Pisac u najam – Zoran Živković

Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to jedno umetničko delo čini umetničkim delom, odgovor bi najpre bila njegova originalnost. Za razliku od masovnih proizvoda, umetničko delo podrazumeva originalnost u kreaciji, jedinstvenost koja ga deli od ostalih stvari. I to je bilo tako sve do dvadesetog veka. Tu paradigmu je nepovratno promenio Marsel Dišan. Sada već čuvena Dišanova „Fontana“, kasnije i „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija sa iscrtanim brčićima, promenili su koncept autorstva. Dišan govori da je: „Umetnost ručna izrada nekog dela, a ta izrada je plod izbora. Kad uzme neki predmet koji je u opštoj upotrebi i prikaže ga kao umetničko delo, umetnik bira, dakle, stvara.“ Ili još prostije rečeno, umetničko delo za Dišana nije više samo originalna umetnička kreacija, sada je to bilo koji predmet, pa čak i čuveni pisoar, koji umetnik svojom invencijom pretvara u umetnost. Postmoderna, podjednako i pop art, ovo pitanje još više produbljuju. Za dobar deo teoretičara, ništa manje i umetnika, originalnost je nemoguća. U svakoj kreaciji u podtekstu stoje pređašnja umetnička dela, ono što umetnika nepovratno određuje. U isto vreme se fokus sa fikcije pomera ka dokumentu. Koliko je to posledica umetničkih strujanja, neretko i pomodarstva, još više je to proizašlo iz mučnog iskustva dvadesetog veka. Naprosto, fikcija je za mnoge bila nedovoljno snažna da dočara užase „logorskog univerzuma“. O tome sjajno progovara Imre Kertes u svojim delima, ništa manje i Danilo Kiš. Stvaralaštvo Kiša je i paradigmatično za priču o originalnosti umetničkog dela. Hajka na Kiša, pokrenuta posle objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“, donela je jednu od najvećih književnih raspravi dvadesetog veka o originalnosti. U njoj je Kiš pobedio. I kada se učinilo da je autorstvo sahranjeno, onako kako je sve do skora bilo posmatrano, ostao je još jedan tabu. Pisanje iz senke. Sada već ustaljeni engleski izraz „ghostwriter“ označava osobu koja autorstvo nad svojim umetničkim delom ustupa nekome drugom. Najčešće su to autobiografije poznatih ličnosti. Primera radi, nedavno se saznalo da su memoare Hilari Klinton i Donalda Trampa napisali pisci iz senke. I ko je onda tu autor? Onaj ko ih je napisao ili oni čije ime stoji na koricama? Kako se čini, oni čije je ime na koricama. Tim pitanjem se pozabavio i Zoran Živković.
Pisac, znamo ga samo po pseudonimu Feliks koji koristi u internet prepiskama, je mislio da je pred njim sasvim običan dan. Da to uopšte ne bude slučaj pobrinuo se Piščev obožavalac koji mu u imejlu predlaže sasvim čudnovatu stvar. Obožavalac predlaže da Pisac napiše delo čijeg će se autorstva odreći. Podrazumeva se za novac. Zaintrigiran ovom ponudom, ništa manje i užasnut ovakvom drskošću, Pisac ni ne sluti šta ga sve čeka u ovom danu. Misterioznom obožavaocu se pridružuju ništa manje bizarni predlozi još jednog obožavaoca, emotivni izlivi jedne čitateljke koja je umislila da je sa Piscem zasnovala ljubavni odnos, suludi predlozi Piščevog poprilično sujetnog kolege, ali i komšinice koja je zamislila da on napiše roman o njenom umirućem psu. Pred Piscem je nimalo lak zadatak da se iskobelja iz ovog ludila.
Kako smo već navikli, Zoran Živković nam i u ovom romanu ne odaje zemlju u kojoj se radnja romana dešava, isto tako i nacionalnost svojih junaka. Priča je postavljena univerzalno, tako da se ona može odigrati u bilo kojoj zemlji. Da je takav izbor ispravan govori nam sadržaj knjige. Kroz samo prividno jednostavnu naraciju pokreću se nimalo jednostavna pitanja o tome šta je suština umetničkog stvaranja. Sve je to sjedinjeno sa sjajnom Živkovićevom duhovitošću koja neretko prerasta u grotesku. Isto tako i sa nenadmašno predstavljenim portretom jednog junaka ovog romana. To je Piščev mačak Feliks. Njegova trapavost, proždrljivost, ali i neverovatna privrženost Piscu su u ovoj knjizi zadobili odlično literarno predstavljanje.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Četvrti krug“, posle kojeg je objavio preko dvadeset književnih dela, od kojih su najpoznatije zbirka novela „Nemoguće priče“, kao i romani „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine, kao i niza srpskih i internacionalnih književnih priznanja. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Njegova sabrana dela je nedavno objavio „Zavod za udžbenike“.
Slava Zorana Živkovića u svetu, toliko da njegova dela zadobijaju sjajne recenzije u najznačajnijim svetskim magazinima i časopisima, ništa manje i nezamislivi tiraži za srpske prilike, izgleda da baš ništa ne znače našoj kulturnoj sceni. Koliko je to posledica Živkovićevog distanciranja od „nacionalnih tema“ to još više proizilazi iz sujete komesara nacionalne književnosti. Što je svakako velika šteta, najpre za našu književnost. Zoran Živković kao retko koji srpski pisac, Pekić je tu svakako bio pionir, izlazi izvan okvira „naših“ tema. Za Živkovića su standardne balkanske teme – ako istinu govorimo, gadosti – poprilično nezanimljive. Pred nama su neka druga pitanja. Šta je suština umetnosti danas? Postoji li originalnost ili je to prevaziđen koncept? Kako to izgleda pisati iz „senke“? Kakva je uloga kritike i kako funkcioniše odnos pisca i čitalaca? Živković o svim ovim pitanjima sjajno progovara u ovom romanu, pritom stvarajući književno delo koje nas svojim istančanim stilom, ništa manje i duhovitošću, odvlači u jedan sasvim novi svet. Baš kakav je taj svet i u svim Živkovićevim delima.

Naslov: Pisac u najam
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Paideia, Beograd, 2009
Strana: 126

Pročitajte i prikaz romana „Četvrti krug“ Zorana Živkovića

Advertisements

Žena u belom – Toni Morison

Jedna od onih priča, ako istinu govorimo: poprilično otrcanih fraza, koje ćete bezbroj puta čuti, i to u gotovo svakom vremenu, jeste priča o nedostatku poštovanja prema starijim od sebe. Razume se, odmah sledi nastavak kako danas ništa ne valja, kako je nekad sve bilo sjajno… Mala digresija pre nego što pređemo na stvar. Iritantnost ovih rečenica ne leži u njihovoj neistinitosti, neretko su one u potpunosti ispravne, već u podtekstu izrečenog. Ljudima koji ih izriču današnje vreme uopšte nije bitno, štaviše – oni su svesni da današnjicu nikako ne mogu da izmene. To je najčešće samo lament za pređašnjim vremenom, neretko izmaštanom Arkadijom u kojoj je sve bilo mnogo bolje. Još prostije, jeftina uteha, kao što su i ove rečenice jeftine. No, da mi pređemo na stvar. I na poštovanje starijih. Slušajući ovakve lamente, čovek bi pomislio da je u prošlosti zaista postojao raj na zemlji. Roditelji su svoju decu pravilno vaspitavali, a deca su, jelte, zauzvrat roditeljima pružali dolično poštovanje. Da li je to baš tako, to već predstavlja drugu stvar. Na prvom mestu, promenjena je paradigma vaspitanja. Umesto nekadašnje strogosti u ophođenju sa decom, sada je prisutna, po nekima, prevelika sloboda koja im se daje. Ideal pređašnjeg vremena je bio da se od deteta izgradi individua spremna za život po utvrđenim pravilima tadašnjeg vremena. Osećanja deteta i njihova sloboda izbora su bili u potpunom zapećku. Pater familijas je najbolje znao šta detetu odgovara i tu zbora, naprosto, nije bilo. Ispravnost ovakvog vaspitanja je poprilično upitna. Istorija, podjednako i literatura, nam govore o tome. Ponajviše zato je ovakvo vaspitanje dovodilo do unutarporodičnih raskola i sporova, sjedinjenih sa isto tako brojnim nesporazumima i frustracijama. I tu dolazimo do Frojda. Način na koji se suočavamo sa frustracijama u svakodnevnom životu on naziva mehanizmima odbrane. Najpogubniji je potiskivanje. Njegova suština, najkraće moguće rečeno, je u namernom potiskivanju, neretko i zaboravljanju, negativnih stvari. Razume se, to potiskivanje ne može večito da traje. Sve te potisnute stvari će doći na naplatu u budućnosti. Najčešće kroz neurozu i depresiju, ali ništa manje i kroz sukobe sa onima sa kojima imamo neraščišćene račune. Gotovo uvek su to unutarporodični odnosi. Najvidljivije je to u književnim delima. O tim sukobima maestralno govori Tomas Man u “Budenbrokovima”. Te sukobe opisuje i Krleža u “Gospodi Glembajevima”. Baš kao što to čini i Toni Morison u romanu “Žena u belom”.
Glavna junakinja romana “Žena u belom” je Nevesta. Sada već zrela žena mora da se uhvati u koštac sa samom sobom i da pronađe izlaz iz ćorskoka u koji je upala. To je na prvom mestu razrešenje odnosa sa majkom, kojoj zamera nimalo prijatno odrastanje. Isto tako, Nevesta mora da se sukobi sa odlaskom svog dečka Bukera, ali sa senima prošlosti, nepravdom koju je učinila u detinjstvu. Na tom putu samospoznaje neće se promeniti samo njen život, već i život svih ljudi koji je okružuju.
“Žena u belom” nam predstavlja stvaralaštvo čuvene spisateljice u sasvim novom ruhu. Nekadašnje fantazmagorične motive, koji su svoj najveći izraz zadobili u “Solomonovoј pesmи”, smenila je jednostavnost jezičkog izraza. Isto tako i priče. Ipak, iza te ogoljenosti se krije neverovatna kompleksnost. Toni Morison na manje od dvesta strana ovog romana uspeva da ispriča povest o jednom ljudskom životu, ali ne samo njemu. To je priča o Americi, ponajviše mestu Afroamerikanaca u njoj. Priča glavne junakinje je paradigmatična. Od odbačenosti od strane okoline i majke zbog “previše” crne boje kože, pa sve do poslovnog uspeha i bogatstva u sadašnjosti, dat je prikaz emancipatorskog puta koji su prešli Afroamerikanci u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, taj put je ostavio velike tragove, i to tragove koje određuju život.
Toni Morison spada u red najznačajnih američkih i svetskih književnih stvaralaca dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Objavila je preko deset romana, od kojih su najpoznatiji „Solomonova pesma“ i „Voljena“. Radila je kao urednik u izdavačkoj kući „Random House“, gde je učinila mnogo za promociju afroameričke književnosti. Predavala je na univerzitetu Prinston. Bila je politički aktivna, pogotovo na polju unapređenja ljudskih prava. Za svoj književni rad zadobila je niz priznanja, pomenimo samo Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta se kaže da je Toni Morison svojom vizionarskom i poetskom snagom uspela da udahne život izuzetno bitnom segmentu američke stvarnosti. Na srpskom je objavljeno sedam njenih romana (pet u izdanju „Lagune“, dva u „Platoovom“). Preminula je ove godine.
„Nisam bila loša majka, morate to znati, ali moguće je da sam svom jedinčetu ponekad nanosila bol jer sam morala da ga zaštitim. Morala sam. Samo zbog boje kože. U početku nisam mogla od tog crnila da vidim ko je zapravo ona i prosto je volim. Ali volim je. Stvarno je volim”, govori Nevestina majka u ovom romanu. Toni Morison je na neverovatan način, baš kao i u svim svojim romanima, uspela da opiše kakve posledice ostavljaju društvene i političke izopačenosti na život ljudi koji su žrtve tog ludila. Ispisujući pripovest o takvom ludilu, Toni Morison podiže spomenik svim žrtvama rasne diskriminacije. Baš zbog toga je i nedavna smrt Toni Morison izazvala toliko emotivne reakcije. Toni Morison je bila svedok, ali ne samo to. Ona je stradanju mnogobrojnih ljudi podarila ne samo večno sećanje, već i utehu. U isto vreme, Toni Morison nam je u svakom svom romanu neštedimice pružala neverovatne književne darove. Izuzetan stil, protkan emotivnim i ništa manje veličanstvenim poetskim nabojem, uvek su pratila preispitivanja onih velikih i večnih pitanja. U slučaju “Žene u belom” je to odnos majke i kćerke, suštinski priča o roditeljima i deci. I o dugovima napravljenim u detinjstvu koji neminovno dolaze na naplatu u budućnosti. Najbolje to obrazlaže Nevestina majka: “To me je naučilo nečemu što sam oduvek morala da znam. Važno je kako postupaš s decom. Jer deca to možda nikad neće zaboraviti.” Grandiozna književna karijera Toni Morison, ništa manje i svetao život, krunisani su ovim izuzetnim romanom.

Naslov: Žena u belom
Autor: Toni Morison (1931-2019)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 175

Pročitajte i prikaz romana “Milosrđe” Toni Morison

Dunav – Klaudio Magris

Već decenijama se, pogotovo u poslednjim godinama, govori o propasti Evrope. Prošlo je vreme evrocentrizma, „stara dama“ je na izdisaju, sprema se novo doba… Sve su to bezbroj puta ponovljene priče, i to iz usta uglednih profesora, ništa manje političara, ali i, kako se čini, pijačnih prodavaca i kibicera sa raznoraznih internet foruma i društvenih mreža. Neko sa strane, ne mora da to bude onaj poslovični Marsovac, bi pomislio da je u Evropi nastupio pomor, neka nova burbonska kuga. Istina je, pak, znatno drugačija. Ukoliko se statistički gleda, Evropska unija je po stopi bruto društvenog proizvoda druga najveća sila na svetu, odmah posle Sjedinjenih Američkih Država. Po indeksu humanog razvoja, koji meri siromaštvo, životni vek, kvalitet obrazovanja i zdravstva, evropske države se nalaze na samom vrhu lestvice. Još preciznije, od prvih deset najrazvijenijih država sveta – sedam se nalazi u Evropi. I u čemu je onda problem? Čemu tolika, skoro apokaliptična, buka? Odgovor leži u politici. Evropa ima dugu tradiciju međunacionalnih tenzija. Njih, naravno, ima i u drugim krajevima sveta, ali su one ili eskalirale u nedavnoj prošlosti, ponajviše posle zamešateljstva kolonijalnih sila, ili su, pak, te tenzije minorne. Istorija Evrope je, kako se čini, istorija beskrajnih i, ništa manje, besmislenih sukoba. Isto tako, Evropa je i istorija mnoštva nacija, neretko minijaturnih, koje pokušavaju da izgrade svoj identitet. A ta izgradnja, da se ne lažemo, se najčešće projavljuje u sukobima sa drugim nacijama. I to je suština problema. Evropa nikako ne uspeva da se odluči između dva koncepta. Jedan je panevropski, a drugi odbrana nacionalnog identiteta. Upravo je nacionalni identitet i uzrok najvećih problema u današnjici. To je na prvom mestu pokušaj da se u vremenu globalizacije očuva nacionalni suverenitet, koji svoj najveći izraz zadobija u otporu emigraciji. Ukoliko zanemarimo dimnu zavesu, najčešće priču o emigrantima koji nam kradu poslove, ostaje strah od drugačijeg i mogućnosti promene našeg života. Taj strah je najbolje opisao Uelbek u romanu „Pokoravanje“. Na drugoj strani se nalaze stari antagonizmi i onaj večiti etnocentrizam. Da ga banalizujemo do kraja. Nemci za Srbe misle da su potpuni varvari i divljaci. Isto to Srbi misle za Hrvate. Kao što to misle i Albanci za Srbe. Ništa se ne razlikuju ni ostali narodi. Umesto da se govori o sličnostima, još više o prostoru koji nas povezuje, kao da se namerno potenciraju razlike. Tu grešku ne čini Klaudio Magris. U svom čuvenom romanu „Dunav“ on opisuje nešto što nas nerazdvojno povezuje.
Glavni junak ovoga romana je, ma koliko to delovalo čudno, jedna reka. Još preciznije, naslovni Dunav. Prateći njegov put od izvora pa sve do ušća u Crno more, Klaudio Magris stvara nenadmašnu sliku Evrope. To je na prvom mestu prikaz država, pokrajina, ništa manje i gradova kroz koje Dunav protiče. U isto vreme, ovaj roman je i priča o ljudima, kulturama, jezicima, umetnosti i literaturi koji nastaju, razvijaju se, ali i nestaju, na obalama Dunava.
Žanrovski odrediti „Dunav“ je, čini se, prava glavobolja. On je, na prvom mestu, sjajni putopis. Klaudio Magris je odlični vodič kroz skoro tri hiljade kilometara toka Dunava. Ali, „Dunav“ nije samo putopis. Ova knjiga je i zbirka vrsnih eseja, koliko o istoriji naroda čije je postajanje vezano za čuvenu reku, ništa manje prikaz političkih prilika, ali i literature koja je nastala na obalama Dunava. Da sve bude još komplikovanije, „Dunav“ je i priča o susretima sa plejadom različitih likova, koji su predstavljeni sa izuzetnim romanesknim nabojem. Čudesni hibrid – mešavina romana, putopisa i eseja – možda je tako najbolje nazvati ovo delo. I to delo ispisano od strane pronicljivog, neverovatno radoznalog i ništa manje blagonaklonog putnika: „Kretati se ipak je bolje od ičeg drugog: gledaš kroz prozor voza koji se sunovraćuje u krajolik, nudiš lice jedva primetnoj svežini koja se spušta s drveća u bulevaru, stapajući se s ljudima, i nešto protiče i prolazi kroz telo, vazduh se uvlači u odeću, tvoje ‘ja’ se širi i grči kao meduza (…).“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Prava književnost, pak, nije ona koja podilazi čitaocu, potvrđujući njegove predrasude i ubeđenja, već ona koja ga podstiče i dovodi u neprijatnosti, koja ga primorava da se obračuna sa svojim svetom i svojim ubeđenjima“, piše Magris u ovom romanu. On baš to i čini. Pišući o brojim zemaljama, još većem broju gradova, ali i naroda koji žive kraj Dunava, Magris kao da kroz ceo roman pokušava da pronađe nešto što ih povezuje. A razdvaja ih mnogo toga: česti sukobi, različitost jezika, kultura, religija… Tim, samo prividno, nepremostivim razlikama Magris ne pristupa kroz povlađivanje nacionalnim sentimentima. On traži nešto što ove narode povezuje, nasuprot svim razlikama. A to je Dunav. Reka koja se na obazire na državne granice, međunacionalne sukobe, ljudske ludosti i političke perverzije. Ona nadživljava države (kao što je nadživela Jugoslaviju, Čehoslovačku i Sovjetski savez, koji su opisani u ovom romanu), ništa manje nacije i jezike. Dunav je iznad svega toga. On je sila, baš kakva je i Evropa, koja je veća od prolaznih nacija, država, jezika, kultura… I sila koja nam, bez preterivanja, omogućuje život. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga živeti. Još tačnije, da li ćemo pokušati da ga proživimo u miru i jedinstvu sa drugima koji nas okružuju ili u večitim sukobima. Dunav nam je svakako pomoć u tome. Najbolje to obrazlaže sam Magris u ovom veličanstvenom romanu: „Dunav, pak, (…) postoji, ne nestaje, ne obećava ono što ne može da ispuni, ne napušta, protiče pouzdan i neporeciv; ne poznaje teološki rizik, ideološke perverzije, ljubavna razočaranja. Tamo je, opipljiv i istinit, i vernik koji mu posveti vlastito postojanje oseća kako ono protiče u skladnom i nerazlučivom spoju s tokom reke.“

Naslov: Dunav
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 386

Pročitajte i prikaz Magrisovog romana „Drugo more“

Veliki pad – Peter Handke

Ukoliko bismo tražili nešto što povezuje na prvi pogled potpuno nespojive društvene i političke sisteme, onda bi to sasvim sigurno bila mržnja prema sumnji. Od antičke Grčke i amblematičnog primera Sokrata, pa sve do pokušaja „odstranjivanja“ Petera Handkea u današnjici, vladajući društveni sistemi su se bespoštedno borili protiv onih koji, da malo koristimo dobro poznatu retoriku, ubacuju klipove u točkove naše „divne“ stvarnosti. Zašto je to tako? Pa, najpre, zato što se gotovo svaki društveni i politički sistem zasniva na poverenju. I to na poverenju da vladajuća kasta čini dobro. U demokratskim društvima se upravo preko tog poverenja, ili njegovog izostanka, dolazi ili silazi sa vlasti. Slično je i u tiranijama. Iako se vlast održava kroz strah, neophodno je, ipak, podanike uveriti da svet u kom žive nije nepravedan. U suprotnom, sledi revolucija. I eto najlakšeg mogućeg odgovora zašto vlastodršcima smeta sumnja. Ona urušava poverenje. Naravno, sumnja ima bezbroj svojih izraza. Najčešće je to kritičko preispitivanje stvarnosti, koliko svojih ništa manje i stavova ljudi kojih nas okružuju. Može to biti i ispitivanje ispravnosti religijskih, filozofskih i političkih svetonazora. Baš to „ispitivanje“ je bezbroj puta dovelo do velikih promena. Evo samo malo primera. Sumnja je izrodila Luterovu reformaciju. Isto tako i Francusku revoluciju. Sumnja je dovela do borbe za ljudska prava, oslobađanja robova, nagrizanja patrijarhalnog društva i promene društvene uloge žene, borbe za prava LGBT populacije… Suštinski, sumnja je početni impuls koji dovodi do kasnijeg napretka. Još preciznije: trenutak u kom se shvata da stvarnost u kojoj živimo nije dobra. To je, razume se, samo jedan deo priče, najpre zato što sa druge strane sumnje stoji njen antipod. Poverenje. Isto tako i dva kolika filozofska, još više životna stanovišta. Optimizam i pesimizam. U srži ovog prvog je poverenje, sklonost da se očekuje najbolji mogući ishod. Naravno, pesimizam je njegova suprotnost. I baš kao i sumnja, pesimizam je kroz čitavu istoriju naše civilizacije bio izložen progonu. Pesimisti su, ništa se nije promenilo ni u današnjici, smatrani za mračne, ogorčene i nezadovoljne ljude. Suštinski, promašene individue. Previđa se jedino i zaboravlja koliku su korist našoj civilizaciji oni doneli. Najpre u ispravljanju grešaka, onih kojih optimizam skoro uvek previđa verujući u svetlu sadašnjost ili budućnost. Značaj pesimizma, još više sumnje, nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Petera Handkea.
Glavni junak Handkeovog romana „Veliki pad“ je Glumac. Nekada slavni umetnik pozvan je u veliki grad u kom treba da primi nagradu, ali i da glumi u novom filmu. Prateći taj dan njegovog života – od ustajanja, nevoljnog izlaska iz kuće, lutanja po šumama i predgrađima, susreta sa beskućnicima, emigrantima i policijom, pa sve do dolaska u centar grada gde Glumac doživljava nove neugodnosti – Peter Handke slika nenadmašni portret jedne propasti. Koliko je to propast glumčevog života, još više je to propast sveta koji ga okružuje.
„Pazi šta govoriš, pa makar to važilo samo za tebe. Govoriti tek tako ne znači samo govoriti tek tako, kazivanje nije samo kazivanje, reči, čak i one neiskazane, nisu samo reči“, piše Handke u ovom romanu. To je možda i najbolja odrednica Handkeovog dramskog i romanesknog stvaralaštva. Vrsni stilista (zahvaljujući Žarku Radakoviću to možemo da osetimo i u prevodu), sjajni pripovedač sa ništa manje dobrom psihološkom pronicljivošću – sve su to karakteristike koje obeležavaju Handkeovo stvaralaštvo. Ipak, ono što je najznačajnije je neverovatna Handkeova umešnost da iz sasvim uobičajenih životnih situacija izvuče maksimum. Roman „Veliki pad“ je priča o jednom običnom, ponekad i užasavajuće dosadnom životu, koji zadobija svoj smisao, ništa manje i vrednost, samo kroz sjajno Handkeovo pripovedanje.
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca, Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag na njegovo stvaralaštvo. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Užas praznine“, „Strah golmana pred jedanaestercem“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja.
Da se vratimo na početak. I na sumnju. Slava Petera Handkea u Srbiji, ali i omraza koja ga prati u skoro čitavom svetu posledica je baš te sumnje. Peter Handke je tokom devedesetih izabrao da posumnja u opštevažeću sliku sveta. I, moglo bi se reći, previše otišao u toj sumnji. Podrška Miloševiću, ništa manje i njegovim satrapima, bila je užasni moralni izbor. Ipak, i u isto vreme, to je bio otpor licemerju i manipulaciji zapadnih političkih elita i medija. Iz jedne krajnosti, Handke je otišao u drugu. Ali ako ostavimo na stranu politiku i sve kontroverze, ostaje Handkeovo umetničko stvaralaštvo. U ovom slučaju izuzetni roman, priča o jednom padu, suštinski – priča o jednoj promašenoj sudbini, ali i o promašenosti vremena u kom živimo. Handke, vrsni portretista, još bolji stilista, izuzetno nadareni pripovedač, u ovom romanu pokazuje koliko je velika moć umetnosti. Isto tako i koliko je značajna sumnja i koliko ona znači u svetu koji je prezire. Mala preporuka za kraj. Bilo da volite ili mrzite Handkeove političke stavove, svejedno da li ih smatrate za istinu ili užasna bulažnjenja, pokušajte da ih zaboravite čitajući ovaj sjajni roman. Ukoliko to učinite, pred vama će se ukazati vrsno umetničko delo, roman koji po svom stilu i temama koje pokreće zaslužuje istinsko divljenje.

Naslov: Veliki pad
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 213

Sati – Majkl Kaningem

Ono što ljudski rod, onako kako to većina ljudi shvata, deli od ostalih životinjskih vrsta je razum. Najveći izraz te naše sposobnosti je slobodna volja, koja se najčešće posmatra kao apsolut. Ipak, ograničenja postoje. Nekada su to verske, još češće moralne, običajne i društvene norme. Istorija naše civilizacije se može posmatrati u baš tom svetlu, još tačnije – ta istorija je neprekidna borbu za slobodu. Evo samo par primera: borba je to za izlazak iz okova koje nam donose organizovana religija ili politička oligarhija, borba je to za slobodnu misao, borba za oslobođenje iz ropstva, borba za ženska prava, ništa manje i borba LGBT populacije… Suština je da čovek sebe posmatra kao slobodno biće, koje svoj maksimum jedino može ostvariti u stanju potpune slobode. I to je svakako istina. Ipak, da li je apsolutna sloboda moguća predstavlja sasvim drugo pitanje. Ako verujemo u boga, sloboda je ograničena. Ponajviše zato što nam tu slobodu božanstvo daruje, ali i naplaćuje u idućem životu. Ništa manje ne zavisimo i od našeg genetskog nasleđa. Sjajan primer je priča iz romana „Midlseks“ o kojem je na ovom mestu već pisano. Naša sloboda je ograničena i istorijskim nasleđem. Primera radi, stepen naše slobode će direktno zavisiti od toga da li smo rođeni u hipi komuni, recimo, ili u amiškoj porodici. Ne treba zaboraviti ni ograničenja slobode kojа nam donosi naš život. Iako će ovo delovati paradoksalno, upravo naši slobodni izbori sužavaju i ograničavaju naše kasnije slobodne izbore. Najjednostavniji primer: ukoliko na izborima odaberemo diktatoru na onim sledećim sasvim sigurno nećemo moći da slobodno glasamo. Isto to važi i u svakodnevnom životu. U nauci, i ne samo njoj, za to se ustalio termin: efekat leptira. On označava fizički proces u kojem i neka najminornija stvar može da u potpunosti promeni velike procese. U praksi, tako je i termin dobio ime, leptirovo mahanje krilima na Tajvanu će napraviti buru na suprotnoj strani sveta. I polako dolazimo do poente. Naša sloboda, a još više naš život, su određeni našim pređašnjim izborima i postupcima. I ne samo njima. Naš život i sloboda su ograničeni slobodnim izborima ljudi koji nas okružuju i od kojih direktno zavisimo. O tome je Majkl Kaningem napisao izuzetan roman.
Godina je 1923. Virdžinija Vulf se nalazi u „progonstvu“ u Ričmondu, i to na nagovor supruga Lenarda. Godine borbe sa depresijom su najveći uzrok tome. Jedan sasvim običan dan u kom Virdžinija započinje pisanje „Gospođe Dalovej“, prima sestru u posetu i pokušava da pobegne u London je prva vremenska dimenzija ovog romana. U drugoj se selimo u 1949. godinu. Lora Braun živi u predgrađu San Fransiska. Udata je za ratnog veterana i čeka drugo dete. Čitajući „Gospođu Dalovej“ ona se sprema na beg. Treća vremenska dimenzija nas seli u 1999. godinu. Klarisa Von priprema zabavu za svog prijatelja Ričarda povodom velike književne nagrade koju je on dobio. Jedini je problem što Ričard umire od side. Ove tri priče se kroz ceo roman prepliću i doživljavaju vrhunac u furioznom finalu.
„Želeo sam da pišem o svemu, o životu koji živimo i o životima koje smo mogli živeti. Želeo sam da pišem o svim načinima na koje smo mogli umreti“, govori jedan junak Majkla Kaningema. Upravo tu priliku, tu priču o životu koji se živi i o životima koji su se mogli živeti, nam Kaningem daruje u ovom romanu. Najbitnije od svega, ti životi su predstavljeni maestralno. Iz bilo kog ugla da posmatrate „Sate“, divljenje prema literarnom, i to bez preterivanja, geniju Majkla Kaningema je zagarantovano. Izuzetna fabula i kompozicija, veština da se nekoliko ljudskih sudbina i skoro čitav jedan vek smesti na ovoliko mali broj stranica i na tako savršeni način je gotovo neverovatna. Isto tako i lakoća pripovedanja, naizgled jednostavne, a u stvari tako kompleksne i sadržajem nabijene rečenice su nešto što se retko viđa. Priliku da istinski uživamo u ovom remek-delu nam daje sjajni prevod Zorana Paunovića.
Majkl Kaningem, jedan od najznačajnijih američkih savremenih književnih stvaralaca, je mladost proveo u Ohaju i Kaliforniji. Završio je studije engleske književnosti na Univerzitetu Stenford. Debituje sa romanom „Golden States“ 1984. godine, ali ga se docnije odriče i ne navodi u svojoj biografiji. Slede romani: „Dom na kraju sveta“, „Krv i meso“, „Sati“ „Besplatni dani“ (jedini njegov roman koji nije preveden na srpski jezik), „Dok ne padne noć“ i „Snežna kraljica“, kao i zbirka priča „Divlji labud“. Slavu mu donosi roman „Sati“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu i niz književnih priznanja. Ovaj roman je doživeo izuzetnu filmsku adaptaciju. Ekranizovano je i njegovo delo „Dom na kraju sveta“. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl.
“Nije to neuspeh, kaže ona sebi. Nije neuspeh nalaziti se u ovim sobama, u ovoj koži, podsecati peteljke cvetova. Nije neuspeh, ali traži od sebe nešto više, traži taj napor, samo da se bude prisutan i zahvalan; da se bude srećan (grozna reč)“, piše Kaningem u ovom romanu. Svi njegovi junaci su sukobljeni sa istim osećajem. Ili još preciznije rečeno: oni su na sredomeđi između sadašnjeg užasa, otelotvorenog u zasićenosti, depresiji ili u bolesti, koji se sukobljava sa sećanjem na prohujalu lepotu, ali i sa mogućnošću bega u kom se sreća može ponovo pronaći. Oni moraju da se suoče sa samim sobom, da iskušaju i ponovo dosegnu slobodu. I oni to čine. Samo što će njihovi slobodni izbori promeniti ne samo njihove živote, već i živote drugih ljudi. Taj put koji se nekada proteže i decenijama Majkl Kaningem maestralno opisuje u ovom romanu. „Sati“, sasvim sigurno jedno od najznačajnijih književnih dela nastalih u poslednih nekoliko decenija, nam donose priču o krhkosti i još većoj nepostojanosti naših sudbina. Isto tako i o lepoti našeg života koja je nestalna, prolazna i retka, ali ipak toliko velika da samo zbog nje život i vredi. Najbolje to sam Kaningem opisuje: „Živimo svoje živote, činimo ono što činimo, a onda zaspimo – sve je to baš tako jednostavno i obično. Poneko skoči kroz prozor ili se utopi ili proguta pilule; više njih umre nesrećnim slučajem; a najveći broj nas, većinu, polagano proguta neka bolest, ili, ako nas posluži sreća, sâmo vreme. Samo nam ovo ostaje za utehu: tu i tamo poneki sat kada nam se čini da se naši životi, protivno svim izgledima i očekivanjima, uz prasak otvaraju i daruju nam sve o čemu smo ikada maštali, premda svi izuzev dece (a možda čak i ona) znaju da će za takvim satima neminovno uslediti drugi, daleko mračniji i teži. No ipak, eto, volimo grad, volimo jutro; nadamo se, iznad svega, nečemu većem.“

Naslov: Sati
Autor: Majkl Kaningem (1952-)
Preveo: Zoran Paunović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 174

Pročitajte i prikaz zbirke priče Majkla Kaningema „Divlji labud“

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Jedno ubistvo u Patrijaršiji – Nenad Novak Stefanović

Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“

Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324