Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning – Obični ljudi – dobrovoljni dželati

„Na čistom suncu sada su te slike nemoguće i shvatam da su naše izgubljene procesije zauvek prešle u nestvarnu atmosferu prošlosti. Postaće guste senke u podsvesti ljudske zajednice, pokretaće mnoge k slepom traženju utehe za mutan osećaj krivice; možda će ih istovremeno pokretati da se reše nejasnog prekora savesti u nerazumnoj, nagonskoj sadističkoj agresivnosti“, ispisuje Boris Pahor u „Nekropoli“, sasvim sigurno jednom od najvećih evropskih književnih dela dvadesetog veka. Pahorova smrt pre nekoliko meseci, i to u 106 godini života, podsetila nas je na žrtve nacističkih orgijanja od kojih je on bio jedan od poslednjih preživelih. Za samo nekoliko godina, možda čak i ranije, poslednji ljudi koji su preživeli Holokaust će biološkom neminovnošću nestati, ostavljajući ovaj užasavajući istorijski trenutak bez direktnih svedoka. Ipak, za više od osam decenija napisano je na hiljade memoarskih zapisa, ništa manje naučnih radova o Holokaustu. Ni umetnost ne zaostaje. Od svedočenja ljudi koji su preživeli Holokaust ili im je on odredio život, transponovanih u književnu formu (nabrojaćemo samo imena Prima Levija, Borisa Pahora, Imrea Kertesa, Danila Kiša…) pa sve do savremenih književnih stvaralaca (David Grosman, Elfride Jelenik, David Albahari…) piše se o Holokaustu. Ovaj užasni istorijski događaj tema je i brojnih filmova, među kojima su svakako najznamenitiji „Šindlerova lista“, „Pijanista“, „Obojena ptica“, „Šaulov sin“… Kako se čini, gotovo da ne prođe mesec da o Holokaustu ne izađe nova knjiga, dokumentarni film, igrana serija. Pokušaji su to najvećim delom da se opiše neopisivo, ono što Primo Levi označava ovako: „Tada smo prvi put primetili da u našem jeziku ne postoje reči kojima bi se izrazila ova uvreda, ovo razaranje čoveka. Za tren oka, gotovo proročanskom intuicijom, pred nama se otkrila stvarnost: stigli smo do dna. Niže od toga se ne može pasti (…)“. Još teže od opisivanja industrije smrti je pokušati nekako objasniti zašto su to dželati činili. Ako izuzmemo beskrajnu, sada već užasno izlizanu priču o Hitleru i njegovim najbližim saradnicima, koja malo po malo pretvara ovu bulumentu u pop zvezde, mnogo je teže objasniti kako su hiljade i hiljade Nemaca učestvovale u ovom bezumlju, čineći to neretko sa potpunim uživanjem. Da li je to zapravo bio incident, kratkotrajno iskliznuće gotovo celog jednog naroda u ludačkom sistemu koji je od ljudi napravio zveri, kako se često tvrdi? Ili je to, ipak, bila posledica neobuzdane militarizacije, rasizma i antisemitizma koji su obeležili poslednji vek evropske, posebno nemačke istorije? Izuzetnu raspravu o tome su vodili istoričari Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning.

Godine 1996. izlazi prevratnička knjiga Danijela Jone Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ koja je izazvala velike reakcije u Nemačkoj i celom svetu. Goldhagen u ovoj knjizi koren Holokausta vidi u sistemski gajenom antisemitizmu, gotovo nemačkom državnom projektu skoro jednog veka, koji je doveo do užasnog stradanja. Ovom zaključku su se suprotstavili brojni istoričari, među kojima je najznačajniji Kristofer Robert Brauning, i to tvrdeći da su Goldhagenovi zaključci jednodimenzionalni i dobrim delom nenaučni. Susret ova dva istoričara i njihova rasprava donosi se u knjizi „Obični ljudi – dobrovoljni dželati“.

„U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, pre nego što su nacisti došli na vlast, virulentna forma antisemitizma postala je kulturna norma u Nemačkoj, koju je ogromna većina nemačkog naroda prihvatila. (…) Hitlerov i nacistički elimenatorski, zapravo istrebljivački antisemitizam nije bio ništa drugo do varijacija na prethodno već postojeću dominantnu kulturnu temu“, ispisuje Goldhagen u ovoj knjizi. Dokazujući tu kulturnu matricu, i to kroz mnoštvo primera otrovnog antisemitizma kroz decenije nemačkog carstva, on prelazi na konkretne primere nacističke bestijalnosti koja je mogla da proizađe samo iz „lične“ mržnje. S druge strane, Kristofer Robert to posmatra kao pojednostavljivanje, navodeći suprotne primere gde su počinioci užasnih zločina neretko bili užasnuti onim što čine, a ipak su to činili sledeći naređenja ili iz konformizma. Oba pogleda su u ovoj knjizi zadobila sjajnu elaboraciju, potkrepljenu brojnim dokazima, a da bi ona bila u potpunosti razumljiva pobrinuli su se Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić kroz izvrstan prevod knjige, ali i kroz opsežan uvod koji dodatno pojašnjava kontekst sukoba mišljenja ova dva istoričara.

Danijel Jona Goldhagen spada u red najznačajnijih savremenih istoričara. Predavao je na Univerzitetu Harvard. Autor je brojnih istorijskih studija koje su zadobile veliku čitanost i mnoštvo priznanja. Najvećim delom je njegov naučni rad fokusiran na istoriju antisemitizma. Na srpskom je objavljena njegova studija „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ (Samizdat B92, 1998).

Kristofer Robert Braunig je istaknuti američki istoričar. Predavao je istoriju na Univerzitetu Severne Karoline. Autor je brojnih studija o Holokaustu. Na srpskom su objavljeni njegova knjiga „Obični ljudi – 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj“ (Fabrika knjiga, 2004) i članak „Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na Sajmištu – studija slučaja“.

„Goldhagenovo neprestano pozivanje na okrutnost, mislim, ne osnažuje njegovo zastupanje ekskluzivne motivacije jedinstvenog nemačkog antisemitizma. Sveprisutna okrutnost koja prati masovno ubistvo, umesto toga, ukazuje na potrebu da se pridoda šira perspektiva. Zaista, ako obični Srbi, Hrvati, Hutu, Turci, Kambodžanci i Kinezi mogu da počinje masovno ubistvo i genocid, sprovodeći ga sa užasnom okrutnošću, onda stvarno treba da sagledamo te univerzalne aspekte ljudske prirode koji transcendiraju svest i kulturu običnih Nemaca“, ispisuje Brauning. Upravo ovi primeri – među kojima su, nažalost, i naši krajevi – osnažuju njegovu misao o gotovo identičnom obrascu zla koji nikako nije svojstven samo Nemcima. Ipak, što sa druge strane stoji, nikada u istoriji nije izvršeno takvo veliko istrebljenje jednog naroda, na tako surov način i uz učešće hiljada i hiljada ljudi, kakav je bio slučaj u nacističkoj Nemačkoj. Sjajno to elaborira Goldhagen: „Treba da prestanemo da karikiramo Nemce. Oni su bili misleća bića, a ne automati. Nemci su imali stavove o tome da li je pokolj Jevreja dobra ili loša stvar. (…) Ne bi radosno mučili ma koju ciljnu grupu, baš kao što nemačko medicinsko osoblje i nije mučilo one koje su ubili u takozvanom Programu eutanazije. Stoga, njihova koncepcija žrtve bila je presudna za njihovu spremnost da delaju i za način na koji su delali.“ Suštinski, i jedan i drugi istoričar su u ovoj knjizi izneli snažne stavove, višestruko zanimljive, argumentovane i inspirativne za izučavanje ljudske prirode, pogotovo kada ona odlazi u potpuno zlo, kakav je bio slučaj sa Holokaustom.

Naslov: Obični ljudi – dobrovoljni dželati
Autori: Danijel Jona Goldhagen i Kristofer Robert Brauning
Preveli, priredili i uvodnu studiju napisali: Nada Banjanin Đuričić i Predrag Krstić
Izdavači: Akademska knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Novi Sad, 2019
Strana: 127

Boris Dežulović – Summa atheologiae

Nedavni – na sreću, neuspešni – atentat na Salmana Ruždija u Njujorku podsetio nas na rugobu verskog fanatizma – sada već na nesreću – večitog pratioca naše civilizacije. Nakon fatve iranskog ajatolaha, Ruždijeva knjiga „izazvala“ je mnoštvo smrti. Izboden je na smrt Ruždijev japanski prevodilac, upucan norveški, a italijanski prevodilac je za dlaku izbegao smrt. Trideset i sedmoro ljudi je usmrćeno kada su verski fundamentalisti zapalili hotel u kom je boravio Ruždijev turski prevodilac, a najmanje šestoro je poginulo u nemirima u Pakistanu tokom „antiruždijevskih“ protesta. Šta je to fanaticima toliko zasmetalo? Glavna zamerka Ruždiju bila je blasfemija u „Satanskim stihovima“, najviše izražena kroz neortodoksno prikazivanje lika Muhameda. Ipak, ono što je zapravo stajalo u pozadini i što je najviše zabolelo iranske mule bio je Ruždijev odnos prema životima verskih poglavara, predstavljen najviše u ubojitoj satiri. Tako je, kao bezbroj puta do sada, podlo iskorišćena priča o povredi nekakvih verskih osećanja ne bi li se obranili partikularni interesi (čitaj: moć i novac). U isto vreme, što je još značajnije, Iran se nalazi u užasnom položaju. Iscrpljujući rat Irana sa Irakom (kasnije nazvan Prvi zalivski rat), praćen potpisivanjem nimalo prijatnog mirovnog sporazuma, odneo je, kako procene govore, milion žrtava. Iran se nalazi pred potpunim kolapsom, i eto idealne prilike kako da se skrene pažnja sa užasa. Zločesti bogohulnik koji udara na najveće svetinje. Rekosmo već, ovo nije prvi put da se ovakva „taktika“ primenjuje. Iza ideje oslobođenja hrišćanskih mesta u Palestini tokom Krstaških ratova stajala je najobičnija pljačka, ali i konsolidovanje vladarske moći. Identičan slučaj je bio i inkvizicijom. Sličan primer je prisutan i u našoj istoriji. Progon bogomula za vreme župana Stefana Nemanja popriča čudovišne razmere. Kako piše Domentijan: „I on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje.“ Bogumilski vođa je monstruozno kažnjen: „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu“. Ako mislite da je glavni razlog za to bila povreda verskih učenja, grdno ćete se prevariti. Bogumili predstavljaju veliki problem zato što odbijaju crkveno vođstvo, u tom trenutku u potpunom jedinstvu sa državnom upravom (setimo se da je u tom trenutka crkvena i svetovna vlast u rukama jedne porodice), učešće u ratovima, a dobrim delom i plaćanje poreza. Takva „blasfemija“ nije mogla biti oproštena. Naravno, nađen je valjani razlog, povreda verskih normi, možda čak i „osećanja“. Suštinski: ista priča koja se već vekovima otužno ponavlja. O njoj sjajno piše Boris Dežulović.

U knjizi „Summa atheologiae“ sabrane su Dežulovićeve kolumne koje je objavljivao u prethodnih dvadeset godina u gotovo svim značajnijim medijskim kućama bivše Jugoslavije. Povezuje ih jedna tema, religija i njena (zlo)upotreba u našim krajevima. Najvećim delom fokusiran na katolički kler, njegove marifetluke u savremenoj Hrvatskoj i silne afere – koliko stravično seksualno zlostavljanje maloletnika još više finansijsko mešetarenje i koketiranje sa ustaškim pokretom – Dežulović na ubojit način predstavlja savremenu istoriju crkve u Hrvatskoj. Ono što je našim čitaocima najbitnije, ni srpsko pravoslavlje nije ostalo nepomenuto. Govoreći o vezama crkve i politike, suludim potezima, čudotvornim ukazanjima svetaca, krstovima od trista metara i ostalim čudima i pokorama, Dežulović izuzetno predstavlja i našu stvarnost.

Odmah na početku, Dežulović je ispisao ubojitu kritiku verske zaslepljenosti, ali i vere same. Nastupajući iz ugla ateiste, on gotovo rableovski (mada je tu svakako znatno približniji Kolakovski i njegovo viđenje religije) pretvara verska uverenja u pravi kalambur. Tako se na njegovom „tapetu“ nalazi bog, njegovi sveci, proroci, ali i – najvećim delom – njegovi ovozemaljski „predstavnici“. Raskošan stil, prepun duhovitih obrta, gega, nekada i potpunog rableovskog preterivanja direktno je izazivanje onih koje fratar Drago Bojić u pogovoru knjige označava ovako: „To je vjera, koja još vjeruje u samu sebe, u svoju vjeru u Boga, u vlastite predodžbe Boga, odnosno u ono što njezini pripadnici sami o sebi drže. To je vjera u kojoj često nema mjesta za Boga na kojeg se poziva. Intenzitet izvanjske vjere je obrnuto proporcionalan Božjoj prisutnosti: što više manifestne vjere, to manje Boga.“

Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se bavi krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo zadobio je brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.

„Zašto bi to bilo uvredljivo za Njega, za koga su nas već u nižim razredima vjeronauka učili da je ionako Uvijek i Svugdje. (…) Treba zaista mnogo nepovjerenja u Božju svemoć da bi mu se prostor oslobađao plastičnim raspelima proizvedenim u Kini i kupljenima o Veloj Gospi na štandu u Vrpolju, za stotinjak kuna“, ispisuje Dežulović u jednoj kolumni govoreći o svojevrsnom obeležavanju prostora koje zaista nije potrebno bogu, pogotovo ne ako je svemoguć. Odgovor je jasan, to je pokazivanje ko gazduje na tom prostoru. I ko itekako iskorištava to gazdovanje. Pokazujući kroz celu knjigu šta zapravo stoji iza vere, onako kako je organizovane crkve predstavljaju, Dežulović kroz nenadmašnu satiru prikazuje ogroman trulež koja i danas upravlja svetom, podlo koristeći ljudsku lakovernost koja neretko dovodi do silnih užasa, neke od njih smo pomenuli i na početku teksta. I što je još bitnije, trulež koja nema nikakve veze sa onim što propoveda: „Crkva je pak sve ostalo: od društvene moći, bogatstva, novca, dionica i nekretnina, preko politike i fašizma do seksualnom nasilja i pedofile. Sve u Crkvi što nije vjera u izravnom je sukobu s etičkim načelima te vjere, a u Crkvi jedino vjere u stvari nema. Da je naime ima, ne bi u njoj bilo ni bogatstva, ni politike, ni fašizma.“

Naslov: Summa atheologiae
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Biblos books i Ex libris, Beograd, 2022
Strana: 602

Pročitajte i prikaz Dežulovićevog romana „Jebo sad hiljadu dinara“

Mir i mir – Mirjana Novaković

Apsurdnost trenutnog političkog života na ovim prostorima najbolje će nam pokazati događaj koji se odigrao u Zagrebu pre nekoliko godina. Ogorčen zbog protesta stanara koji su se pobunili protiv zidanja crkve u jednom novozagrebačkom kvartu – uzgred, situacija je veoma slična beogradskom otporu zidanju crkve u, takođe, jednom novom naselju – katolički župnik organizuje moleban na mestu gde crkva treba da se gradi u kom moli boga da obezbedi budućoj crkvi građevinsku dozvolu, otprilike kao da je bog viši referent u zagrebačkom urbanističkom zavodu. Sjajno je ovu epizodu obradio Boris Dežulović u jednoj svojoj kolumni. Kao da ova bizarnost nije dovoljna, župnik kao glavni razlog za podizanje crkve navodi strašne patnje koje je ovaj kraj pretrpeo od strane mrskih komunista za vreme Jugoslavije. Jedini je problem u tome što je ovaj kraj pre dolaska komunista bio doslovno močvara. Nakon Drugog svetskog rata, kakav je bio i slučaj sa Novim Beogradom, ovaj kraj se u potpunosti podiže. Tako su, ako bismo poverovali ovom župniku, žitelje Novog Zagreba podli komunisti namučili tako što su im podigli stanove, ambulante, domove kulture, suštinski: tako što su im omogućili život dostojan čoveka. Ta apsurdnost je podjednako vidljiva u kuknjavama tokom poslednjih decenija za lepim životom u Kraljevini Jugoslaviji koji su opet ti podli komunisti uništili. Sve to, naravno, prati lamentiranje nad sudbinama jadnih „domaćina“ koje su zli komunisti na pravdi boga poubijali i prisvojili njihovu imovinu. Kolika je to, zapravo, sprdačina pokazaće nam materijalni položaj radnika u predratnom periodu, vidljiv najviše u objektima stanovanja. S jedne strane su bogataške vile i salonski stanovi, a sa one druge doslovno čatrlje, oličene najviše u istoriji čuvene Jatagan male. Procene govore da je preko 70% tadašnjih žitelja Beograda grcalo u siromaštvu. Ali, eto, i to prokleti komunisti uništiše, tako što su radnicima omogućili koliko-toliko normalan život. Ovo su samo dva primera, ali vrlo slikovita, kakva ideološka konfuzija vlada na ovim prostorima, izražena usled tri decenije potpunog društvenog i političkog lutanja. Prelazak iz socijalizma u kapitalizam je koliko usled promene paradigme kapitalizma u gotovo celom svetu još više usled „našeg“ shvatanja kapitalizma u kom je on zapravo vraćen u dikensovsku fazu sa, nažalost, fatalnim posledicama za dobar deo stanovništva, pretvoren u potpuno zamešateljstvo u kom retko ko može da se snađe. Priču o takvom sumanutom svetu, ali i svemu što mu je prethodilo, donosi Mirjana Novaković.

U romanu „Mir i mir“ Mirjana Novaković nam predstavlja sudbine skupine najboljih prijatelja koji se upoznaju za vreme studija osamdesetih. Prateći njihov sukob, nastao usled dojave Udbi njihovih razgovora, mi u isto vreme vidimo nenadmašnu sliku protoka vremena do današnjice. A u njoj je jedan od članova skupine, novopečeni biznismen i tajkun, ubijen. Suočavajući se sa okolnostima ove smrti, njegovi nekadašnji prijatelji moraju da se u isto vreme ponovo susretnu sa prošlošću koja je nepovratno odredila njihove života.

Iako bi ovu knjigu žanrovski najlakše bilo odrediti kao triler, to nikako ne bi odgovaralo istini. Poigravajući se sa pravilima žanra, Mirjana Novaković stvara uzbudljiv roman čijih 500 stranica čitate sa potpunim uživanjem. Tu je i krimi zaplet, ubistvo tajkuna, koji je, takođe, u najboljem duhu žanra. Ipak, ovaj roman nije samo to. On je pre svega izuzetna slika proteklih četrdeset godina na ovim prostorima, hronika neprestanih političkih, društvenih i kulturnih posrtanja, ali i priča o promeni životne paradigme koja je zadobila čudovišne razmere. Najbolja to sama autorka u ovom romanu opisuje: „(…) Marks sigurno nije razmišljao o tome kad je postavljao teoriju o klasnom sukobu, ali opravdano, jer u njegovo vreme, radnici su bili odvojeni od kupaca, a sad su svi ista klasa koja se sukobljava oko bofl venčanica čija je cena naduvana zato što ih je nosila neka starleta. I tako je revolucija propala.“

Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“. Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o savremenom Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana bila su u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković prevedeni su na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.

„Dok oni dole urlaju jedni na druge, varaju jedni druge, tuku se, mrze se i sve sasipaju u lice, mi sve to isto radimo, samo se ne zna da to radimo. I ovo je naše iskustvo i vredi isto koliko i njihovo, njihova je stalna borba, naša je stalna borba da se ne vidi nikakva borba“, ovako Mirjana Novaković predstavlja međuklasne razlike u današnjoj Srbiji. Izabravši da na jednom mestu okupi gotovo sve društvene slojeve (tu su ubijeni tajkun, njegova udovica, kriminalci i politički muljatori, ali i tranzicioni gubitnici, državni službenici, novinari…), ona čini sjajnu stvar. Preko slike razvoja njihovih života, ona istovremeno prikazuje i protok vremena na ovim prostorima, grozotu oličenu u raspadu zemlje, siromaštvu i divljačkom kapitalizmu u kom danas živimo. U isto vreme, ona sjajno oslikava i poslednje godine Jugoslavije, udbaške intrige, spoj političke moći sa silnim marifetlucima koji su dobrim delom uzrokovali pad Jugoslavije. Kao niko do sada u našoj književnosti, Mirjana Novaković je uspela da predstavi posrtanja nekoliko pređašnjih decenija na način koji izaziva istinsko divljenje, i to kroz roman koji pored briljantnog stila, na koji nas je autorka već navikla, donosi i uzbudljivu priču u čijem se čitanju istinski uživa, što je kombinacija koja je kod nas retkost. Desetogodišnje čekanje na novo delo Mirjane Novaković itekako se isplatilo. Pred nama je izuzetan roman, sasvim sigurno jedan od vrhunaca njene karijere, ali i naše proze u poslednjih nekoliko godina.

Naslov: Mir i mir
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2022
Strana: 518

Pročitajte i prikaz knjige „Tajne priče“ Mirjane Novaković

Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini – Vera ili nevera?

Iako ovo nije stvar koja je isključivo vezana za naše doba – o tome će kasnije biti više reči – čini se da se suprotstavljenost mišljenja u današnjici toliko produbila da ona jedino može da dovede do oštrih sukoba. Najjednostavnije rečeno, živimo u dobu potpunog zagušenja informacija svih vrsta, pa se one ekstremne – koje se na nesreću najviše vide i čuju – jedino i primećuju. Setimo se samo slučaja sa jednim engleskim novinama u ne tako davnoj prošlosti. Odluka vlasnika da napravi eksperiment u kom će stvarnost predstaviti iz sasvim drugog ugla (primera radi: umesto vesti koji je govorila o poginulim u avionskom udesu, ona je govorila o onima koji su ga preživeli) dovela je za samo sedam dana do ekstremnog pada tiraža, tolikog da bi samo još neki dan „eksperimenta“ doveo ove novine do potpunog bankrotstva. Identična stvar je i sa politikom. Da bi se u njoj u današnjici uspelo, potrebna je ekstremnost. Ona može biti ideološka, ali je najvećim delom sadržana u medijskom predstavljanju. Uzmimo samo kao primer Trampa, amblematičnog predstavnika našeg doba. Glumljenje klovna, budalaštine kojih bi se i verovatno i deca u vrtićima postidela, ekstremne reakcije, suštinski ponašanje koje jedino pristoji rijaliti zvezdi doveli su ga do mesta predsednika najmoćnije države sveta, na koje se, kako se čini, lako za dve godine može vratiti. Naravno, to je samo jedan deo priče, drugi je ekstremnost stavova, izražena najvećim delom na manihijesku podelu sveta na sušto dobro i potpuno zlo. Ona neretko vodi i do potpune negacije drugih ljudi. Tako je, recimo, ruski državni vrh nedavno napao Ukrajinu, i to pod paskom da Ukrajinci kao narod ne postoje, već da su to „odmetnuti“ Rusi koje, jelte, treba vratiti na „fabrička podešavanja“. Identičan slučaj je bio i na ovim prostorima tokom devedesetih – dobrim delom je takva situacija i u današnjici – kada se brojnim narodima odricalo pravo na nacionalno samopotvrđivanje. Najdalje su u ovim stavovima otišli nacisti koji su Jevrejima, dobrim delom i Romima i Slovenima, odricali ne samo pravo na nacionalnu samosvojnost već i uopšte pripadnost ljudskom rodu. Naravno, ovo su ekstremi, ali oni su prisutni i u svakodnevnom životu. Neminovno je pitanje kako živeti u svetu u kom različiti stavovi dovode do nepopravljivih, neretko i krvavih sukoba. Odgovor na to pitanje su nam dali Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini.

Početkom dvehiljaditih, u organizaciji novina „Korijere dela sera“, dogovorena je prepiska između Umberta Eka i kardinala Karla Marija Martinija, u kojoj će njih dvojica „pretresti“ glavne neuralgične tačke odnosa vernika i nereligioznih ljudi. Govoreći o tim razlikama, i to prvenstveno o različitim pogledima na začetak života, kontracepciju, ulogu žene, najvećim delom na uporište moralnih načela, ova dva vrsna intelektualca stvaraju izuzetnu prepisku koja je pretvorena u knjigu koja se nalazi pred nama.

„Imate pravo što pismo počinjete podsećajući (…) da pristupimo temama oko kojih nema slaganja, na prvom mestu onim temama koje dovode do dubokog nerazumevanja koje se zatim pretvara u politički i društveni sukob. Slažem se s tim, dok god imamo hrabrosti da najpre ogolimo uobičajena neslaganja koja se nalaze u korenu dubljeg nerazumevanja, jer će nam to olakšati da se suočimo sa istinskim razlikama“, ispisuje kardinal Karlo Marija Martini. Tim škakljivim temama, razlikama koje najvećim delom proizilaze iz potpune suprotstavljenosti stavova, oni pristupaju argumentovano, sa puno duha, nikada ne odustajući od svojih mišljenja i uverenja, ali primajući tuđe stavove kao legitimne. Sve to rezultira izuzetnom knjigom u kojoj se kompleksnim temama pristupa na način koji zavređuje istinsko divljenje.

Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog imena Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo, ali ga napušta i upisuje studije srednjovekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko postaje najtiražniji književni debitant svih vremena. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija, nekoliko ilustrovanih monografija, polemičkih spisa, knjiga za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je 2016. godine.

Kardinal Karlo Marija Martini spada u red najznačajnijih rimokatoličkih teologa dvadesetog veka. Nakon dvostrukog doktoriranja na Papskom univerzitetu u Rimu počinje njegova crkvena karijera krunisana titulom milanskog kardinala. Napisao je niz teoloških knjiga. Ostao je poznat po liberalnim stavovima, među kojima su bili davanje više prava LGBT populaciji, dozvoljenoj upotrebi kontracepcije i zalaganju za ženska prava. Bio je oštri protivnik konzervativnih struja u rimokatoličkoj crkvi. Preminuo je 2012. godine.

„I šta nam je činiti? Da nastavimo zajedno uz skromnost i poniznost u onome oko čega se slažemo, nadajući se da se sučeljeni motivi i sukobi neće ponoviti? Ili da zajedno delamo pokušavajući i produbljujući logiku opšteg slaganja po pitanjima kao što su pravda, mir, ljudsko dostojanstvo, kako bismo stigli do onih neizgovorenih principa koji se nalaze iza naših svakodnevnih odluka i koji otkrivaju ili osnovno neslaganje, koje će ostati kakvo jeste, ili možda do mogućnosti pomeranja izvan skepticizma i agnosticizma ka „Tajni“ u koju svi možemo položiti svoju veru jer ona rađa priliku da se izgradi humaniji svet?“, govori kardinal Karlo Marija Martini u ovoj knjizi. Suočavajući različite stavove, i to stavove koji dobrim delom određuju njihovo postojanje (ne zaboravimo, kardinalu je vera u boga osnova života, dok je Eku fantazija), oni kreću u traganje za onim što vernike i ateiste povezuje. A to je – što se na nesreću tako često zaboravlja – svest da su i sa jedne i sa druge strane ljudi. I to najvećim delom dobri ljudi koji žele humaniji svet, ali koji ostvarenje tog boljeg i humanijeg sveta vide na različite načine. Može li se živeti sa takvim razlikama? Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini nam pokazuju da je to moguće. I ne samo da je moguće, nego je to i jedini način da se nekako preživi u ludačkom svetu. Sjajno nam to pokazuju ove izuzetne rečenice Umberta Eka o Isusu: „A iz tih snevanih priča – od kojih su neke prosvetljujuće, neke užasne, neko patetično samoutešne – u punini vremena, on u datom trenutku zadobija religioznu, moralnu i poetsku snagu da zamisli uzor Hrista, sveopšte ljubavi, opraštanja neprijateljima, života koji se nudi u strašnoj žrtvi za spasenje drugih. Da sam ja putnik iz daleke galaksije i da se nađem pred vrstom koja je umela da stvori takav uzor, to bi me očaralo, divio bih se svoj toj teogenijskoj energiji, i toj slaboj i jadnoj vrsti koja je počinila tako mnogo užasa darovao bih iskupljenje samo zato što je živela u čežnji i verovanju da je sve to bilo zarad Istine.“

Naslov: Vera ili nevera?
Autor: Umberto Eko (1932-2016) i kardinal Karlo Marija Martini (1927-2012)
Prevela: Sandra Konstandinov
Izdavač: Gradac, Čačak, 2015
Strana: 53

Pročitajte i prikaz dela Umberta Eka „Nulti broj“ i „Kako sam putovao s lososom“

Borivoje Adašević – Adieu, Belgrade

„Zato što životu, moguće, pripada i ta majušna prilika zadovoljstva i nekakve jalove sreće, ali da bi se do nje dospelo, treba proći kroz kordon koji sačinjava čovečanstvo, okrutno postavljeno u drvored, sa šibom u ruci, kao u ruskim pukovnijama i u logorima našeg vremena“, piše Bora Ćosić u izuzetnoj knjizi eseja „Povest o Miškinu“. Upravo će Bora Ćosić u ovom delu pokrenuti veliku temu o (ne)pripadanosti određenom društvu, i to na primeru velikih evropskih intelektualaca, pre svega Frojda. Priča je već dobro poznata, ali je nije naodmet ponoviti. Početak Prvog svetskog rata Frojda zatiče u potpunoj egzaltaciji, tolikoj da on u svom dnevniku piše: „Osećam se možda po prvi put u ovih 30 godina kao Austrijanac i hteo bih još jednom da pokušam sa ovim malo obećavajućim carstvom…“ Ne razlikuju se ni drugi intelektualci i umetnici. Štefan Cvajg vatreno podržava izbijanje rata, a još dalje odlazi Tomas Man koji je u tim godinama fanatični pristalica carističkog režima i zastupnik teorije o superiornosti germanske rase. Otrežnjenje je brzo došlo. Suočeni sa padom imperije, suštinski: truleži koja je rezultirala prošlošću, ništa manje ratnim bestijalnostima, oni menjaju svoje stavove i postaju gorljivi antimilaristi. Tako, recimo, Frojd odmah po završetku Velikog rata objavljuje studiju „S one strane principa zadovoljstva“ u kojoj menja svoje učenje „stvarajući“ novi nagon koji je nazvao Tanatos. Nasuprot Erosu, životvornoj energiji, Tanatos je nagon agresije i uništenja, a ljudski život ništa drugo do neprestana borba između ova dva principa. Iako ovo spada u domen nedokazivih spekulacija, možda je upravo ovo iskustvo podržavanja rata Frojda inspirisalo da sastavi teoriju o Erosu i Tanatosu. Ipak, zver koju je podržavao i u čijem je rađanju učestovao na kraju će doći i po njega. Frojd poslednje godine provodi u izbeglištvu, a gotovo cela njegova porodica je ubijena u Holokaustu. Mala digresija: ono što se često previđa činjenica je da je nacizam direktno proizašao iz nemačkog nacionalizma, militarizma i rasizma, pažljivo negovanog decenijama pre pojave Hitlera. Ne bi bila greška reći da je nacizam samo poslednji stadijum smrtonosne bolesti, što sjajno pokazuje Mark Mazover u studiji „Hitlerovo carstvo“. Ali da se vratimo na stvar. Primeri Frojda, Cvajga i Mana u mučnoj istoriji dvadesetog veka nisu izuzetak. Naprotiv. Njihovi životi samo predstavljaju primer posrtanja naše vrste – i to bez obzira na stepen obrazovanja i talenat – ali u neku ruku čak i pozitivan. Oni su spoznali svoje greške za razliku od većine koja je nastavila i koja nastavlja – setimo se samo rata u Ukrajini koji i dalje traje – sa ludilom koje je Bora Ćosić sjajno predstavlja u rečenici sa početka teksta. Još jednu izuzetnu priču o okrutnom kordonu sa šibom zvanom čovečanstvo donosi Borivoje Adašević.

U knjizi „Adeieu, Belgrade“ sabrane su manje poznate priče Borivoja Adaševića, objavljene za vreme njegovog života u antologijama, književnim časopisima i na drugim mestima. Pisane u vremenskom rasponu od preko 15 godina, pred nama se u ovoj knjizi ukazuju pravi književni biseri. Obrađujući u nekoliko priča tegobne sudbine ruskih emigranata (pre svega u „Životu i smrti Fjodora Glinke“), golootočkih logoraša (kakav je slučaj u maestralnoj pripovesti „Poslednje putovanje Izadora Pala“), jevrejskih stradalnika tokom Holokausta, ali i amblematičnih predstavnika političkog i kulturnog života (kao, recimo, u veličanstvenoj priči „Adieu, Belgrade“ posvećenoj Mihizu), Borivoje Adašević ispisuje neverovatan književni prikaz mučnog dvadesetog veka i svih njegovih posrtanja.

„Gospode, velika je strast pripovedačka. Od nje je, možda, jedino veća upijajuća strast dobrog čitaoca“, ispisuje Borivoje Adašević u jednoj od priča u ovoj knjizi. Možda je tako najbolje okarakterisati i samo Adaševićevo stvaralaštvo. Neverovatna erudicija i istraživanje istorijskog fakta do poslednje tačnine sjedinjeni su sa vrsnim poznavanjem literature, pogotovo one novovekovne, ali i – što je najbitnije – neverovatnim književnim talentom. Naša literatura sasvim sigurno u poslednje vreme – pogotovo kod pisaca mlađe generacije – nije imala tako vrsnog stilistu, fokusiranog na svaku reč, njeno značenje i moć, ali i pisca za kog književnost nije bila zaludna zabava ili igrarija, već misija koja je nekada prevazilazila i sam život.

Borivoje Adašević, istaknuti srpski pripovedač i romansijer, rođen je u Požegi. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjiga priča „Ekvilibrista“, „Iz trećeg kraljevstva“ i „Iz spiskova prećutanih stvari“, kao i romane „Čovek iz kuće na bregu“ i „Krf“. Proza mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika. Preminuo je 2019.

„Sve priče govore o određenim oblicima bega od mraka ljudskog društva, od zla… Zašto sam opsesivno vezan za ovu vrlo bolnu i veliku temu ljudske civilizacije XX veka?”, reči su kojima Borivoje Adašević najbolje obrazlaže dominante teme ove knjige, ali i svoje istrajno bavljenje nimalo jednostavnim istorijskim događajima. Ono postaje još kompleksnije kada se uzme u obzir da su to najčešće sudbine izopštenika. Sjajno ih Adašević opisuje u jednoj priči: „Koliko probdevenih noći, koliko čemernih crnih noći iza sebe sam ostavio mučen turobnim slutnjama, kinjen osećanjima drugojačijosti i neukorenjenosti u ambijent države u kojoj sam živeo, u kojoj smo živeli?! Svi ti dani, trenuci, časi ti dugi kao večnost – sve to silazilo je, ko zna odakle, preda me s novim likom, s likom pouke“. Stavljajući u središte svoje pažnje sudbine patnika, ljudi  isključenih iz društvenih, političkih kulturnih tokova, stradalnika najčešće bez greha i krivica, Borivoje Adašević u ovoj knjizi ispisuje portrete ljudi koji su morali da podnesu preveliki teret istorije, neretko i da posrnu pod tim teretom. Duboko je to humanistička vizija sveta – i to sveta prepunog zla, sramote i nepravde, da citiramo Andrića – u kom na nesreću Frojdov Tanatas gotovo uvek pobeđuje Eros. Ovi istinski književni biseri pred nama su zahvaljujući Sandri Urban koja je uložila ogroman trud da ih sakupi i priredi, ali i da u izuzetnim beleškama na kraju knjige dâ ne samo podatke o njihovom prvobitnom objavljivanje, već i o procesu stvaranja, Adaševićevim inspiracijama i njegovoj umetničkoj viziji. Plod tog istrajnog rada je ova izuzetna knjiga priča koja u naš kulturni život vraća prerano otišlog pisca čije stvaralaštvo predstavlja jednu od najblistavijih tačaka naše literature u poslednjih nekoliko decenija.

Naslov: Adieu, Belgrade
Priredila: Sandra Urban
Autor: Borivoje Adašević (1974-2019)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2022
Strana: 188

Pročitajte i prikaz knjige „Iz spiskova prećutanih stvari“ Borivoja Adaševića

Kad se vratim – Mladen Jakovljević

„Sve što je davno bilo, bolje je, a najbolje je ono što nije nikad bilo“, cinični je odgovor jednog Andrićevog junaka iz priče „Šala u Samsarinom hanu“. Mala ali možda nekom korisnom digresija, i pored gotovo opšte slike o Andriću kao krajnje mračnom piscu, u njegovom delu je itekako prisutan humor, pogotovo u pričama o franjevcima. No da mi se vratimo na stvar. Rečenica Andrićevog junaka reakcija je na izanđalu i dozlaboga dosadnu priču o starim, dobrim vremenima u kojima je sve bilo mnogo bolje, lepše, plemenitije, slobodno sami dovršite ovaj gotovo ekovski „beskrajni spisak“. Ona je prisutna od početaka naše civilizacije, a amblematična je biblijska priča o iznanstvu iz Edena, nakon kog ljudski život postaje koliko okajavanje praroroditeljskog greha još više život u večitom žaljenju zbog izgubljenog raja. Šta je taj izgubljeni raj, to već predstavlja drugo pitanje koje otvara još jedno, znatno kompleksnije. A to je pokušaj da se prošlost – suštinski: način života koji se nekada vodio – pomiri sa sadašnjim načinom života. Ovaj prelom je još teži kada se uzme u obzir da je istorija naše civilizacije gotovo po pravilu razvoj praćen velikim rezovima. Koliko oni mogu biti tehnološki, dobrim delom su to i svetonazorski. Uzećemo samo jedan primer, veru u boga. Gotova opšta religioznost na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza smenjena je dirigovanim ateizmom (setimo se samo čuvenih Jesenjinovih stihova: „I ne uči da se molim. Pusti! / Nema više vraćanja ka starom“) Ali tu odmah moramo da napravimo digresiju. Crkva se našla pod udarom komunizma pre sve svega iz političkih razloga, najpre zato što je crkveni kler predstavljao bastion najtvrdokornijih branilaca monarhije i pređašnjeg načina života. Dobrim delom je to bila situacija i na našim prostorima, ali znatno ublažena nakon razlaza sa Staljinom. Stvarnost je, ipak, pokazala da je taj ogromni prelom smenjen još većim nakon propasti komunizma. Religija je opet postala jedan od dominantnih društvenih faktora, pogotovo onda kada je u sadejstvu sa državnom klikom. Ovaj, samo jedan primer velikog preloma odgovor je i zašto je toliko teško pomiriti sadašnjost i prošlost, još više zašto se stara dobra vremena tako percipiraju. U njima se živelo u svetu u kom su vladala drugačija pravila, ona na koja su ljudi bili naviknuti. Taj prelom između starog i novog tema je i književnosti. O njemu sjajno piše Andrić u romanu „Na Drina ćuprija“ predstavljajući silne prelome koje protok vremena donosi. Isto to čini i veliki afrički prozaista Ngugi va Tiongo u romanu „Reka između“. Ovo je i tema romana „Kad se vratim“ Mladena Jakovljevića, ali na jedan potpuno novi i krajnje neočekivani način.

Glavni junak romana „Kad se vratim“ izgubio je brata Filipa pre tačno pola godine. Prateći njegov put žaljenja, Mladen Jakovljević sjajno predstavlja pustoš sa kojom junak mora da se izbori. U drugoj dimenziji romana vraćamo se u prošlost, u selo na padinama Gučeva u kom junakinja romana mora da se suoči sa iznenadnom bolešću svog sina. Da sve bude još gore, ona će morati da donose i odluku koja će promeniti ne samo sudbinu njene porodice već i budućih generacija. Sastavljajući ove dve sudbine razdvojene vremenom, Mladen Jakovljević ispisuje izuzetan roman.

„Erozija je nezaustavljiva, otpor je uzaludan i svako suprotstavljanje samo diže još jače talase. Bol mora da nađe sopstveni, kod svakoga drugačiji, lični ritam plime i oseke. A komadi odvaljeni od duše zauvek ostaju izgubljeni“, ovako Mladen Jakovljević predstavlja osećanja svog junaka nakon velikog gubitka. On uspeva da taj gubitak opiše u svoj njegovoj silini, ali nikada ne pretvarajući to u plačevne lamente ili patetiku. Smrt je u romanu „Kad se vratim“ sila koja kida i uništava junake (kako sam autor piše: „Ovo je zauvek. Nema mogućnosti. Nema opcija. Nema izbora. Ni zrnca nade za kojim je, kad je najteže, moguće posegnuti. Večna osuda na razdvojenost traži vreme da se njena trajnost pojmi.“), ali i prilika za drugačiji put. On je najviše vidljiv u fantazmagorijskim delovima romana koji predstavljaju svojevrsni način kako se izboriti sa tom uništavajućom silom. Ipak, ni ta pomoć nekad nije dovoljna. Sjajno nam to pokazuje ovaj roman.

Mladen Jakovljević je rođen u Novom Sadu. Predaje englesku i američku književnost na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Debitovao je sa romanom „Vrata sumraka“, nakon kog slede romani „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Preveo je niz književnih dela sa engleskog jezika. Autor je brojnih naučnih studija i radova.

Sjedinjujući dva vremena, jednim vekom razdvojena, Mladen Jakovljević nam najpre predstavlja gotovo potpunu promenu paradigme života, vidljivu koliko u načinu na koji se živi, ništa manje i u govoru. Upravo su delovi sa sočnim, vukovskim govorom iz prošlosti Podrinja jedna od najvećih dragocenosti ovog romana. Ipak, suočenje sa smrću predstavlja stvar koja sjedinjuje sve. Kontekst je, naravno, drugačiji. Dok je u prvoj dimenziji to ludačko vreme (sjajno ga autor predstavlja: „Počelo je valjda da se podrazumeva da se niko ne oseća dobro u ovom ludilu sa etiketom kapitalizma bahato prelepljenom preko surove stvarnosti besomučnog robovlasništva.“), u drugom kontekstu je to sukob sa surovošću nekadašnjeg sveta. I da se, naposletku, vratimo na početak. Sastavljajući prošlost i sadašnjost, Mladen Jakovljević čini sjajnu stvar. On najpre tako predstavlja ogromne promene koje je vreme donelo, silne prelome i menjanja svesti. Ne romantizujući ni prošlost ni sadašnjost, on tka izuzetan roman o protoku vremena i svim promenama koje taj protok donosi. U isto vreme on ispisuje priču o arhetipskom, usudićemo se da kažemo Ničeovom večitom ponavljanju istih obrazaca ponašanja i emocija, pogotovo prilikom suočenja sa smrću, ali i priču o strahu koji dolazi nakon susreta sa njenom neminovnošću: „Strah je kadar da nam navuče maglu na-oči, da ne znamo jel u oblaku kiša za kojom vapimo, il samo zaklanja sunce. Da ne vidimo šta nam treba.“

Naslov: Kad se vratim
Autor: Mladen Jakovljević (1975-)
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2021
Strana: 268

Pročitajte i prikaz romana „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića

Adam Higinbotam – Ponoć u Černobilju

Iako se poslednjih godina – pogotovo u mesecima koji su iza nas – njegovo ime sve češće pominje, probajte, čisto eksperimenta radi, da odgovorite da li vam šta znači ime i prezime Stanislav Petrov? Verovatno ništa, uostalom kakav je bio slučaj do skora i sa potpisnikom ovih redova. Koliko je to nepravda najbolje će nam pokazati činjenica da bez Stanislava Petrova svi mi uopšte ne bismo bilo živi. Verujte, ovo nije preterivanje. U septembru 1983. Petov radi u nuklearnom kontrolnom centru sovjetske vojske. Tu će ga sačekati odluka života. Sovjetski satelitski sistemi registruju napad Amerikanaca nuklearnim oružjem. Procedura je jasna, Petrov to javlja nadređenima, oni odmah uzvraćaju nuklearnim oružjem i planeta, doslovno, odlazi dođavola. Tadašnji nuklearni arsenal je nezamislivo napredovao. Svaka, čak i najmanja atomska bomba, stotinu je puta razornija od onih koje su uništile Hirošimu i Nagasaki. Nije teško zamisliti šta bi se desilo usled „razmene“ hiljade takvih bombi. Naša planeta bi doslovno bila uništena, a ljudski rod istrebljen. I tu na scenu dolazi Petrov. On čeka. Nadređenima javlja da se na satelitu desio kvar. Naposletku će se to ispostaviti kao istina. Satelit je odsjaje sunčevih zraka pogrešno protumačio kao nuklearne rakete. Samo zahvaljujući pameti i zdravom razumu Stanislava Petrova naša planeta je spasena, baš kao i životi tadašnje kao i svih generacija koje su došle docnije. Ako mislite da je Petrov za ovo nagrađen, grdno ćete se prevariti. On uskoro dobija negativne ocene od nadređenih, prekomandu na niže plaćeno radno mesto, naposletku je i prevremeno penzionisan. Razume se, o njegovom podvigu ništa se ne zna godinama. Tek 1998, petnaest godina docnije, on je obelodanjen, nakon čega se saznalo za ovog istinskog heroja. Da ironija bude veća, ruski zvaničnici su 2007, kada je Petrovu dodeljivano priznanje u Ujedinjenim nacijama, pokušali da anuliraju njegov čin. Imperija nikada ne greši. Istina je, naravno, sasvim drugačija. Imperije, a pogotovo ludaci na njihovim čelima, ništa su drugo nego egzemplari potpune ludosti, i to ludosti koje su odvele milione u smrt. Evo samog jednog primera. Proleće je 1944. godine. Nakon poraza kod Staljingrada, nemačke vojne jedinice poslate na Istočni front pred potpunim su uništenjem. Pored ljudstva, najveći problem je nedostatak naoružanja i opreme. Nemački vojnici doslovno umiru od gladi. Šta radi Hitler? On koristi promenu vlasti u Mađarskoj 1944. da uništi Jevreje (dobrim delom je to zahvatilo i današnju Vojvodinu, tako da su u tom talasu stradali otac Danila Kiša i porodica Đorđa Lebovića). Suštinski, umesto da snabde svoju vojsku koja doslovno umire, on železničke trase i resurse koristi da uništi preostale Jevreje. Bestijalna je to ludost kojoj nema ravne. Nažalost, u istoriji naše planete nije jedina. O tome sjajno piše Adam Higinbotam u knjizi „Ponoć u Černobilju“.

Odmah nakon Drugog svetskog rata otpočinje trka u nuklearnom naoružanju. Deo naučnika, ipak, shvata da se nuklearna energija može upotrebiti i u mirnodopske shvati. Malo po malo, to se zaista i dešava, pogotovo u Sovjetskom Savezu, otvaranjem nuklearnih elektrana. Jedna od najvećih bila je Černobilj, elektrana smeštena blizu Pripjata u Ukrajini, koja postaje ponos Sovjetskog Saveza. Ipak, baš ta elektrana u aprilu 1986. postaje poprište najveće nuklearne katastrofe u istoriji. Kako je do te katastrofe došlo, kako su se ljudi nosili sa njom, ali i kakve je sve posledice ona ostavila, Adam Higinbotam otkriva u ovoj knjizi.

Dve su stvari koje ovu knjigu čine toliko dragocenom. Na prvom mestu je to gotovo neverovatna količina podataka, činjenica i razgovora sa učesnicima događaja u Černobilju koji su svoje mesto pronašli u knjizi. S druge strani stoji veština autora da se svi ti podaci predstave u formi koja će ne samo biti razumljiva najširem krugu čitalaca – ovo se pogotovo odnosi na znanja o nuklearnoj fizici (ovako, recimo, autor predstavlja defekt na reaktoru koji je bio uzrok katastrofe: „Bila je to apsurdna i zastrašujuća inverzija uloge bezbednosnog mehanizma, kao kad bi se papučice u autu povezale naopako, pa kad bi se stisnule kočnice, auto bi ubrzao umesto da uspori“) – već i u obliku koja podseća na sjajnu mešavinu trilera, istorijske hronike i izvrsno napisane naučnopopularne studije.

Adam Higinbotam, istaknuti novinar i publicista, rođen je u Engleskoj. Pisao je za najistaknutije medijske kuće današnjice, među kojima su „Njujork tajms“, „Njujorker“ i brojne druge. Debitovao je sa knjigom „Ponoć u Černobilju“ (2019) koja je zadobila brojne nagrade i status bestselera. Trenutno živi u Njujorku.

Opisujući černobiljsku tragediju, Adam Higinbotam nam predstavlja ne samo njen tok i način na koji se izborilo s njom, već i, što je mnogo bitnije, uzroke koji su doveli do nje. A oni su pre svega posledica ludačkih odluka pojedinaca. Još tokom sedamdesetih godina deo sovjetskih nuklearnih fizičara upozorava vlast na fatalne greške u konstrukciji reaktora koji mogu dovesti do katastrofe. Njihov izveštaj je zataškan, a ništa nije učinjeno da se reaktori poprave. Katastrofa je bila u najavi. Do nje dolazi kada se na propuste u konstrukciji nadoveže opšti javašluk – nuklearna elektrana nije bilo propisno napravljena, a njom su upravljali nestručni ljudi koji su uradili niz kardinalnih propusta. Rezultat je katastrofa neviđenih razmera. Da sve bude još luđe, sve to se još godinama docnije zataškavalo. Zašto najbolje opisuje autor: „Otkriti svetu korene katastrofe – dizajn samog reaktora, dugogodišnje sistemske neuspehe i kulturu prikrivanja i poricanja sovjetskog nuklearnog programa i nadmenost vodećih naučnika koji su nadgledali njegovu implementaciju – bilo je nezamislivo. (…) U društvu u kom je kult nauke zamenio religiju, glavni među nuklearnim naučnicima ubrajali su se u njegove najsvetije ikone – stubove sovjetske države. Dopustiti njihov pad značilo je podriti integritet čitavog sistema na kom je sagrađen SSSR. Bilo je nedopustivo proglasiti ih krivim.“ I tu se vraćamo na početak. Jedna od najvećih katastrofa u istoriji dvadesetog veka, uzgred katastrofa koja nam i dalje stoji nad glavama (setimo se ne tako davne Fukušime), došla je iz bestijalne ludosti državnih upravljača. Priču o posledicama takve ludosti Adam Higinbotam doneo je u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Ponoć u Černobilju
Autor: Adam Higinbotam (1988-)
Prevela: Ana Ješić
Izdavač: Heliks, Smederevo, 2020
Strana: 492

Sanja Savić Milosavljević – Teferič na Slaviji

„Prizvan ili ne, bog je tu“, čuveni je epitaf na Jungovom grobu. On je, gotovo sigurno, najbolji način da se krene sa pričom o religioznosti i uopšte spiritualnosti. A tu priču je najbolje početi upravo sa Jungom i Frojdom. Pored različitih karaktera – Frojd je želeo podražavaoce za svoje učenike i saradnike, gotovo obožavaoce, što Jung po svojoj prirodi nije mogao da podnese – koren njihovog razlaza koji je obeležio psihoanalizu, i ne samo nju, ležao je u različitom shvatanju spiritualnosti. Vera u boga je za Frojda bila atavistička zaostalost ljudskog bića, neurotična i infantilna potreba koju čovek treba da prevaziđe ukoliko želi da odraste. U Jungovom slučaju je to bilo znatno kompleksnija stvar. Iako nije bio pripadnik nijedne religije, on nije odbacio spiritualnost, stvarajući veoma kompleksnu i suštinski naučno nedokazivu teoriju o kolektivnom nesvesnom. O toj razlici Frojda i Junga sjajno je pisao psiholog Majkl Palmer u studiji „Frojd i Jung o religiji“. Ali da se mi vratimo na stvar. Frojdov i Jungov sukob predstavlja jednu od paradigmatičnih pojava u istoriji naše civilizacije. Brojnost je, naravno, na Jungovoj strani. Po procenama, preko 60% stanovnika današnje planete su deklarisani vernici. Broj onih koji veruju u „neidentifikovanu“ višu silu ili su agnostici prelazi sedam posto. Suštinski, ateisti čine oko 30% populacije. Ako se izuzme Kina – u kojoj je samo 6% vernika – najveći broj ateista živi u razvijenijim zemljama sa izuzetkom Sjedinjenih Američkih Država. Tako, recimo, ateisti čine većinu u svim nordijskim zemljama (u Švedskoj je to 80% populacije), Japanu, a u pojedinim zemljama, recimo u Francuskoj, broj ateista prelazi trećinu stanovništva. Na našim prostorima situacija je dijametralno suprotna. U Srbiji broj ateista ne prelazi 2% stanovništva, u Hrvatskoj je to po poslednjem popisu 5% populacije, a u Bosni i Hercegovini taj broj ne prelazi ni jedan posto. Koliko tih vernika zapravo veruje, to je potpuno druga priča, što je i naša tema. Nedavne ankete u Rusiji su pokazale da je broj praktikujućih vernika – što pre svega podrazumeva redovno prisustvovanje crkvenim obredima i praktikovanje verskih normi – ne prelazi 5%. Kod nas je ta brojka gotovo sigurno identična, ako ne i ista. Suštinski, ako bismo pravili detaljniju analizu – što su i činili sociolozi u brojnim naučnim radovima – religija na ovim prostorima je najvećim delom povezana sa idejom o nacionalnoj pripadnosti. Ništa manje je ona sinkretistička mešavina svega i svačega. Tako će se, recimo, hrišćanski obredi mešati sa paganskim zaostacima, tzv. narodnom religijom, neretko i potpunim sujeverjem, kao što su verovanja u pomoć magova, vračara i ostale prevarantske menažerije. U dobrom delu je to i verovanje u ono što nekome odgovara, pa se religijske odredbe i verovanja upotrebljavaju kako kome odgovara. O tom zamešateljstvu delom progovara i Sanja Savić Milosavljević u svom novom romanu.

U središtu romana „Teferič na Slaviji“ nalaze se sudbine jedne žene i dva muškarca. Beograđanka Jelena, zasićena splinom neostvarenog života i loših porodičnih odnosa, upisuje studije ikonopisa, nakon čega dobija posao u jednom manastiru. Tu je čeka Danilo, mladi monah, koji svojim životom privlači mnoštvo ljudi, među kojima je i Petar, mladić sa Pala koji nekako pokušava da pronađe svoj mir. Spajajući njihove sudbine i odvodeći nas do krajnje neočekivanog raspleta, Sanja Savić Milosavljević sastavlja izuzetan roman.

Odlučivši da svakome od junaka romana da priliku da ispriča svoju priču, autorka čini odličnu stvar. Najpre, pred nama se prikazuju specifičnosti njihovih odrastanja, sjedinjeni sa sjajnim jezičkim rešenjima, od kojih je Petrovo pripovedanje najblistavije, podsećajući nas na velike pripovedače prošlosti, kakav je recimo Petar Kočić. S druge strane, što je još bitnije, sve te pripovedne niti Sanja Savić Milosavljević čvrsto drži u rukama, stvarajući uzbudljivi roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i roman koji pokreće velike teme. Jedna od njih je i pitanje sadašnjeg sveta i čovekovog mesta u njemu: „A folirala me, il’ ne forirala, i da dalje t’ ja ništa u knjige ne vjerujem. Ma ne verujem ni u ljude. Kvarni ljudi, pa kvarne i knjige.“

Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“, „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.

„Ti ljudi koji su odgojeni u bilo kakvoj vrsti discipline, pogotovo verske, mnogo lakše uspevaju da se nose sa padovima, dok mi koji smo na veru nabasali u traganju, nakon svakog posrnuća, iznova moramo sve da gradimo“, ovako na jednom mestu u romanu govori junakinja Jelena. Ako bismo tražili zajedničku nit koja povezuje sve junake romana, to je potraga za smislom koliko i utehom u svetu opterećenom opštim besmislоm, propašću svih ideologija, ali i ličnim nesnalaženjima. Tu utehu junaci „Teferiča na Slaviji“ pronalaze u religiji. Ipak, čini se da ni ona nije dovoljna. Vešto pripovedajući o radikalnim prelomima, pokušajima da se u religiji pronađe smisao, ali i da se nekako pronađe način da se stroge verske odredbe pomire sa ljudskom prirodom, pre svega ljubavlju, Sanja Savić Milosavljević stvara izuzetan roman koji se krajnje delikatno bavi religijskim životom u današnjici na našim prostorima. Najbitnije od svega, baš kao i svojim prethodnim delima, ona tom krajnje kompleksnom pitanju pristupa sa mnogo ljubavi prema svojim junacima, pogotovo onda kada pripoveda o njihovim padovima: „Krivo m što smo svi ko mutavi od njeg zapeli da napravimo sveca mjesto da ga puštimo da bude dobar čoek. Ko da je to lako na današnji vakat. A bio je najbolji od svih koje znam.“

Naslov: Teferič na Slaviji
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 178

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“,
kao i zbirki priča „Brda“ i „Priče lopova poštenjačine“ Sanje Savić Milosavljević

Ogledalo naših muka – Pjer Lemetr

„Ako smo pali, bili smo padu skloni“, čuveni su stihovi Branka Miljkovića, idealni za početak naše priče o padu. I dan-danas propasti velikih država, dobrim delom i ideologija predstavljaju svojevrsnu zagonetku. Najjednostavnije rečeno, kako je moguće da u samo nekoliko meseci, nekada čak i dana, sa lica zemlje nestanu uređenja za koja smo gotovo mislili da su neuništiva. Primera je mnogo, ali navešćemo samo nekoliko njih. Sovjetski Savez, tada najveća zemlja sveta, raspao se doslovno kao kula od karata u roku od samo nekoliko meseci. Identičan slučaj je bio i sa carskom Rusijom. Ne razlikuje se mnogo ni Jugoslavija. Zemlja koja se dičila vojskom koja je bila treća po snazi u Evropi raspala se u paramparčad odvodeći desetine hiljada ljudi u smrt, a milione u užasna ratna stradanja kojа i danas itekako osećamo. Sličan, ako ne i identičan primer su ideološki sunovrati. Kako je bilo moguće da jedna Nemačka – zemlja velikih umetnika, intelektualaca i naučnika – sklizne u potpuni varvarizam nacizma? Identična stvar je i sa Italijom. Kako je moguće da žitelji zemlje koji su našoj civilizaciji podarili tako velike stvari postanu sledbenici imbecilnog pajaca kakav je bio Musolini? Odgovor je vrlo lak. Sve te tvorevine su bile trule. I tu ćemo se vratiti na sami početak, prvu veliku evropsku imperiju. U sada već klasičnom istorijskom delu „Opadanje i propast Rimskog carstva“ Edvard Gibon, jedan od najistaknutijih istoričara svih vremena, propast Rima vidi pre svega u dekadenciji koja je zahvatila carstvo. Umesto građanskih vrlina, koje su održavale zajednicu, vlastodršci su se okrenuli lagodnom životu koji ih je malo po malo odvodio u propast. Ipak, glavni uzrok pada bila је veštačka veličina carstva koja se nije mogla održati. Sam Gibon o tome kaže: „Opadanje Rima bio je prirodan i neizbežan efekat neskromne veličine. Prosperitet je pokrenuo princip raspadanja. Uzroci opadanja umnožili su se obimom osvajanja, i čim je vreme ili slučaj uklonilo veštačke potpore, golema građevina se srušila pod teretom sopstvene težine.“ Ovaj sjajni Gibonov zaključak gotovo je sigurno i najbolji način da se objasni pad svih velikih carstava. Uzmimo opet kao primer socijalističku Jugoslaviju. Koren njenog pada dobar deo naučnika i intelektualaca, pogotovo u poslednje vreme, vidi u Titovom odbijanju liberalizacije političkog života početkom sedamdesetih, oličenom u smeni tadašnjeg rukovodstva Srbije. Tada već prilično trula politička nomenklatura, na čelu sa senilnim vođom, umesto demokratizacije i ekonomskih reformi bira uljuljkivanje u „staru slavu“ praćeno čvrstom rukom. Čime je to rezultiralo svi mi dobro znamo. Još jedan takav primer je slom Francuske u Drugom svetskom ratu koji Pjer Lemetr nenadmašno opisuje u romanu „Ogledalo naših muka“.

April je 1940. godine. Gotovo cela Francuska nalazi se pod opsadom. Suštinski, svi čekaju da započne napad Nemaca. Isto to i čine junaci ovog romana. Vojnici Gabrijel i Raul nalaze na čuvenoj Mažino liniji čekajući napad. Za to vreme Dezire Migo, prevarant neverovatnih sposobnosti, koristi priliku da postane član propagandističkog državnog aparata. Kao da približavanje rata nije dovoljno, pariskoj učiteljici Lujzi doslovno se menja ceo svet u samo jednom danu. Pripovedajući o naredna tri meseca života junaka, skopčanih sa padom Francuske, Pjer Lemetr nas vodi do furioznog epiloga romana u kom se sve ove sudbine sjedinjuju.

Iako je napisan kao završni deo trilogije „Deca propasti“, roman „Ogledalo naših muka“ može se čitati kao potpuno zasebno delo. Suštinski, sem labavih poveznica u sudbinama junaka, ovu trilogiju pre svega povezuje pokušaj prikaza užasnog iskustva Velikog rata na koji se nadovezuje posleratna stvarnost koja će dovesti do novog vojnog sukoba. Baš kao i u prethodna dva romana, Pjer Lemetr i u ovom pokazuje nenadmašni literarni talenat, gotovo neverovatnu snagu da priču ponovo vrati u prvi plan, nauštrb modernoj literaturi u kojoj je eksperiment pojeo pripovedanje. U tom pokušaju Pjer Lemetr stvara veličanstveni roman koji je zadobio izuzetnog interpretatora na našem jeziku u Olji Petronić koja je blistavo prevela knjigu.

Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.

„Čekajući da padnu za otadžbinu, ljudi su se dosađivali“, ovako Lemetr prikazuje vojnike pred izbijanje rata. Kada on zapravo i počne, dosadu smenjuje propast. Municiono opisujući javašluk na sve strane, i to od vrha, Pjer Lemetr prikazuje državu koja je veštački opstajala na lažnoj predstavi o sopstvenoj veličini. Užasna korupcija, još gori društveni odnosi, socijalna nebriga, sveprisutna laž (kako govori jedan Lemetrov junak: „U vreme rata, tačna informacija je manje važna od utešne informacije. Ona prva nije naša tema. Mi imamo uzvišeniju, ambiciozniju misiju. Mi smo zaduženi za moral Francuza.“) suštinski nevoljnost građana da ulože i minimum napora za spas uređenja u kom žive – sve to rezultira propašću. Trula tvorevina, da se vratimo na početak teksta i Miljkovićeve stihove, pala je jer je padu i bila sklona. Ta slika večito istog pada u ovom izuzetnom romanu je zadobila sjajno romaneskno predstavljanje. Vešto kombinujući avanturističku priču (nalik onim Diminim ili Igovoovim) i sjajni prikaz istorijske stvarnosti, Pjer Lemetr stvara istinsko remek-delo, sasvim sigurno budući klasik francuske literature.

Naslov: Ogledalo naših muka
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2021
Strana: 397

Pročitajte i prikaze Lemetrovih romana „Doviđenja, tamo gore“ i „Boje požara“

Mladen Milosavljević – Večna kuća

Jednu od brojnih čudnovatosti ovih prostora najbolje ćemo videti na primeru Beograda. Iako se zna da je Beograd jedan od najstarijih evropskih gradova – pogotovo ako se u obzir uzme praistorijska Vinča – tragove silne istorije, preko dva milenijuma postojanja, gotovo da nećemo moći da vidimo na njegovim ulicama. Po zvaničnim podacima, najstarija beogradska kuća nalazi se u ulici Cara Dušana koja je sagrađena početkom osamnaestog veka. Od nje su starije samo Bajrakli džamija i zemunska kafana „Beli medved“. Suštinski, sem Kalemegdana, u Beogradu ne postoje javni objekti stariji od tri veka, a sam Beograd je star više od dvadeset vekova. Kako je to moguće? Koliko je to pre svega posledica silnih ratova, to još više proizilazi iz užasno ignorantskog, dobrim delom i potpuno suludog odnosa gotovo svih generacija na ovim prostorima prema prošlosti. Najjednostavnije rečeno, ona se nemilice uništavala. Tako Turci ruše srednjovekovne građevine, Austrijanci ruše turske, Turci ruše austrijanske, Srbi ruše turske, međuratni graditelji ruše ono je preostalo, posleratni graditelji ruše predratne građevine, a početkom devedesetih otpočinje potpuno vandalizovanje grada koje svoj vrhunac doživljava u današnjici. Poslednji ostaci ostataka, ma koliko ovo možda oksimoronski zvučalo, nestaju pod naletom „sumnjivih“ biznismena koji u sprezi sa vlašću trajno menjaju lice grada, u isto vreme brišući i ono malo preživele istorije na beogradskim ulicama. Ipak, ako ostavimo na stranu suludost ovakvog postupanja, ono je u neku ruku i prikaz neminovnog protoka vremena. Svaka generacija nastavlja svojim putem, i to najčešće doslovno preoravajući grobove svojih predaka. Primer kuća na početku ovog teksta nije slučajno odabran. Naprotiv. Ukoliko pratimo istoriju naše civilizacije, kuće predstavljaju jedan od začetaka naše vrste, ali i dobrim delom civilizacijski vrhunac. Ne i manje bitno, kuće su jedan od najboljih načina za spoznavanje načina života u prošlosti. Tako je, da uzmemo samo jedan primer, preko ostataka kuća u neolitu, pre svega u Vinči, moguće spoznati kako je izgledao život u praistoriji. Kuće nam mogu govoriti i o političkom životu. Uporedite samo bogataške vile između dva svetska rata sa čatrljama u kojima je živeo najveći deo stanovništva u našoj zemlji i gotovo sve će vam biti jasno o tom istorijskom periodu. Kuće nam mogu pokazati i razvoj vremena, međuljudske odnose, baš kao i tektonske društvene poremećaje. Da se uverite u to, pročitajte Pekićevo remek-delo „Hodočašće Arsenija Njegovana“ ili izuzetan roman Dženi Erpenbek „Pohođenje“. Sličnu stvar pokazuje i Mladen Milosavljević u romanu „Večna kuća“.

U selu nadomak Smederevske Palanke umro je Miodrag, domaćin kuće. U nju se useljavaju njegov sin, zajedno sa suprugom i detetom. Nerešeni porodični računi sjedinjuju se sa nizom čudnovatih događaja koji svoj izraz zadobijaju u bolesti Miodragovog unuka. Tragajući za uzrokom iznenadne bolesti deteta, ova porodica biva suočena ne samo sa tragovima nimalo prijatne prošlosti, već i sa događajima koji potpuno izmiču zdravom razumu.

Svesno se nadovezujući na svoj prethodni roman „Jezava“ – tu je najpre isto mesto u kom se radnja odigrava, ali i identičan društveni „bekgranud“ – Mladen Milosavljević nas vešto uvodi u već dobro poznati svet. U tom svetu nas čeka izuzetno ispisana hronika nekoliko pređašnjih decenija na ovim prostorima, i to kroz priču o dvojici braće blizanaca. Različiti ideološki, dobrim delom i svetonazorski izbori uzrokovaće gotovo arhetipski sukob braće koji u ovom romanu zadobija sjajan prikaz. Kroz predstavu tog sukoba, ali i pripovedanje o njegovim posledicama, Mladen Milosavljević nas vešto vodi, i to preplićući istorijske događaje, narodna predanja i svojevrsnu porodičnu hroniku na koju se nadovezuje saspenska atmosfera koja će svoj vrhunac doživeti u furioznom epilogu romana.

Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Objavio je romane „Kal Juga“ (2018)  i „Jezava“ (2020).

„Gledao nas je sa neke visine kao da smo blato u koje se plaši da slučajno ne stane“, ovako Mladen Milosavljević opisuje jednog svog junaka. Na svu sreću, pripovedač nije takav. Zauzimajući neutralni hroničarski pristup, on u ovom romanu opisuje tegobnost sudbina na ovim prostorima, i to najvećim delom izazvanih pogrešnim odlukama junaka. Ovo je posebno bitno u opisima doslovno bratoubilačkog sukoba u Drugom svetskom ratu. Sličan je i upliv, nazovimo ga, fantastičnog u ovom romanu. Nadnaravno u „Večnoj kući“ nije tu samo zarad žanrovskih konvencija, već je, usudićemo se da kažemo, logična posledica realnosti. Ono predstavlja svojevrsno traženje pravde na drugačiji način, i to u svetu koji dozvoljava sve sem pravde. Na nepunih 150 stranica ovog romana, Mladen Milosavljević tako predstavlja nimalo jednostavnu istoriju ovih prostora kroz sudbinu dvojice braće blizanaca i njihovih potomaka, sjedinjenu sa brojnim žanrovskim rukavcima, uspevši da stvori roman u čijem se čitanju istinski uživa, ali i delo koje nas bogato nagrađuje. U središte te priče je kuća, da se vratimo na početak, mesto u kom se ne samo odigrava radnja, već i mesto koje najbolje izražava sudbine brojnih junaka ove izuzetne knjige. Suštinski: kuća, a još više postupci onih koji su je gradili i živeli u njoj, predstavlja svojevrsni usud sa kojim junaci ovog romana moraju da se suoče: „Osetio sam da nas povezuje nešto veće i jače od same zemlje. Bila je to sudbina koja je strpljivo čekala na svoje ostvarenje, meni u to vreme daleka, nepoznata i nedodirljiva.“

Naslov: Večna kuća
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2022
Strana: 139

Pročitajte i prikaze romana „Kal Juga“ i „Jezava“ Mladena Milosavljevića