Psi raja – Abel Pose

„Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka?“, verovatno su najpoznatije rečenice iz čuvenog Ničeovog dela „Tako je govorio Zaratustra“. Problem s njima, ako taj problem uopšte postoji, leži u njihovoj zloupotrebi od strane nacista. Ideja o natčoveku, prevladavanju čovečanskog, pre svega bolećivosti judeo-hrišćanske civilizacije, u Ničeovom stvaralaštvu je pre svega individualna stvar. Iliti još jednostavnije, kod Ničea nema ni primese ideje o nadmoćnosti jedne rase ili nacije. Ipak, užasnim izokretanjem Ničeove misle natčovek se najčešće povezuje sa nacizmom i idejom o nadmoćnosti jedne rase. Naravno, ideja o natčoveku, uostalom kao i sve ideje, nije krenula od Ničea. Kroz celu istoriju naše civilizacije prisutno je divljenje prema istaknutim ljudima koji su pravili svojevrsne preokrete, gotovo je svejedno dobre ili loše, u korenu menjajući ne samo vreme u kom su živeli, već i budućnost. Samo što već tu nastupa problem. Ako izuzmemo humanitarne radnike, dobrim delom i umetnike, najčešće su postupci tih ljudi daleko od moralnih skrupula. Suštinski, priča o njihovim životima i postupcima je pripovest o brojnim užasima, gaženju svakog morala, nekada i potpunom zlu. Uzmite za primer bilo kog velikog političara, vojskovođu, čak i verskog lidera – naravno, ako se odbace hagiografski spisi o njihovim životima – i videćete potpune psihopate, ludake i zločince, i to gotovo bez izuzetka. Šta je tu onda problem? Reći ćemo da problem leži u nemogućnosti da se ti ljudi posmatraju na takav način. Kasnijim glorifikovanjem i stavljanjem u prvi plan velikih dela koji su oni učinili njihova nepočinstva odlaze u zapećak. Naprosto, oni su ikone, a ikone su bezgrešne. Naravno, postoje i ikone – manekeni zla, možda ih je najbolje tako nazvati – tipa Hitlera, Pola Pota i slične družine, ali nama su zanimljivije ikone koje se pamte po epohalnim stvarima koje su učinili. Tu dolazi ideja o natčoveku, o kojoj smo pričali na početku. Značaj njihovih dela i promene koje doneli čine da ih posmatramo u svetlu Ničeove ideje o natčoveku. Pomiriti nekako spoznaju o njihovom značaju i svinjarijama koje su napravili čini se kao težak, gotovo nemoguć zadatak. Jedan od retkih ko uspeva u tome je argentinski pisac Abel Pose.

U središtu romana „Psi raja“ nalazi se lik Kristofera Kolumba. Prateći Kolumbov životni put, Abel Pose stvara ne samo priču o njegovom liku, već i pripovest o čitavom jednom vremenu. Tako su pred nama likovi čudnovate kraljice Izabele i njenog muža Fernanda II, španske inkvizicije, katoličkog klera, jevrejske zajednice koja se nalazi na udaru, ali i niza drugih junaka. U isto vreme, „Psi raja“ su i prikaz otkrivanja novog sveta, raja kako Kolumbo misli, ali i predstava kako raj vrlo lako može da postane pakao.

Izabravši da stvarne istorijske događaje i likove predstavi u romanesknoj formi, Abel Pose bira krajnje neuobičajeni način da to učini. To se pre svega odnosi na narativnu strategiju. Pose naraciju ne prilagođava vremenu u kom se radnja romana odigrava. Naprotiv. Veoma vešto koristeći moderne filozofske spise (pre svega dela Ničea i Hegela), pop kulturu, žargon, nekada i istorijske izvore (i to kombinaciju stvarnih i „izmaštanih“ izvora) on pravi svojevrsnu literarnu igrariju. Ista stvar je i sa Kolumbovom biografijom. Stvarni događaji su prisutni, ali oni su nadograđeni imaginacijom. Najbitnije od svega, ovaj literarni eksperiment je ispisan blistavim stilom koji od prvih rečenica („Svet je tada dahtao, bez vazduha za život. Zloupotreba agonije, zasićenost smrću“) pa sve do kraja romana pokazuje nenadmašni literarni dar autora.

Abel Pose, jedan od najistaknutijih argentinskih i latinoameričkih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kordobi. Studirao je prava u Argentini, a doktorirao na Sorboni. Pored diplomatskog rada, bio je i istaknuti novinar. Autor je četrnaest roman, kao i nekoliko knjiga eseja, priča i pesama. Slavu mu donosi troknjižje o otkriće Amerike, a njegova dela su prevedena na brojne jezike i zadobila su niz istaknutih internacionalnih priznanja. „Psi raja“ su prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Nikakav moralni problem nije mogao da im odvrati pažnju od njihovih planova. ‘Moral’ je samo projekat onog koji je pao, poniženog čoveka. Bića koje mora sebe da stvori i da se opravda“, ispisuje Abel Pose o svojim junacima svesno prizivajući Ničeovu ideju o natčoveku. Suštinski, gotovo svi junaci ovog romana su prototip Ničeove ideje. Njihove mesijanske ideje, svesnost o izuzetnosti, ali i ogromne promene koje su doneli najbolji su svedok tome. Ali, i u isto vreme, način na koji se te ideje i dela sprovode u najmanju ruku je čisto zlo. Abel Pose to ne zaobilazi. Naprotiv. Lik Kolumba u ovom romanu je na razmeđi između istinskog genija, nekada heroja, a najčešće ludaka koji donosi pomor. Istrebljenje gotovo cele domorodačke populacije, njihovo svesno izrabljivanje, kao i začetak robovlasništva na američkom kontinentu, sve su to posledice Kolumbovih dela. Predstavljajući obe strane njegove ličnosti, Pose čini sjajnu stvar. Pred nama je slika natčoveka, ali potpunog. U svoj slavi i zlu koji on donosi. I zlu koje će tek doći. Ispisujući u isto vreme pripovest o otkrivanju raja, Pose nam pokazuje kako ga vrlo brzo pretvaramo u potpuni pakao: „Nakon dve nedelja osetili su da bez Zla stvari gube smisao. Svet im je gubio boju, sati su bili ništavilo. U stvari, toliko hvaljeni Raj bio je jedan otužan antisvet, previše ogoljen, dnevni – jer noć više nije bila noć. Ići go i bez Zla bilo je kao da se pojaviš u fraku na proslavi koja se već završila.“

Naslov: Psi raja
Autor: Abel Pose (1934-)
Preveo: Dalibor Soldatić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 293

Buda iz predgrađa – Hanif Kurejši

Čuvene, ispostaviće se i proročke Vorholove reči da ćemo svi biti poznati barem petnaest minuta svoj vrhunac su doživele u današnjici, i to najviše usled pojave društvenih mreža, ali i promene medijske paradigme. Ako bismo tražili razlog za to, jedan od glavnih bi bio nedostatak kontrole. Primera radi, u prošlosti je za objavljivanje knjige bilo potrebno proći uredničku kontrolu, nekada i rigorozan pregled teksta od strane recenzenata. Danas to funkcioniše po sasvim drugim pravilima. Svako, ali bukvalno svako može da objavi knjigu, naravno, ako sakupi dovoljno sredstava za to. Tako je, primera radi, u nekadašnjoj Jugoslaviji godišnje objavljivano najviše četrdesetak romana, dok se u današnjoj Srbiji, pet puta manjoj zemlji, svake godine objavi pet puta više romana. Isti slučaj je i sa svim drugim umetničkim granama, ali ne samo s njima. Suštinski, javni istup je postao krajnje jednostavan, i svako, da se vratimo na Vorhola, ima priliku za petnaest minuta slave. Što i nije toliko loša stvar, kako mnogi misle. Najpre, na taj način se uništava mogućnost političke i ideološke cenzure. Isto tako, nešto što bi možda ostalo neprimećeno, sada dobija mogućnost da se iskaže. Jedini je problem, što je možda i najveća muka današnjice, kako se snaći u tom mnoštvu i odabrati ono što zaista valja. Ali da se mi vratimo na stvar i da zađemo u pozadinu želje za slavom. Odakle uopšte potreba da javno istupamo, tražeći pažnju drugih, posledično i slavu? Frojd koren toga vidi u našoj potrebi za samopotvrđivanjem. Ma koliko bili sigurni u sebe, iako to suštinski nikada nismo, potrebna nam je i potvrda drugih. Još dalje odlazi psiholog Abraham Maslov stvarajući čuvenu hijerarhiju potreba, kasnije nazvanu po njegovom imenu. Na prva tri stupnja (fizološke, potrebe za sigurnošću i pripadnošću) nadovezuje se četvrta, potreba za uvažavanjem, koja je neretko i ključna. Bez uvažavanja onoga šta činimo od strane drugih, svejedno je da li je to naš privatni život ili posao kojim se bavimo, neminovno dolazi do životnih krahova i teških posledica, govori Maslov. To najbolje vidimo u sudbinama ljudi koji to uvažavanje ne dobijaju, u isto vreme žudeći za njim ili misleći da će ga dobiti preko slave. Sjajnu priču o tome ispisuje Hanif Kurejši.

U središtu romana „Buda iz predgrađa“ nalazi se lik Karima, mladića iz mešovitog braka Engleskinje i Indijca. Ne nešto preterano zainteresovan za školu (Kurejši to slikovito opisuje: „Bili smo ponosni na to što nikada nismo naučili ništa osim imena fudbalera, postava rok bendova (…) Kakvi idioti smo bili! Tako neobavešteni! Zašto nismo shvatali da sami sebe osuđujemo na to da nikada ne budemo ništa više od automehaničara?“), osuđen na tavorenje u predgrađu u kom će mu proći ceo život, Karimu je jedini san da se preseli u centar Londona i da postane slavan. Gotovo je svejedno po čemu. Prilika za to se pruža kada Karimov otac raskrsti sa starim životom i odluči da postane budistički propovednik. Prateći očev pokušaj da postane slavan, Karimov život se iz korena menja.

Ispisan kao ispovest glavnog junaka iz prvog lica, roman „Buda iz predgrađa“ pre svega pleni umećem Hanifa Kurejšija da nimalo jednostavnu priču ispripoveda iz ugla jednog tinejdžera. Opisujući porodične prilike, pre svega njen raspad, život predgrađa, ali i mondenski krug londonskih umetnika i zvezda, Kurejši nam pokazuje neverovatni književni talenat. Tu je i odlična slika društvenih i političkih previranja, što je dobrim delom ključno za razvoj junaka, baš kao i njegova biseksualnost, koju je Kurejši izuzetno predstavio: „Osećao sam se da bi mi se srce slomilo ako bih morao da biram – kao da moram da izaberem između Roling Stounsa i Bitlsa. Nisam voleo previše da razmišljam o ovoj stvari da ne bih zaključio da sam perverzan i da ću morati na neku terapiju, da primam hormone ili elektrošokove u mozak.

Hanif Kurejši, istaknuti engleski romansijer i filmski scenarista, rođen je u predgrađu Londona u mešovitoj porodici. Nakon studija otpočinje njegov književni rad. Pod pseudonimom je jedno vreme pisao pornografske romane, docnije kreće sa pisanjem filmskih scenarija. Debituje sa romanom „Buda iz predgrađa“, koji dobija prestižnu Vajtbred nagradu. Ovaj roman je zadobio svetsku slavu, a preveden je na preko dvadeset jezika. Autor je brojnih romana (dobar deo je objavljen i na srpskom u izdanju Platoa, Lagune i Booke), zbirki priča i publicističkih dela. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz značajnih priznanja.

„Ali, među ljudima koje sam ja poznavao, duh vremena se iskazivao kao potpuno prepuštanje i besposličenje. Nismo želeli novac. Šta će nam? Mogli smo živeti od roditelja, prijatelja ili države. A ako nam je već dosadno, a obično nam je bilo dosadno, pošto smo retko imali neku unutrašnju želju, bar ćemo se dosađivati pod uslovima koje smo sami odredili, izležavajući se na dušecima u razrušenim kućama, odbijajući da budemo u mašini“, ovako Kurešji opisuje svest ne samo glavnog junaka, već i gotovo cele njegove generacije. Život koji žive njihovi roditelji, strogo ustrojen, repetitivan do krajnjih granica, za njih je pakao. Problem nastupa kada se pobuni protiv njega. Čime tu prazninu popuniti i, još bitnije, kako zadobiti poštovanje drugih, pre svega porodice i okoline koje vas osuđuju zbog odbacivanja njihovog načina života? Rešenje za glavnog junaka romana je potraga za slavom, i to bilo kakvom. Opisujući ta lelujanja i potragu junaka za slavom za koju misli da će mu doneti samopoštovanje, Hanif Kurejši stvara izuzetnu knjigu, sjajnu sliku previranja jednog tinejdžera, ništa manje i celog društva, koje je svoj vrhunac zadobilo u današnjici.

Naslov: Buda iz predgrađa
Autor: Hanif Kurejši (1954-)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Nova knjiga, Podgorica, 2017
Strana: 301

Evo čoveka – Radovan Vlahović

Jedan od najprisutnijih književnih žanrova, iako nam to na prvi pogled možda neće delovati tako, sasvim sigurno je kunstlerroman (künstlerroman) iliti roman o odrastanju umetnika. Za utemeljivača ovoga žanra smatra se Gete, još preciznije začetak ovog žanra je njegov roman „Godine učenja Vilhelma Majstera“. Za razliku od znatno poznatijeg romana „Jadi mladog Vertera“, Gete u „Godinama učenja Vilhema Majstera“ gradi svet u kom se iz patnje nešto uči. Još tačnije, patnja postaje zamajac za umetničko stvaralaštvo umesto, usudićemo se da kažemo, patetičnog samoubistva mladog Vertera. Ipak, ako tražimo koren kunstlerromana možemo otići još dalje u prošlost, i to do prvog modernog romana, Servantesovog „Don Kihota“. Sukobljenost glavnog junaka sa stvarnošću, svojevrsna je potraga za svetom koji ne robuje okoštalim normama, i to preko imaginacije. Don Kihot je umetnik koji stvara potpuno samosvojne svetove, iako oni ne zadobijaju umetničko obličje. Jedini je problem što su ti izmaštani svetovi suludi, pa i sam junak na kraju puta odustaje od njih predajući se svakodnevnom poretku stvari. Umetnik je poražen. Naravno, ako se Don Kihotove maštarije mogu posmatrati kao umetnost. Nama je, ipak, vreme da se vratimo na Getea i na njegove naslednike. Gotovo je nemoguće nabrojati sva dela koja za svoju temu imaju sudbine umetnike, ali izdvojićemo nekoliko najreprezentativnijih. To je, svakako, „Portret umetnika u mladosti“ Džejmsa Džojsa. Kroz prikaz života Stivena Dedalusa (dobrim delom piščevog alter-ega), Džojs stvara prikaz odrastanja umetnika, načina na koji on shvata svet i suočava se sa njim. Isto to čini i Tomas Man u romanima „Tonio Kreger“ i „Doktor Faustus“. Dok je u „Toniju Kregeru“ dat pogled na odrastanje umetnika sličan Džojsovom, u „Doktoru Faustusu“ je umetnik suočen sa užasom stvarnosti koja ga polako guta. Taj put odrastanja umetnika tema je i romana „Omiljena igra“ Leonarda Koena koji kroz prikaz gotovo lunatičnog sveta mladog umetnika stvara nenadmašnu književnu igru. Gotovo sigurno u tome najdalje odlazi Karl Uve Knausgor stvarajući sedmotomnu „Moju borbu“, delo koje ne samo da pomera poimanje autobiografskog romana, već i daje nenadmašni prikaz odrastanja umetnika kroz nekoliko decenija. Tom temom se bavi i Radovan Vlahović.

U središtu romana „Evo čoveka“ nalazi se umetnička grupa „Novi zenit“ i sudbine njenih članova. Prateći živote svojih likova, Radovan Vlahović stvara upečatljive prikaze sudbine nekoliko ljudi (među njima su najistaknutiji Josip Micić, unuk čuvenog Ljubomira Micića, lepi Mario, slikar koji se iz Pariza vraća u rodni Banat i sam Radovan Vlahović). Njihova sukobljenost sa učmalošću socijalističkog života, ništa manje i sa sredinom koja ih guta, u ovom romanu zadobijaju izuzetni prikaz.

Birajući da sudbine svojih junaka predstavi preko fragmentarne forme, Radovan Vlahović stvara svojevrsni književni eksperiment u kom se nekoliko ljudskih priča prepliću kroz različite vremenske i prostorne dimenzije. Tako se iz poglavlja u poglavlje ovog romana selimo u različite svetove i ljudske sudbine, nalik delovima slagalice koji se, ipak, na kraju spajaju u celovitu sliku. Ta slika je prikaz umetnikove suočenosti sa svetom u kom obitava (u ovom slučaju je to Banat: „Tradicija je u Banatu koliko lepota, toliko i prokletstvo. Tradicija je, koliko uzvišeni osećaj uklapanja u vekovne norme, takođe i nešto što sputava, koči i inhibira), ali i ništa manjeg pokušaja da se u tom svetu nikako preživi, što je Radovan Vlahović sjajno predstavio na stranicama ovog romana.

Radovan Vlahović, istaknuti srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.

„Bio je mlad, preterano osetljiv na ljudsku glupost, zaokupljen sobom, sa verom da ga u budućnosti čeka neki uzvišeniji i lepši svet“, ovako Radovan Vlahović opisuje jednog svog junaka, što je možda i najbolji prikaz sudbina svih junaka romana „Evo čoveka“. Želja da se bude drugačiji, da se uprkos kolotečini stvarnosti stvori nešto što će iz temelja promeniti ne samo stvarnost koja ih okružuje, već i njih same, želja je junaka. Jedini je problem što ih na tom putu očekuje ne samo neminovni sukob sa svetom protiv kog se bore, već i sa sopstvenim demonima, koji će ih neretko odvesti do potpune propasti. Opisujući takvo „odrastanje“ umetnika, Radovan Vlahović ispisuje delo u najboljoj tradiciji kunstlerromana, roman o nimalo prijatnoj sudbini umetnika, pogotovo na našim prostorima. Ipak, i pored svih nedaća, ta sudbina je bolja od učmalog tavorenja. Sjajno nam to pokazuje Radovan Vlahović u ovoj knjizi: „Vidi da je njegova generacija postala smešna, sitna, nesnosno sebična i čuvarna, vidi kako cicijaše, grabe i teku i kako taj sebičluk i špekulantstvo nazivaju vrlinom i strahom za budućnost. U sebi je slavio Boga svog, žudnju za radošću, okrenutost ka beskonačnom (…)“

Naslov: Evo čoveka
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 298

Nestanak Jozefa Mengelea – Olivije Gez

Ma koliko to možda ne želeli da priznamo, zlo je popularnije od dobra. Odmah da budemo načisto, ovo se odnosi samo na njegovu popularnost, ne na ono što ljudi priželjkuju. Većina, barem se nadamo, sanja o pobedi dobra i uništenju zla. Mada je i to prilično diskutabilno. Ono što dobar deo ljudi posmatra kao dobro, nekada nimalo nije tako. Primera radi, to je podržavanje pogrešnih političkih lidera ili ideologija, i to sa uverenjem da su ti lideri i ideologije sušto dobro. Ali da se vratimo na popularnost zla. Ukoliko pogledamo masovne medije, pogotovo naše, zlo je u središtu njihove pažnje. Iako je ovo bezbroj puta ponovljena analogija, uporedite prostor koji u medijima zauzimaju rubrika posvećena crnoj hronici i kulturi. To, naravno, ne važi samo za kulturu. Evo jednog primera. Benjamin List i Dejvid Mekmilen, ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju, dobili su smešno mali prostor u medijima, iako je njihovo otkriće epohalno i omogućiće razvoj novih lekova, koji će verovatno spasiti ko zna koliko života. Uporedite medijsku, ništa manje i društvenu recepciju njihovog rada sa uobičajenim medijskim „zvezdama“. Primera radi, beskorisni degenerik i ljudski otpad, kakav je recimo masovni ubica Brejvik, apsolutno ni za šta nije zaslužan. Ipak, bilo je dovoljno da pobije 69 adolescenata i da dobije nezamislivo ogroman medijski prostor koji veliki naučnici, umetnici, humanitarni radnici, uopšte ljudi koji to zaslužuju, mogu samo da sanjaju. Iako će većina populacije duboko podržavati ove ljude, a gnušati se zločina koji je Brejvik počinio, to ipak ne znače da će im ti naučnici biti zanimljiviji od Brejvika. Ili da odemo malo dalje u prošlost. Naše znanje o velikim istorijskim događajima gotovo se po pravilu iscrpljuje u znanju o liderima, vojskovođama i zločincima. Tako će se – eto opet najočitijeg primera, što je i naša tema – neuporedivo više govoriti o nacističkim zločincima nego o njihovim žrtvama. Probajte, čisto eksperimenta radi, da se setite barem jednog imena zatočenika koncentracionih logora. Sem ako ova tema nije u središtu vašeg interesovanja, to će vam teško poći od ruke. Zato će vam odmah na um pasti celokupna nacistička vrhuška, i ne samo njihova imena, već i njihov fizički izgled, karijere, suštinski: pred vama će biti celovite ličnosti, dok će, u isto vreme, logoraši biti utvare, isključivo brojke, uostalom, ono što su nacisti i priželjkivali. I tu se opet vraćamo na početak. Zlo je ljudima privlačnije od dobra. Ako ostavimo na stranu psihološku motivaciju, dobrim delom to proizilazi iz predstavljanja zločinaca. Oni su gotovo uvek prikazani kao stamene, skoro stripovske figure i okrutni sejači zla. Iako su oni po svojoj suštini bili krajnje banalne kreature. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u romanu „Nestanak Jozefa Mengelea“.

Život Jozefa Mengelea, jednog od najvećih nacističkih zločinaca, zadobio je u romanu Olivijea Geza svojevrsni prikaz, ali vrlo specifičan. Olivije Gez nije fokusiran na njegovu predratnu biografija i docnije zločine koje je učinio u Aušvicu, već na period nakon Drugog svetskog rata i njegovo skrivanje u latinskoj Americi. Prateći Mengeleov prelazak u Argentinu, prve poratne godine, kasniji beg u Paragvaj, naposletku u Brazil, gde će i skončati, Olivije Gez tka priču o zločincu koji pokušava da pobegne od pravde.

Iako Mengeleove poratne godine i danas predstavljaju svojevrsnu nepoznanicu, Olivije Gez ih u ovom romanu sjajno rekonstruiše. Koristeći brojne podatke i istraživanja, Olivije Gez ih nadograđuje fikcijom. Ono što je izuzetno bitno, nema ni primesa senzacionalizma, kakav recimo predstavljaju priče o Mengeleovom selu blizanaca i ostale tabloidne skaske. Fokusiran na istorijske fakte koji se kroz fikciju nadograđuje, ali se nikada ne izvitoperavaju, Olivije Gez uspeva da ispiše izuzetan roman, portret banalnog zločinca koji je izgubio moć.

Olivije Gez, istaknuti francuski pisac i novinar, rođen je u Strazburu. U njemu će završiti studije na Fakultetu političkih nauka. Nakon studija radi kao novinar za brojne redakcije. Među njima su „Njujork tajms“, „Mond“, „Figaro“… Autor je nekoliko studija, knjiga eseja, kao i romana. „Nestanak Jozefa Mengelea“ mu donosi prestižnu „Renodo“ nagradu. Ovaj roman je prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Treba da znaš i ovo (…) savest je bolesna kategorija, izmislila su je poremećena bića, kako bi omela akciju i paralisala aktera“, reči su koje Olivije Gez stavlja u usta Mengeleu. I zaista, Mengele je po svom delovanju primer ljudi bez savesti. Ali i primer krajnje banalnosti, i to one o kojoj govori Hana Arent. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u ovom romanu, portretišući Mengelea ne kao moćnika koji odlučuje o životu i smrti, već kao odrpanog, krajnje odurnog sredovečnog čoveka, kasnije i starca. Njegove misli su banalne, njegov život mediokritetski, a naučni rad bezvredan. Mengele je bednik, kreatura koja po ničemu ne bi bila bitna, uostalom kao ni životi svih zločinaca, da ga ne pamtimo kao „anđela smrti“. Demistifikaciju njegovog lika Olivije Gez je predstavio sjajno u ovom romanu. Čitajući ovaj roman mi ne gajimo nikakvu strahopoštovanje prema njegovom liku. Naprotiv. Pred nama je, ponovićemo opet, bedna kreatura koja ne zaslužuje ništa drugo do naše gađenje. Možda je to idealan način kako da se govori o velikim zločincima. U suprotnom, njihovom mistifikacijom i gotovo stripovskim predstavljanjem, istina se gubi, a zlo zadobija na popularnosti. Sve dok se iznova ne ponovi. Sjajno o tome govori Olivije Gez u ovom izuzetnom romanu: „Svake dve ili tri generacije, kad sećanje izbledi i nestanu poslednji svedoci prethodnik pokolja, razum se izgubi i ljudi ponovo šire zlo. (…) Oprez, čovek je povodljivo stvorenje, u ljude treba sumnjati.“

Naslov: Nestanak Jozefa Mengelea
Autor: Olivije Gez (1974-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 208

Izbledele duše – Mladen Jakovljević

A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod”, ispisuje Karl Uve Knausgor u „Mojoj borbi“ opisujući smrt svog oca. Iako banalna, očeva smrt predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Knausgora, toliko da ona postaje okosnica njegovog sedmotomnog romana, sasvim sigurno najveće književne senzacija dvadeset i prvog veka.  Ipak, sam čin očeve smrti, koliko i docniji obredi koji tu smrt prate, za Knausgora su skoro banalnost. Suštinski, smrt je u današnjici za dobar deo ljudi, uključujući tu i Knausgora, postala sasvim obična stvar. Koliko je to posledica promene medijske paradigme, pre svega načina izveštavanja o smrti u kojoj ona predstavlja samo brojku (to vidimo u ovom „koronarnom“ vremenu u kom se svakodnevno nižu izveštaji o smrtima, koji su ništa drugo do puke statistika, da parafraziramo reči koje se pripisuju Staljinu), ništa manje to proizilazi iz našeg odnosa prema smrti koji je doživeo drastične izmene. To najbolje možemo videti u obredima koji prate smrt. Oni su od nekadašnje koloritne ritualnosti pretvoreni u unificirane ceremonije (gotovo je svejedno da su li to religijske ili sekularne procesije). Čak i kada su prisutni „atavistički“ momenti, oni se posmatraju kao kuriozitet, neretko i kao potpuna bizarnost. Kako se čini, obrednost je ukroćena, a „civilizacija“ je zadobila još jednu pobedu. Ona je još prisutnija u samom činu umiranja. Nekadašnji lapot – naravno, ako je on uopšte postojao – smenjuje tavorenje staraca po domovima, gde oni žive i umiru ne predstavljajući smetnju svojim bližnjima. O gotovo patološkom prezrenju starenja – samim tim i smrti koja je krajnji ishod starosti – iluzorno je trošiti reči. Suština je, da konačno pređemo na stvar, u prilično promenjenom posmatranju smrti u današnjici. Zbog toga je i toliko ilustrativno Knausgorovo čuđenje nad očevom smrću. Umesto grandioznosti koja se povezuje sa smrću –  otprilike kao u scenama umiranja u operskim predstavama – dobija se banalnost. Ipak, čak i u izmenjenom obliku smrt menja čoveka. Nigde to nije vidljivije nego u literaturi. Okosnicu dobrog dela umetnosti, ako ne i najvećeg broja književnih dela čini smrt. Od „Epa o Gilgamešu“, prvog zabeleženog književnog dela u istoriji naše civilizacije, pa sve do današnjice, uzećemo opet Knausgora kao primer, smrt je dominantna tema, još više naš odnos prema njoj i pokušaj da se nekako izborimo sa njenom neumitnošću (to, recimo, sjajno čini Saramago). U koštac sa ovom velikom temom uhvatio se i Mladen Jakovljević stvarajući roman „Izbledele duše“.

Početak je devetnaestog veka. U jednom podrinskom selu spajaju se sudbine mladića Radovana i nekonvencionalnog sveštenika Branka, ali i dve dimenzije, života i smrti. Obitavajući nakon smrti u svojevrsnom limbu na seoskom groblju, Radovan upoznaje čudnovati svet izbledelih duša, umrlih meštana sela, osuđenih na posmrtni boravak u ovom međuprostoru. Za to vreme, sveštenik Branko na upravo tom seoskom groblju spoznaje poroznu granicu između dva sveta koja će gotovo nestati do kraja knjige.

Žanrovski odrediti roman Mladena Jakovljevića je težak, ali i, u neku ruku, nemoguć zadatak. Izuzetna istorijska slika predustaničkih godina (uključujući tu i pojavu Vuka Karadžića u epizodnoj ulozi) sjedinjena je sa sjajnom predstavom narodnih verovanja i običaja, ali i života tadašnjeg sela. Dodajte tu i fabulu koja je na sredomeđi između horora i folklorne fantastike, kao i pokušaj rekonstrukcije narodnog govora, i dobićete „Izbledele duše“, sjajnu kombinaciju nekoliko žanrova, ali i pripovednih tehnika, sasvim sigurno jedan od boljih romana naše književnosti u proteklih nekoliko godina.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Nakon studija engleskog jezika i književnosti predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

„Da narod uči pismena i čita, znalo bi se. Sve ostaje kad se zapiše. Ovako, od babe do babe, pola se zaboravi, pola izmisli i na kraju niko ne zna šta je, što je i kad je nešto bilo“, govori jedan od junaka romana. „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića su, možemo slobodno reći, pokušaj da se upravo te mitske koprene jednog davnog vremena skinu, i to prvenstveno preko rekonstrukcije govora i tadašnjeg načina života. Još bitnije, koristeći narodna predanja, Mladen Jakovljević ispisuje uzbudljivu fabulu koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ipak, ako ostavimo na stranu fabulu i jezik, Mladen Jakovljević stvara izuzetna promišljanja. Kroz prikaz sudbina umrlog junaka Radovana i njegovih grobljanskih sadruga on tka večitu priču o smrti, u ovom slučaju još kompleksniju, jer je izvedena kroz krajnje neobičnu, gotovo sinkretičku mešavinu narodnih običaja, hrišćanskog i budističkog učenja, neretko i ironije (sjajan je otpozdrav jednog junaka na reči pomaže bog: „Da je teo već bi pomogo.“). Mladen Jakovljević je napisao odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i ispisao sjajna promišljanja o smrti, večitoj temi literature. Jedno od njih je i ovo: „Ovde bledi mnogo više od samog tela. Blede sećanja na sunčan dan, plavetnilo neba, zelene pašnjake ogrejane letom, pucketanje drva u furuni kad dođe zima, ljude koje smo ostavili za sobom… Na kraju izbledi sve. A opet… Iako ovo mesto mnogo toga uzme, jedno izgleda ostaje. Koliko god da čoveku telo i sećanja izblede, ma koliko vremena da je ovde, tuga ostaje do samog kraja, dovoljno snažna da može da zaboli i povredi i ono malo duše što preostane da se grčevito drži za postojanje.“

Naslov: Izbledele duše
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 260

Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Darma lutalice – Džek Keruak

Iako ovo na prvi pogled može delovati apsurdno, teorije zavera nam u isto vreme mogu dati osećaj moći, ali i opravdanje za potpunu nemoć. Da krenemo prvo od osećanja moći. Pojedinac ili skupina pojedinaca, sasvim je svejedno, jedini znaju istinu koja stoji iza poretka stvari. Samim tim, oni stiču potpunu moć tako što niko više ne može da ih „prevari“. Međutim, kako iza ustaljenog poretka stoje isuviše moćne organizacije (ili gušteri u nekim od najluđih teorija zavera), otpor ne samo da ne donosi ništa, već je i iluzoran. Suštinski, to je idealno opravdanje za potpuni životni konformizam, opravdan tom „dubokom spoznajom“. Čak i kada je otpor prisutan, on je uperen prema imaginarnim neprijateljima (gejstovima, trilateralama i ostalim dežurnim negativcima), dok je, u isto vreme, pravim „zlikovcima“ otvoren put da rade šta god požele. Suštinski – iako je ovo, razume se, još jedna teorija zavera – možda je upravo to taj podli plan o kom konspirolozi neprestano pričaju. Rezultat svega toga je svet u kom su zdrav razum i idealizam – nikada ne treba zaboraviti: idealizam dolazi uvek posle zdravorazumskog shvatanja da nešto duboko nije u redu sa svetom u kom se živi – gotovo potpuno nestali. Naravno, velika greška bi bila svaliti svu krivicu samo na teorije zavera. Najveći krivac za nestanak idealizma su silna razočaranja ljudi, pogotovo na ovim prostorima. Poverenje koje je nekada u prošlosti dato dovelo je nebrojeno puta do gorkih razočarenja i poslovičnih zaklinjanja da ih u budućnosti nijedna baraba neće više „preveslati“. I eto još jedne teorije zavere, na nesreću verovatno potpuno istinite. Možda su upravo svi ti „promašaji i razočarenja“ služili tome da se ljudi što više ograde od politike i društvenog angažmana prepuštajući barabama da slobodno rade šta god požele. Kako god bilo, živimo u svetu u kom je idealizam gotovo nestao. Najbolje ćemo to videti po izrugivanju pojedincima koji nešto pokušavaju da promene. Uzmimo samo za primer ekološku aktivistkinju Gretu Tunberg. Iako nam se njen način borbe ne mora svideti, ništa manje ni njena ličnosti, protiv onoga za šta se ona bori, a to je pokušaj da se klimatske promene nekako zauzdaju, niko normalan (ne računajući ludake koji ne „veruju“ u klimatske promene) ne može imati ništa. Problem je jedino u tome što je umesto podrške Greta Tunberg, i to na globalnom nivou, najvećim delom dobila izrugivanje, pakost i potpunu zlobu. Uostalom, kako je i prošla većina ljudi koja je nešto pokušala da promeni. Nema boljeg svedoka tome od još jedne generacije koja je pokušala da korenito promeni stvarnost. Priču o njima donosi Džek Keruak.

Autobiografski roman „Darma lutalice“ Džeka Keruaka u isto vreme donosi priču o čuvenoj bit generaciji umetnika, ali i pripovest o samom piscu i njegovim lutanjima po Americi. Gotovo uvek na razmeđi između pokušaja da se u mnoštvu pronađe smisao i samotičnog lutanja po predelima Amerika u kom se, takođe, traži smisao, Džek Keruak u ovoj knjizi tka sjajnu priču o ljudima koji su pokušali da na drugačiji način pronađi izlaz iz užasa sveta u kom se živi.

Ispisan kao autobiografski roman u kom su predstavljene stvarne ličnosti (uključujući tu samog autora, ali i Gerija Snajdera, Ginzberga, Barouza i mnoštvo drugih), Džek Keruak tka sjajno ispripovedano delo, ispisano dugim, neretko potpuno neobuzdanim rečenicama koje se opiru svakom određenju. Iako u pojedinim trenucima to može biti naporno za čitanje, ne pomaže tome ni predstavljanje silnih junaka koji čitaocima, pogotovo današnjim, baš ništa ne znače, Džek Keruak je ipak ispisao izuzetno snažan roman, ali i ostavio svedočanstvo o jednoj krajnje čudnoj i ništa zanimljivoj generaciji ljudi koja se sasvim sigurno neće u skorije vreme ponoviti. Ono što se mora pohvaliti je i izuzetan prevod roman Ivane Milankove, kao i njen pogovor knjizi koji dodatno razjašnjava kontekst vremena u kom je delo nastalo.

Džek Keruak, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Louel u porodici francuskog porekla. Nakon završene srednje škole, upisuje Univerzitet Kolumbija, na kom započinje njegova plodna književna karijera. Jedan je od predvodnika bit pokreta, koji će izvršiti ključni uticaj na mnoštvo docnijih autora. Najveću slavu mu je doneo roman „Na putu“, sasvim sigurno jedno od najvećih dela svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Napisao je i niz drugih romana, kao i nekoliko knjiga poezije.

„Onog dana kada svi ljudi budu razmišljali na isti način, shvatiće ovo što govorim sada i shvatiće da su zen ludaci bili prvi srećnici koji su okusili slasti prašine, prvi kojima se lice razvlačilo u osmeh zbog tople prašine koja im je meko dodirivala stopala“, ispisuje Keruak u ovoj knjizi. I zaista, kakav je naš stav o bit generaciji, uključujući tu i „decu cveća“ kao njihove prirodne naslednike? Nažalost, krajnje negativan, neretko i potpuno nipodaštavajući. Oni se, otprilike, pamte kao narkomani koji su orgijali. Iako je ovo karikiranje, ono nije daleko od istine. Zaboravlja se jedino da je ova generacija promenila ne samo umetnost i kulturu tog vremena, samim tim i današnju, već i društvenu paradigmu. Zahvaljujući toj generaciji, ustaljene navike su promenjene, seksualne slobode su dobrim delom osvojene, i, što je možda i najbitnije, ova generacija nam je pokazala da se izanđali sistem vrednosti i način života ne mora nastavljati unedogled. On se može promeniti, naravno, ako se pobunimo. Tu zaboravljenu lekciju, koju u današnjici gotovo cinično odbacujemo, Džek Keruak sjajno predstavlja u ovom romanu. U isto vreme on u ovom romanu ispisuje i himnu prirodi, što predstavlja još jednu lekciju u vremenu u kom smo naše okruženje doveli do gotovo potpune propasti: „Ovako se čovek može osećati samo u šumama, one su uvek bliske, iako već izbledele u sećanjima ljudi iz gradova i zaboravljene kao lik davno umrlog rođaka, kao nekakav stari san, kao deo zaboravljene pesme koja lebdi nad vodom, a najviše kao deo zlatne večnosti prohujalog detinjstva ili rane mladosti, svega živog i svega mrtvog, kao najdublji bol koji je bivstvovao milionima godina i kao oblaci koji se nadvijaju nada mnom i opravdavaju (tako usamljeni, meni veoma bliski) ovo moje osećanje.“

Naslov: Darma lutalice
Autor: Džek Keruak (1922-1969)
Prevela: Ivana Milankova
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 301

Limeni dečaci – Svetlana Aleksijevič

Jedna od najčuvenijih anegdota u istoriji novovekovne filozofije vezana je lik Hegela. Kako predanje govori, Hegel je posle jednog predavanja stupio u dijalog sa slušaocima koji su mu ukazali na činjenice koje se protive njegovom poimanju stvarnosti. Njegov odgovor je postao poslovičan: „Tim gore po činjenice.“ Razume se, ovo je anegdota čija je istinitost upitna, ali ona odlično oslikava ono o čemu ćemo govoriti. To je, da budemo u potpunosti precizni, odnos između dve neretko suprotstavljene kategorije, istine i onoga što bismo mi voleli da bude istina. Nigde to nije vidljivije nego u dnevnicima F. M. Dostojevskog u kojima on piše da kada bi mu se sa potpunom matematičkom preciznošću dokazalo da Hristos ne postoji i da je istina van Hrista, on bi pre ostao sa Hristom nego sa istinom. I tu dolazimo do suštine čitave priče. Ma koliko voleli da sebe predstavljamo kao razumna bića koje svoje odluke zasnivaju na činjeničnom stanju stvari i razumu, dobar deo naših postupaka, ako ne i veći deo njih, zasnovan je na iracionalnostima i neretko potpuno izokretnom predstavom stvarnosti. Iracionalnost je srž religije, ništa manje i ideologije. Iracionalnosti ne nedostaje ni u našem viđenju prošlosti. Štaviše, čini se da je tu i najprisutnija. Iako bi istorija po svojoj suštini trebala da predstavlja naučni govor o činjenicama, ona je daleko od toga. Čak i kada su fakti prisutni, postavlja se pitanje o njihovom izboru (šta je izgovoreno, a šta prećutano), ali i, verovatno još bitnije, kako se ti fakti predstavljaju. Jedna stvar, da malo otkrivamo toplu vodu, u sasvim različitim interpretacijama može poprimiti drugačije značenje. Ovo posebno važi u istorijama koje nazivamo nacionalnim. Njihova srž, ma koliko se istoričari tome protivili, nije u samoj istoriji jednog naroda ili nacije, već u konstruisanju priče o jednom narodu, razume se, gotovo po pravilu, pozitivne. Tu činjenice, pogotovo one koje nam ne odgovaraju, bivaju odbačene, i to po onim čuvenim Hegelovim rečima: „Tim gore po činjenice.“ Sjajno nam to pokazuje knjiga „Limeni dečaci“, ali i sudski proces koji je ovu knjigu pratio.
Knjiga „Limeni dečaci“ nam u prva četiri poglavlja predstavlja ispovesti sovjetskih vojnika, ali i drugih ljudi čiju je sudbinu promenio Avganistanski rat tokom osamdesetih godina. Tako su pred nama ispovesti običnih vojnika, oficira, tehničkog osoblja, lekara i medicinskih sestara. Posebno dirljive su ispovesti majki poginulih vojnika. Peto poglavlje donosi potresne epitafe koji su urezani na spomenike vojnika, dok nam u šestom poglavlju autorka predstavlja stenograme i dokumenta vezana za suđenje koje je usledilo nakon objavljivanja knjige.
„Svim majkama zavidim, čak i onima kojima sinovi leže u grobovima. Sedela bih pored humke i bila srećna. Nosila bih mu cveće“, govori jedna junakinja ove knjige, majka čiji se sin vratio iz rata sa teškim poremećajima. Ta silina ispovesti, užasna, skoro nezamisliva tuga, skopčana je sa veštinom Svetlane Aleksijevič da se taj užas nekako pretvori u izuzetni književni tekst kom se ne može pronaći pandan: „Rat ne može čoveka da učini boljim. Samo gorim. Sto posto. Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako mogu da budem bolji kad sam video… kako medicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. Na komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračima mitraljeza. Kako.. Kako…. Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundama, farmerkama, ženskim gaćicama…”
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi njen roman sa desetinama svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak serijala „Glasovi utopije“ u kom autorka sastavlja istoriju Sovjetskog Saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Limeni dečaci“, „Začarani smrću“ (knjiga obrađuje problematiku masovnih samoubistva posle raspada Sovjetskog Saveza) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su doživele milionske tiraže, a za književni rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost 2015. godine.
„Kako je moguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki komad života, svakakva egzistencijalna ‘prljavština’ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba ‘prelomiti vreme’ i ‘uhvatiti duh’“, piše Svetlana Aleksijevič na samom početku „Limenih dečaka“. Upravo taj pokušaj „hvatanja“ duha vremena je ono u čemu ona istinski uspeva, što nam sjajno pokazuju sama knjiga, ali i kasnije reakcije na nju. Svetlana Aleksijevič je kroz prenošenje ispovesti razočaranih ljudi, odbačenih od strane države i društva koje ih je poslalo u gotovo sigurnu smrt i, još gore, društva koje bi bilo najsrećnije da se njihov glas nikada više ne čuje (kako kaže jedan vojnik: „Shvatio sam, o nama svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i pričaju…”), učinila izuzetnu stvar. Ona je predstavila rat u njegovoj pogubnosti, potpunom zlu i odsustvu svakog romantizovanja i priče o herojstvu. Suštinski, ona je napisala optužnicu protiv ludaka, svejedno političara ili generala, koji su bezočno poslali hiljade mladića u smrt. Nekom ironijom sudbine, za to je odgovarala samo Svetlana Aleksijevič kroz groteskni sudski proces, prikazan na kraju knjige. Ona je optužena za blasfemiju, za blaćenje heroja (kako je rekla jedna zastupnica optužnice: „O sovjetskim herojima treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzimamo našoj omladini herojsku istoriju…“), suštinski, ona je optužena za to što je ispričala istinu, a ne priču koju želimo da čujemo, da se vratimo na početak. Najbolje je to sama Svetlana Aleksijevič izrazila u ovom istinski vrednom delu govoreći o sudbinama svojih junaka: „Oni su žrtve na oltaru našeg teško progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži – o tome govori moja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragmatične… Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva.”

Naslov: Limeni dečaci
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 350

Pročitajte i prikaz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič

Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

Konj ulazi u bar – David Grosman

Jedan od događaja koji je obeležio ovogodišnje Olimpijske igre svakako je i otpuštanje reditelja otvaranja ceremonije, i to dan pre nego što su same igre počele. Razlog su vicevi o holokaustu – uzgred, prilično degutantni – koje je reditelj izgovorio pre skoro tri decenije. Ovo je samo jedan iz mnoštva primera tzv. kulture otpuštanja, koja je u skorašnjem periodu postala gotovo dominantni obrazac u umetnosti i kulturi. Iako u njenoj srži stoji plemenita namera, a to je pre svega zaštita ugroženih grupa ili pojedinaca, neminovno pitanje koje se postavlja je dokle će ona otići i da li će se umetnost pretvoriti u agitpropovsku propagandu, samo sada propagandu političke korektnosti. Ali nas zanima druga tema, još tačnije to je pitanje dokle humor sme da ide. Suštinski, da li je dozvoljeno praviti viceve na račun velikih stradanja i bolnih mesta za određene narode ili pojedince? Ako ovo pitanje posmatramo isključivo sa moralnog stanovišta, to je apsolutno nedozvoljeno. Ipak, stvarnost je sasvim drugačija. Sama suština humora se iscrpljuje u prevazilaženju gotovo svih normi, pogotovo onih moralnih. Jedna od najčuvenijih teorija o humoru, koju Platon i Aristotel u svojim delima razrađuju, iscrpljuje se u shvatanju da je humor izraz svojevrsne superiornosti, jer se najčešće smejemo nesreći ili nesposobnosti drugih. S druge strane, Frojd humor posmatra kroz teoriju o olakšanju. Humor je sredstvo za oslobađanje tenzija, prevazilaženje inhibicija, ali i za otkrivanje duboko skrivenih strahova i želja na način koji ne povređuje. Po Frojdu, takođe, humor proizilazi iz našeg suprotstavljanja onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Njegova suština leži u otporu. Da je Frojdova teorija ispravna govori nam ne samo svakodnevni život, pre svega neugodnost situacija u kojima se nalazimo a iz kojih se „izvlačimo“ preko humora, već i umetnost. Ako pogledamo istoriju literature, humor je književnicima poslužio kao sredstvo da se ukaže na društvene anomalije (setimo se samo Rablea, Iljfa i Petova…), na užasnu besmislenost ratova (Jaroslav Hašek, Džozef Heler…), mentalitetske slabosti (Branislav Nušić, Dušan Kovačević…), ljudske mane (Molijer, Sterija…), političke prilike (Orvel, Domanović…). To suočenje je često nemilosrdno, neretko i uvređujuće. Tako, recimo, Domanović ceo narod predstavlja kao potpune ludake koje slede slepca. Mala digresija, da je živ, Domanović bi sigurno bio proglašen za autošovinistu i teškog izdajnika. Ali da se vratimo na stvar. Suština humorа je susret sa užasnim, neretko i krajnje bolnim stvarima. Da li će on biti prihvatljiv, to već zavisi od načina na koji se on iznosi. Sjajno nam to predstavlja David Grosman u romanu „Konj ulazi u bar“.
Pred poznatim izraelskim stend-ap komičarom je krajnje neuobičajeni nastup. Na komičarev poziv, u publici se nalazi i njegov prijatelj iz detinjstva, čuveni sudija koji treba da dâ sud o nastupu. A taj nastup je sve samo ne uobičajen. Lelujajući između crnohumornih viceva, mentalitetskih i jezičkih igrarija, neretko i telesnih vratolomija na sceni, glavni junak, malo po malo, prelazi na užasavajući životnu priču iz svog detinjstva, što dovodi do krajnje neočekivanog raspleta.
Nenadmašni literarni talenat Davida Grosmana, usudićemo se da kažemo i genijalnost, u ovom romanu se pokazuje u potpunosti. Pre svega je to neverovatna kompleksnost pripovedanja. Narator u romanu je treće lice, sudija, koji u isto vreme priča pripovest o svom životu, o životu komičara, ali i daje sliku o tome šta se za to vreme dešava na bini i oko nje. David Grosman je izabrao krajnje riskantnu i samo naizgled jednostavnu pripovednu tehniku iz koje je izvukao maksimum. Sve to prati sjajan stil, doveden do potpunog savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se David Albahari kroz izvrstan prevod romana.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“, „Konj ulazi u bar“ i „Život se sa mnom poigrao“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada za roman „Konj ulazi u bar“, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
„Žena koja je tvrdila da mi želi samo ono najbolje, a ipak me je rodila! Pomislite samo koliko parnica i zatvora i ispitivanja i kriminalističkih serija ima o ubistvu, a još nisam čuo ni jednu jedinu reč o rađanju! Ništa o rađanju s predumišljajem, rađanju iz nehata, slučajnom rađanju, čak ni o navođenju na rađanje! A ne zaboravite da mi govorimo o zločinu u kojem je žrtva maloletna“, ovako Grosmanov junak opisuje svoje rođenje. Razume se, ovde je reč o humoru, načinu da se prevaziđe nelagodnost promašenog postojanja. Takav humor je legitiman, prihvatljiv, na kraju zahvaljući njemu junak gradi svoju karijeru. Jedini je problem štо taj način suočenja sa stvarnošću junaku ne pomaže da prevaziđe bol. On želi da ispriča potpunu priču, i to priču koja nije olakšana humorom, što dovodi do poraza. Grosman u ovom izuzetnom romanu, istinskom remek-delu, predstavlja krajnje čudnovatu ljudsku sudbinu, ali i pokazuje koliko je naš život dobrim delom podnošljiv samo zahvaljujući humoru. Ovaj izuzetni roman Davida Grosmana to savršeno predstavlja.

Naslov: Konj ulazi u bar
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2017
Strana: 166

Pročitajte i prikaze Grosmanovih romana „Vidi pod: Ljubav“ i
„Život se sa mnom mnogo poigrao“