Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Advertisements

Tuđa kost – Sanja Savić

Pored mnoštva stvari koje nam književnost pruža – tu je najpre užitak u čitanju, ali i saznajna vrednost literature i mogućnost uživljavanja u tuđe sudbine – ona nam daje još jedan dar. To je mogućnost da kroz istoriju literature pratimo i razvoj naše civilizacije. Literatura nam omogućuje da prodremo u istoriju o kojoj se gotovo ništa ne zna. Takav je slučaj sa položajem žene u našoj istoriji. Kroz celi srednji vek žena je skoro nepostojeća za literaturu. Oni retki izuzeci su priče o vladarkama. Ako to nije panegirik njihovom vrlinskom životu, ponajviše onda kad završe u manastiru (najbolji primeri su kneginja Milica i monahinja Jefimija), to je onda priča o spletkama i nepočinstvima. Tako Grigorije Camblak nesrećnu Simonidu, žrtvu Milutinovog ludila (tolikog da pojedini istoričari govore da je Milutin Simonidu napastvovao u osmoj godini života), naziva preljubnicom. Ista matrica se nastavlja i u kasnijem periodu. Jedan od najamblematičnijih likova je prokleta Jerina. Ona je zla, ohola i surova vladarka, nemilosrdna prema narodu, razume se i preljubnica. Narodna poezija nam isto tako pokazuje kakav je položaj žene u tadašnjem vremenu. Ona može da bude dobra žena, okrenuta isključivo domu i porodici (kakva je na primer majka Jevrosima), ili zla žena, preljubnica i nemoralna rospija (opet amblematični lik Anđelije, supruge Banović Strahinje). Ovo se ne menja ni u kasnijoj literaturi. Ženski likovi u romantizmu i realizmu su stereotipni i nastali po istoj matrici. To je ili poetski objekt (ona je divna, nežna i nevina, a on žudi za njom) ili moralistički primer dobra ili zla. Suština je da je žena zapostavljena i čisti dekor u muškom svetu. Na sreću, pojavljuju se prve žene književnice. Kroz stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje, Anđelije Lazarević i Milice Janković pomalja se novi lik žene. Naravno, muški svet je i dalje neprikosnoven. Najbolje nam to pokazuje odnos prema ovim književnicama, baš kao i njihov odlazak u potpuni zaborav. Ipak, pojavljuju se ubrzo i prve umetnice koje zadobijaju priznanja javnosti. Naravno, napada ne manjka. Tako se Branislav Nušić u komadu „Uljež“ ruga prvim feministkinjama, a Ksenija Atanasijević trpi užasne pritiske i napade. Ipak, povratka nije bilo. Isidora Sekulić i Desanka Maksimović u predratnom periodu to pokazuju. Kasnije im se pridružuju, da pomenemo samo neke: Svetlana Velmar-Janković, Dubravka Ugrešić, Milica Mićić Dimovska, Mirjana Novaković, Mirjana Mitrović… Stari svet je nestao i žena je napokon prestala da bude samo dekor u literaturi. Putem ovim književnica ide i Sanja Savić.
Roman „Tuđa kost“ je pripovest o tri žene. To je na prvom mestu priča o naratorki, ali i o njene dve babe. Dve vremenske ravni – prva je vreme u kom junakinjine babe odrastaju, pronalaze prve ljubavi, udaju se i dobijaju decu; a druga sadašnjost u kojem glavna junakinja mora da pronađe svoje mesto – neprestano se sastavljaju i prožimaju. Koliko je ovaj roman priča o nutrini tri junakinje, još više je to pripovest o tužnim vremenima bede, ratova i izbeglištva.
„Tuđa kost“ nam predstavlja uzavreli svet tri žene. Suočene sa emotivnim padovima, dilemama i pogrešnim odlukama, neretko i užasnim prilikama i stradanjima, one ipak istrajavaju. Njihove živote Sanja Savić prikazuje kroz odlično pripovedanje, protkano emotivnim nabojem i istinskim poetskim biserima. Takve su i ove rečenicom okovane užasom, još većim kada nam dođe u svest da ovo jedna majka izgovara svojoj kćerki: „Đe si pristala? Meni? Sebi? Da si bar muško. Kome da te nosim? Otac da te ne vidi, sestra da te ne poznaje. Majka da te ne voli, dijete da oplačeš. Ljubav da ti ne vraćaju, suze tvoje da ih ne rastope. Da ne vidiš ni sunca ni kurca ni detelinu sa četiri lista. Svekrva da te rastrga, snaja da te mrzi. Drugaricu da nemaš. Radost da ti izmiče, osmijeh da te ne gleda, podove da svojim brišeš. Voda da te opere, lice da ti nestane, i poslije, grob da te pritisne teže od života. Tuđa kost u svakoj kući da budeš. Pogleda da ne digneš, jado jedna, kud nisam skapala dok sam te rađala, bog da me vidi, pa i tebe da gleda, kad mi te je dao.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Uzevši u obzir činjenicu da svako od nas ima po dvije babe, čiju sreću ili nesreću treba da ponovi, zapitala sam se kako bi bilo da stvorim njihovu sreću, a potom uzmem sebi ono što mi odgovara“, piše Sanja Savić na početku ovog romana. Upravo to ponavljanje, najčešće pogrešnih izbora i nesreće, koliko lične nesreće još više one na koju nas vreme nagoni, je i potka ovog romana. „Tuđa kost“ je priča o neprilagođenosti, ali i pokušajima da se pronađe svoje mesto u svetu u kom se živi. To je još teže kada se uzme u obzir da je ovo priča o ženama. Njihov put kroz svet koji ženi nimalo nije naklonjen, oivičen brojnim nepravdama i užasima istorije, kakav je užas istorije uvek kod nas, predstavljen je maestralno. Bez patetike i, još bitnije, bez povlađivanja, ali sa mnogo ljubavi prema svojim junakinjama, Sanja Savić je ispisala roman koji nam prikazuje nimalo laku sudbinu tri žene. Baš kao što sudbina žena nikad nije bila laka na ovim prostorima. Ako ništa drugo, danas su te sudbine barem dostojno predstavljene. Najbolje nam to pokazuje Sanja Savić u ovom sjajnom romanu.

Naslov: Tuđa kost
Autor: Sanja Savić (1988-)
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 151

27. grad – Džonatan Frenzen

Ukoliko pokušamo da pronađemo začetak sveta u kom živimo, to bi to sasvim sigurno bile poslednje decenije prošlog veka. Vreme velikih previranja: slabljenja jednih, a uspona drugih država i sistema – samo je maleni deo slike. Ponajviše zato što je u tom trenutku svet postao drugačije mesto. Na prvom mestu, to je posledica pojave masovnih medija i interneta. Do tada nezamislivi protok informacija i, još bitnije, lak i besplatan protok tih informacija promenio je svet. Suština ove promene je sve veće slabljenje uticaja lokalnih i nacionalnih kultura, na koju se kasnije nadovezala i izmena ekonomske paradigme. Svet je, zaista, postao globalno selo, da citiramo Maršala Makluana. Pad Berlinskog zida i propast Sovjetskog Saveza ovu promenu su zacementirali. Novi optimizam tokom devedesetih svoj izraz zadobija u teoriji o „kraju istorije“ Fransisa Fukujame. Po Fukujami je istorija ideja zadobila svoj krajnji izraz u liberalnoj demokratiji. Mesta za napredak više nema, i mi konačno živimo u onom Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Naravno, to ne važi za sve. Ponajviše za prostor na kom mi živimo. Nedoraslost balkanskih, ponajviše srpskih, političkih elita i njihova nemogućnost da shvate svet u kom žive, sjedinjena za ništa manjom željom za apsolutnom moći, dovode do građanskog rata i raspada države. Još luđe, nekadašnji svet, onaj koji je nestao na gotovo celoj planeti, ovde se tvrdoglavo pokušao održati. Povratak u „svetlu“ prošlost, ovde je prošlost uvek svetla za razliku od sadašnjosti i budućnosti, nerešena politička pitanja i želja za zatvaranjem u uske nacionalne krugove sukobili su sa stvarnošću. Posledice toga i danas osećamo. Ali da se vratimo u svet. Prvobitni optimizam devedesetih je nestao na početku novog milenijuma. 11. septembar je razorio san o novom svetu. Američki intervencionizam, sjedinjen sa pretnjom terorizma, kasnije i jačanjem do tada zanemarenih zemalja, bio je samo početak. Svetska ekonomska kriza je razorila sve. I ne samo ekonomsko blagostanje, ova kriza je ogolila lepu laž. Liberalna demokratija je pokazala svoje pravo lice. A to je slika korumpiranih političkih i društvenih elita, finansijskih mešetara i prevaranata. Sve je to otvorilo put ka novoj paradigmi. Svetu u kom sigurnost više ne postoji. Maske su skinute, lepe ideje poslate na smetlište istorije, a ono što je najgore – ne zna se kako nastaviti dalje. Maestralnu sliku o takvom svetu, još tačnije o njegovom začetku, nam je dao Džonatan Frenzen.
Sredina je osamdesetih godina dvadesetog veka. Sent Luis, jedan od zanemarenih američkih gradova, doživeće veliku promenu. Za novog šefa policije postavljena je Indijka Suzan Džamu, nekadašnja šefica bombajske policije. Njen, pa najblažе rečeno, nekonvencionalan način vođenja policijom, ništa manje i želja za moći, probudiće usnuli grad. Džamuini neprijatelji su gradska aristokratija, bogati magnati koji su do sada držali vlast. Sukob starog i novog, baš kao i bespoštedna borba za uticaj i bogatstvo potrešće Sent Luis. Ponajviše Martina Probsta, jednog od najvećih protivnika nove šefice policije.
„27. grad“, debitantski roman Džonatana Frenzena, je najbolje pokazao kakvo će biti stvaralaštvo ovog velikog američkog pisca. Frenzen je fokusiran na dve ravni, jedna je okrenuta ka porodičnom životu, a ona druga ka spoljašnosti, uzavrelom svetu koji junake ovog romana menja i više nego što oni mogu da zamisle. Tu dvoznačnost, koja se neprestano sukobljava i prelama, Frenzen uspeva da prenese kroz sjajan stil i ništa manju veštinu pripovedanja. Dodajte tome i sjajne Frenzenove zaključke i opservacije o svetu u kom živimo, baš kakva je ova misao: „Čitav svet mogao bi da umre kao i svaki čovek. To je suština nuklearnog doba: otelotvorenje svih subjektivnih strahova. Svestan si da bi bilo kog časa mogao da nestaneš. Svestan si da bi svet mogao da nestane.“
Džonatan Frenzen, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je odrastao u predgrađu Sent Luisa. Po završenim studijama nemačkog jezika posvećuje se spisateljskom radu. Debitatanski roman „27. grad“ mu donosi jednodušne pohvale kritike. Slava dolazi sa romanom „Korekcije“. Ovo delo mu donosi prestižnu nagradu kritike za najbolji roman, kao i mnoštvo drugih priznanja i ogromne tiraže. Tu slavu potvrđuju i njegovi idući romani „Sloboda“ i „Pjuriti“. Frenzen je i plodan esejista. Član je Američke akademije za umetnost i književnost.
Ukoliko bismo tražili najkraću odrednicu ovog romana, to bi sasvim sigurno bila: anticipacija budućnosti. Ovaj roman je priča o eliti – razume se, izuzetno korumpiranoj i izuzetno beloj – koja se skriva iza lepih ideja i priča. Tu je i onaj zanemareni treći svet koji iska svoju priliku oličen u novoj šefici policije. Ništa manje nije prisutno ni sve ono što čini naš svet. Manipulacije mas medijima, nadziranje građana i špijunaža, uskraćivanje sloboda, rasizam, terorizam… Džonatan Frenzen je još 1988. godine predstavio kako će izgledati budućnost. Ne i manje bitno, što je verovatno i najznačajniji segment romana, on je u „27. gradu“ sjajno prikazao kakve posledice takav svet ostavlja na naše sudbine, i to kroz priču o porodici Martina Probsta. Ovaj izuzetni roman, čije je čitanje istinska poslastica, je jedan od retkih romana epohe. Naprosto, toliko je sveobuhvatan njegov domet i predstava sveta u kom se živi. U ovom slučaju sveta u kom ćemo još dugo živeti. Najbolje to sam Frenzen izražava: „Sa zrelošću koju je donelo gorko iskustvo, nova Amerika posedovala je spoznaju da izvesne bitke neće imati srećan ishod o kojem se nekada sanjalo, već biti osuđene da se nastavljaju u nedogled, metaforično osujećujući sve napore da se razreše. (…) Svi politički programi jednaki su po svojim manjkavostima, nesposobnosti da promene opšti poredak stvari.“

Naslov: 27. grad
Autor: Džonatan Frenzen (1959-)
Preveo: Miloš Mitić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 510

Pročitajte i prikaz Frenzenovog romana „Pjuriti“

Dnevnik – Vaclav Nižinski

Stereotipi su kao korov. Kad negde izniknu, gotovo nemoguće ih je ukloniti. Ne pomažu tu ni dokazi, rasprave i ubeđivanja u njihovu neistinitost. Oni opstaju bez obzira na sve. Najpre zato što dobrom delu ljudi, verovatno velikoj većini, stereotipi pružaju lak i jednostavan odgovor na skoro sva životna pitanja. Mnogo lakše je kao papagaj ponoviti hiljadu puta izrečenu frazu, nego zaista razmisliti o nekom problemu. Razmišljanje, pre svega, zahteva trud, a zašto bi se neko “mučio” bespotrebno? Jedan od takvih, korovskih i neuništivih stereotipa je veza između umetnosti i ludila. Za većinu, opet za tu većinu, umetnici su potpuni ludaci ili pak čudaci van ovoga sveta. Da bi se to potkrepilo, tu je spisak poznatih umetnika od Van Goga pa sve do Save Šumanovića, koji su zaista bolovali od psihičkih bolesti. Koliko je to tačno vrlo je diskutabilno. Treba najpre razlučiti kakvo je to “ludilo” umetnika. A ono je najčešće različitost ili prevelika sloboda. Tako će neko Leonarda da Vinčija ili Oskara Vajlda, ima i takvih na nesreću na ovom nesrećnom svetu, proglasiti za bolesnike zbog njihove homoseksualne orijentacije. Ne manjka ni optužbi za ludilo zbog nesnalažljivosti umetnika u svakodnevnom životu. Još više je to preslobodno ponašanje, uglavnom izraženo u odbijanju malograđanskih pravila života. Suština, da prekinemo ovo beskrajno nabrajanje, jeste u nerazumevanju. Ili direktnoj osudi, i to od strane onih koji bi najmanje trebali, po onoj Isusovoj paraboli o trnu i brvnu, nekoga da osuđuju. Ono, pak, drugačije ludilo jeste stvarno. Da, zaista postoje brojni umetnici, da malo otkrivamo toplu vodu, koji su bolovali od psihičkih bolesti. Ali ako to racionalno posmatramo, njihova brojnost je gotovo identična broju ljudi drugih zanimanja koji boluju od istih bolesti. Primera radi, ukoliko stvar posmatramo statistički, u današnjici je identičan broj menadžera i umetnika sa psihičkim poremećajima. I otkud onda tolika fama o odnosu između umetnosti i ludila? Ako ostavimo po strani stereotipe, jedan od mogućih odgovora je onaj da umetnici ostavljaju svoj trag. Psihički oboleli obućar, da uzmemo ovo samo kao primer, će odmah po smrti biti zaboravljen. Van Gog neće. I što je još bitnije, umetnik koji ima ovakve probleme će kroz svoje delo pokušati da se izbori sa bolešću. Još je Frojd govorio da se u korenu potrebe za umetničkim stvaranjem nalazi iskanje za sigurnošću, ništa manje i želja da se strah nekako eliminiše. Jedna od funkcija umetnosti, opet po Frojdu, je pokušaj da se pronađe put do izvora zadovoljstva. I ne samo njega, put do smisla. Čini se da to nigde nije vidljivije nego u dnevniku čuvenog Vaclava Nižinskog.
Pisan na samom kraju Prvog svetskog rata, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog je autobiografija umetnika koji izolovan od ostatka sveta pokušava da napravi nekakvu vrstu preseka svog života, ali i da pronađe smisao u lunatičkom vrtlogu koji ga sve više uvlači u sebe. Priča o životu u carskoj Rusiji i baletskim počecima, o ljubavi i ništa manjem neprijateljstvu prema baletskom impresariju Sergeju Djagiljevu, uspešnoj karijeri, odnosu sa suprugom i kćerkom, ali i o mentalnim problemima i bolesti – sve to pronalazi svoje mesto u “Dnevniku”.
“Moja bolest je suviše suviše velika da bi se brzo izlečila. Neizlečiv sam. Duša mi je bolesna, jadan sam, sirotan, bednik. Ko bude čitao ove redove, patiće – razumeće moja osećanja”, piše Nižinski u svom “Dnevniku”. I zaista, čitanje ovih zapisa predstavlja patnju. Odmah da budemo načisto, to nije zbog lošeg stila ili banalnosti, naprotiv, misli Nižinskog u pojedinim trenucima predstavljaju prave literarne bisere, a opisani događaji okupiraju u potpunosti čitaočevo interesovanje. Patnja je zbog bolesti. Čitajući “Dnevnik” mi prisustvujemo razvoju propasti, duboke tragedije koja je progutala život jednog genija. Pred nama je istinski užas, još veći zato što je on maestralno opisan: “Srce mi je žalosno. Znam da su se ljudi navikli na tugu i ja ću se navići, ali plašim se navikavanja na tugu, jer znam da je to smrt.”
Vaclav Nižinski spada u red najznačajnih baletskih igrača i koreografa svih vremena. Rođen je u Kijevu, u porodici baletskih igrača. Proslaviće ga saradnja sa Sergejem Djagiljevim. Njegove koreografije za uloge u “Popodnevu jednog pauna” i “Posvećenju proleća” predstavljaju začetak modernog baleta. Virtuoznost u baletskom izrazu, visoki skokovi i izuzetna sposobnost uživljavanja u likove, Nižinskom će doneti slavu koja traje i danas, ali i brojne napade. U dvadeset i devetoj godini doživljava slom živaca. I to je kraj njegove karijere. Lečiće se narednih nekoliko decenija u brojnim mentalnim bolnicima, čak i kod Frojda i Junga. Nižinski umire u Londonu 1950. godine.
“Ne želim smrt osećanja, hoću da ljudu budu spremni da nekog razumeju”, gotovo da je vrisak Nižinskog. On upravo preko ovog dnevnika, i to u poslednjim danima lucidnosti, pokušava da objasni koren svoje nesreće samome sebi, ali i celom svetu. Tako on govori: “Ne dopadaju mi se ljudi koji misle da sam opasan lunatik. Ja sam ludak koji voli čovečanstvo. Moje ludilo je moja ljubav prema čovečanstvu.” Samo što je to izgleda nemoguće. Bolest je jača od svega. Iako čitanje ovog “Dnevnika” može zaličiti na voajerisanje, i to voajerisanje tuđe nesreće, naprosto toliko jako i slikovito je predstavljeno ljudsko posrtanje, ovo delo je značajno na mnogo načina. Najpre, to je prikaz jednog veličanstvenog života sa nenadmašnim usponima, ali i ništa manjim padom. Ne treba zaboraviti ni sjajni stil, istinske literarne bisere koje nam Nižinski pruža. Najbitnije, ovo je svedočenje o velikoj nesreći, i to o nesreći velikog čoveka. Suštinski, ugašenom životu genija koji je još mnogo toga mogao da pruži samo da nije bilo bolesti. Najbolje to sam Nižinski govori: “Hoću svetlost, svetlost sjajnih zvezda. Sjajna zvezda je život – a zvezda koja ne sija jeste smrt. Primetio sam da postoje mnoga ljudska bića koja nemaju sjaj. Smrt je ugašeni život. Život ljudi koji su izgubili razum je ugašeni život.”

Naslov: Dnevnik
Autor: Vaclav Nižinski (1890-1950)
Preveo: Milan Đorđević
Izdavač: Gradac, Čačak, 2006
Strana: 114

Ministarstvo boli – Dubravka Ugrešić

Pišući o psihologiji mase, Sigmund Frojd, otac psihoanalize, u članku „Grupna psihologija i analiza ega“ stvara kovanicu „narcizam malih razlika“. O njemu Frojd govori: „Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja.“ Ukoliko bismo tražili primer koji bi ovu Frojdovu tvrdnju potkrepio, to bi sasvim sigurno bili južnoslovenski narodi. Naravno, ne manjka ni drugih primera. Setite se samo večitog antagonizma između Rusije i Ukrajine. No, da se vratimo na nama bliži primer. Na narcizam, mada je prikladnije nazvati ga nacizam u ovom slučaju, malih razlika kod južnih Slovena. On je najvidljiviji u jeziku. Ne postoji osoba, ili barem ona koja je još uvek zdravorazumska, koja bi mogla da kaže da južnoslovenski jezici (izuzimamo tu bugarski, slovenački i makedonski) nisu jedan jezik, ako bismo ovo pitanje posmatrali isključivo racionalno. Dovoljan je samo jedan dokaz. Razumemo se. Ili još preciznije, ovi jezici imaju istu osnovu. Još tačnije, preko osamdeset posto jezičkog fonda je identično. Ta sličnost se u lingvistici naziva „policentrični standardni jezik“. Takav je, da uzmemo najpoznatiji primer, engleski jezik. Osnova je ista, ali postoje mnogobrojne verzije jezika, najčešće nacionalne. Tako se u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama govori isti jezik sa, naravno, različitim varijantama. Ista situacija je i sa nemačkim, španskim, arapskim, francuskom… I svugde se, jedino ne izgleda kod nas, teži zajedništvu i što lakšem razumevanju. Vreme je da se vratimo na Frojdov narcizam malih razlika. Dok su o jeziku brinuli istinski velikani, težilo se jedinstvu. Dovoljno je pogledati spisak potpisnika Bečkog jezičkog dogovora, koji se smatra za trenutak nastanka srpskohrvatskog jezika. Među potpisnicima su Vuk Karadžić, Đura Daničić, Ivan Mažuranić…. Još impresivnija su imena potpisnika Novosadskog dogovora, koji je dao trajnu osnovu srpskohrvatskom. Tu su Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Veljko Petrović, Milutin Milanković, Branko Ćopić, Gustav Krklec, Aleksandar Belić, Vladan Desnica… Onaj manje impresivni spisak je izvođača radova na rušenju tog jezika. Duhovni oci (miloševići, tuđmani, izetbegovići i raznorazne barabe i podlaci) sa izvršiocima posla (sitnim lingvističkim dušama i književno-narikačkim literatima) su stvorili zasebne jezike. One koji postoje više od dve decenije. I eto ponovo Frojda. Na čemu su te sitne duše zasnovale svoje jezike? Razume se, na razlikama. Da li se kaže kruh ili hleb, zarez ili zapeta i na sličnim banalnostima. I na, naravno, mnogo krvi i patnje. O svemu tome je Dubravka Ugrešić napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Ministarstvo boli“ nalazi se lik mlade naučnice Tanje Lucić. Prinuđena da usled ratnog ludila napusti Zagreb, ona odlazi u Amsterdam. Igrom slučaja, dobija profesorsko mesto na univerzitetu. Predavaće srpskohrvatski jezik. Da bi sve bilo još čudnije, njeni učenici su isključivo ljudi iz Jugoslavije. Svesna da su oni samo tu kako bi lakše dobili holandsku boravišnu vizu, Tanja im pristupa na specifičan način. Ona želi da im olakša emigrantski život tako što će zajedno sa njima evocirati uspomene na bivšu zemlju. Naravno, njoj na pamet ne pada kakvu će to Pandorinu kutiju užasa otvoriti.
Ilegalcima se nije znao broj. Bilo nas je posvuda. I ničija priča nije bila ni dovoljno osobna, niti dovoljno potresna. Jer ni sama smrt nikoga više nije potresala. Bilo ih je previše, tih smrti“, piše Dubravka Ugrešić u ovom romanu i u isto vreme daje najbolju karakterizaciju svojih junaka. To su patnici, umorni od svoje patnje. Štaviše, zasićeni su tom patnjom. Dubravka Ugrešić je nenadmašni majstor da prodre duboko u njihovu nutrinu i da skrivene traume sukobi sa vremenom u kom se nekako pokušava nastaviti dalje. Majstorska psihologizacija je sjedinjena sa sjajnim stilom, koji leluja od ganutosti nad silnim nesrećama junaka romana, pa sve do istinske duhovitosti i ništa manje ironije. Najbolje to pokazuje rečenice iz usta jednog od junaka: „Ti naši pjesnici su ko grobari, jebomepas, stalno nekoga vraga zakopavaju i otkopavaju. Sve su to faking darkeri. Tak si je jedan najprije zacrtal teritoriju (Ovde su zasijani moji mrtvi…), a onda je krenul kopat (Zovem vas, moji mrtvi…)… Odi u pizdu materinu, mislim si. Di su samo našli toga frika, od njega bi se i Stiven King splašil. Jedva sam došel k sebi, kad ti ide drugi frik (Ogledala strave ukažite sliku bez uža oko vrata. Krv, krv, krv moja vrišti u ovoj zemlji Hrvata). Uf, jeboteee…“
Dubravka Ugrešić, jedna od najistaknutijih postjugoslovenskih književnica, je rođena u Kutini. Po završenim studijama radi na Institutu za nauku o književnosti u Zagrebu. Njen prvi roman „Štefica Cvek u raljama života“ joj donosi jednodušna priznanja kritike. Ovaj roman je kasnije adaptiran u kultni film „U raljama života“ Rajka Grlića. Prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i to za delo „Forsiranje romana-reke“. Tokom devedesetih je jedan od najistaknutijih protivnika novog hrvatskog režima. Posle orkestrirane medijske harange, brojnih pretnji i napada, Dubravka Ugrešić se seli iz Hrvatske 1993. godine. Otada živi u Amsterdamu. Predavač je na nekoliko univerziteta, a njene članke i eseji objavljuju brojni svetski mediji. Romani „Muzej bezuvjetne predaje“ i „Ministarstvo boli“ joj donose internacionalnu slavu i niz priznanja. Autor je i nekoliko knjiga za decu, kao i zbirki priča i eseja. Dela su joj prevedena na skoro sve evropske jezike.
„Moji đaci su dobro znali da se ne radi samo o metafori, nego da iza tih naših jezika zaista stoje vojske. Na tim našim jezicima zaista se klalo, ponižavalo, ubijalo, silovalo i protjerivalo. Bili su to jezici koji su zaratili držeći da su nespojivi, možda baš zato jer su bili neodvoljivi“, govori glavna junakinja „Ministarstva boli“. Što je i suština romana. To je koliko pokušaj evokacije jugoslovenskog iskustva, najbitnije od svega Dubravka Ugrešić ga ne sentimentalizuje, još više iskanje načina da se život nastavi posle ratnog ludila. Naizgled jednostavno, ali u stvarnosti nimalo lako. Dubravka Ugrešić to pokazuje kroz lelujanja svojih junaka, ništa manje i kroz njihove antagonizme, repove onoga što se odigralo u zemlji iz koje su izbegli. Ipak, jedna stvar ih povezuje i čini neodvojivim. To je isti jezik. Onaj koji je nekada svedočio o zajedništvu i pokušaju da ovaj prostor učini boljim, a koji je sada samo sredstvo da se prenese užas poraza. Najbolje to izražava jedan junak iz ovog sjajnog romana: „Dok ste govorili o povijesti književnosti, propustili ste glasno reći da je sva ta vaša književna povijest pretvorena u tonu ugljena, stvarnu i simboličnu, i to u onom času kada je srušena sarajevska nacionalna knjižnica! Knjige su bacane u kontejnere za smeće, knjige su gorjele, drugarice! I to je stvarna kulturna povijest jugonaroda. Palež.“

Naslov: Ministarstvo boli
Autor: Dubravka Ugrešić (1949-)
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2009
Strana: 290

Leonardo da Vinči – Volter Ajzakson

Ukoliko zanemarimo slepo obožavanje raznoraznih baraba – evo samo primera radi: kod nas se kao primer političke mudrosti i vizije uzima lik Nikole Pašića, a u isto vreme se previđaju njegova nimalo svetla moralna načela, sijaset korupcionaških afera i ništa manji broj pogrešnih odluka – ljudski rod, pored božanstava, najviše poštuje izuzetne ljude koji su svojim umetničkim delima ili naučnim otkrićima doneli trajnu korist čovečanstvu. Te ličnosti nazivamo genijima. Oni su primeri vrline i puta kojim treba da se ide, neretko i amblematični simboli određene epohe ili nacije. Njihove slike krase školske učinioce, biste parkove i ulice, a muzejske postavke i knjige slave njihov život i rad. Razume se, to se dešava nakon njihove smrti. Da bi to bilo jasnije uzmimo još jedan primer. Vuk Karadžić je, baš kao i većina naših stvaralaca, za vreme svog života doživeo ne samo strahovitu materijalnu bedu već i poniženja od raznoraznih baraba, uključujući tu i kneza Miloša, koji je po Nićiforu Ninkoviću znao čak i da Vuka kažnjava batinama. Suštinski, genijalnost i talent su poželjni samo kada su genijalci mrtvi. Za života i ne baš toliko. I ne samo to. Genijalnost se usled nerazumevanja, neretko i iz divljenja, posmatra iz potpuno pogrešnog ugla. Kako nikada nećemo moći da razumemo zakone prirode kao Ajnštajn, da pevamo kao Marija Kalas, slikamo kao Rembrant ili pišemo kao Šekspir – njihove talente ćemo posmatrati kao nadnaravne pojave. Svet je, koliko god to možda ne želeli da priznamo, okrenut ka običnom i svakodnevnom. Iska se mediokritetski život bez mnogo trzavica i muka, i samim tim se genijalnost doživljava kao nešto sasvim neuobičajeno. Ona to i jeste, ali isključivim posmatranjem genijalnosti kao nekakvog „božjeg dara“ nanosi se nepravda genijalnim ljudima. Najpre zato što se anulira njihov ogromni rad. Uzmimo za primer Andrića. Gotovo sva njegova dela plod su dugotrajnog istraživanja. Tako je, recimo, za „Travničku hroniku“ Andrić sakupljao istorijsku građu decenijama, a na pisanje „Proklete avlije“ je utrošio isto toliko vremena. Ukoliko njegova dela posmatramo isključivo kao nadahnutost i plod genijalnosti učinićemo nepravdu prema njegovom ogromnom radu. Baš takav je slučaj i sa možda najvećim genijem u istoriji naše civilizacije – Leonardom da Vinčijem. Izuzetnu priču o njegovom životu nam je doneo Volter Ajzakson.
U godini u kojoj se obeležava petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija pred nama se pojavila jedna sasvim neuobičajena biografija ovog genija. Prateći Leonardov životni put, Volter Ajzakson predstavlja okruženje u kojem je on odrastao, razvijao se kao ličnost, doživeo brojne nepravde, ali i slavu. Najbitnije, Ajzakson tu ne staje. U ovoj knjizi su detaljno obrađene i opisane sve oblasti Leonardovog rada i interesovanja. Priča o svakoj Leonardovoj slici, silnim zapisima u slavnim beležnicima, planovima za fortifikacije i savršene gradove, ali i o Leonardovim medicinskim, matematičkim, arhitektonskim i anatomskim otkrićima – sve je to pronašlo mesto u ovoj sjajnoj knjizi.
„Upustio sam se u pisanje ove knjige zato što je Leonardo da Vinči savršeni primer za glavnu temu mojih ranijih biografija: za to kako je sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina – umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije – ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”, piše Ajzakson na početku ove knjige. Da bi to uspeo da ostvari, Ajzakson je preduzeo višegodišnje istraživanje svakog segmenta Leonardovog života, baš kao i njegovih dela. Rezultat je knjiga koja pleni erudicijom, ogromnim brojem sjajno sistematizovanih podataka, ali i odličnim stilom koji uspeva da nimalo jednostavnu priču o Leonardovim mnogostrukim poljima interesovanja predstavi na pitak i podjednako zanimljiv način. Sve to prate ilustracije Leonardovih slika, crteža i beležnica, baš kao i odličan dizajn i oprema knjige za šta treba odati priznanje izdavaču.
Volter Ajzakson spada u red najznačajnih savremenih američkih istoričara i publicista. Završio je studije istorije i književnosti na univerzitetima Harvard i Oksford. Po završenim studijama postaje novinar u magazinu “Tajm” u kojem će docnije biti i urednik. Autor je niza visokovrednovanih knjiga o digitalnoj revoluciji, Bendžaminu Frenklinu, Kisindžeru, Ajnštajnu… Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a trenutno predaje istoriju na Univerzitetu Tulan.
Priča o Leonardovom životu je pripovest o neverovatnoj i isto tako neobuzdanoj radoznalosti. O njoj Ajzakson govori: “(…) on je znao da uvek ima još toga što bi mogao da nauči, novih tehnika kojima bi mogao da ovlada, i daljih nadahnuća koja bi mogla da ga zadese. I bio je u pravu”. Suštinski, to je priča o čoveku koji stvara samoga sebe. Dete iz vanbračne veze, bez formalnog obrazovanja i sa vrlo lošim životnim šansama uspeo je da postane nenadmašni uzor. I to, da ponovimo opet, samo zahvaljući sopstvenom trudu. Taj put samoizgrađivanja Ajzakson opisuje maestralno. Još bitnije, činjenice su svetinja, pa silne budalaštine, denbraunovskog tipa, ne dobijaju mesto u ovoj knjizi. Ne zaobilaze se ni one škakljive stvari. Leonardova homoseksualnost, koje se on uopšte nije sramio, česte promene raspoloženja, lako odustajanje od projekata (sve te Leonardove nedovršene slike), pa čak i greške ili neznanje, kakva je Leonardova nemogućnost da nauči latinski jezik – sve je to prisutno. I baš zbog toga je ova knjiga bitna. Ona nije hagiografija o jednom geniju, naprotiv, ovo je priča o čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama, i još bitnije – priča o čoveku koji je stvorio silna dela, koja i posle pet vekova izazivaju istinsko divljenje. Najjednostavnije rečeno, ovo je sjajno napisana pripovest o čoveku koji je od sebe stvorio genija. Najbolje to izražava sam Ajzakson: “Da, on je bio genije: neobuzdano maštovit, strasno radoznao, i kreativan u mnogobrojnim disciplinama. Ali treba sa oprezom da koristimo tu reč. Ako Leonardu prišiljemo etiketu ‘genija’, na neki čudan način ga unižavamo jer se tada čini kao da ga je udario nekakav grom. (…) Zapravo, Leonardova genijalnost je bila ljudska, rezultat njegove sopstvene volje i stremljenja.”

Naslov: Leonardo da Vinči
Autor: Volter Ajzakson (1952-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 458

Odustajanje – Jelena Lengold

Ne postoji bolji način da se shvati gde živimo, još više kakvi su stavovi i shvatanja ljudi koji nas okružuju, od društvenih mreža. Skoro svaka vest, pogotovo ona koja u sebi nosi eksplozivni potencijal (a baš takve mediji najviše vole), na društvenim mrežama izbaciće na svetlost dana sijaset stvorenja sa svojim cenjenim mišljenjima i sudovima. Užasavajuća mržnja i nedostatak empatije; krajnje neznanje i nadrinauka, od antivakcinera, pa sve do „otkrivača“ skrivenih „istina“ o, recimo, Isusovom srpskom poreklu; neverovatna ostrašćenost i primitivizam; nepismenost i prostakluk; psihopatologija, kakvo je recimo bilo seirenje nad gorećim Notr Damom – sve su to društvene mreže. Pre nego što se neko zapita šta će nam to kopanje po septičkoj jami, evo odmah i odgovara. Društvene mreže nam pružaju sliku o ljudima sa kojima se nikada ne bismo privatno družili, a samim tim i priliku da saznamo mišljenja i stavove sa kojima se ne slažemo. Ne i manje bitno, društvene mreže omogućuju ljudima da bez zapreke izraze svoje mišljenje, koje bi u stvarnom svetu bilo ili prokaženo ili autocenzurisano. Suštinski, i da se vratimo na početak, društvene mreže nam pokazuju kakvo je stanje društva, i to ne presek koji je medijski ili politički izmanipulisan. Pred nama je ogledalo koje nam pokazuje ko smo i kakvi smo. Koliko ovo važi za društvena i politička pitanja, ništa manje nije povezano i sa vladajućim estetskim sudovima i svetonazorima. Sijaset „knjiških“ grupa na društvenim mrežama nam tako pokazuju kakav je profil savremenih konzumenata literature. To su uglavnom ljudi koji u knjigama traže distrakciju ili su privučeni marketinškim kampanjama, svejedno je da li su to šarene i kičaste korice (po ovom nepodnošljivom kiču šampion je „Vulkan“), nagrade (oni koji, recimo, čitaju samo romane koji su dobili NIN-ovu nagradu) ili pak medijski eksponirane ličnosti, ona sada već notorna „voditeljska književnost“ cenjenih autorki Bačić Alimpić, Suzana Mančić, Vesne Dedić… No da se vratimo na profil današnjeg čitaoca. On od književnosti traži distrakciju, nešto ne previše zahtevno i opuštajuće. U stvarnosti to izgleda ovako: žene čitaju ljubiće, a muškarci teoretičare zavera, jeftine trilere i istorijski šund. I da polako pređemo na poentu. Kada u izlozima knjižara pronađete more užasa nemojte se čuditi. To je slika onoga što ljudi traže i žele od literature. Stoga je i pojava izuzetnih dela u savremenosti pravi događaj. Baš kakav je i novi roman Jelene Lengold.
Kroz tri poglavlja romana „Odustajanje“ prati se život jedne žene. U prvom delu „Zakletva na večnu ćutnju“ ona je devojčica. Krajnje disfunkcionalna, a opet tako uobičajena, porodica njen je svet. Majčina smrt i užas koji sledi posle nje, obrazovaće devojčicu kao ličnost. A tu ličnost vidimo u drugom delu knjige „Zastrašujuća mogućnost slobode“. Ona je devojka koja pokušava da pronađe smisao u svetu koji joj izmiče. Treći deo knjige „Neizrecivo“ nas suočava sa junakinjom koja se bliži starosti.
Počevši od prologa, koji se po svojoj poetskoj snazi izdvaja kao jedna od najbolje napisanih stranica srpske literature u poslednjih ko zna koliko godina, Jelena Lengold nam u ovoj knjizi pruža izuzetno čitalačko iskustvo. Savršeno pripovedanje je sjedinjeno sa sjajnom psihologizacijom unutrašnjih htenja i dilema glavne junakinje kroz tri životna doba. I najbitnije, sve je to ispisano maestralnim stilom: „Ono što je neizrecivo, to ostaje tamo, u dubini, u pljusku ledene vode, u mraku, opkoljeno kamenjem i mahovinom, ostaje ugušeno krikom i zveketom lanca. Ne izlazi više nikad, ne pojavljuje se više među živim ljudima, ne podučava ih više ničemu. Javi se samo u snovima katkad, umotano u jeftinu koprenu simbolike, pojavi se kao odgovor na tolika buduća pitanja.“
Jelena Lengold je jedna od najistaknutijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Debitovala je 1982. godine godina sa knjigom pesama „Raspad botanike“ i do sada objavila još šest zbirki poezije. Jelena Lengold je i pripovedač, a najveća priznanja joj donose zbirke priče „Vašarski mađioničar“ i „Raščarani svet“. Pored „Odustajanja“, objavila je i roman „Baltimor“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja (Andrićeva nagrada, Žensko pero, nagrada „Biljana Jovanović“…), a roman „Odustajanje“ je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu ove godine. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Verovali ste u iznenadni slap svetlosti. Sreća, nada, sloboda. Sve te reči od kojih se može obnevideti. Čekali ste ih. Verovali ste da ste u pravu što tako činite“, ovako Jelena Lengold opisuje unutrašnji svet svoje junakinje. To je večito čekanje na ostvarenje života, na ono za čim se žudi dok se kazaljke života sve brže okreću. Jelena Lengold nas suočava sa životom koji u sebi nosi klicu propasti, dugotrajnim propadanjem i odsustvom vitalnog, životom koji mora da se odživi. Jelena Lengold ga opisuje maestralno i to kroz pripovedanje koje nam pruža istinsko čitalačko uživanje. „Odustajanje“ nas ne uljuljkuje, ne pruža nam lažnu utehu, ne laže nas. To je književnost koja boli. Ali u isto vreme i književnost koja nas nagrađuje lepotom napisanog. Evo samo malog primera: „Baš ništa vas ne pripremi na to koliko brzo mine život. Projurite kroz svoje dane, veoma dugo uvereni da nešto važno tek dolazi. I da će onaj teret koji sa sobom nosite nestati, negde usput. Da će se rastopiti, onako kako se rastope blatnjave naslage snega na pločniku, čim stigne prvo martovsko sunce.“ U vremenu u kom je ovakva literatura retkost, a čitaoca koji znaju da to cene još manje, da se vratimo na početak teksta, stvaralaštvo Jelene Lengold je pravi dar. Baš kakav je i ovaj izuzetan roman.

Naslov: Odustajanje
Autor: Jelena Lengold (1959-)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 148