Osmeh Kraljevića Marka – Margaret Jursenar

Jedna od večitih tema na ovim prostorima, i to u svim državama nastalim na pepelu Jugoslavije, svojevrsna je i, usudićemo se da kažemo, prilično bolesna usredsređenost na ono šta drugi misle o nama. Koliko tome doprinosi nemogućnost dobrog dela stanovništva, ako ne i većine, i to opet podjednako u svim državama bivše Jugoslavije, da prihvate da su određeni pripadnici njihovih naroda učinili strašne zločine tokom rata koji je pratio raspad Jugoslavije, to još više proističe iz još tragičnije nesposobnosti da se shvati da kolektivna odgovornost za zločine ne postoji. Iliti još jednostavnije, ako je određeni pojedinac iz određenog naroda učinio neki zločin, to ne znači da je ceo narod učinio taj zločin. Jedini je problem što se kroz besomučnu medijsku histeriju ta činjenica neprestano zamagljuje, pa se stiče utisak, pogotovo u poslednjim godinama, i to kad god neko osudi počinjene zločine, da je ceo svet u uroti protiv nas, gajeći ne samo pogrešnu sliku o nama, već i svojevrsni animozitet. Naravno, to nije problem od juče i, razume se, za njega nije odgovorna samo jedna strane. Sjajno o tome piše Vesna Golsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, govoreći o britanskom pogledu na Balkan. On je gotovo nemoguća kombinacija imaginacije (otprilike kao na srednjоvekovnim mapama na kojima su se iscrtavali zmajevi, jednorozi i čudovišta na mestima koja nisu bila istražena); kolonijalnog prezrenja nižih oblika života, divljaka kojima je potrebno prosvećenje; i, naposletku, ništa manjeg pronalaženja izgubljene Arkadije koju civilizacija na prostorima Balkana još uvek nije „iskvarila“. To divljenje je, recimo, najizraženije kod Rebeke Vest, koja pišući izuzetnu knjigu „Crno jagnje i sivi soko“ pronalazi upravo takve rusoovske „plemenite divljake“ na našim prostorima. Razume se, gotovo ništa se nije promenilo u međuvremenu. Balkan je i dalje zemlja čuda, nešto blizu, a opet prilično udaljeno. Tome posebno doprinose ratovi devedesetih, koji gotovo nepopravljivo pretvaraju percepciju Balkana u prostor koji naseljavaju čudovišne ubice i zločinci. Mesta za nijanse tu nema, baš kao u svakoj priči nastaloj po meri većine, pa je predstava ovih prostora postala nešto krajnje pogrešno. Razume se, niko ne želi da ga drugi posmatraju kao divljake i zločince. Jedini je problem što se ta slika pokušava da izmeni na krajnje pogrešan način, pa se od drugih očekuje da prihvate „našu“ stranu priče, u kojoj smo mi, kako to obično biva, pravednici, dok su svi drugi bestijalne ubice i zločinci. Čak i da je to istina, a najčešće nije, problem je u tome što to nikoga ne zanima. Tako se ovi prostori u percepciji drugih, ništa manje i našim očima, posmatraju kao isključivo poprište zločina, nesreća i zala. Da to, ipak, ne mora da bude tako sjajno nam pokazuje Margaret Jursenar.

U zbirci „Osmeh Kraljevića Marka“ (u originalu zbirka nosi naziv „Orijentalne priče“) sabrano je deset priča koje je Margaret Jursenar ispisala inspirisana predanjima i legendama nekoliko naroda. Tako se u knjizi nalaze priče „Zidanje Skadra“, „Osmeh Kraljevića Marka“ i „Kraj Kraljevića Marka“ inspirisane našom narodnom epikom. Svet Indije je prikazan u priči „Obezglavljena Kali“, a antička Grčka u „Čoveku koji je voleo Nereide“ i „Udovi Afrodiziji“. Kineska civilizacija je svoje okrilje pronašla u pričama „Kako se spasao Vang-Fo“ i „Poslednja ljubav princa Žen-Šija“. Zapadna civilizacije je u središtu pripovesti „Naša-gospa-od-lastavica“ i „Tuga Kornelijusa Berga“.

Gotovo sve priče iz ove zbirke (sem „Tuge Kornelijusa Berga“) svoje uporište pronalaze u narodnim legendama. Vešto upotrebljavajući njihovu fabulu, neretko i osećaje koje one izazivaju, Margaret Jursenar ne menja njihovu suštinu, već ih pripoveda na potpuno novi način, stvarajući tako potpuno samosvojno književno delo. Sjajno su to priče koje pre svega plene veštinom pripovedanja, ništa manje i umećem Margaret Jursenar da prepozna one ključne i, možemo slobodno reći, arhetipske elemente narodnih priča, koje na ovaj način zadobijaju potpuni novi život. Pohvale zaslužuje i odličan prevod knjige Đorđa Dimitrijevića, kao i izdavačka kuća „Sumatra“ koja je posle neshvatljivog dugog neobjavljivanja dela Margaret Jursenar na srpskom jeziku (ako se ne računaju „Hadrijanovi memoari“) ponovo vratila ovu veliku spisateljicu u naš kulturni prostor.

Margaret Jursenar, jedna od najznačajnijih francuskih i uopšte svetskih književnih spisateljica dvadesetog veka, rođena je u Briselu u mešovitoj belgijsko-francuskoj porodici. Debituje sa romanom „Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi“ 1929. nakon kog sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i studija. Svetsku slavu joj donosi roman „Hadrijanovi memoari“. Za svoj književni rad je zadobila najistaknutija internacionalna književna priznanja, a bila je prva žena koja je primljena u francusku Akademiju nauka. Poslednje godine života provela je živeći usamljenički sa partnerkom na američkom ostrvu Bar Harbor. Preminula je 1987. godine.

„Vi ste kao i mi svi. Kad pomislim kako glupaci tvrde da našem vremenu nedostaje poezija, kao da ono nema svoje nadrealiste, svoje proroke, svoje filmske zvezde i diktatore. Verujte mi, (…) ono što nam nedostaje, to je prirodnost. Svila je veštačka, hrana ogavno sintetička liči na one falsifikovane namirnice kojima se kljukaju mumije, a žene sterilizovane protiv nesreće i starenja prestale su da žive. Jedino još u pričama nekih naroda nalazimo ona stvorenja puna mleka i suza čije bismo dete s ponosom bili…“, piše Margaret Jursenar u ovoj knjizi. Upravo to traženje za iskonskim, prirodnim, a u isto vreme i neobičnim, ono je što ona pronalazi u različitim narodima. Uostalom, Margaret Jursenar to pronalazi i na našim prostorima, posvećujući im trećinu knjige. U srži te potrage, ma koliko se to možda na prvi pogled činilo, nije traganje za etnografskim i inim različitosti, iako su one, naravno, prisutne. Bitna je priča, osećaj koji autorku, isto tako i čitaoce, obuzima u susretu sa narodnim predanjima. Pripovedajući o različitostima, Margaret Jursenar u ovoj knjizi u stvari tka priču o jedinstvu, neverovatnoj sličnosti svih naroda kada se razgrnu koprene stvari koje nas dele. Najbolje to sama Margaret Jursenar obrazlaže: „I, na tom prostranom ljudskom kontinentu, bezbrojna raznolikost rasa ne remeti ništa više tajnovito jedinstvo celine nego što raznolikost talasa remeti veličanstvenu monotoniju mora.“ Na našu sreću, baš to je Margaret Jursenar pronašla i na ovim prostorima stvarajući ovu izuzetnu zbirku priču.

Naslov: Osmeh Kraljevića Marka
Autor: Margaret Jursenar (1903-1987)
Preveo: Đorđe Dimitrijević
Izdavač: Sumatra, Šabac, 2021
Strana: 97

Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima – Radoslav Petković

Možda je najbolje ovu priču početi sa stihovima Leonarda Koena iz pesme „Čekajući čudo“ („Waiting for the Miracle“): „Kad se prospeš po putu / I ležiš na kiši / I pitaju te kako si / Naravno da ćeš reći da se ne možeš požaliti / Ako te pak pritisnu / Onda se moraš praviti lud / Samo ćeš kazati da si tu jer čekaš / Čudo, da se desi čudo“. Da li će ono doći to je već neko drugo pitanje, ali nećemo pogrešiti ako kažemo da je čekanje na čudo najsličnije čekanju Godoa u Beketovoj drami. Što je sudbina našeg doba. Neslućeni razvoj tehnologije, podjednako i promena ne samo intelektualne već i ideološke paradigme, doneli su potpuni novi odnos prema čudima, mada je bolje reći: čudesnom. Za razliku od pređašnjih vremena, čini se, čuda su izgubila svoj značaj. Uzmimo samo kao primer naš odnos prema bolestima, pogotovo onim zaraznim. Današnja Slovenija, i ne samo ona, ali uzećemo Sloveniju kao nama najbliži primer, prepuna je spomenika i kapelica, najznačajniji se nalazi na mariborskom glavnom trgu, koji se nazivaju kužna znamenja. Nakon velike epidemije kuge krajem sedamnaestog veka, oni koji su preostali su se na ovaj način zahvaljivali bogu i svetiteljima što su preživeli, u isto vreme tražeći zaštitu od više sile da se ovakav pomor više ne ponovi. Suštinski, verovalo se da bolest, pogotovo zarazna, dolazi, ali i prestaje, po božjoj volji. Jedino što može da nas spase je čudo. Sličnu stvar možemo videti i u Manconijevom romanu „Verenici“. Kao jedan od načina da se spreči velika epidemija kuge u Milanu izabrana je crkvena litija sa molitvama protiv bolesti. Naravno, ovo ne samo da nije sprečilo kugu nego je i pospešilo njeno širenje. Ipak, vera u čuda ni tad nije nestala. Gotovo svaki segment života je bio skopčan sa verom u čudesno, toliko da je razlika između realnog i čudesnog gotovo nestajala. Razvoj nauke i tehnologije je sve ovo promenio. Ono što se pre smatralo za čudo, postalo je nešto sasvim obično i normalno. Još bitnije, objašnjivo. Čak se i vera promenila. Retki su vernici koji veruju u biblijska čuda, i to pod uslovom da zaista znaju šta piše u Bibliji. Primera radi, koliko zapravo hrišćanskih vernika veruje da se tokom čina evharistije vino i hleb pretvaraju u krv i telo Hristovo? Verovatno manji deo. Što nas vraća na početak i na Koenove stihove. Da li je uopšte moguće verovati u čudesno? I da li i danas neko čeka da se čudo desi kao u Koenovoj pesmi? Sve su to pitanja koja pokreću dve izuzetne zbirke priča Radoslava Petkovića.
„Prizori iz petstogodišnjeg rata“, priča koja otvara prvu zbirku „Izveštaj o kugi“, nam pripovedaju o ratu koja bukti u Evropi od pada Carigrada. „Izveštaj o kugi“, nas suočava sa sudbinom čoveka koji nepogrešivo pogađa širenje kuge. „Graditelj vešala“ pripoveda o zanatskoj propasti čoveka posle jednog čuda. „Petar Vlatković. Život i delo“ i „Kratka istorija besmrtnika“ nas upoznaju sa dve čudnovate biografije. Kakva je i sudbina junaka priče „Moje igralište za golf“. „Dečak sa reke“ je fantazmogorična pripovest o susretu stvarnog i nemogućeg. Prvu zbirku zatvara naučno-fantastična igrarija „Dok plima traje“.
Druga zbirka „Čovek koji je živeo u snovima“ otpočinje sa pričom „Pavle u Rimu“ pripovesti o životu čuvenog apostola. Pad Rima je zadobio sjajno predstavljanje u priči „Prelaz preko Stiksa“. U pričama „Objava“, „Teološki dijalog u savremenom okruženju“, „Smanjivanje“, „Grad, svitanje“, „Hrist nad Zemunom“ i „Čovek koji je živeo u snovima“ stvarnost se suočava sa čudesnim i menja je. Završna priča „Umesto zaključka“ nas vraća u prošlost i pripoveda o tri mudraca koja su posetila Hrista.
Odluka da se dve zbirke Petkovićevih priča objedine u jednoj knjizi sjajna je zamisao. Pored sličnih tema kojima se bave, njih povezuje i, upotrebićemo možda neadekvatan izraz, sličan svetonazorski pristup temama. Ništa manje, narativni. Tako možemo ove priče podeliti na nekoliko segmenata. S jedne strane stoje istorijske pripovesti, na onoj drugoj su odjeci stvarnosti koji se mešaju sa fantastičnim uplivima, a na onoj trećoj su postmoderne igrarije sa formom. U svakom od ovih tematskih, ništa manje i narativnih segmenata Radoslav Petković briljira. Nenadmašna erudicija je sjedinjena sa izvrsnim pripovedanjem u kom ćete istinski uživati.
Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, rođen je u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“, „Senke na zidu“ i „Savršeno sećanje na smrt“ . Napisao je i nekoliko knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.
„Jer, kakva je korist od predviđanja onoga što ne možemo ni sprečiti ni umanjiti; kakva je korist što smo tačnije od drugih izračunali meru nesreće u svetu koju svako, i bez ikakve računice, oseća na svojim ramenima“, piše Radoslav Petković u priči „Izveštaj o kugi“. Pripovedajući o realnosti ovoga sveta, užasima ne samo sadašnjeg sveta već i sveta koji je nekada postojao, Radoslav Petković neprestano sukobljava našu ukorenjenost u racionalnom, mada je bolje reći iskustvenom, u susretu sa nemogućim i neobjašnjivim. Mada je možda još bolje reći: čudesnim. U gotovo svakoj priči iz ove knjige junaci su nesrećnici, ljudi satrveni životom, kojima čak ni čudo ne može da pomogne. Naprotiv, to čudo ih čini još nesrećnijom, a njihove živote još više odvlači u poraz. Razum je nedovoljan, stvarnost je nezadovoljavajuća, čuda, čak i ako se dese, ništa ne donose. Čak ni bog više ne igra nikakvu ulogu. Najbolje to izražava jedan junak: „Biti ravnodušan prema Njemu koliko je i On prema nama.“ Taj bezizlazni svet (najbolje izražen u misli: „I razmišljao sam da su naši životi, možda, nestvarni, da je prava istina o njima zauvek od nas skrivena, i potom mi se iznenada, sasvim neopravdano, kao brod belih jedara u odavno zaboravljenoj luci, javila pomisao da nas samo patnja opravdava (…)“) Radoslav Petković nenadmašno predstavlja u pričama iz ove dve zbirke, i to kroz sjajne literarne igre ispisane blistavim stilom.

Naslov: Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima
Autor: Radoslav Petković (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Pročitajte i prikaze romana „Savršeno sećanje na smrt“
i studije „Srednjovekovni putovođa“ Radoslava Petkovića

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Umrla bih za tebe – F. Skot Ficdžerald

Znači li vam šta ime Feliks For? Imate li bilo kakvu asocijaciju kada se ono pomene? Verovatno ne. E sad, pokušajte da zamislite da je taj čovek pre nešto od više stotinu godina bio jedan od najmoćnijih ljudi sveta. Da budemo u potpunosti precizni, Feliks For je bio predsednik Francuske. Da pređemo na drugo pitanje. Znači li vam šta ime Emil Zola? Znači, svakako, i to ne samo onima koji su čitali njegova dela. Sad pokušajte da zamislite da je u prošlosti Feliks For progonio Zolu, izdejstvovao da on bude osuđen na godinu dana robije, i tako ga oterao naposletku u progonstvo. U tom vremenu, Feliks For je bio svemoguć, a Zola niko i ništa. Danas se to preokrenulo. Feliksa Fora niko ne pamti, a Zola je i dalje jedan od najčitanijih francuskih pisaca. Upravo ovaj primer, a ima ih koliko god hoćete, pokazuje jednu od najvećih moći umetnosti. To je večnost. Ona uspeva da ispravi nepravde, da posthumno proslavi umetnike (setimo se samo švajcarskog pisca Roberta Valzera), ali i da donese svojevrsnu pravdu kakva je ona bila u slučaju Zole. Naravno, večnost nije bezgrešna. Svedok tome su potpuno zaboravljeni umetnici ili oni bačeni u zapećak, iako to nikako ne bi smeo da bude slučaj ako bi se gledao značaj njihovog rada. Večnost donosi i drugi problem. Kako umetnika više nema, njihovo delo je prepušteno drugima. Uzmimo samo za primer Ničea. Ničeova sestra Elizabeta je uspela da njegovo stvaralaštvo poveže sa nacizmom, toliko da ta etiketa Ničea kao naciste i danas važi kod mnogih. Ili da uzmemo nama bliži primer, Ivu Andrića. Nacionalističke vrhuške država nastale na pepelu Jugoslavije uz podršku brojnih intelektualaca njegovo delo čerupaju ili potpuno odbacuju brojeći njegova krvna zrnca i nacionalnu pripadnost, iako se on do kraja života borio za integralno jugoslovenstvo. Te „opasnosti” večnosti odnose se i na njihova neobjavljena dela, što je i naša tema. Naslednici pisaca neretko prenebregavaju njihove želje objavljujući rukopise koji su ostali nakon njihove smrti. Najpoznatiji primer je, svakako, Kafkin. Ne razlikuje se ni Ničeov. Ničeova sestra Elizabeta nije se obazirala na njegovu želju objavljujući „Volju za moć”. I tu se postavlja veliko moralno pitanje: šta je bitnije? Autorova želja ili korist koju smo svi mi dobili? Naravno, postoje i drugačije situacije, pogotovo onda kada se posthumno objavljuju dela koja ispravljaju svojevrsne nepravde. Nema boljeg primera za to od „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula. Baš takav slučaj je i sa Ficdžeraldovim pričama.
Pomno istražujući literarnu zaostavštinu F. Skota Ficdžeralda, En Margaret Danijel je pronašla njegovih osamnaest potpuno nepoznatih priča. One najčešće nisu bile po volji urednika časopisa i listova u kojima je Ficdžerald sarađivao, tako da su ostale neobjavljene. Usled prerane Ficdžeraldove smrti, ništa manje i haosa kakav je bio gotovo ceo njegov život, te priče su ostale rasute na raznim stranama. Sve njih En Margaret Danijel skuplja i prvi put objavljuje u ovoj zbirci.
Zbirka „Umrla bih za tebe” predstavlja pravu literarnu poslasticu. Pred nama se nalazi osamnaest priča, neretko potpuno suprotstavljenih pogleda, još češće ispripovedanih na potpuno različiti način. Neke od njih (to su „Umrla bih za tebe“, „Kod zubara“, „Šta uraditi povodom toga”…) sasvim sigurno predstavljaju vrhunce Ficdžeraldovog opusa. Dobar deo njih, ipak, predstavlja samo krokije, nedovršene Ficdžeraldove ideje ili zamisli za filmska scenarije. Odluka En Margaret Danijel da u zbirci objavi sve što Ficdžerald nije za života publikovao dovela je do te neujednačenosti. Ipak, ona ne predstavlja toliko veliki problem. U pojedinim pričama ove zbirke istinski ćete uživati, a čitajući one nedovršene imaćete priliku da zavirite u „majstorsku radionicu” Ficdžeralda, onu koja bi sigurno dovela do novih remek-dela da nije bilo njegove prerane smrti.
Frensis Skot Ficdžerald, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Minesoti. U toku studija je regrutovan i neko vreme službuje u vojsci. Poratni period Ficdžerald provodi uglavnom u Francuskoj. Prekretnica su tridesete. Bolest njegove supruge Zelde, ništa manje njegovo pogoršano zdravstveno stanje, teraju ga na konstantni rad što će dovesti do prerane smrti. Umro je od srčanog udara u četrdeset i četvrtoj godini. Njegove priče i romani („Lepi i prokleti“, „Veliki Getsbi“, „Blaga je noć“ i „Poslednji tajkun“) i danas se štampaju u milionskim tiražima i u isto vreme se smatraju za vrhunce literature dvadesetog veka.
Stilska umešnost, osećaj za detalj i priču, raskošni opisi posleratne Amerike (čuvenog doba džeza), sve ono po čemu je Ficdžerald poznat, možemo videti i u ovim pričama. Ali to nije njihova suština. One uglavnom nastaju u tridesetim, vremenu velike ekonomske krize, i to neminovno utiče na njihov sadržaj. Ficdžerald se u njima okreće mračnoj strani američkog sna. To su sudbine istrošenih, neretko umornih ljudi, osuđenih da nose terete svojih nimalo svetlih sudbina. Uostalom, takva je bila i Ficdžeraldova sudbina. Upravo je to i odbilo njegove urednike, koji su od Ficdžeralda tražili svetle i lepršave priče. U zbirci koja se nalazi pred nama se nalazi znatno mračniji, pesimističniji, ali i zreliji Ficdžerald. Ipak, u njima je Ficdžerald kakvog volimo. To je razigrani i krajnje duhoviti pisac, maestralnog stila, kom su opsesija ljudske sudbine. Neretko njihova efemernost, ali i ono što se duboko krije iza spoljne slike. Himna je to ljudskosti, i svetlom i mračnom koje se krije u nama, još više sjajan prikaz naših života: „Svi sebe možemo da zamislimo kako vitlamo mačevima ili negujemo bolesne, ali to dosadi. Najveća snaga (…) ogledala bi se u tome da sebe vidimo kao ljudska bića koja i dalje jedu i vole i ispoljavaju svoje sitne taštine i gluposti usred bilo kakve katastrofe.” Objavom ove zbirke ispravljena je velika nepravda, da se vratimo na početak, ali nam je isto tako data prilika da uronimo u do sada potpuno nepoznati svet istinskog književnog velikana.

Naslov: Umrla bih za tebe
Autor: Frensis Skot Ficdžerald (1896-1940)
Priredila: En Margaret Danijel
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 499

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Jalova jesen – Dragoslav Mihailović

Problem, ako se to uopšte može tako nazvati, sa Jugoslavijom najviše leži u pitanju šta ona predstavlja za nas. Da li je to bila zajednica ljudi koju povezuje isti ili skoro identični jezik, slična kultura, ništa manje zajednička istorija? Sledstveno tome, da li je Jugoslavija bila prirodni izraz težnji naroda i kultura koji su želele da pronađu sredstvo, možda je tako najbolje reći, za svoj razvoj ili veštačka tvorevina koja je porobila te narode u uvela ih u tamnicu, kako drugi tvrde? Sve su to pitanja koje se već dugo postavljaju i čini se da gotovo niko nije došao do krajnjih zaključaka. Možda odgonetka leži u krajnje suprotstavljenim stavovima o prirodi Jugoslaviji, ništa manje i u onom pitanju na početku. Čega se mi to zapravo sećamo? Šta za nas predstavlja Jugoslavija? Ukoliko bismo, samo eksperimenta radi, upitali starije generacije, one koje su dobar deo života provele u Jugoslaviji, to je lagodan život. Ili još tačnije, to su sada već hiljadu puta ponovljene priče o dobrim platama, odlično snabdevenim prodavnicama, odlascima na letovanja, kupovinama u Trstu… Suštinski, jedino što je bitno je materijalno blagostanje. Priča o zajedničkoj kulturi i jeziku, podjednako i o međunacionalnom preplitanju je nešto sasvim drugo. Ona gotovo nikome nije bitna. Baš kao što gotovo nikome nije bitna politička slika, koja je dovela da raspada Jugoslavije. Ali da se vratimo na stvar i na te suprotstavljene poglede. S jedne strane stoji nostalgija za nekadašnjim životom, još više izražena kada se to vreme uporedi sa sadašnjim. Život na razvalinama građanskog rata, sjedinjen sa višedecenijskim ekonomskim, političkim i kulturnim tranzicionim posrtanjem doprineo je da ova sećanja postanu još svetlija. Ono što nije valjalo, a nije valjalo mnogo toga, namerno se sklanja u zapećak. Čak i kada se pomene ono što nije valjalo, odmah se pravi poređenje sa sadašnjim vremenom, a u toj utakmici sadašnje vreme, razume se, uvek gubi. Fokus je samo na materijalnom blagostanju. Tako se iz vida gube izuzetno bitne stvari. To je na prvom mestu priroda i jedne i druge Jugoslavije. A to je bila ništa drugo do diktatura, pogotovo izražena u drugoj Jugoslaviji u njenim prvim godinama. Zaboravlja je da je to bila zemlja u kojoj su desetine hiljada ljudi stradali potpuno nevini. I zemlja u kojoj je postojao monstruozni Goli otok. Da se on ne zaboravi pobrinuo se Dragoslav Mihailović.
„Jalova jesen“ donosi devet pripovedaka Dragoslava Mihailovića. U prvoj „Kratki prikaz života na Carigradskom drumu“ Mihailović se vraća u dane svog detinjstva, opisujući predratnu Ćupriju. „Ćevapčići i pivo“ nas vode na Dušanovac predstavljajući svet amaterskog boksa. „Besmrtna ljubav Plave drame“ nas upoznaje sa čudnovatim svetom jedne žene. Posleratnu stvarnost, ponajviše stvarnost radničke klase, vidimo u „Mijandrošu i Belji“. „Utopljenica“, „Najbolji prijatelj“ i „Parioničar, general i islednik“ nas sukobljavaju sa Golim otokom i njegovim posledicama. „Jalova jesen“ i „Sveti Petar spasava Srbe“ su smeštene u sadašnjost. Dok je prva pripovetka posvećena prirodi, ona druga je satirični prikaz političkog ludila devedesetih.
Iako sasvim sigurno ova zbirka pripovedaka ne predstavlja vrhunac Mihailovićevog opusa, ona je značajno književno delo, i to pre svega zbog njene stilske i tematske raznolikosti. Od dobro poznatog govora iz prvog lica, onakvog kakvog smo od Mihailovića već navikli (evo samo jednog malog primera: „A već četrdesete postao sam skojevac. I više se za voždovački boks nisam interesovao. Krenuo sam svet da promenim. A tu sam ti ja – he, he – bio uspešniji nego kao bokser. Jebalo dete mater“), pa sve do starinski napisanih pripovesti iz trećeg lica, autor pokazuje nenadmašni literarni talent. „Jalova jesen“ je u isto vreme i prirodni nastavak ranije započetih tema u romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Gori Morava“, možemo slobodni reći – dostojni završetak veličanstvenih priča.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Onom ko dobro poznaje Mihailovićevu literaturu, ništa manje i njegove političke stavove, jasno je da je socijalistička Jugoslavija za njega krajnje užasavajući, ništa manje neprihvatljivi politički sistem. I za sve to Mihailović ima potpuno pravo. Robijanje na Golom otoku i njegov docniji višedecenijski progon pružili su i više nego dovoljno razloga za to. Sve to dobro vidimo u ovoj zbirci. Pripovetke su to o posrtanju, užasnim ljudskim sudbinama, neretko grotesknim, apsolutno nemogućim, a opet istinitim životnim pričama. Tako jedan logoraš u ovoj zbirci žali svog dželata: „Gospode, mislim se, koliko je bilo strašno biti islednik! Možda još strašnije nego logoraš.“ I polako dolazimo do one priče sa početka teksta. Ako pitamo Mihailovića, ili još bolje ako čitamo njegova dela, Jugoslavija je užasni politički sistem koji je morao da nestane. Za one, pak, druge, uzećemo kao primer Bekima Fehmiua i njegove izuzetne memoare „Blistavo i strašno“, Jugoslavija je bila nešto najbolje za ove prostore i ljude. I ko je onda u pravu? Šta je zapravo bila Jugoslavija? Može se slobodno reći – i jedno i drugo, i raj i pakao. Da bismo uopšte mogli da je razumemo, potrebno je da poznajemo obe njene strane. Priliku za to nam pruža ova izuzetna zbirka pripovedaka.

Naslov: Jalova jesen
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 285

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava
i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića