Arhipelag Gulag I-III – Aleksandar Solženjicin

Jedna od najvećih muka nauke i literature je kako pronaći balans u predstavljanju činjenica. Još tačnije, kako činjenice predstaviti na objektivan način. Pored protoka vremena, ono „jede“ mnogo toga, problem predstavlja i nemogućnost da se dođe do istinitih podataka. Ipak, ono što je najteže, možda čak i nemoguće, je uspeti prevazići sopstvene stavove, uverenja i svetonazore. Naravno, tu je i ideologija, ništa manje i dnevna politika. Najvidljivije je u to u skorašnjim reakcijama na dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ogroman broj ljudi nije u stanju da o Handkeu razmišlja kao o književniku. I tu je sasvim svejedno da li su to oni koji političku delatnost Handkea osuđuju ili podržavaju. Naprosto, lični svetonazori, bili oni politički ili etički, sprečavaju veliki broj ljudi da prosude objektivno o njegovom književnom delu, onom koje je i nagrađeno sa Nobelovom nagradom. Naravno, to ne znači da o Handkeovim političkim stavovima ne treba raspravljati, pa čak i osuditi ih. Istorija literature, podjednako i nauke, je brevijar pogrešnih, neretko i monstruoznih političkih stavova. Amblematični primer je Selinov antisemitizam izražen u gnusnoj knjizi „Bagatele za jedan pokolj“. Ili, pak, Hajdegerova podrška Hitleru i nacističkoj partiji. Evo samo dve njegove rečenice: „Sam firer jeste budućnost i sadašnjost nemačke realnosti i zakonitosti. Firer je probudio ovakvu volju u celom narodu i pretopio je u jedinstvenu odlučnost.“ Šta da se tek kaže za Sartra, Andre Žida i Simon de Bovoar? Upoznati sa masovnim zločinima i Gulagom, oni ipak odlaze u Moskvu ne bi li pružili podršku sovjetskom režimu. Ili da pređemo na naš teren. Kako opisati ćutanje Krleže o Golom otoku? Ništa manje i ogromnog dela tadašnjih književnika. Može li da se pronađe opravdanje za Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića koji su pokrenuli užasnu hajku na Danila Kiša? Suština je, da ne nastavljamo sa spiskom ovih beskrajnih nepočinstava, da moral, ništa manje i objektivnost sa početka teksta, neretko dolaze u koliziju sa talentima umetnika, naučnika i mislilaca. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je sasvim sigurno Aleksandar Solženjicin.
„Arhipelag Gulag“, kultno delo Aleksandra Solženjicina, je pokušaj da se ispiše istorija represalija u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine. Polazeći od opštih prilika u tadašnjem Sovjetskom Savezu i istorije zatvorskih ustanova u Rusiji, Solženjicin tka priča o jednom od najmonstuoznijih zločina dvadesetog veka. Ko je sve hapšen, kako je teklo ispitivanje, kako se obavljao prevoz zatvorenika, kakav je bio život zatočenika u logorima, ko su bile sudije i dželati, kakvi su zločini izvršeni i kako je tekao život posle oslobođenja – samo je mali deo tema kojih se Solženjicin dotiče u ovoj knjizi.
Kako i sam podnaslov knjige govori, „Arhipelag Gulag“ je pokušaj književnog istraživanja. U biti je to mešavina istorijske i političke hronike sa svedočenjima samog Solženjicina i preko dvesta preživelih logoraša. „Arhipeg Gulag“ je ispisan na izuzetan način. To je sjajni i koncizno napisani vodič kroz istoriju mučnog ruskog dvadesetog veka. Isto tako, to je i briljantni književni podvig, onaj koji se najviše pokazuje kroz ispovesti autora i drugih logoraša. U „Arhipelagu Gulag“ nema samosažaljenja, nema bolećivosti i suzne tromosti („Niko nije plakao. Mržnja suši suze“, piše Solženjicin u ovom knjizi), već samo lucidnog predstavljanja užasa na nenadmašan način: „Treba u zatvor ući ne drhteći za napušteni topli život. Treba da u momentu kada prekoračiš prag kažeš sebi: moj život je završen, nešto ranije nego šta je trebalo, ali šta je tu je. Na slobodu se nikada neću vratiti. Osuđen sam na propast, sada ili nešto kasnije, to gore; što pre – to bolje. Nemam ništa više.“
Aleksandar Solženjicin, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Kislovodsku. Nakon studija se dobrovoljno prijavljuje u vojsku, u kojoj je sve do 1945. godine. Uhapšen je zbog kritike Staljinove politike i osuđen na osam godina robije. Njegov roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“, objavljen 1962. godine, je postao prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza. Posle ovog dela piše niz romana, zbirki pripovedaka i istorijskih studija („U prvom krugu“, „Odeljenje za rak“, „Voli revoluciju”, „Crveni točak”…). Proteran je iz Sovjetskog Saveza za vreme Brežnjeva. Živi u Švajcarskoj i Americi, a u Rusiju se vraća početkom devedesetih. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, kao i niza ruskih i internacionalnih književnih priznanja. Preminuo je u Moskvi 2008. godine.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Akademska knjiga“ pred nama se posle trideset godina ponovo nalazi „Arhipelag Gulag“, jedna od najuticajnijih knjiga dvadesetog veka. Neminovno pitanje koje se postavlja je šta nam „Arhipelag Gulag“ predstavlja danas? Da li je to samo spomenik davno pređašnjem vremenu i priča o ludilu koje je u smrt odvelo milione ljudi? Izgleda da nije. Iako Gulaga danas nema, naše slobode su baš kao i pre pola veka ugrožene. A one nam izgleda nisu ni bitne. O tadašnjoj Rusiji Solženjicin piše: „Naša otadžbina je takva: da je gurneš tri aršina prema tiraniji, treba ti samo da čelo nabereš, da se nakašlješ. A da je za nokat okreneš ka slobodi – moraš upregnuti sto volova, i za svakoga po toljagu.“ Da li se današnjica razlikuje? I to se ne odnosi samo na Rusiju. Da li je zbir naših života isto ovako gorak: „Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija? Zemlja ugašenih mogućnosti.“ Da li smo naučili lekciju koju nam je Solženjicin dao? Ponajviše onu o vrednosti slobode, ali ništa manje i lekciju o nepristajanju na tiraniju. O spremnosti da se zbog svojih stavova, ali i istine, strada kako je to Solženjicin učinio? „Arhipelag Gulag“ je priča o piscu koji svoj književni talenat nije ukaljao pogrešnim moralnim i političkim izborima. I baš zbog svega toga je „Arhipelag Gulag“ bitan i danas. On jeste priča o pređašnjem zlu, ali i upozorenje da to zlo vrlo lako može da se ponovi: „Mi smo dužni da javno osudimo svaku pomisao da jedni ljudi drugima mogu činiti nasilje. Prećutkujući porok, gušeći ga u našem telu da ne izađe napolje, mi ga sejemo, i on će u budućnosti od toga samo hiljadu puta češće izrasti. Time što porok ne kažnjavamo, pa čak ni zločince podvrgavamo moralnoj osudi, mi ne samo da štitimo njihovu ništavnu starost – mi pod nogama novih pokolenja podrivamo i same temelje pravde. Mladi se prožimaju idejom da se ovde nitkovluk nikada ne kažnjava, već da je uvek izvor blagostanja. Kako će biti tesno, kako strašno živeti u takvoj zemlji!“

Naslov: Arhipelag Gulag I-III
Autor: Aleksandar Solženjicin (1918-2008)
Preveo: Vidak Rajković
Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad, 2019
Strana: 1333

Pročitajte i prikaz Solženjicinovog romana „Odeljenje za rak“

Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Drugi krug – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

Ako je verovati anketama, četrdeset i pet posto stanovnika Srbije ima negativno mišljenje o Hrvatima. Slične brojke su i sa suprotne strane. Čini se da za skoro trideset godina, koliko je prošlog od raspada Jugoslavije, ništa nije promenilo. I dalje se pričaju iste priče, ko je koga klao, ko je veći monstrum i zločinac… Krivica je, baš kao i uvek, kolektivna. Svi Hrvati su loši ili, pak, svi Srbi su loši. Nikada se ne priča o zločincima, a i ako se priča o njima – onda se pokušavaju relativizovati njihovi zločini, najčešće kroz onu odurnu rečenicu: a šta su oni nama radili. Naravno, sledi rasprava o tome koliko je ko kažnjen. Kao da se krivica nekoga ko je počinio zločin anulira zato što drugi zločinac nije kažnjen za svoja nedela. Naravno, sve te priče su potkrepljene velikim i svetlim pričama o nacionalnim interesima, ljubavi prema svojoj otadžbini/domovini i, razume se, prepune hrišćanske bogobojažljivosti. Jedino šta se nikada ne govori, to je izgleda postala balkanska omerta, jesu priče o drugačijim Srbima i Hrvatima. Ako su svi Hrvati bili ustaše i zločinci, šta je onda, da uzmemo najočitiji primer, Ivan Goran Kovačić? Nekakav vanzemaljac ili ipak Hrvat, i to Hrvat koji je svojom poemom “Jama” podigao najveću optužnicu protiv ustaškog režima. Isto tako, šta mislite ko je u najvećoj ratnoj bedi prihvatio nekoliko hiljada srpske i jevrejske dece i spasao ih od sigurne smrti? Da, bila je to Diana Budisavljević, ali bile su to i hiljade hrvatskih porodica koje su prihvatile tu “neprijateljsku” decu. O tom podvigu maestralnu pesmu je napisao Goran Babić. Evo samo par stihova: “Valjalo je ići u Jasenovac, Jasku,/ u logore, u pse, u žicu, / trebalo je prisiliti,/ nekako koljače,/ da popuste, djecu da puste./ Pokrenuti, zatim, mnoge/ (preplašene) ljude,/ ljude u oskudici, ušljivu nejač, očajnu,/ krastavu i gladnu,/ u kuće da prime, potrebno je bilo./ I to ne nekolicinu,/ nego tisuće. // To valja, svakako, kažem,/ imati na umu/ o Zagrebu kad je riječ.” I ko je na kraju bitniji? Ko je veći zalog budućnosti? Ono šta treba da se pamti? Vjekoslav Luburić ili Ivan Goran Kovačić? Koljači dece ili njihovi spasioci? Isto to važi i danas. Ko je bitniji? I kome više treba verovati? Mahnitim ludacima, svejedno da li političarima ili idiotima ispred televizora koji im veruju, ili onim pak drugačijim ljudima? A takvi su sigurno Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Prepiska Miljenka Jergovića i Svetislava Basare započeta u knjizi “Tušta i tma” (Laguna, 2014) nastavlja se u “Drugom krugu”. Sve teme koje ova dvojica književnika pokreću u “Drugom krugu” je, čini se, nemoguće nabrojati. Ali, ipak, da izdvojimo neke. Tu su sada već obavezni srpsko-hrvatski odnosi, “naši” zločinci, književna dela koja njih dvojica pišu ili su već napisali, ništa manje i knjige koje čitaju. Tu su i političke – opet neizbežne – teme, priče o putovanjima, ali i o svakodnevnom životu…
Baš kao i u slučaju Dž. M. Kucija i Pola Ostera, o čijoj knjizi prepiske “Ovde i sada” smo već pisali na ovom mestu, “Drugi krug” pleni erudicijom autora, ali i širinom tema kojih su se poduhvatili. Što je još bitnije, oni se ne mire sa jednostavnim i jednostranim konstatacijama i pričama koje su danas sveprisutne. Isto tako, ova knjiga prepiske je i prikaz naše svakodnevnice na jedan sasvim novi način. Tako, recimo, Basara ovako vidi današnju medijsku scenu: “(…) garantujem ti da bi najcrnji neprijatelji Srbije poželeli upravo ovakve novine i televizije koje ionako sluđeni narod neprestano bombarduju bombardovanjem iz 1999. godine, neprestano ga ozračuju osiromašenim uranijumom, neprestano ga opominju na opasnost od uranijumskih kancera, bez prestanka mu prikazuju prizore bede, čemera i ojađenosti, i tako ga od rane zore pretvaraju u gomilu zombija nesposobnih za bilo šta drugo osim samosažaljenja i agresivnosti.”
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
“Da se ičega sjećaju, umrli bi od srama. Ili kada bi im se u jednom trenutku naglo otvorile sinapse u mozgu koje vode u prošlost, naši bi narodi umrli od srama. Naravno, ne od kolektivnog srama nego od zbira miliona individualnih sramova”, piše Jergović u ovoj knjizi o Srbima i Hrvatima. I upravo je ovakav pristup srpsko-hrvatskim odnosima možda i najveća vrednost knjige. U njoj nema kolektivne krivice, nema ni kolektivnih zločina. Pred nama su zločinci, ali i pravednici. Svako od njih ima svoje ime, isto tako je i poznato šta je on učinio za vreme svog života. Na nama je da odaberemo šta nam je bitnije. Ipak, greška bi bila ovu knjigu prepiske svesti samo na srpsko-hrvatske odnose. Ona je pre svega razigrani dijalog dvojice vrsnih pisaca, koji se čita sa istinskim uživanjem. Pred nama nisu Hrvat i Srbin, pred nama su dva čoveka koja svojim talentom i znanjem žele da uvrežene stereotipe, laži i gluposti izvrgnu ruglu, ali i da pokažu da priča o odnosu Srba i Hrvata može biti potpuno drugačija od one sa početka teksta. I u tome se u “Drugom krugu” u potpunosti uspeva.

Naslov: Drugi krug
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277

Pročitajte i prikaze romana Miljenka Jergović “Buick rivera” i knjige eseja “Autobus za Vavilon”,
kao i romana “Anđeo atentata” Svetislava Basare

Jakovljeve ljestve – Ljudmila Ulicka

Ukoliko se želi govoriti o slobodi, a o slobodi se uvek govorilo i uvek će se govoriti, čini se da je nemoguće početi bez onih, sada već opštepoznatih Miljkovićevih stihova. Pa da ih ponovimo i mi. „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj“, pita se Miljković u čuvenoj pesmi „Poeziju će svi pisati“. Suština je, što verovatno nikome neće promaći, u shvatanju slobode. U trenucima kada je sloboda nedostupna, ona je najveći ideal kome se teži. Kada se sloboda zadobije, to je već sasvim neka druga stvar. Najbolje to ilustruju tri ankete. U nedavnom istraživanju javnog mnjenja preko sedamdeset posto Rusa Staljina vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost. I nije to kraj. Čak četrdeset šest posto ispitanih (da, dobro ste pročitali) smatra da su masovni zločini izvršeni za vreme Staljinove vladavine opravdani velikim rezultatima i ciljevima. Ne razlikuje se situacija ni u Rumuniji. Za četrdeset i sedam posto današnjih Rumuna Čaušesku je bio pozitivna istorijska ličnost. U slučaju Tita ta brojka se penje još više. Preko sedamdeset i pet posto stanovnika bivše Jugoslavije Tita smatra za apsolutno pozitivnu ličnost. Otkud ovakve brojke? To je najpre posledica sadašnjeg života. U haosu trenutne političke situacije i još više nesređenih ekonomskih i društvenih prilika, ljudi se sa nostalgijom sećaju pređašnjih vremena. Kada je, da i mi ponovimo bezbroj puta izrečene reči, vladao neki red. Što je taj „red“ brojne ljude odveo do smrti sasvim je druga stvar. I za većinu nebitna. Evo samo jedan primer. Prva asocijacija na vreme Titove vladavine će biti lagodan život i sigurnost, dok će u sasvim drugom planu ostati Goli otok, posleratne represalije i docniji progoni umetnika i intelektualaca. Da se ne priča tek o skoro milion ljudi koji su zbog loše ekonomske situacije otišli u inostranstvo. I u tome je najveći problem. Ona sloboda sa početka teksta. Još tačnije, pogrešno upotrebljena sloboda koja se u današnjici proglašava za glupost, apsolutno nepotrebnu stvar. Isti slučaj je i sa demokratijom koja je proglašena za najveću ludost. Najjednostavnije rečeno, naša nemogućnost da na slobodnim izborima izaberemo pravo rukovodstvo ne znači da demokratija ne valja. Isto tako i sloboda. To samo znači da nešto duboko ne valja sa nama. A boljeg primera nema za to od one tri ankete sa početka teksta. O značaju slobode velika ruska književnica Ljudmila Ulicka je napisala izuzetan roman.
U središtu romana „Jakovljeve ljestve“ se nalazi sudbina porodice Osecki tokom jednog veka. To je rekapitulacija života Nore Osecki, ali i priča o odnosu njene babe Marusje i deda Jakova. Priča počinje sredinom sedamdesetih. Nakon babine smrti, Nora dobija kovčežić u kom su pohranjena pisma njenog dede. Sa tim kovčežićem će Nora proći kroz godine raspada Sovjetskog Saveza, brojne porodične probleme, tranziciju tokom devedesetih, ali i život u savremenoj Rusiji. Sve dok Nora konačno ne zaroni u pisma i otkrije istinu o Jakovu Oseckom, stradalniku i sužnju iz Gulaga. Istorija njene porodice, ali i sveta u kom je živela, je za Noru postala nešto sasvim drugo.
Inspirisana stvarnim događajima, još više sudbinom njenog dede koji je proveo decenije u Gulagu, Ljudmila Ulicka odlučuje da napiše pripovest o njegovom životu. Kao da nije dovoljno što se poduhvatila ovako teškog zadatka, Ljudmila Ulicka odlučuje da u isto vreme ispiše i pripovest o istoriji dvadesetog veka. Dok bi kod drugih pisaca to verovatno rezultiralo potpunom propašću, Ljudmila Ulicka stvara roman koji po svom zamahu, kompleksnim prikazom nimalo jednostavnih društvenih i političkih prilika, ništa manje i sjajno ispripovedanom pričom, predstavlja istinsko remek-delo. To je priča o dobrim ljudima, istinskim idealistima, koje užasno vreme odvodi u sunovrat. U isto vreme je to i priča o zlu ideologije, onoj Kišovoj „krmači koja proždire svoj okot“. Najbolje to sama Ulicka obrazlaže: „Naš život, jedini, koji nam toliko obećava, prolazi na pozadini velikog svjetskog bezumlja.“
Ljudmila Ulicka, po mnogima najznačajnija savremena ruska književnica, je rođena u malenom uralskom gradu Davlekanovo. Po završenim studijama biologije radi u Institutu za genetiku u Moskvi. Dobija otkaz nakon što je otkriveno da distribuira tada zabranjene knjige. Prva književna dela objavljuje tek sa pedeset godina. Ipak, slava brzo dolazi. Za romane, zbirke priča i drame je dobila desetine ruskih i internacionalnih nagrada. Njeni romani („Sonječka“, „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“…) i zbirke priče („Providne priče“, „Ljudi našeg cara“…) se smatraju za vrhunac ruske proze u poslednjih nekoliko decenija. U svom društvenom i političkom angažmanu je veliki protivnik sadašnje ruske vlasti. Dela su joj prevedena na gotovo sve svetske jezike, a doživela su i nekoliko uspešnih filmskih adaptacija.
„Pored svih ostalih njegovih vrlina – Tolstoj nas (…) odgaja u iskrenosti. Nema ničega težeg od iskrenosti“, piše Ulicka u ovom romanu. Upravo ta iskrenost je i najvidljivija u „Jakovljevim ljestvama“. Pred nama je teška priča, ona u kojoj ideologija pobeđuje ljudskost, u kojoj sinovi denunciraju svoje očeve, a žene ostavljaju muževe zbog politike. Ali, isto tako, i pripovest u kojoj ni višedecenijsko robijanje u Gulagu ne može da porazi istinsku ljubav, kakav je slučaj sa Jakovom Oseckim, glavnim junakom ovog dela. Ljudmila Ulicka je izatkala savršeni roman, neverovatnu pripovest o jednom veku istorije, još više o silnim nesrećama tog veka. U „Jakovljevim ljestvama” nema jeftine utehe, nema podilaženja zločincima, nema ni pravdanja i praštanja. Pred nama je život, onakav kakav on jeste. Ono Tolstojevo odgajanje u istini. Ne i manje bitno, ovaj roman je maestralna slika mučne istorije, one koja se danas romantizuje i pretvara u nešto sasvim drugo. Priča je to o vremenu u kom slobode nije bilo. I o ceni te slobode: „Najvažnije je zlo to što je čovječanstvo jadno, prljavo, nekulturno, što ništa ne razumije. I za stjecanje svjesnosti plaća obično stoljetnim patnjama i velikim krvoprolićima. Ali to vrijedi takvu cijenu.“

Naslov: Jakovljeve ljestve
Autor: Ljudmila Ulicka (1943-)
Preveo: Igor Buljan
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2019
Strana: 567

Sakupljač svetova – Ilija Trojanov

Avanturizam u današnjem svetu, ili barem onako kako se on poimao sve do skora, nije moguć. Kako se čini, gotovo da ne postoji nijedan predeo na kugli zemaljskoj koji je ostao neotkriven. Samim tim, draž otkrivanja nečeg novog, ono što je istraživače u prošlosti nagonilo da se upuštaju u silne avanture, izostaje. Šta je onda preostalo? Izgleda samo turizam. Kretanje po već zacrtanim, i ništa manje poznatim, rutama, u najboljem slučaju lično otkrivanje i poimanje opštepoznatog. U realnosti je to, ipak, najčešće samo konzumerizam. Ili još tačnije rečeno, dobro razrađena šema potrošačkog društva za uzimanje novca. Umesto istinskog uživljavanja u istoriju i kulturu mesta koja se posećuju, za šta je potrebno podasta vremena i truda, prodaje se, ono što je i srž svake marketinške kampanje, imitacija stvarnih osećaja. Takve su turističke ture ili putovanja kruzerima u kojima, recimo, upoznajete Dubrovnik za jedan dan. Poenta je da su nekadašnji pokušaji istinskog upoznavanja nepoznatih predela nestali. Ako zanemarimo finansijske razloge, glavni krivac za to je nedostatak želje za dubljim iskustvima. I baš kao što je nekadašnje istraživanje nestalo, svedoci smo i činjenice da je putopis kao književni žanr pred izumiranjem. Isti slučaj je i sa novinskom reportažom. Ona i nekako opstaje, ali više kao propagandni tekst, najčešće u službi profita turističkih agencija. Mala, ali potrebna, digresija. Istu sudbinu deli i književna kritika, koja je kod nas skoro sasvim iščezla iz dnevnih novina i magazina (čak i iz onih koje sebe vole da smatraju stubovima srpske kulture, kao što je „Politika“). Sve se svelo na propagandu, onu koju će vam uvek prodati surogat umesto prave stvari. Takva situacija nije zaobišla ni savremenu književnost. Ono što možemo podvesti kao avanturistički žanr je pred nestankom. Isto tako, knjige koje za svoju temu imaju istraživanja, i još bitnije upoznavanja, sa nama nepoznatim predelima, su takođe malobrojne. Uzmite samo kao primer našu književnu scenu. Sem par svetlih primera, naša scena se svela na priče o isključivo balkanskim temama. Ništa bolje ne stoji situacija ni u ostalim nacionalnim književnostima. Ipak, izuzetaka ima. Jedan od njih je i književno stvaralaštvo Ilije Trojanova.
U središtu romana „Sakupljač svetova“ se nalazi sudbina čuvenog devetnaestovekovnog engleskog pustolova Ričarda Frensisa Bartona. Ilija Trojanov odlučuje da priči o njemu pristupi na poprilično neuobičajeni način. To je pripovest o tri velika putovanja koja je junak učinio u svom životu. U prvom delu romana se upoznajemo sa Bartonovom službom u Indiji, baš kao i sa začetkom jedne neverovatne radoznalosti. Drugi deo nas seli na Arabijsko poluostvo. Barton je prvi belac i hrišćanin koji je uspeo da učestvuje na hodočasničkom putovanju u Meku. U trećem delu romana smo u Africi. Barton sa engleskom ekspedicijom pokušava da pronađe izvor Nila.
Ukoliko bismo hteli da u jednoj rečenici opišemo ovaj roman, ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: „Sakupljač svetova“ je pokušaj da se kroz priču o jednom avanturisti povežu različiti svetovi. Upravo taj pokušaj je i najvidljiviji u kompoziciji romana. Priča o Bartonu se uvek pripoveda iz dve perspektive. S jedne strane stoji pripovedač koji govori iz trećeg lica, a na onoj drugoj su glasovi ljudi (Indijci, Arapi, pripadnici afričkih plemena…), koje je Barton upoznao na putovanjima. Ovakvo kompoziciono rešenje je izuzetno, ponajviše zato što se jedan ljudski život, i ne samo on, sagledava iz više, neretko sukobljenih, perspektiva. Na sjajno kompoziciono rešenje nadovezuje se uzbudljiva fabula. Baš kao u onim starim avanturističkim romanima, mi zaista uživamo u tekstu. Još bitnije, mi zajedno sa junakom ovog romana upoznajemo nepoznate predele i ljude.
Ilija Trojanov, jedan od najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca, je rođen u Bugarskoj. Iz nje odlazi kao dečak sa porodicom. Odrastao je u Keniji. Boravak u Africi će ostaviti trajni pečat na njegovo stvaralaštvo. Njegova prva dela su posvećena afričkim zemljama. Slavu mu donosi roman „Sakupljač svetova“ za koji je dobio niz nemačkih i internacionalnih književnih priznanja, a njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika.
„Primećujem da ste izabrali da kroz život koračate sopstvenim putem, umem to da cenim, samo se retko ukazuje prilika da drugima objasnite svoj put. Budale sve smeštaju u isti koš, a zatim ga lome, zato što ima pogrešan oblik“, govori jedan junak iz ovog romana o Bartonu. To ne čini Ilija Trojanov. Priča o jednom poprilično neuobičajenom životu je ispripovedana na isto tako neuobičajen način. Još tačnije, kroz davanje glasova ljudima čiji se glas skoro nikad ne čuje. U isto vreme, Ilija Trojanov savršeno opisuje prostranstva kroz koja njegov junak putuje. Koliko je to proizašlo iz dugotrajnog istraživanja Bartonovog života, to je još više rezultat neverovatne autorove istrajnosti. On je preduzeo višegodišnje putovanje, prateći puteve kojima je išao Barton. Književni je to, ali ništa manje i avanturistički podvig, tako redak u današnjem svetu. Baš zbog toga je i vredan ovaj roman. Savršena kompozicija i fabula, sjajno pripovedanje koje će vas i zabaviti i oduševiti, nenadmašna autorova erudicija i radoznalost, sve su to osobine koje krase ovaj izuzetni roman.

Naslov: Sakupljač svetova
Autor: Ilija Trojanov (1965-)
Preveo: Nebojša Barać
Izdavač: Zlatni zmaj, Beograd, 2012
Strana: 497

Pisac u najam – Zoran Živković

Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to jedno umetničko delo čini umetničkim delom, odgovor bi najpre bila njegova originalnost. Za razliku od masovnih proizvoda, umetničko delo podrazumeva originalnost u kreaciji, jedinstvenost koja ga deli od ostalih stvari. I to je bilo tako sve do dvadesetog veka. Tu paradigmu je nepovratno promenio Marsel Dišan. Sada već čuvena Dišanova „Fontana“, kasnije i „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija sa iscrtanim brčićima, promenili su koncept autorstva. Dišan govori da je: „Umetnost ručna izrada nekog dela, a ta izrada je plod izbora. Kad uzme neki predmet koji je u opštoj upotrebi i prikaže ga kao umetničko delo, umetnik bira, dakle, stvara.“ Ili još prostije rečeno, umetničko delo za Dišana nije više samo originalna umetnička kreacija, sada je to bilo koji predmet, pa čak i čuveni pisoar, koji umetnik svojom invencijom pretvara u umetnost. Postmoderna, podjednako i pop art, ovo pitanje još više produbljuju. Za dobar deo teoretičara, ništa manje i umetnika, originalnost je nemoguća. U svakoj kreaciji u podtekstu stoje pređašnja umetnička dela, ono što umetnika nepovratno određuje. U isto vreme se fokus sa fikcije pomera ka dokumentu. Koliko je to posledica umetničkih strujanja, neretko i pomodarstva, još više je to proizašlo iz mučnog iskustva dvadesetog veka. Naprosto, fikcija je za mnoge bila nedovoljno snažna da dočara užase „logorskog univerzuma“. O tome sjajno progovara Imre Kertes u svojim delima, ništa manje i Danilo Kiš. Stvaralaštvo Kiša je i paradigmatično za priču o originalnosti umetničkog dela. Hajka na Kiša, pokrenuta posle objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“, donela je jednu od najvećih književnih raspravi dvadesetog veka o originalnosti. U njoj je Kiš pobedio. I kada se učinilo da je autorstvo sahranjeno, onako kako je sve do skora bilo posmatrano, ostao je još jedan tabu. Pisanje iz senke. Sada već ustaljeni engleski izraz „ghostwriter“ označava osobu koja autorstvo nad svojim umetničkim delom ustupa nekome drugom. Najčešće su to autobiografije poznatih ličnosti. Primera radi, nedavno se saznalo da su memoare Hilari Klinton i Donalda Trampa napisali pisci iz senke. I ko je onda tu autor? Onaj ko ih je napisao ili oni čije ime stoji na koricama? Kako se čini, oni čije je ime na koricama. Tim pitanjem se pozabavio i Zoran Živković.
Pisac, znamo ga samo po pseudonimu Feliks koji koristi u internet prepiskama, je mislio da je pred njim sasvim običan dan. Da to uopšte ne bude slučaj pobrinuo se Piščev obožavalac koji mu u imejlu predlaže sasvim čudnovatu stvar. Obožavalac predlaže da Pisac napiše delo čijeg će se autorstva odreći. Podrazumeva se za novac. Zaintrigiran ovom ponudom, ništa manje i užasnut ovakvom drskošću, Pisac ni ne sluti šta ga sve čeka u ovom danu. Misterioznom obožavaocu se pridružuju ništa manje bizarni predlozi još jednog obožavaoca, emotivni izlivi jedne čitateljke koja je umislila da je sa Piscem zasnovala ljubavni odnos, suludi predlozi Piščevog poprilično sujetnog kolege, ali i komšinice koja je zamislila da on napiše roman o njenom umirućem psu. Pred Piscem je nimalo lak zadatak da se iskobelja iz ovog ludila.
Kako smo već navikli, Zoran Živković nam i u ovom romanu ne odaje zemlju u kojoj se radnja romana dešava, isto tako i nacionalnost svojih junaka. Priča je postavljena univerzalno, tako da se ona može odigrati u bilo kojoj zemlji. Da je takav izbor ispravan govori nam sadržaj knjige. Kroz samo prividno jednostavnu naraciju pokreću se nimalo jednostavna pitanja o tome šta je suština umetničkog stvaranja. Sve je to sjedinjeno sa sjajnom Živkovićevom duhovitošću koja neretko prerasta u grotesku. Isto tako i sa nenadmašno predstavljenim portretom jednog junaka ovog romana. To je Piščev mačak Feliks. Njegova trapavost, proždrljivost, ali i neverovatna privrženost Piscu su u ovoj knjizi zadobili odlično literarno predstavljanje.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Četvrti krug“, posle kojeg je objavio preko dvadeset književnih dela, od kojih su najpoznatije zbirka novela „Nemoguće priče“, kao i romani „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine, kao i niza srpskih i internacionalnih književnih priznanja. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Njegova sabrana dela je nedavno objavio „Zavod za udžbenike“.
Slava Zorana Živkovića u svetu, toliko da njegova dela zadobijaju sjajne recenzije u najznačajnijim svetskim magazinima i časopisima, ništa manje i nezamislivi tiraži za srpske prilike, izgleda da baš ništa ne znače našoj kulturnoj sceni. Koliko je to posledica Živkovićevog distanciranja od „nacionalnih tema“ to još više proizilazi iz sujete komesara nacionalne književnosti. Što je svakako velika šteta, najpre za našu književnost. Zoran Živković kao retko koji srpski pisac, Pekić je tu svakako bio pionir, izlazi izvan okvira „naših“ tema. Za Živkovića su standardne balkanske teme – ako istinu govorimo, gadosti – poprilično nezanimljive. Pred nama su neka druga pitanja. Šta je suština umetnosti danas? Postoji li originalnost ili je to prevaziđen koncept? Kako to izgleda pisati iz „senke“? Kakva je uloga kritike i kako funkcioniše odnos pisca i čitalaca? Živković o svim ovim pitanjima sjajno progovara u ovom romanu, pritom stvarajući književno delo koje nas svojim istančanim stilom, ništa manje i duhovitošću, odvlači u jedan sasvim novi svet. Baš kakav je taj svet i u svim Živkovićevim delima.

Naslov: Pisac u najam
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Paideia, Beograd, 2009
Strana: 126

Pročitajte i prikaz romana „Četvrti krug“ Zorana Živkovića

Žena u belom – Toni Morison

Jedna od onih priča, ako istinu govorimo: poprilično otrcanih fraza, koje ćete bezbroj puta čuti, i to u gotovo svakom vremenu, jeste priča o nedostatku poštovanja prema starijim od sebe. Razume se, odmah sledi nastavak kako danas ništa ne valja, kako je nekad sve bilo sjajno… Mala digresija pre nego što pređemo na stvar. Iritantnost ovih rečenica ne leži u njihovoj neistinitosti, neretko su one u potpunosti ispravne, već u podtekstu izrečenog. Ljudima koji ih izriču današnje vreme uopšte nije bitno, štaviše – oni su svesni da današnjicu nikako ne mogu da izmene. To je najčešće samo lament za pređašnjim vremenom, neretko izmaštanom Arkadijom u kojoj je sve bilo mnogo bolje. Još prostije, jeftina uteha, kao što su i ove rečenice jeftine. No, da mi pređemo na stvar. I na poštovanje starijih. Slušajući ovakve lamente, čovek bi pomislio da je u prošlosti zaista postojao raj na zemlji. Roditelji su svoju decu pravilno vaspitavali, a deca su, jelte, zauzvrat roditeljima pružali dolično poštovanje. Da li je to baš tako, to već predstavlja drugu stvar. Na prvom mestu, promenjena je paradigma vaspitanja. Umesto nekadašnje strogosti u ophođenju sa decom, sada je prisutna, po nekima, prevelika sloboda koja im se daje. Ideal pređašnjeg vremena je bio da se od deteta izgradi individua spremna za život po utvrđenim pravilima tadašnjeg vremena. Osećanja deteta i njihova sloboda izbora su bili u potpunom zapećku. Pater familijas je najbolje znao šta detetu odgovara i tu zbora, naprosto, nije bilo. Ispravnost ovakvog vaspitanja je poprilično upitna. Istorija, podjednako i literatura, nam govore o tome. Ponajviše zato je ovakvo vaspitanje dovodilo do unutarporodičnih raskola i sporova, sjedinjenih sa isto tako brojnim nesporazumima i frustracijama. I tu dolazimo do Frojda. Način na koji se suočavamo sa frustracijama u svakodnevnom životu on naziva mehanizmima odbrane. Najpogubniji je potiskivanje. Njegova suština, najkraće moguće rečeno, je u namernom potiskivanju, neretko i zaboravljanju, negativnih stvari. Razume se, to potiskivanje ne može večito da traje. Sve te potisnute stvari će doći na naplatu u budućnosti. Najčešće kroz neurozu i depresiju, ali ništa manje i kroz sukobe sa onima sa kojima imamo neraščišćene račune. Gotovo uvek su to unutarporodični odnosi. Najvidljivije je to u književnim delima. O tim sukobima maestralno govori Tomas Man u “Budenbrokovima”. Te sukobe opisuje i Krleža u “Gospodi Glembajevima”. Baš kao što to čini i Toni Morison u romanu “Žena u belom”.
Glavna junakinja romana “Žena u belom” je Nevesta. Sada već zrela žena mora da se uhvati u koštac sa samom sobom i da pronađe izlaz iz ćorskoka u koji je upala. To je na prvom mestu razrešenje odnosa sa majkom, kojoj zamera nimalo prijatno odrastanje. Isto tako, Nevesta mora da se sukobi sa odlaskom svog dečka Bukera, ali sa senima prošlosti, nepravdom koju je učinila u detinjstvu. Na tom putu samospoznaje neće se promeniti samo njen život, već i život svih ljudi koji je okružuju.
“Žena u belom” nam predstavlja stvaralaštvo čuvene spisateljice u sasvim novom ruhu. Nekadašnje fantazmagorične motive, koji su svoj najveći izraz zadobili u “Solomonovoј pesmи”, smenila je jednostavnost jezičkog izraza. Isto tako i priče. Ipak, iza te ogoljenosti se krije neverovatna kompleksnost. Toni Morison na manje od dvesta strana ovog romana uspeva da ispriča povest o jednom ljudskom životu, ali ne samo njemu. To je priča o Americi, ponajviše mestu Afroamerikanaca u njoj. Priča glavne junakinje je paradigmatična. Od odbačenosti od strane okoline i majke zbog “previše” crne boje kože, pa sve do poslovnog uspeha i bogatstva u sadašnjosti, dat je prikaz emancipatorskog puta koji su prešli Afroamerikanci u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, taj put je ostavio velike tragove, i to tragove koje određuju život.
Toni Morison spada u red najznačajnih američkih i svetskih književnih stvaralaca dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Objavila je preko deset romana, od kojih su najpoznatiji „Solomonova pesma“ i „Voljena“. Radila je kao urednik u izdavačkoj kući „Random House“, gde je učinila mnogo za promociju afroameričke književnosti. Predavala je na univerzitetu Prinston. Bila je politički aktivna, pogotovo na polju unapređenja ljudskih prava. Za svoj književni rad zadobila je niz priznanja, pomenimo samo Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta se kaže da je Toni Morison svojom vizionarskom i poetskom snagom uspela da udahne život izuzetno bitnom segmentu američke stvarnosti. Na srpskom je objavljeno sedam njenih romana (pet u izdanju „Lagune“, dva u „Platoovom“). Preminula je ove godine.
„Nisam bila loša majka, morate to znati, ali moguće je da sam svom jedinčetu ponekad nanosila bol jer sam morala da ga zaštitim. Morala sam. Samo zbog boje kože. U početku nisam mogla od tog crnila da vidim ko je zapravo ona i prosto je volim. Ali volim je. Stvarno je volim”, govori Nevestina majka u ovom romanu. Toni Morison je na neverovatan način, baš kao i u svim svojim romanima, uspela da opiše kakve posledice ostavljaju društvene i političke izopačenosti na život ljudi koji su žrtve tog ludila. Ispisujući pripovest o takvom ludilu, Toni Morison podiže spomenik svim žrtvama rasne diskriminacije. Baš zbog toga je i nedavna smrt Toni Morison izazvala toliko emotivne reakcije. Toni Morison je bila svedok, ali ne samo to. Ona je stradanju mnogobrojnih ljudi podarila ne samo večno sećanje, već i utehu. U isto vreme, Toni Morison nam je u svakom svom romanu neštedimice pružala neverovatne književne darove. Izuzetan stil, protkan emotivnim i ništa manje veličanstvenim poetskim nabojem, uvek su pratila preispitivanja onih velikih i večnih pitanja. U slučaju “Žene u belom” je to odnos majke i kćerke, suštinski priča o roditeljima i deci. I o dugovima napravljenim u detinjstvu koji neminovno dolaze na naplatu u budućnosti. Najbolje to obrazlaže Nevestina majka: “To me je naučilo nečemu što sam oduvek morala da znam. Važno je kako postupaš s decom. Jer deca to možda nikad neće zaboraviti.” Grandiozna književna karijera Toni Morison, ništa manje i svetao život, krunisani su ovim izuzetnim romanom.

Naslov: Žena u belom
Autor: Toni Morison (1931-2019)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 175

Pročitajte i prikaz romana “Milosrđe” Toni Morison