „Bunker swing“ i „Bunker patka“. Autor je i brojnih humorističkih napisa u „Mojoj krmači“ tokom devedesetih. Bavi se vinogradarstvom i živi u Krčedinu.
Iza prvog sloja romana, izuzetne duhovitosti i ništa manje sjajno vođene radnje, stoji još jedan. To je predstava naših mentalitetskih manjkavosti. Koliko je to priča o ženskim pravima (ponajviše kroz lik glavne junakinje), to je i prikaz malograđanskog društva. Evo samo jednog primera, odnosa okoline prema čudnovatom psu, još više čuđenja i izbegavanja tog psa zato što: „(..) ima ime koje niko sem domaćih ni da izgovori ne ume, ovde se kerovi ne krštavaju, drugo, zato što ga ne vezuju, igraju se sa njime kao da je dete, a ovde se ni s decom niko ne igra.“ Pred nama je slika društva ogrezlog u malograđanštini, društva u kom politikantske igre zamenjuju život i u kom se samo čeka prilika da se drugima napakosti i učini zlo. Isto tako, ovaj roman je prikaz života buržoazije (sve te divne beogradske gospode gospojice Mir-Jam) dok veći deo naroda grca u najgoroj bedi. Podjednako i inertnosti istog tog naroda koji ne zna šta bi uopšte uradio sa sobom. Ovaj roman je sjajna slika jednog društva pred propast, ali i pokušaj da se o jednom istorijskom periodu progovori na drugačiji način. Najpre kroz istinsku predstavu tog vremena za razliku od silnih romantizacija, ali ništa manje i kroz nenadmašnu duhovitost. U tome Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, malo je reći, briljiraju.

Naslov: Bunker patka
Autori: Mirjana Đurđević (1956-) i Branko Mlađenović (1959-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 314

Pročitajte i prikaz romana „Jacuzzi u liftu“ Mirjane Đurđević

Hohštapler – Havijer Serkas

Ona sada već čuvena frojdistička borba, poznata verovatno i poslovičnim dživdžanima na grani, između Erosa i Tanatosa, još tačnije – borba između nagona smrti i života, jedna je od najvećih tema literature. Ponajviše zato što iz te borbe proizilaze i najbolje i najgore čovekove osobine. Ipak, pre nego što duže progovorimo o toj borbi, treba se vratiti u duboku prošlost. Još tačnije, treba se podsetiti jedne Aristotelove misli. On u „Poetici“ umetnost, baš kao i Platon, karakteriše kao podržavanje stvarnosti. Za Aristotela je to podražavanje i njena najveća čar. Ponajviše zato što nam umetnost preko podražavanja pruža mogućnost da bolje razumemo sebe i svet u kom živimo. Naravno, ovakvo ukazivanje nikako ne treba da preraste u didaktiku, zato što se u tom slučaju umetnost pretvara u moralisanje ili jeftini propagandni pamflet. Još češće, kič. Setite se toga kad budete čitali Lazu Lazarevića i uvideli razliku u kvalitetu između pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti“ i „Školske ikone“. Ali da se vratimo na našu temu. Literatura je od svojih najranijih početaka pokušavala da uđe u najskrivenije kutke čovekovih htenja, misli i osećanja. Još preciznije, da na svetlost dana iznese ono što je najbolje, ali isto tako i najgore u nama. Pojednako i ono što se nalazi između ta dva pola. Nigde to nije vidljivije nego u priči o varalicama. Homerova „Odiseja“ je ništa drugo nego priča o jednom prevarantu. Odisej je na večitoj razmeđi između dva moralna pola. Njegova hrabrost, pamet i požrtvovanost su nerazdeljivo povezani sa njegovom beskrupuloznošću i lukavstvom. Još jedna varalica je lik Robina Huda, dobrog razbojnika. U našem slučaju je amblematični primer Marko Kraljević. Njegova snaga i hrabrost su nerazdvojivi od njegovog lukavstva i „problematičnog“ ponašanja. Ni moderna književnost ne zaostaje za starim uzorima. Tomas Man u romanu „Ispovesti varalice Feliksa Krula“ ispisuje priču o vrsnom prevarantu. Junak romana „Baudolino“ Umberta Eka je slična bitanga i prevarant. Još jedan veliki pisac, Havijer Serksas, se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom, pokušavajući da odgonetne šta nas to fascinara kod varalica.
Glavni junak Serkasovog romana „Hohštapler“ je čuveni Enriko Marko, čovek koji je izazvao jedan od najvećih skandala u savremenoj istoriji Španije. Šta je on učinio? Najjednostavnije rečeno, Enriko Marko je iskonstruisao ceo svoj život. Borac protiv Frankove diktature, zatočenik u nacističkim logorima, večiti borac protiv društvenog i političkog zla – tako je najbolje opisati Enrika Marka. Samo što se, na njegovu nesreću, sve to ispostavlja kao velika laž. I pokreće jedan od najvećih evropskih skandala.
Kako pisati o životu čoveka čiji je život bio fikcija, Havijer Serkas se pita na početku ovog romana. I dolazi do odgovora da to mora biti dokumentarni roman, delo koje će se činjenicama suprotstaviti laži. Tako Serkas u ovom romanu piše stvarnu istoriju života Enrika Marka. A to je nimalo lak zadatak. Najpre treba razoriti ceo Enrikov život, suštinski ogoliti svaku njegovu laž. Ništa manje i odgonetnuti kako su silni ljudi poverovali u nju. Razlog za to je naša potreba za jednostavnim i lakim odgovorima zaključuje Havijer Serkas: „Kao što se već vremešna industrija zabave mora hraniti estetskim kičem, jer on konzumentu poklanja iluziju da uživa u autentičnoj umetnosti, ne tražeći zauzvrat nikakav napor koji taj užitak zahteva i ne obavezujući ga da se izloži bilo kakvoj intelektualnoj avanturi ili moralnim rizicima koje nose u sebi, nova industrija sećanja mora da se hrani istorijskim kičem koji konzumentu poklanja iluziju da zna pravu istoriju, ali iznad svega poštedevši ga ironije i kontradikcije i nemira i stida i strahota i mučnine i vrtoglavice i razočaranja koje to znanje iziskuje.“
Havijer Serkas spada u red najznačajnijih savremenih španskih i evropskih književnih stvaralaca današnjice. Posle završenih studija španske književnosti predaje na Univerzitetu u Đeroni. Debitovao je sa romanom „Motiv“ (1987) i do sada napisao niz visokovrednovanih romana i zbirki priča. Slavu mu donosi roman „Salaminski vojnici“ (Arhipelag, 2017) za koji je dobio niz španskih i internacionalnih književnih priznanja, a ovaj roman je preveden na preko dvadeset jezika.
„(…) jer je dužnost umetnosti (ili dubokog promišljanja) da nam pokaže svu složenost života, s ciljem da i mi postanemo malo složeniji, da analizira kako funkcioniše zlo, da bismo mogli da ga izbegnemo, pa čak i dobro, možda da bismo mogli da ga naučimo“, piše Havijer Serkas u ovom romanu. Što nas vraća na početak teksta i priču o ulozi umetnosti u našem životu. Još tačnije, na umetnost koja nam pokazuje dobro i zlo. Ipak, tu nastupa problem. Šta se dešava kada susretnemo zlo, kakav je slučaj sa junakom romana, koje nam je privlačno? Štaviše, neverovatno zanimljivo zlo. I šta se dešava kada počnemo da se opsesivno bavimo tim zlom? Kada otkrijemo silne nijanse koje stoje iza tog zla, još više kad počnemo da sumnjamo da je zlo u stvari zlo, kakav je slučaj sa Enrikom Markom, čovekom koji nikoga nije povredio. Naprotiv. On je bio dobar čovek koji je samo želeo da njegov život izgleda mnogo lepše i sadržajnije. A ko on nas to ne želi? Šta učiniti u tom slučaju? Havijer Serkas to pokušava da raščlani u ovom romanu. I Enrikov život, i šta je stajalo iza njegovih prevara, i kako je on uspeo da prevari toliko ljudi, i šta nas to tera da volimo varalice. U isto vreme Havijer Serkas ispisuje neverovatno zanimljivu priču o varalici ili još bolje rečeno – priču o običnom čoveku koji je prevarom hteo da postane veliki čovek i heroj: „Marko nije simbol poštenja i izuzetne čestitosti u porazu nego nepoštenja i sveopšteg beščašća. On je običan čovek, kao i svi ostali. Nema mu se šta zameriti, naravno, sem što je pokušao da se predstavi kao heroj. On to nije bio. Niko nije dužan da to bude. Upravo zato su heroji heroji: zato pripadaju zanemarljivoj manjini.“

Naslov: Hohštapler
Autor: Havijer Serkas (1962-)
Prevela: Biljana Isailović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 374