Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

O tiraniji – Timoti Snajder

Iako će ove reči verovatno delovati čudno, demokratija nije najbolji politički sistem zato što je zaista najbolja nego zato što apsolutno ne poseduju nikakvu konkurenciju. Ili još tačnije, da parafraziramo Čerčila, demokratija je najmanje loš politički sistem od svih koji postoje. Njena primena je nešto sasvim drugo. Isto tako i njena popularnost. Po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja čak i u najrazvijenijim evropskim zemljama dobar deo ljudi sanja o autokratiji. Primera radi, to je skoro trideset posto Nemaca. Po nekim anketama čak 70 posto stanovnika Srbije smatra da demokratija nije valjano političko uređenje. U čemu je problem? Odgovor leži u primeni demokratskih načela, ili možda još bolje rečeno – same demokratije. Ona po svojoj suštini predstavlja jednu od najplemenitijih, ako ne i najplemenitiju ideju u istoriji ljudske civilizacija. Demokratija je mogućnost da sami odaberemo kakav život želimo da živimo, sledstveno tome i da odaberemo ko će u naše ime upravljati državom u kojoj živimo. I u čemu je onda problem? Možda najviše u tome što se to gotovo nikada ne dešava. Današnja demokratija je pre oligarhija nego istinska demokratija. Po klasičnoj enciklopedijskoj odrednici, oligarhija je oblik vladavine u kojoj se sve poluge vlasti nalaze u rukama privilegovane manjine. Zar to danas nije slučaj u gotovo svim zemljama sveta? Pogotovo u ovom delu sveta. Nesmenjivost političkih elita, njihovo višedecenijsko trajanje, sjedinjeno sa silnim mešetarenjima, ali i populističkom koketerijom iza koje se krije smrad diktature, sve je to slika današnje demokratije. Ta slika je dovela do pada poverenja u demokratiju, onog priželjkivanja autokratije sa početka teksta, i to pod paskom da će poslovična „čvrsta ruka“ rešiti stvar. Taj problem je posebno izražen na ovim prostorima. San o nekadašnjem lepom životu u Jugoslaviji sukobio se sa tranzicionom stvarnošću donevši gotovo opšti žal za prošlim vremenima. Jedini je problem što su ljudi koji sada žale za Jugoslavijom nekada bili ljudi koji su tu zemlju uništili. Nema boljeg dokaza za to od izbora 1990. godine. Na njima su sa ubedljivom većinom pobedile ratnohuškačke stranke i još bitnije stranke koje su zagovarale uništavanje pređašnjeg društvenog sistema. Samo primera radi, jedina stranka koja se zalagala za opstanak Jugoslavije u nekadašnjem obliku je dobila nešto više od jednog posto glasova. Tako dolazimo do potpune apsurdnosti. Ljudi koji danas kukaju za Jugoslavijom nekada su svojim glasovima, docnije i postupcima, srušili tu zemlju. A to je i suština čitave priče o demokratiji. Posledice demokratskog izbora mogu da nas bole ukoliko su one pogrešne. Kao što bi nas još više bolela odluka o odbacivanju demokratije. To nam sjajno pokazuje Timoti Snajder.
Nastala 2016. godine, odmah po neslućenom usponu populističkih političara, knjiga eseja „O tiraniji“ Timoti Snajdera pokušava da nas podseti čemu populizam vodi. Još više autokratske težnje političara, one koje uvek utiru put tiraniji. Ispisujući „dvadeset pouka iz dvadesetog veka“ Timoti Snajder nam u isto daje istorijsku lekciju, ali nas i podučava kako da izbegnemo ponavljanje istih grešaka.
„Život je politički ne zato što svet mari kako se vi osećate, već zato što reaguje na ono šta radite“, ispisuje Snajder. Priču o upravo tim našim delima, ništa manje i posledicama tih dela, on donosi u ovoj knjizi, i to neprestani preplet priče o istorijskih događajima i naše svakodnevnice. Knjiga „O tiraniji“ može da se posmatra kao svojevrsna istorijska studija, ali i kao praktični vodič kroz politički život. Još bitnije, iako je ona upozorenje na moguću opasnost koja se nalazi pred nama, ona je u isto vreme i poziv na promenu, pobunu protiv onih koji žele da nas odvedu u ponor. Razume se, ta promena uvek mora da krene od nas samih. Kako sam Snajder kaže: „Neko mora. Lako je slediti. Možete se osećati čudno kad kažete ili uradite nešto različito. Ali, bez te nelagodnosti nema slobode.“
Timoti Snajder, jedan od najistaknutijih savremenih američkih istoričara, je rođen u Ohaju. Posle završenih studija istorije i političkih nauka počinje njegova univerzitetska karijera. Trenutno je profesor istorije na Univerzitetu Jejl. Njegova dela su doživela brojna priznanja i veliku čitanost. Najpoznatiji je po knjizi „Krvava prostranstva“, kapitalnoj studiji o istoriji terora u dvadesetom veku (knjiga je dostupna u hrvatskom prevodu u izdanju „Frakture“). Dobitnik je desetina nagrada za svoj naučni rad.
„Evropska istorija dvadesetog veka pokazuje nam da društva mogu da se upropaste, demokratije propadnu, moral da se uruši, a obični ljudi da stoje nad jamama smrti s puškama u rukama. Dobro bi nam danas poslužilo da razumemo zašto“, piše Timoti Snajder u ovoj knjizi. I zaista, postoji li odgonetka te propasti? One dobro poznate priče o običnim i normalnim ljudima koji su „iznenada“ pomahnitali i postali bestijalne ubice i manijaci. Postoji. Timoti Snajder nam to kroz čitavu knjigu pokazuje. To je najpre prikaz našeg ličnog pada koji se naposletku pretvara u pad celog društva. Kako sam Snajder kaže: „Tiraniji se predaješ kada odbacuješ razliku između onoga što želiš da čuješ i onoga što je zaista slučaj. Ovo odbacivanje stvarnosti može da se oseti kao prirodno i prijatno, ali ishod je vaša propast kao pojedinca i, na taj način, urušavanje svakog političkog sistema (…)“ Istina u takvom društvu prestaje da bude bitna, isto tako i lična odgovornost. Prepušteni smo stihiji, vrlom autokrati, uskoro i diktatoru, kom predajemo ceo naš život. A to se nikad ne završava srećno. Istorija dvadesetog veka nam je to najbolje pokazala. Da se vratimo na početak, još tačnije na priču o demokratiji. Timoti Snajder nam u ovoj knjizi šta je joj alternativa, podjednako i šta je to zapravo demokratiji i šta zaista znači njeno odbacivanje. Ništa manje i kako se suprotstaviti onima koji demokratiju pervertirano pretvaraju u njenu suprotnost, tiraniju. Ova knjiga je sjajan putokaz kako da to izbegnemo.

Naslov: O tiraniji
Autor: Timoti Snajder (1959-)
Preveo: Jason G. Mark
Izdavač: Dosije studio, Beograd, 2018
Strana: 101

Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310

Jesmo li čudovišta – Filip David

Baš kao i u mnoštvu drugih stvari, najbolje je poći do Biblije. Ali je pre toga neophodna manja digresija. Iako mislimo, ili barem dobar deo nas misli, da živimo u sekularnom društvu, podjednako i svetu koji je za sobom ostavio verski atavizam, to opet ne znači da su religiozni postulati, ništa manje i religijska učenja, postali nebitni. Najpre, i dalje ima poprilično vernika, koliko istinskih to je već drugo i znatno komplikovanije pitanje, ali je tu i ono što volimo da zovemo istorijsko sećanja. Naša civilizacija, pre svega evropska, počiva na učenjima i postulatima judeo-hrišćanstva. Moderna filozofska misao izvire iz učenja hrišćanskih filozofa i teologa (dovoljno je pomenuti samo blaženog Avgustina ili Tomu Akvinskog). Ne razlikuje se ni literatura, а o ostalim granama umetnosti tek ne treba trošiti reči. Zašto je ovo bitno? Ponajviše zato što se neka naša shvatanja, iako to možda nikako ne želimo da priznamo, oslanjaju na religiozna učenja. U ovom slučaju je to pitanje kolektivne krivice, prvi put zabeležene u biblijskoj knjigi Postanja. Posle prvorodnog greha, kako ga teologija naziva, bog proteruje Adama i Evu iz raja, osuđujući ih na život prepun patnje. I ne samo to, njihovi potomci, to jest svi ljudi, na sebi nose beleg krivice. Hrišćanstvo to menja, tako što Isus „uzima“ na sebe taj greh i oslobađa ljude krivice. Ali tu nije kraj. Hrišćanstvo ne ukida kolektivnu krivicu. Naprotiv. Novi „krivci“ su Jevreji, i to zato što su ubili Hrista. Poprilično apsurdna teorija mora se reći. Isus je, baš kao i svi njegovi učenici, bio Jevrejin. Ali, baš kao i uvek, ko mari za činjenice. Učenje velikih teologa, ne treba zaboraviti i svetaca koji se i danas u crkvi slave, prepuno je otrovne mržnje prema Jevrejima. Za to je dovoljno pogledati spise Jovana Zlatoustog i Kirila Aleksandrijskog. Sam Kirilo Aleksandrijski organizuje jedan od prvih progona Jevreja. Sve je to rezultiralo silnim progonima Jevreja kroz istoriju, koji su se završili holokaustom. Upravo je holokaust doneo novu kolektivnu krivicu. Sada nemačku. I pitanje da li su svi Nemci krivi za pokolje Jevreja. Na sreću, u novije vreme kolektivna krivica je odbačena kao zlokoban koncept. Krivi mogu biti samo pojedinci, i to isključivo za dela koja su počinili. Jedini problem je šta raditi sa onima koji su te pojedince podržavali i omogućili im da počine te zločine. Mogući odgovor je pojam kolektivne odgovornosti. O njoj sjajno piše Filip David.
Knjiga „Jesmo li čudovišta“ donosi niz eseja. Tako u prvom delu knjige Filip David govori o političkim i društvenim prilikama tokom devedesetih godina, pokušavajući ne samo da progovori o dželatima i njihovoj krivici, već i o tome kako su oni uspeli da učine ono što su učinili. Drugi deo knjige „U ogledalu devedesetih“ je svojevrsni dnevnik Filipa Davida, kako ga on sam naziva „Izveštaj sa mesta nesreće”. Na samom kraju knjige, u trećem delu „Jevrejske teme“, Filip David piše o jevrejskom identitetu kroz priču o jevrejskim piscima, ali i pokušava da progovori o žrtvama holokausta.
Ispisani u vremenu velikih previranja (knjiga je prvi put objavljena 1997), ovi eseji pokušavaju da odgonetnu koren zla i silnih nesreća koje su zadesile Jugoslaviju tokom devedesetih godina. Polazeći od svakodnevnice, stvarnih događaja i prilika, Filip David je stavlja u, možda ćemo upotrebiti neadekvatan izraz, univerzalni kontekst. Priča o ratnim zločincima, političarima i narodu koji ih podržava biva sagledana iz jedne potpuno nove perspektive. To je pokušaj dubinske analize, potkrepljene pozivanjem na velike mislioce, ali i na istoriju koja je prethodila ovim događajima. Sjajna je slika propasti jednog društva, nažalost propasti koja i dalje traje: „Strah se širi, dalje podstreka mržnji, parališe otpor prema nasilju. Strah od suseda stvara etnički čista područja. Ovde demokratija postaje sinonim za opštu nesigurnost. Politički izbori očekuju se kao dolazak sudnjeg dana. Svaka pomisao na promenu vlasti prikazuje se kao pretnja raspadom društva. Izborni slogani ne počivaju na obećanjima boljeg života, nego na apokaliptičnim upozorenjima o totalnom krahu ako pobede oni drugi.“
Filip David, jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na ovim prostorima, je rođen u jevrejskoj porodici u Kragujevcu. Posle završenih studija dramaturgije radi kao filmski stvaralac. Najplodniju saradnju je ostvario sa Mirkom Kovačem i Lordanom Zafranovićem. Autor je nekoliko zbirki priči, romana, kao i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je najznačajnija jugoslovenska i srpska priznanja, među kojima su NIN-ova i Andrićeva nagrada.
„Nasilje i nepravda idu ruku podruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije, dobijaju zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano ali neumitno preobražavamo se u čudovišta“, piše Filip David u ovoj knjizi. I pokreće pitanje kolektivne odgovornosti. Krivice ne, ona je uvek individualna. Samo što ti krivci nisu iznikli sami od sebe, pogotovo ne krivci na najvišim mestima. Iza njih uvek stoji narod, još tačnije najveći deo pripadnika jednog naroda. Filip David u ovoj sjajnoj knjizi eseja govori o tom „narodu“. Kakvo je to ludilo koje je opčinilo toliko ljudi? Zašto su svi ti ljudi podržavali nasilje, zlo i silne zločine? Ili su ćutali, puštajući zlo da ostvari ono što je zamislilo. Suštinski, ko je kriv? Vođe i izvršioci zločina ili narod koji im je to omogućio, što direktnom podrškom, što ćutanjem i posledičnim pristajanjem na zlo. Za Filipa Davida su krivi zločinci, ali su u isto vreme odgovorni i oni koji su im to dopustili. Kroz ovu knjigu eseja on to sjajno pokazuje, ali nas i podučava da nikada više ne dopustimo da se takvo zlo ponovi. Iako se ono, na nesreću, uvek ponavlja: „Pozivanje na vlast, na vođu, zaklanjanje iza ideologije, nacije i vere kao vrhovnih autoriteta, upravo svedoče o sindromu moralne dezintegracije, etičkog rasula.“

Naslov: Jesmo li čudovišta
Autor: Filip David (1940-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2019
Strana: 177

Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Prva asocijacija na pomen reči revolucija sasvim sigurno su metež, veliki sukobi i neretko krv. Ipak, revolucija nije samo to. Štaviše, najuspešnije su one revolucije koje ne liče na revolucije. Najpre zato što revolucije po kojima merimo vreme neslavno propadaju. Tako je Oktobarska revolucija pojela samu sebe, baš kao i ona jugoslovenska. Da se ne priča tek o Francuskoj revoluciji koja se naposletku pretvorila u veliki teror. Istorija nas uči, samo na nesreću ta istorija nema dobre učenike, da se ideali, pogotovo oni izraženi u borbenom otporu, gotovo po pravilu pretvaraju u svoju suprotnost. One, pak, druge revolucije su znatno uspešnije. Prva takva velika revolucija je poljoprivredna. Šta je njena suština? Ljudi u neolitu počinju da uzgajaju useve što u potpunosti menja paradigmu tadašnjeg života. Ništa manje i istoriju naše civilizacije. Odbacujući nomadski život, ljudi se ukorenjuju na jednom mestu i stvaraju osnov za izgradnju naselja. Još bitnije, znatno lakše prehranjivanje ostavlja prostor za stvaranje i imaginaciju. Suštinski: ono što čoveka čini čovekom. Takvih revolucija je bilo i u budućnosti. Upotreba pluga u poljoprivredi, kasnija primena hemijskih preparata i ništa manje ukrštanje poljoprivrednih kultura su omogućili lako dostupnu hranu većini ljudi. Koliko je to značajno govori ogroman broj gladnih u prošlosti i silne smrti usled velikih gladi. Setimo se samo one u Irskoj. Ništa manje nije bitna ni industrijska revolucija koja je postavila temelj za urbani život. Ona druga industrijska revolucija je izrodila borbu za radnička prava. Da nje nije bilo možda bi i dalje radili po dvanaest sati dnevno i trpeli gazdin bič više nego što ga trpimo danas. Digitalna revolucija nam je omogućila pristup neverovatnoj količini informacija i olakšala do krajnosti komunikaciju. Sve su to revolucije koje su nas nepovratno promenile, a da ih gotovo nismo ni svesni. Takav slučaj je i sa naučnom revolucijom. Čovek je odbacio dotadašnja verovanja, ponajviše ona u kojima sve zavisi od više sile, i uzeo stvar u svoje ruke. Galileo, Kopernik, Njutn, Ruso, Darvin i mnoštvo drugih naučnika su postali lučonoše novog doba. Među njima je i lik Frojda, čoveka koji je napravio svojevrsnu revoluciju. Po prvi put u istoriji naše civilizacije ljudska osećanja i htenja izlaze na svetlost dana i poprimaju sasvim novo značenje. Ono o čemu se pre samo šaputalo postaje predmet mnogobrojnih istraživanja, ništa manje i tema za brojne umetnike. O tim umetnicima progovora Bora Ćosić.
Eseji sabrani u knjizi „Povest o Miškinu“ su posvećeni neženjama u istoriji literature devetnaestog i dvadesetog veka. Ništa manje i književnim likovima koji brak posmatraju kao svojevrsnu smrt. Od naslovnog kneza Miškina, preko Valtera Benjamina, Kafke, Prusta, Ničea, Kjerkegora, Bruna Šulca, pa sve do Andre Žida, Bora Ćosić tka priču o tome „kako raskinuti zaruke“. Na sreću, ona se na tome ne završava. Ova knjiga nam otkriva nutrinu junaka, ali ništa manje i duh vremena, onog vremena koje je Frojdova „revolucija“ nepovratno promenila.
„Jer u evropskom rasulu, misaonom, intelektualnom i duhovnom, ovo je glavna stavka, žudeti i hiniti nešto što na pola puta do realizacije postaje odbojno, neprivlačno i smrtonosno opasno“, piše Bora Ćosić u ovoj knjizi i možda najbolje određuje suštinu svojih junaka. To su ljudi koji su zarobljeni na sredomeđi između htenja i delovanja. Misaono bogati, a praktično gotovo idioti. Takav „idiotizam“ je u središtu Ćosićevog interesovanja. Ono što je najbitnije, to Ćosićevo interesovanje je predstavljeno sa nenadmašnom erudicijom, gotovo neverovatnom za našu literaturu. Stotine knjiga, ništa manje i pisaca, nalaze svoje mesto u „Povesti o Miškinu“. Pred nama je izuzetna slika literature dvadesetog veka i priča o mestu intelektualca i umetnika u novijoj istoriji naše civilizacije: „Da li je to onaj naum mladih Evropljana (…), koji ne mogu da podnesu dosadu i sami sebe, te u njima samo je žudnja da od nečeg pate? Mi smo bolesni, naša pluća ne funkcionišu, a osim toga ne funkcionira ništa u nama i između nas, mi smo ovde, a tu ne bi trebali da jesmo, te to što jesmo, pokušavamo da opravdamo kroz pismenu radnju, a šta se kroz pismenu radnju uopšte može opravdati, ako boga znate!?“
Bora Ćosić, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih, a usled neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, drami, zbirki priča i pesama, knjiga eseja i memoarske proze.
„Freudova nauka bila je eksplozija koju je građansko društvo, učtivo i uglađeno, priredilo samo sebi kao jedan od velikih društvenih udara i kao znak od kojeg počinje neko novo računanje vremena po temi mentalnih i ostalih događaja što se u čovekovoj glavi odvijaju“, ispisuje Bora Ćosić. Pored naslovnog kneza Miškina – junaka nastalog pre Frojda, mada se čini junaka tako frojdističkog – Ćosić u ovoj knjizi predstavlja Frojdovu „decu“. Ljude, umetnike u ovom slučaju, satkane od neuroza, labilnosti i trajnog pomanjkanja svake sigurnosti. I u isto vreme, ljude koji su stvorili dela koja po svojoj vrednosti predstavljaju nešto najznačajnije što nam je novovekovna civilizacija dala. Priča o neženjama je samo pokretač, ono mnogo bitnije je šta stoji iza te miškinovske trajne onesposobljenosti za svakodnevni život. I u tome je srž ove knjige. Ako je uzimate samo da biste sladostrasno uživali u masnim pričama o „ludim“ umetnicima, odmah je batalite. Toga u ovoj knjizi nema. Pred nama je „istorija duše“, priča o vremenu koje je „Frojdova revolucija“ nepovratno promenila. I ništa manje izuzetna knjiga eseja o nesreći ljudskog posrtanja: „Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena.“

Naslov: Povest o Miškinu
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2019
Strana: 353

Pročitajte i prikaz knjige „Doručak kod Majestica“ Bore Ćosića

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Drugi krug – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

Ako je verovati anketama, četrdeset i pet posto stanovnika Srbije ima negativno mišljenje o Hrvatima. Slične brojke su i sa suprotne strane. Čini se da za skoro trideset godina, koliko je prošlog od raspada Jugoslavije, ništa nije promenilo. I dalje se pričaju iste priče, ko je koga klao, ko je veći monstrum i zločinac… Krivica je, baš kao i uvek, kolektivna. Svi Hrvati su loši ili, pak, svi Srbi su loši. Nikada se ne priča o zločincima, a i ako se priča o njima – onda se pokušavaju relativizovati njihovi zločini, najčešće kroz onu odurnu rečenicu: a šta su oni nama radili. Naravno, sledi rasprava o tome koliko je ko kažnjen. Kao da se krivica nekoga ko je počinio zločin anulira zato što drugi zločinac nije kažnjen za svoja nedela. Naravno, sve te priče su potkrepljene velikim i svetlim pričama o nacionalnim interesima, ljubavi prema svojoj otadžbini/domovini i, razume se, prepune hrišćanske bogobojažljivosti. Jedino šta se nikada ne govori, to je izgleda postala balkanska omerta, jesu priče o drugačijim Srbima i Hrvatima. Ako su svi Hrvati bili ustaše i zločinci, šta je onda, da uzmemo najočitiji primer, Ivan Goran Kovačić? Nekakav vanzemaljac ili ipak Hrvat, i to Hrvat koji je svojom poemom “Jama” podigao najveću optužnicu protiv ustaškog režima. Isto tako, šta mislite ko je u najvećoj ratnoj bedi prihvatio nekoliko hiljada srpske i jevrejske dece i spasao ih od sigurne smrti? Da, bila je to Diana Budisavljević, ali bile su to i hiljade hrvatskih porodica koje su prihvatile tu “neprijateljsku” decu. O tom podvigu maestralnu pesmu je napisao Goran Babić. Evo samo par stihova: “Valjalo je ići u Jasenovac, Jasku,/ u logore, u pse, u žicu, / trebalo je prisiliti,/ nekako koljače,/ da popuste, djecu da puste./ Pokrenuti, zatim, mnoge/ (preplašene) ljude,/ ljude u oskudici, ušljivu nejač, očajnu,/ krastavu i gladnu,/ u kuće da prime, potrebno je bilo./ I to ne nekolicinu,/ nego tisuće. // To valja, svakako, kažem,/ imati na umu/ o Zagrebu kad je riječ.” I ko je na kraju bitniji? Ko je veći zalog budućnosti? Ono šta treba da se pamti? Vjekoslav Luburić ili Ivan Goran Kovačić? Koljači dece ili njihovi spasioci? Isto to važi i danas. Ko je bitniji? I kome više treba verovati? Mahnitim ludacima, svejedno da li političarima ili idiotima ispred televizora koji im veruju, ili onim pak drugačijim ljudima? A takvi su sigurno Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Prepiska Miljenka Jergovića i Svetislava Basare započeta u knjizi “Tušta i tma” (Laguna, 2014) nastavlja se u “Drugom krugu”. Sve teme koje ova dvojica književnika pokreću u “Drugom krugu” je, čini se, nemoguće nabrojati. Ali, ipak, da izdvojimo neke. Tu su sada već obavezni srpsko-hrvatski odnosi, “naši” zločinci, književna dela koja njih dvojica pišu ili su već napisali, ništa manje i knjige koje čitaju. Tu su i političke – opet neizbežne – teme, priče o putovanjima, ali i o svakodnevnom životu…
Baš kao i u slučaju Dž. M. Kucija i Pola Ostera, o čijoj knjizi prepiske “Ovde i sada” smo već pisali na ovom mestu, “Drugi krug” pleni erudicijom autora, ali i širinom tema kojih su se poduhvatili. Što je još bitnije, oni se ne mire sa jednostavnim i jednostranim konstatacijama i pričama koje su danas sveprisutne. Isto tako, ova knjiga prepiske je i prikaz naše svakodnevnice na jedan sasvim novi način. Tako, recimo, Basara ovako vidi današnju medijsku scenu: “(…) garantujem ti da bi najcrnji neprijatelji Srbije poželeli upravo ovakve novine i televizije koje ionako sluđeni narod neprestano bombarduju bombardovanjem iz 1999. godine, neprestano ga ozračuju osiromašenim uranijumom, neprestano ga opominju na opasnost od uranijumskih kancera, bez prestanka mu prikazuju prizore bede, čemera i ojađenosti, i tako ga od rane zore pretvaraju u gomilu zombija nesposobnih za bilo šta drugo osim samosažaljenja i agresivnosti.”
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
“Da se ičega sjećaju, umrli bi od srama. Ili kada bi im se u jednom trenutku naglo otvorile sinapse u mozgu koje vode u prošlost, naši bi narodi umrli od srama. Naravno, ne od kolektivnog srama nego od zbira miliona individualnih sramova”, piše Jergović u ovoj knjizi o Srbima i Hrvatima. I upravo je ovakav pristup srpsko-hrvatskim odnosima možda i najveća vrednost knjige. U njoj nema kolektivne krivice, nema ni kolektivnih zločina. Pred nama su zločinci, ali i pravednici. Svako od njih ima svoje ime, isto tako je i poznato šta je on učinio za vreme svog života. Na nama je da odaberemo šta nam je bitnije. Ipak, greška bi bila ovu knjigu prepiske svesti samo na srpsko-hrvatske odnose. Ona je pre svega razigrani dijalog dvojice vrsnih pisaca, koji se čita sa istinskim uživanjem. Pred nama nisu Hrvat i Srbin, pred nama su dva čoveka koja svojim talentom i znanjem žele da uvrežene stereotipe, laži i gluposti izvrgnu ruglu, ali i da pokažu da priča o odnosu Srba i Hrvata može biti potpuno drugačija od one sa početka teksta. I u tome se u “Drugom krugu” u potpunosti uspeva.

Naslov: Drugi krug
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277

Pročitajte i prikaze romana Miljenka Jergović “Buick rivera” i knjige eseja “Autobus za Vavilon”,
kao i romana “Anđeo atentata” Svetislava Basare

Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Kako sam putovao s lososom – Umberto Eko

Najbolji odgovor na pitanje odakle izvire humor nam je sasvim sigurno dao Frojd. On u knjizi „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ koren humora vidi u svojevrsnom suprotstavljanju onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Suština humora, po Frojdu, je u otporu. On je način na koji se borimo protiv zabranjenog i još više sredstvo da olakšamo sebi bezizlaznu situaciju. Naravno, ovo ne važi za svakoga. Sposobnost za humor, još više za njegovo prihvatanje, je u direktnoj korelaciji sa našim duševnim zdravljem. Tako je, recimo, jedan od prvih znakova, opet po Frojdu, mentalnih problema nedostatak smisla za humor. Koliko ovo važi za pojedinca, još više je značajno za društvene sisteme i uređenja. U društvima u kojima vedrina i duhovitost nisu prisutni nešto duboko nije u redu. Još više u onim režimima koji zabranjuju humor. Da bi se shvatilo kakva je to duhovitost od koje se država, društvo ili religija straše moramo krenuti od početka. Biblija je, podjednako kao i skoro svi religijski spisi, u potpunosti lišena humora. U religiji, čija je srž pokornost božanskom biću i njegovim zemaljskim predstavnicima, mesta humora nema. On je moguća opasnost i subverzivnost koja nagriza srž verovanja. Najbolje nam to pokazuje rasprava u čuvenom Ekovom romanu „Ime ruže“ da li se Isus tokom svog života smejao. Ipak, humora je i tad bilo. Doduše, ne na račun crkve i države, ili ne bar javno. Humor je pučka zabava koja je za crkvu smrtni greh. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih hrišćanskih svetaca, pozorišta sa komičnim komadima naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama prestupa“. Da bi bizarnost bila potpuna, neka pozorišta danas u Srbiji slave Zlatoustog kao svog sveca patrona. No da se vratimo na temu. Gde god je u prilici, hrišćanstvo potiskuje duhovitost. Čim uticaj hrišćanstva opadne, eto humora. Renesansa donosi Bokača i njegov „Dekameron“. Humanizam nam daje Rablea. Prosvetiteljstvo Voltera i njegovo čuveno delo „Kandid“. Humor, i uopšte duhovitost, postaju sredstvo, da se vratimo na početak i na Frojdovo shvatanje humora, pomoću kojeg se ukazuje na društvene anomalije. Gotovo je nemoguće nabrojati sve velike umove koji se koriste humorom, kasnije i ironijom. Tu su Džonatan Svift, Niče, Oskar Vajld, docnije Mark Tvejn, Hašek, naš Domanović… I veliki Umberto Eko.
U knjizi „Kako sam putovao sa lososom“ sabrani su članci i kolumne koje je Eko pisao nekoliko decenija za italijanske medije. U prvom delu knjige „Istinite priče“ on kroz sveprisutnu ironiju predstavlja događaje iz prošlosti, ali i prorokuje kako će izgledati budućnost. „Uputstva za upotrebu“, drugi deo knjige, su Ekov vodič kroz svakodnevni život. Kako slediti uputstva za upotrebu, koristiti prokleti ibrik, izvaditi vozačku dozvolu u paklu italijanske administracije ili putovati američkom železnicom – samo je mali deo Ekovih krajnje duhovitih uputstava. U preostala tri dela knjige date su Ekove parodije na klasičnu filozofiju, teorijske pravce, poznata književna dela, ali i niz literarnih zagonetki, nastavni plan za komparativnu irelevantost, kao i dva autobiografska članka…
Ekov nenadmašni humor u ovoj knjizi je neraskidivo povezan sa njegovom erudicijom. Suštinski, bez ove povezanosti knjiga i ne bi mogla da funcioniše. Parodirajući velika književna dela, filozofske pravce i istorijske događaje, Eko nam pokazuje suvereno vladanje neverovatnom količinom znanja i podataka. Onaj ko se poduhvati čitanja ove knjige to znanje isto tako mora barem u najmanjoj meri da poseduje, ne bi li shvatio sa čime se to Eko poigrava. Ipak, i pre nego što neko pomisli da je ovo dosadno štivo koje se zanima Džojsovim narativnim strategijama i Marksovim materijalističkim egzistencijizmom, a zaista govori o ovim temama, treba reći da su tekstovi u ovoj knjizi brevijar istinske duhovitosti sjedinjene sa izuzetnim stilom. Evo samo jednog dela Ekovog teksta koji nas upozorava na moguća žarišta zaraze: „Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet.“
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Obrazlažući zašto je napisao „Ime ruže“, Eko govori da „sadašnjicu poznaje samo posredstvom televizijskog ekrana, dok o srednjem veku ima neposredna saznjanja“. Čitajući ovo delo, svaki čitalac će shvatiti da to nimalo nije istina, naravno ako poverujemo da prethodna izjava nije samo ironija. Eko je sjajni hroničar savremenosti, ali u isto vreme i čovek koji je gleda sa distance i uvek sa ironijskim otklonom. Možda bi bilo najbolje reći da je on kritičar političke i društvene gluposti, iluzije o napretku, podjednako i dosade i neznanja u nauci i umetnosti koja je na sebe navukla ruho mudrog. Razume se, ta kritika je u ovoj knjizi izražena kroz duhovitost, najboljem otporu prema smrtnoj ozbiljnosti, krinki iza koje se uvek kriju nitkovluk ili tupost. Eko u ovoj knjizi pokušava da se probije kroz more gluposti i bedastoća sa kojima nas savremeni svet zasipa, a humor je tu samo sredstvo pomoću kojeg se razvija kritičko mišljenje. Baš kao što su to pre Eka činili i Tvejn, Hašek, Oskar Vajld i mnogi drugi. Najbolje nam to pokazuje Ekovo pismo sinu iz ove knjige u komе govori zašto će ga terati da se igra rata: „Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani (…) Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. (…) Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova – veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija – možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti.“

Naslov: Kako sam putovao s lososom
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Prevele: Mirjana Vlahović i Vesna Rakonjac
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 239

Pročitajte i prikaz romana Umberta Eka „Nulti broj“

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Uljević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Uljevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“