Mavrov izveštaj – Lejla Lalami

„Politički jezik – a to se odnosi na skoro sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti“, piše Džordž Orvel u čuvenom eseju „Politika i engleski jezik“. Iako ove Orvelove reči u današnjici verovatno zvuče kao otkrivanje poslovične tople vode – zamislite samo, političaru lažu – one su ipak, kako se čini, danas aktuelnije više nego ikada. Politika novoga doba – pre svega pojava populističkih političara, na čelu sa arhiklovnom Trampom i njegovim mnogobrojnim epigonima – granicu između istine i laži je učinila poroznom, u ponekim slučajevima i nepostojećom. Tako je, recimo, Tramp tokom svog predsedničkog mandata dnevno izgovarao ili tvitovao u proseku preko pet laži. Najluđe od svega, baš kao i u slučaju gotovo svih populista, te laži su bile providne, pogotovo u vremenu interneta, ali to nije predstavljalo problem za njegove pristalice. Naravno, ovde je Tramp naveden samo kao primer, gotovo nimalo se ne razlikuju ostali političari, pogotovo na ovim prostorima. I pre nego što se opet vratimo na priču o otkrivanju tople vode – zamislite samo, političari lažu – prelazimo na stvar. Život u svetu u kom je granica između laži i istine gotovo nestala predstavlja veliku opasnost. Nema boljeg svedoka tome od istorije. Gotovo svakom velikom zločinu koji se odigrao u istoriji naše civilizacije prethodile su laži neophodne da bi se ti zločini izvršili. Većina zločinaca, pogotovo direktnih izvršilaca, nisu bili psihopate. Suštinski, to su bili obični, najčešće porodični ljudi koji su po obavljenim zločinima, i to uglavnom nekažnjeno, nastavljali svoj život kao potpuno normalni ljudi. Tako su, recimo, komandanti nemačke vojske major Paul Kenig i kapetan Fric Filder tokom streljanja nedužnih ljudi u Kragujevcu 1941. bili predratni gimnazijski profesori. Još luđe, Kenig je bio i protestantski sveštenik. Kako je to moguće? Kako su, zaboga, dobri i porodični ljudi, profesori koji su u predratnom periodu radili sa decom mogli tako lako da streljaju drugu decu? Odgovor je, ma koliko to zvučalo monstruozno, da ta deca za njih nisu bili ljudi. Za njih su to bile niže vrste, zveri, razbojnici, neprijatelji. Suštinski, nešto što nema potrebe žaliti, i, još bitnije, nešto što treba ukloniti da bi svet bio bolje mesto. Priču o svetu u kom se veruje u takve užasavajuće laži donosi Lejla Lalami u romanu „Mavrov izveštaj“.
Početak je šesnaestog veka. Posle pokoravanja Inka, španska imperija šalje još jednu osvajačku misiju, samo sada na teritoriju Severne Amerike. Na čelu ekspedicije nalazi se plemić Dorantes koji pod svojom komandom drži mnoštvo ljudi, ali i ličnog roba Estebanika, glavnog junaka ovog romana. Prateći njegov život od rodnog Magreba, preko okolnosti pod kojima je zapao u ropstvo, naposletku i predstavljajući njegovo učešće u misiji po neistraženim predelima Amerike, Lejla Lalami tka uzbudljivu priču.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi svakako bio pikarski roman. Prateći avanture glavnog junaka i njegovih gospodara, autorka tka zanimljivu, lako čitljivu i uzbudljivu priču, nalik starim dobrim avanturističkim romanima. Ono što je izuzetno bitno, stil pripovedanja je prilagođen vremenu i samom junaku, koji je i narator, što doprinosi verodostojnosti romana. Na sreću, autorka ne staje na tome. Iza gotovo konvencionalne avanturističke priče krije se nešto savim novo i drugačije. To je vizura iz koje se posmatra stvarnost. Priča o osvajanjima i slavnim avanturama ispripovedana je iz ugla potlačenog čoveka, roba koji kroz pripovedanje o svom životu dolazi do bitnih spoznaja. Jedna od njih je i ova: „Nekako sam ubedio sebe i u to da moje iskupljenje može doći samo od neke sile van mene – da će me drugi izbaviti ako im budem koristan. Kako je to strašno uverenje. Moram prekinuti da igram ulogu u sopstvenoj bedi.“
Lejla Lalami je rođena u Maroku. Završava studije lingvistike u Velikoj Britaniji, nakon kojih se seli u Sjedinjene Američke Države, gde pohađa doktorske studije. Trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji. Debituje 2005. sa romanom „Nada i ostale druge opasne potrage“, posle kog sledi niz romana, knjiga eseja i priča. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz prestižnih američkih i internacionalnih književnih priznanja, a slavu joj donosi roman „Mavrov izveštaj“.
„Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez svake sumnje i poput ostalih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili“, piše Lejla Lalami u ovom romanu. Upravo to stvaranje istine preko laži, o kom smo pričali na početku ovog teksta, posle koje je dozvoljeno učiniti baš sve, porobljavati druge ljude, zlostavljati ih, ubijati i tretirati ih kao životinje u srži je ovoga romana. Estebanko, glavni junak „Mavrovog izveštaja“, za svoje gospodare je ništa drugo do životinja. Svi njegovi talenti, pamet i obrazovanje ništavni su za njegove gospodare. On je za njih samo rob i ništa više. Uostalom, takav odnos oni gaje i prema američkim domorodcima čije su zemlje krenuli da porobe. Ipak, dovoljno je da stvar pođe po zlu, kakva to saznaćete kad budete čitali ovaj roman, i da se uloge preokrenu. Ljudskost, koja je bila oduzeta pomoću silnih laži, ponovo dolazi. Što je i suština ovog romana. Baš kao i pokušaj da se dobro poznate priče ispripovedaju iz ugla koji je ili namerno prećutkivan ili tragično zapostavljen u književnosti. U tom naumu Lejla Lalami uspeva u potpunosti stvarajući ovaj izuzetni roman: „Možda nema istinite priče, samo izmišljenih pripovesti, nejasnih odraza onoga što smo videli i što smo čuli, što smo osetili i što smo mislili. Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“

Naslov: Mavrov izveštaj
Autor: Lejla Lalami (1933-2018)
Prevela: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 411

Kapucinska grobnica – Jozef Rot

Pogled na istoriju nije nimalo jednostavna stvar, pogotovo na onu političku. Ovo je još teže ako se teži naučnoj objektivnosti. Najpre treba razdvojiti sećanje od istorijskog fakta, ponajviše zato što je sećanje ništa drugo do neobjektivnost, proizašla iz naših iskustva – koja su, iako se to često previđa, samo naša i nikako ne moraju da budu i tuđa – podjednako iz naših predubeđenja, ideoloških sklonosti, zabluda, neretko i krajnje pogrešne percepcije stvarnosti. Primera radi, sećanja na socijalističku Jugoslaviju će biti dijametralno suprotna kod ljudi koje su doživeli različite stvari. Preživeli zatočenici Golog otoka će socijalističku Jugoslaviju posmatrati kao monstruozni sistem koji je na najgnusnije načine ubijao i mučio mnoštvo ljudi. I biće u tome u potpunosti u pravu. Oni, pak, drugi koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli lep život, pogotovo kada se on uporedi sa vremenom koje je došlo posle, Jugoslaviju će posmatrati kao obećanu zemlju. I biće u tome u potpunosti u pravu. Suštinski, i jedna i druga vizija je istinita, i upravo u tome je i problem. Kako spojiti potpuno nespojive stvari predstavlja težak zadatak za istoriju, koji, uzgred, retko kom polazi od ruke. Pre svega je to pitanje šta nam je bitnije? U ovom konkretnom slučaju: da li je bitnija patnja i stradanje jednih ili zadovoljstvo i blagostanje drugih? Slična stvar je i sa još jednim pogledom na istoriju, ovog puta pogledom na istoriju drugih država. Proces nastanka nacionalnih država u devetnaestom veku korenito menja pogled na istoriju kao nauku, ustoličavajući svojevrsni „nacionalni“ pogled na prošlost. Još jednostavnije rečeno, istorija više nije pogled na razvoj ljudskog roda, već priča o prošlosti jedne nacije ili teritorije po kojoj se ravna pogled na sve druge. U takvoj viziji stvarnosti, istorija neke druge nacije ili države se posmatra isključivo prema odnosu, još češće sentimentima koji gajimo prema njoj. Naravno, ovo je legitimna stvar, ali predstavlja veliku grešku zato što se stvarnost posmatra iz veoma ograničenog ugla. Takva je, recimo, stvar sa našim pogledom na Austro-ugarsku monarhiju. Jedino što se pamti je naša sukobljenost sa ovom imperijom u Velikom ratu i mnoštvo počinjenih zločina (o kojima govori izuzetna istorijska studija „Dželatov smešak“). Naravno, sve je to istina, i sve to, naravno, treba da se pamti, ali Austro-ugarska nije bila samo to. Ona je u isto vreme bila krajnje kompleksna, multikonfesionalna i multinacionalna tvorevina, opterećena brojnim sukobima i borbama, ali i država koji je na mnogim poljima donela napredak, pre svega kulturni. Priču o toj kompleksnoj državi sjajno donosi Jozef Rot u romanu „Kapucinska grobnica“.
U središtu ovog romana nalazi se lik Franje Ferdinanda Trote – da, ime je dobio po čuvenom nadvojvodi – bečkog bonvivana i naslednika bogate porodice Trota. Opisujući poslednje predratne dane, pre svega lutanja mladog junaka po predelima Austro-ugarske monarhije, Jozef Rot nas iznenada suočava sa izbijanjem Velikog rata. Trota odlazi u vojsku na istočni front, gde brzo biva zarobljen od Rusa. Povratak u Beč nakon rata za Trotu je užasan poraz. On mora da se suoči ne samo sa materijalnom propašću, već i nestankom svega što je činilo njegov svet.
Napisan kao svojevrsni nastavak čuvenog „Radeckog marša“, u kom su opisane sudbine druge grane porodice Trota, ovaj roman pre svega pleni raskošnom predstavom Austro-ugarske monarhije. Pred nama se ukazuju slike političkih previranja, međunacionalnih preplitanja ali i sukobljavanja, ništa manje kulturnih i društvenih prilika. Još bitnije, taj pogled na društvene okolnosti je sjedinjen sa sjajnom psihologizacijom glavnog junaka romana, krajnje razočaranog i uništenog čoveka: „Ta odavno sam, od povratka iz rata, video sebe kao čoveka koji je bespravno živ! Odavno sam se navikao da sve događaje koje su novine nazivale ‘istorijskim’ posmatram pravedničkim pogledom nekoga ko više ne pripada ovom svetu! Već odavno mi je smrt odobrila neograničen dopust! I mogla je, smrt, svakog sekunda da taj moj dopust prekine. Zar su me se još ticale stvari ovoga sveta?“
Jozef Rot, jedan od najznačajnih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u siromašnoj jevrejskoj porodici u Galiciji. U toku studija zatiče ga izbijanje Velikog rata. Boravak na ratištu i kasnije raspad Austro-ugarske će ostaviti trajno obeležje na njegovo stvaralaštvo. Početkom dvadesetih seli se u Berlin, gde otpočinje njegova bogata novinarska i književna karijera. Autor je niza romana (među kojima su najveću slavu zadobili „Radecki marš“, „Hotel Savoj“, „Jov“…), zbirki priča i knjiga eseja. Usled uspona nacizma seli se u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1939. Veći deo Rotovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
Da se polako vratimo na početak. Gotovo sigurno, prva asocijacija na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji, na Austro-ugarsku monarhiju je ratno neprijateljstvo u Velikom ratu. Ova država se posmatra kao duboko nepravedna, diskriminatorska prema slovenskim narodima i, naposletku, država čiji je pad bio pravedan. Previđa se samo da to za dobar deo ljudi nimalo nije tačno. Ili je možda bolje reći da je to samo jedan deo slike. Drugi deo slike je, i pored ovih mana koje se ne zaobilaze u romanu, predstava Austro-ugarske kao voljene zemlje. I to pre svega zemlje sa ogromnim naučnim i kulturnim razvojem (setimo se samo Frojda, Mana, Bloha, Muzila, Adlera, Rilkea, Malera, Klimta…), svojevrsnim liberalizmom i nikako ne treba zaboraviti kakvom-takvom međunacionalnom tolerancijom. Nema boljeg svedoka tome od ovog izuzetnog romana. Priča je o drugačijoj Austo-ugarskoj, zemlji zbog koje junak ovog izuzetnog romana istinski pati: „Tek mnogo kasnije, dugo nakon velikog rata koji zovemo ‘svetskim’, po mom mišljenju ispravno, i to ne zbog toga što ga je vodio čitav svet, nego zato što smo svi zbog njega izgubili jedan svet, svoj svet, tek mnogo kasnije, dakle, ja ću uvideti da čak i predeli, oranice, nacije, rase, kolibe i kafei najrazličitijih vrsta i najrazličitijeg porekla nužno podležu savršeno prirodnom zakonu jednog snažnog duha koji je kadar da približi udaljeno, da u srodno pretvori ono što je tuđe i da ujedini ono što prividno teži da se rasturi. Govorim o neshvaćenom, ali i zloupotrebljenom duhu stare monarhije (…)“

Naslov: Kapucinska grobnica
Autor: Jozef Rot (1894-1939)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 152

Jebo sad hiljadu dinara – Boris Dežulović

Ona sad već izlizana izreka o istoriji učiteljici života, uzgred sjajno „obrađena” u romanu „Hronosova žetva” Mojce Kumerdej o kom smo nedavno pisali na ovom mestu, svoju neistinitost najbolje pokazuje na našim prostorima. Iskustvo života na pepelu ne tako davnog građanskog rata, koji političari i ostala bagra na zadovoljstvo puka malo po malo raspiruju, izgleda da nas ničemu nije naučilo. Nakon trideset godina i dalje se pričaju iste priče, i dalje su svima puna usta svog mnogostradalnog naroda, i dalje se razglaba o dobijenim i izgubljenim teritorijama i granicama. Koliko je to apsurdno pokazaće nam samo nekoliko brojki. Tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini procene govore da je oko 100.000 ljudi izgubilo živote. U posleratnom periodu iz Bosne i Hercegovine se iselilo, i to po konzervativnim procenama, preko milion i po ljudi, mada neki govore i o znatno većoj brojci. Suštinski, gotovo polovina ljudi koji su rođeni u Bosni više ne živi u njoj. Slična stvar je u i ostalim zemljama bivše Jugoslavije, izuzimajući Sloveniju. Od 2000. Srbiju je napustilo preko 700.000 stanovnika. Procene su da se svake godine odseli oko 50.000 stanovnika, mada je ta brojka u poslednjim godinama, sem ove „koronarne” i to samo zbog zatvorenih granica, znatno veća. Ili da budemo još plastičniji, svake godine se iz Srbije iseli celokupno stanovništvo jednog grada, primera radi Kikinde. Ništa bolje stanje nije ni u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Zašto svi ti ljudi odlaze? Pre svega je to posledica užasnog siromaštva. Primera radi, a ilustracija nikako ne može biti bolja, kupovna moć pre pet decenija je u Jugoslaviji, i to sa istom platom, bila za 67 posto veća. Ekonomski standard i kupovna moć u današnjoj Srbiji je dva i po manja od proseka Evropske Unije. Još gore, svaka nada da će biti bolje je nastala. Ljudi koji odlaze kao najveći razlog za to navode nemogućnost da na ovim prostorima zamisle bolju budućnost. Kada se uzme u obzir i pad nataliteta – u Srbiji je tokom prošle godine više od 50.000 stanovnika umro nego rođeno, a situacija je slična i u svim postjugoslovenskim državama – ove brojke postaju još gore. Za nekoliko decenija na ovim prostorima stanovništvo će biti prepolovljeno, a da te brojke nisu preterivanje govori oblasti u kojima gotovo više niko ne živi. Da se uverite u to, prošetajte se istočnom Srbijom ili Slavonijom, Likom i Kordunom. I da se, naposletku, vratimo na početak. O čemu se u zemljama sa ovakvim siromaštvom i iseljavanjem stanovništva govori i šta je najveća briga? Ako mislite da je to pokušaj da je to pokušaj da se ovo popravi, grdno ćete se prevariti. Raspravlja se o ispravnosti ratova, ratnim „herojima”, raspiruje se mržnja, mašta se o ponovnim sukobima i osvetama, vojnim rokovima, naoružanjima… Suštinski, za tri decenije se ništa nije promenilo, sem što postali još siromašniji. I što nas uskoro na ovim prostorima neće ni biti. O ludilu takvog sveta sjajan roman je napisao Boris Dežulović.
Godina je 1993. U blizini bosanskog gradića Gračanica sukobljene su hrvatske i bošnjačke snage. Kako to obično biva, i jedna i druga strana dolazi na „genijalnu” ideju. Vojnici jedne strane će se kamuflirati u uniforme druge vojske i tako izvesti proboj na neprijateljsku teritoriju. Tako se na prvoj liniji fronta susreću dva neprijateljska odreda, oba prerušena, tvoreći pravu komediju, mada je u ovom slučaju bolje reći tragikomediju zabune ko je tu ko zapravo.
Smeštajući radnju romana „Jebo hiljadu dinara” u samo jedan dan, Boris Dežulović čini sjajnu stvar. Tenzičnost proboja kroz neprijateljsku teritoriju, koji pratimo iz minuta i minut, prate brojne reminiscencije. Tako pred sobom imamo sliku vojnika u ratnim uslovima, ali i njihove predratne živote. Taj spoj Boris Dežulović predstavlja kroz nenadmašnu ironiju, neretko i kroz potpuni cinizam (primera radi, to je genijalna rečenica: „Laže kô televizor”). Apsurdnost građanskog rata u Jugoslaviji je u ovom romanu zadobila sjajno predstavljanje. Možemo slobodno reći da je postjugoslovenska književnost dobila svoju „Kvaku 22”.
Boris Dežulović, jedan od najznačajnijih novinara i pisaca na ovim prostorima, rođen je u Splitu. Novinarstvom počinje da se krajem osamdesetih. Jedan je od osnivača čuvenog „Feral Tribjuna”. Debituje 2003. sa romanom „Chistkind”, nakon koga sledi nekoliko knjiga priča i eseja, kao i zbirki kolumni. Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a dela su mu prevedena na nekoliko jezika.
„A jel znaš zašto ih je minirao? – Čuj, zašto? To je isto da pitaš zašto je minirana pravoslavna crkva? Zašto, zašto… zašto se sunce vrti oko Zemlje?“, ovako Dežulović predstavlja „logiku” uništenja verskih objekata, ali ne samo njih. Ono što nije naše, sasvim je prirodno, baš kakvo je okretanje sunca oko Zemlje, uništiti. Problem nastupa kada se ne zna ko su „naši”, i to kroz komediju zabune predstavljenu u ovom romanu. Još luđe, vojnici koji se ubijaju, zaista su isti, ili kako se to voli da kaže: „naši“. Rasli su u istom gradu, zaljubljivali su se u iste devojke, igrali fudbal u istim klubovima… Celi njihov život je bio isti. A sada se ubijaju, ne znajući zašto to čine, i to sa svešću, kakva je, recimo, kod glavnog junaka, o apsurdnosti čitavog tog zamešateljstva. Posledica te delatnosti je samo propast, ali junaci ovog romana tvrdoglavo istrajavaju u njoj. Baš kakav je i slučaj, da se vratimo na početak priče, i sa ovim prostorima. Silni porazi, ekonomska, kulturna i populaciona, jednom rečju potpuna civilizacijska katastrofa na prostoru bivše Jugoslavije izgleda da nas ničemu nije naučila. Nalik Dežulovićevim likovima, mi i dalje bauljamo, tražeći „naše” i satirući sve ostale. Taj groteskni i bez preterivanja potpuno užasavajući svet Boris Dežulović je nenadmašno predstavio u ovom romanu.

Naslov: Jebo sad hiljadu dinara
Autor: Boris Dežulović (1964-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 232

Hronosova žetva – Mojca Kumerdej

„Ko veruje da se čovečanstvo uči od istorije, strašno je naivan. Jedino čemu se čovečanstvo zaista nauči jeste idiotsko ponavljanje izlizane rečenice o istoriji kao učiteljici života, što su samo mokri snovi dobričina. Kao da zaista ljudi žele da uče i kao da bi većini razmišljanje i učenje prouzrokovali veću prijatnost od niskih surovih strasti. Nije to isto kao kod životinja. Čovek zna šta je to što drugome pričinjava bol, ali to ipak radi. Istorija je serija ponavljanja nasilja i nimalo drugačije neće biti u budućnosti, samo će načini i oblici uništavanja biti brži i masovniji“, ispisuje Mojca Kumerdej i možda na najbolji način opisuje odnos istorije i sadašnjosti. Naravno, ovde je reč o neizmenjivosti ljudske prirode ili je još bolje reći: neizmenjivom obrascu ponašanja koji se ponavlja kroz vekove. Uzećemo jedan primer, ubistva. U dalekoj prošlosti ona su se izvršavala hladnim oružjem, i to uglavnom noževima, mačevima, topuzima… U međuvremenu su oružja usavršena, pa su se ljudi ubijali vatrenim oružjem. U sadašnjosti je to usavršeno do krajnosti, pa se danas ljudi ubijaju bespilotnim letelicama i dronovima. Tako, recimo, američki vojnik sedi za kompjuterom u Arizoni i pomoću džojstika ubija nekoga u Avganistanu. Rezultat je za žrtve u svim vremenima, ipak, isti. Smrt je došla. Uzgred, ovo fizičko udaljavanje od same egzekucije najviše doprinosi „popularnosti“ smrtne kazne. Oni koji podržavaju ovaj varvarski čin, prljavi posao prepuštaju drugima. Kada bi, recimo, svako ko podržava smrtnu kaznu bio prinuđen da je i izvršava, popularnost ovog ogavnog čina bi sasvim sigurno bila znatno manja. Ali da se mi vratimo na našu temu. Tehnološki napredak, samim tim i bolji kvalitet života koji nam donosi protok vremena je neupitan. Tako se, da uzmemo najbazičniju stvar, ljudski vek u odnosu na ne tako davnu prošlost višestruko povećao. Mnoštvo bolesti je ukroćeno ili je barem moguće živeti uz njih. Pokušajte samo da zamislite kako su naši preci živeli bez analgetika ili, recimo, astmatičari bez pumpica. Takođe, komoditet svakodnevnog života je nemerljiv. Današnji čovek, i to pripadnik srednje klase, gotovo sigurno bolje živi od bilo kog srednjovekovnog plemića. Naravno, ovde se ne govori o moći koju poseduje, već o kvalitetu života. Suštinski, istorija je gotovo sve promenila. Sem možda obrasca našeg ponašanja. Ljudi i dalje veruju u nesuvislosti, i dalje ubijaju i mrze ljude koji se razlikuju od njih, i dalje žive po užasno zastarelim i davno preživelim pravilima života koji se pravdaju nekakvom tradicijom. Suštinski, kada bismo uporedili najdublja razmišljanja i obrasce ponašanja čoveka iz srednjeg veka sa današnjim čovekom, tu gotovo ne bi bilo nikakve razlike. Sjajno nam to pokazuje Mojca Kumerdej u romanu „Hronosova žetva“.
Kraj je šesnaestog veka na teritoriji današnje Slovenije. Učenje Martina Lutera je došlo i u ove krajeve. Oštri otpor prema crkvenoj aristokratiji, opismenjavanje velikog dela stanovništva na narodnom jeziku i pokušaj izgradnje humanijeg društva želja je dela stanovništva. Tome će se suprotstaviti vladajuća klika u sprezi sa crkvenim vlastima pokrećući kontrareformaciju. Taj burni istorijski period Mojca Kumerdej predstavlja u ovom romanu i to kroz portrete običnog naroda, crkvene i državne vrhuške, ali i onih koji su pokušali da donesu preko potrebne promene.
Ako bismo tražili glavnog junaka ovog romana, to bi bilo vreme, još tačnije nekoliko izuzetno bitnih godina u istoriji Slovenije. Baš kao u slučaju velikih romana-epohe, kakvi su recimo „Rat i mir“, „Život i sudbina“ ili „Na Drini ćuprija“, namera autorke je da kroz predstavu mnoštva ljudskih sudbina predstavi jedno vreme u celosti. U toj nameri Mojca Kumerdej uspeva u potpunosti stvarajući roman koji je ne samo sjajni prikaz jednog istorijskog perioda, već i duha vremena koje se nikada ne menja: „Sve misli čvrsto pletemo u glavi i ne progovaramo ni reč, zato što nas je strah. Bojimo se Tvorca, a još se više bojimo da Tvorca nema i da su sve priče o Bogu izmišljotine kojima nas guše gospodari, a pre svega gušimo sami sebe. Strah nas je svega (…) strah nas je jednog od drugog, strah nas je od sebe samih…“
Mojca Kumerdej, istaknuta savremena slovenačka spisateljica, umetnička kritičarka i filozofkinja, rođena je u Ljubljani. Nakon završenih studija radi u redakciji dnevnih novina „Delo“ za koje piše kritičke tekstove o savremenoj umetnosti. Debitovala je 2001. sa romanom „Krst nad Triglavom“. Slede zbirke priča „Fragma“ i „Tamna materija“. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz priznanja, među kojima je i Prešernova nagrada za ovaj roman. Na srpskom je objavljena i njena knjiga „Tamna materija“ (Geopoetika, 2015), takođe u sjajnom prevodu Ane Ristović.
„(…) ali, za kraj ću još jednom ponoviti – nema Boga! Postoje samo hladni zakoni prirode. I krivica i bol. Postoje i užici, možda mnogo užitaka, nešto malo ima čak i ljubavi, a pred kraj su uglavnom bolesti i na samom kraju je smrt. A nakon smrti ništa“, govori jedan od junaka ovog romana, inače inkvizitor katoličke crkve, poslat da uništi reformatorske težnje dela stanovništva. Suština njegove delatnosti, skrivena iza pompezne religiozne priče, ništa je drugo do borba za moć. Baš kakav je i slučaj sa vlastelom. I tu polako dolazimo do priče sa početka teksta. Gde je narod? Narod je zabavljen progonom veštica, sujeverjima, budalaštinama i nesuvislostima. Borba protiv drugačijeg je uvek bitnija od borbe protiv onih koji nas tlače i uništavaju naše živote. Portretišući kraj šesnaestog veka, krajnje burni period slovenačke istorije, Mojca Kumerdej je ispisala priču o nepromenjivosti ljudskog karaktera, ali i o gotovo neverovatnoj moći manipulacije, koja, takođe, izgleda nikada neće nestati. Upoređujući unutrašnje težnje i duboka shvatanja likova iz ovog romana sa težnjama i shvatanjima većine današnjih ljudi gotovo se neće primetiti nikakva razlika. Postoji li, ipak, nada da će se to nekako promeniti, neminovno je pitanje nakon čitanja ovog istinski vrednog književnog dela. Mojca Kumerdej ne veruje u to: „Ah, naravno, nada umire poslednja, kao što trabunjaju osrednji (…) Ne, nada umire pretposlednja, jer nakon nade, naime, umire još i onaj koji se nada. Prizor, kada umire nada, u čiji leš u tom trenutku zuri onaj koji je već bivši koji se nada, jedan je od najtragičnijih koje je sposobno da proizvede čovečanstvo.“

Naslov: Hronosova žetva
Autor: Mojca Kumerdej (1964-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2018
Strana: 397

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Baba Anujka – Šimon A. Đarmati

Jedna od najnezahvalnijih naučnih grana, ako se ona uopšte može nazvati naučnom granom, sasvim sigurno je futurologija. Za razliku od naučne fantastike, koja je plod fikcije, futurologija je pokušaj da se na osnovu sadašnjih trendova odredi kako će izgledati budućnost. Problem je jedino u tome što je to, izgleda, krajnje zaludna rabota. Setimo se samo čuvene Fukujamine teorije o kraju istorije koja se pokazala kao velika greška, da ne upotrebimo neke grublje reči. O predviđanjima društvenih i političkih teoretičara tek ne treba trošiti reči. Niko od naučnih autoriteta nije predvideo pad Sovjetskog Saveza, pogotovo ne tako brz pad. Baš kao što niko nije ni predvideo tako krvavi raspad Jugoslavije, naravno, izuzev onih koji su to jedva čekali. U čemu leži stvar? Verovatno u dve činjenice. Budućnost se gleda iz današnjeg ugla. Važeća ideološka i druga shvatanja, ništa manje i trenutna stvarnost, neminovno se reflektuju na predviđanje budućnosti. Primera radi, tokom druge polovine dvadesetоg veka Sovjetski Savez je predstavljao konstantu, i samim tim niko nije mogao da zamisli da on može nestati. Ista stvar je i sa trenutnim ubeđenjima. Uzmimo samo kao primer manje poznatu priču Ive Andrića „Dedin dnevnik“ iz 1948, uzgred jedini Andrićev izlet u naučnu fantastiku, u koјој on predviđa kraj dvadesetog veka u kom je Jugoslavija i dalje komunistička zemlja. Naravno, svi znamo da od toga nije bilo ništa. Druga, gotovo neminovna greška futurologije je vera u progres, što je i naša tema. Svi mi, ili barem većina ljudi, voli da zamišlja budućnost u kojoj će sve biti znatno bolje, i ne samo to. Budućnost se zamišlja kao vreme u kom će biti ispravljene gluposti iz sadašnjosti. Nažalost, to najčešće nije slučaj. Neke stvari mogu postati još gore. Uzmimo sam kao primer vakcinaciju. Tokom epidemije variole vere 1972. za manje od mesec dana vakcinisano je gotovo celokupno stanovništvo Jugoslavije. Danas to nije slučaj, i to pre svega zahvaljujući ogromnom delu stanovništva koji u vakcinama vide otrov, čipove, antihristove žigove i slične nebuloze. Ili da uzmemo još jedan primer. Da li je iko u prošlosti mogao da zamisli da će u dvadeset i prvom veku i dalje ponosno defilovati nadrilekari, medijumi, vračare i ostala somnabulna menažerija? Sasvim sigurno ne. Priču o jednoj takvi pojavi iz prošlosti, koju nažalost nismo ostavili za sobom, donosi Šimon A. Đarmati.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, Banat, ali i gotovo celu predratnu kraljevinu Jugoslaviju, potresao je zločin neviđenih razmera. Preko pedeset muškaraca – koliko je zvanično utvrđeno, mada neki pretpostavljaju da je broj trostruko veći – biva otrovano, i to od strane čuvene babe Anujke, nadrilekarke iz sela Vladimirovac kod Vršca. Istražujući te slučajeve, kasnije suđenje, ali i biografiju ove trovačice, Simon A. Đarmati sastavlja knjigu „Baba Anujka“.
Prvo o manama knjige. To je pre svega nedostatak valjane sistematizacije podataka, što prilično otežava njeno čitanje. Prelazeći s teme na temu, Šimon A. Đarmati ne uspeva da napravi koherentne celine, svejedno da li su one tematske ili vremenske. Koliko je to greška autora, još više je to posledica nedostatka valjanog uredničkog rada. S druge strane stoji stil autora, prepun klišeiziranih i prilično zastarelih jezičkih konstrukcija. Ono što se mora zameriti je i diskutabilan odnos prema ženama, najviše izražen kada se pomenu veštice, gde autor, i to bez ironijske distance, govori da su one bile krive za nepočinstva koja su im bila pripisivana. Ipak, i pored ovih mana, Šimon A. Đarmati je napisao zanimljivu knjigu, koja pre svega pleni ogromnim brojem prikupljenih podataka i istorijskih izvora. Život babe Anujke, baš kao i život njenih žrtava je istražen do tančina, a tok suđenja i kasnijih događaja je potkrepljen brojnim svedočenjima savremenika, novinskim člancima i sudskim spisima, koji predstavljaju dragocene izvore o jednom sada već davnom istorijskom periodu.
Šimon A. Đarmati, profesor u penziji i publicista, rođen je u Zrenjaninu. Nakon završenih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu radi u prosveti. Autor je niza udžbenika, knjiga za decu, istorijskih monografija i studija, od kojih izdvajamo knjige „U srcu Banata“, „Otrovni Šekspir“, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji“…
„Baba Anujka je bila tako prepredena da to više nije bilo obično lukavstvo. Govorila je pet jezika (…) Ona je dobro znala istoriju, geografiju, nešto iz farmacije, medicine i literature. Ona je bolje no iko poznavala narodne običaje, kretanja življa i političko stanje Vojvodine (…)“, ovako autor predstavlja portret nadrilekarke i trovačice babe Anujke. Slika koju obično gajimo o ovakvim ljudima dijametralno je suprotna. Za nas su to, kako volimo da mislimo, sujeverni i neobrazovani pojedinci, zaluđenici, gotovo psihijatrijski slučajevi. Baba Anujka nam pokazuje da to nije slučaj. U pitanju su duboko inteligentne ličnosti, koje su iskoristile lakovernost svetine da steknu bogatstvo i moć, ostavljajući za sobom samo pomor. I tu dolazimo do sadašnjosti. Ako mislite da su pojave poput babe Anujke stvar prošlosti grdno ćete se prevariti. Takvi trovači su svud oko nas. To su vidovnjaci, raznorazni šamani i nadrilekari koji prodaju šećerne vodice za lečenje najtežih bolesti, zastupnici teorija o vakcinama kao najvećem zlu, redovni gosti televizijskih emisija, zvezde opskurnih internet-stranica i tabloidne štampe. I svi oni, baš kao i njihova prethodnica, svojim delovanjem, svesno ili nesvesno, odvode mnoštvo ljudi u smrt. Može se slobodno reći da je baba Anujka, banatska trovačica i nadrilekara, zadobila dostojne naslednike.

Naslov: Baba Anujka
Autor: Šimon A. Đarmati (1952-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 212

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Bez zaklona – Barbara Kingsolver

„Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju“, misao je Davila, Andrićevog junaka iz romana „Travnička hronika“. Sukob Davila sa znatno mlađim saradnikom Defoseom, iz kog izvire ova misao, pre svega je posledica međugeneracijskog nerazumevanja, još više promene životne paradigme. Ono što određuje Davilov život za Defosea je nebitna stvar, gotovo tričarija. Upravo ta tačka preloma jedna je od konstanti koje prate ljudsku civilizaciju od početaka. Još tačnije, to je sukob između pravila starog i novog života, u kom, gotovo po pravilu, gubi strana koja se grčevito drži starog načina života. Problem je jedino u tome što se do te pobede dolazi posle mnogo borbi, neretko i krvi. Zašto je to tako sjajno nam pokazuje Hilari Mantel u romanu „Smrt – poslednje utočište“, obrazlažući u čemu je stvar: „Ali traži nemoguće – traži da priznaju da je sistem u kojem celog života rade pogrešan, loše utemeljen i nemoralan.“ Odbacivanje pređašnjeg načina života, iz čega gotovo po pravilu proizilazi priznanje da takav način života nije bio ispravan, krajnje je teška stvar. Nije preterano reći da je to težak životni poraz. Još teže je nekako nastaviti život posle tog priznanja. Sve ono u šta ste verovali, ono što vam je davalo sigurnost i omogućavalo vam da živite, nestalo je u trenutku. Jedino šta vam preostaje je grčevito držanje za prošlost, pokušaj da se stari život vrati i nekako održi. I ne samo to. Stari način života postaje svetinja, skoro izgubljena Arkadija. Nema boljeg primera za to romana „Prohujalo s vihorom“. Uređeni svet, balske haljine i zabave, uopšte život kakav se samo može poželeti, za svim tim žali glavna junakinja romana. Što su u pozadini tog ljupkog sveta sa karnerima i šeširčićima stajali milioni robova, tlačeni, zlostavljani i ubijani za Skarlet O’Haru uopšte nije bitna stvar. Možda je primer ove književne junakinje paradigmatičan. Tvrdoglavo opstajanje u prošlosti, čak i sa znanjem koliko je ta prošlost bila loša, neretko predstavlja stavove dobrog dela ljudi. Uzmimo samo kao primer protivljenje registraciji partnerstva LGBT osoba, koje proizilazi iz nekakve želje za očuvanjem „tradicije“ i starog načina života. Što u pozadini tog očuvanja stoji tlačenje i uskraćivanje prava brojnim ljudima manje je bitna stvar. Mnogo važnije je sačuvati nekakav stari način života. Još jednu, sjajno ispripovedanu priču o sukobu između starog i novog načina života donosi Barbara Kingsolver u romanu „Bez zaklona“.
Godina je 1871. U gradić Vajnlend u Nju Džeriju doselio se Tačer Grinvud, mladi nastavnik prirodnih nauka. Prvobitna želja za prosvećenjem đaka, ništa manje i ostalih stanovnika, brzo će se sukobiti sa oštrim protivljenjem. Darvinova teorija o evoluciji, koju Tačer pokušava da prenese učenicima, izaziva sukob neviđenih razmera. Na istom tom mestu u sadašnjosti živi Vila Noks, novinarka koja je izgubila posao. Užasni ekonomski slom prati nešto mnogo gore, to je saznanje da je život koji je živela do sada ne samo nestao, već i da taj život gotovo nije imao nikakvog smisla.
Barbara Kingsolver je napisala izuzetan roman. Prateći dva vremenska toka, kraj jednog i početak drugog veka, ona predstavlja dve ljudske sudbine koje se kroz svojevrsni sinhronicitet susreću sa istim dilemama i mukama. Pripovedanje o tim sudbinama prati odlična psihologizacija junaka romana, ali i prikaz društvenih i kulturnih prilika u dva veka. Suštinski, priča je to o velikim prelomima, trenucima u kojima se ljudski život nepovratno menja. Neretko i doživljava poraz: „Samo kažem kako su oni znali da mogu otići nekuda drugde i stvoriti bolji život. To je važilo oduvek, od Odiseja, pobogu. Od mojih predaka kmetova koji su jeli kamenje s ravnice Šruzberi. Jedino u šta možeš verovati jeste da će tvoja deca imati više, a ne manje. A sada…“
Barbara Kingsolver je rođena u Kentakiju. Detinjstvo provodi u Kongu, gde joj je otac službovao kao lekar, što će kasnije postati jedna od njenih dominantnih književnih tema. Završila je studije biologije i radila kao naučni istraživač. Počinje da piše krajem osamdesetih. Međunarodnu slavu joj donosi roman „Biblija otrovne masline“ koji je doživeo milionske tiraže, ali i zadobio sjajne kritike. Do sada je napisala devet romana (na srpskom su objavljeni „Biblija otrovne masline“, „Lakuna“, „Bujno leto“ i „Bez zaklona“), nekoliko knjiga eseja i naučno-popularnih studija, kao i jednu zbirku poezije. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća američka i internacionalna književna priznanja.
„Valjda nam je to u prirodi. Kada se poboje da će izgubiti ono što poznaju, ljudi će stati uz svakog ugnjetača koji obeća da će ponovo uspostaviti stari poredak“, piše Barbara Kingsolver u ovom romanu. Suočeni sa smakom sveta koji poznaju, svejedno da li je nestanak uverenja o povlašćenom položaju u okviru prirodnog poretka stvari ili o ispravnosti političkih i životnih svetonazora, ljudi koji okružuju junake ovog romana predaju se lakim rešenjem, toj slatkoj draži za starim dobrim životom. Junaci romana, pak, nemaju tu privilegiju. Svesni poraza starog sveta oni nekako moraju da nastave dalje, čak i po cenu potpunog poraza. Najbolje to sama autorka iskazuje: „Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, ali njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast“. Izuzetno portretišući dva ljudska života, ništa manje i dva istorijska perioda, Barbara Kingsolver ispisuje sjajan roman, priču o trenucima velikih životnih preokreta, ali i svojevrsnog raskida sa starim načinom života u kom se ostaje bez gotovo svega što smo poznavali, možda je najbolje reći bez zaklona, onako kako ga autorka naziva: „Nijedno stvorenje ne može se lako prinuditi da živi bez zaklona. Bez zaklona, stojimo na svetlosti dana. Bez zaklona, imamo osećaj da ćemo verovatno umreti.“

Naslov: Bez zaklona
Autor: Barbara Kingsolver (1955-)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 482

Pročitajte i prikaz romana „Bujno leto“ Barbare Kingsolver

Borislav Pekić: život buntovnika – Srđan Cvetković

Jedan od najsigurnijih recepata za potpunu katastrofu je učešće intelektualaca i umetnika u političkom životu. I to pre svega za same umetnike. Primera je toliko da ih je nemoguće sve nabrojati, ali počećemo od Ovidija, jednog od najčuvenijih antičkih književnika, koji zbog političkih razloga biva poslat u progonstvo u kom će i umreti. Njegovu životnu nesreću nastavljaju brojni intelektualci i umetnici. To je posebno vidljivo na našim prostorima. Vuk Karadžić, verovatno najznačajnija ličnost na srpskoj kulturnoj sceni u devetnaestom veku, biva izložen šikaniranjima, progonima, čak i izgnanstvu od strane kneza Miloša Obrenovića, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali. Ništa bolje nije ni prošao Dimitrije Davidović, tvorac čuvenog Sretenjskog ustava. Zbog kritika režima tokom obrenovićevskog perioda na robiji završavaju Branislav Nušić, Svetozar Marković, Pera Todorović i Vasa Pelagić. U međuratnom periodu na robiji završavaju brojni intelektualci i umetnici, ponajviše komunisti. Samo je Moše Pijade u zatvoru proveo četrnaest godina. Situacija se ne menja nakon završetka rata, naprotiv, ona postaje još gora. Pojedini umetnici i intelektualci bivaju ubijeni bez suđenja, dok mnoštvo drugih završava na dugogodišnjim robijama. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da je najveći deo optuženih zaista bio kriv, pogotovo oni koji su bili deo kolabracionističkih snaga, ali nedostatak suđenja ili montirana suđenja svakako predstavljaju veliku civilizacijsku mrlju. Na nesreću, ni tu se priča ne završava. Kasniji progoni intelektualaca i umetnika – uključujući tu robijanja, napade, cenzure i brojne zabrane – nastavljaju se do današnjice. Pored nezamislive ljudske patnje, ovi progoni donose i mnoštvo uništenih dela, pre svega kao posledicu uništenih života. Najgore od svega, čini se da umetnici i intelektualci nisu postigli gotovo ništa. Politika se nije promenila usled njihovog angažmana, samo su oni stradali. Čak i u slučajevima kada umetnici prođu „nekažnjeno“ zbog svog političkog delovanja, stigma bavljenja praktičnom politikom ostaje zauvek na njihovim delom (setimo se samo sudbina Dobrice Ćosića, Oskara Daviča ili Marka Ristića). Ipak, i pored svega toga, brojni umetnici i intelektualci ne odustaju od politike, snoseći za to velike posledice, koliko lične ništa manje i karijerne. Nema boljeg primera za to od života Borislava Pekića.
Prateći život Borislava Pekića, Srđan Cvetković nam u ovoj biografskoj knjizi predstavlja njegovo odrastanje u Crnoj Gori, kasniji prelazak u Srbiju i okupacijske dane. Iscrpno su predstavljene posleratne godine, Pekićevo političko sazrevanje, osnivanje političke organizacije, kasnije hapšenje i robijanje. Svoje mesto u ovoj knjizi pronalazi i docniji Pekićev boravak na slobodi, književna karijera, baš kao i povratak u politiku tokom devedesetih.
Ono što se najpre mora reći, Cvetkovićeva knjiga je prvenstvo prikaz Pekićevog političkog angažmana. Njegova književna karijera nije zaobiđena, ali ona nije u fokusu autorovog istraživanja. Prateći razvoj Pekića kao ličnosti, Srđan Cvetković nam daje prikaz nimalo prijatnog posleratnog vremena. I tu odmah moramo da napravimo ogradu. Čini se da je u slučaju ove knjige autor pronašao pravu meru, za razliku od njegovih pređašnjih radova. Manihejsko viđenje sveta po kom je Cvetković poznat – u kom su komunisti potpuno zlo, a svi drugi nevini stradalnici – na sreću biva izbegnuto. Tako je dobijen objektivni pogled na prošlost, samim tim i na jednu biografiju. Ono što se mora zameriti je disproporcija u predstavljanju Pekićeve političke aktivnosti. Dok se posleratnom periodu posvećuje preko četrdeset stranica knjige, Pekićevoj političkoj delatnosti tokom devedesetih se pristupa ovlašno, i to samo na nekoliko stranica.
Srđan Cvetković je rođen u selu Topli Do kod Pirota. Završio je doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Polje njegovog istraživanja su najvećim delom posleratne represalije. Objavio je niz istorijskih studija (među kojima je i trotomna knjiga „Između srpa i čekića“) i članaka u periodici. Po mnogima predstavlja najznačajnije ime revizionističke struje među savremenim srpskim istoričarima. Radi kao naučni istraživač u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
„Kapitalizam eksploatiše radnika u ime gramzivosti eksploatatora, komunizam eksploatiše radnika u ime poboljšanja radničke egzistencije“, deo je programa SDOJ-a, političke organizacije čiji je osnivač bio Borislav Pekić. Neprihvatanje komunističke diktature, baš kao ni nacionalističke politike ogrezle u brojnim zločinima (pre svega Draže Mihailovića, Ljotića i Nedića), politički je kredo mladog Pekića zbog kog će robijati pet godina u najtežim uslovima. Od tog kreda neće odustati ni kasnije, čak ni kada bude poražen od strane ratnog huškača i zločinca na nesrećnim izborima u Rakovici 1991. godine. Borba je to za demokratiju i slobodu mišljenja pre svega. Možda je to najbolje sam Pekić opisao: „Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni.“ U toj borbi Pekić je izgubio mnogo, najpre su to izgubljene godine na robiji, ali i izgubljeno zdravlje zbog kog je kasnije prerano napustio ovaj svet, da ne pričamo tek o velikim delima koja je još mogao da napiše. Kako se čini, ideje za koje se Pekić borio su poražene, pogotovo ako pogledamo današnjicu. U čemu je onda čitava stvar, da se vratimo na početak? Zar Pekićev život nije najbolji primer pogubnosti politike na život umetnika? Odgovor na to pitanje je možda dao najbolje sam Pekić: „Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koje ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobiju za sekund, ni za dan, ni za godinu.“ Borba za slobodu ne prestaje nikada, čak i kada se nam tom putu dožive stradanja i porazi, bio je politički Pekićev kredo koji nam je ostavio kao amanet. Priču o toj borbi donosi Srđan Cvetković u ovoj knjizi.

Naslov: Borislav Pekić: život buntovnika
Autor: Srđan Cvetković (1972-)
Izdavač: Catena mundi, Beograd, 2020
Strana: 148