Konj ulazi u bar – David Grosman

Jedan od događaja koji je obeležio ovogodišnje Olimpijske igre svakako je i otpuštanje reditelja otvaranja ceremonije, i to dan pre nego što su same igre počele. Razlog su vicevi o holokaustu – uzgred, prilično degutantni – koje je reditelj izgovorio pre skoro tri decenije. Ovo je samo jedan iz mnoštva primera tzv. kulture otpuštanja, koja je u skorašnjem periodu postala gotovo dominantni obrazac u umetnosti i kulturi. Iako u njenoj srži stoji plemenita namera, a to je pre svega zaštita ugroženih grupa ili pojedinaca, neminovno pitanje koje se postavlja je dokle će ona otići i da li će se umetnost pretvoriti u agitpropovsku propagandu, samo sada propagandu političke korektnosti. Ali nas zanima druga tema, još tačnije to je pitanje dokle humor sme da ide. Suštinski, da li je dozvoljeno praviti viceve na račun velikih stradanja i bolnih mesta za određene narode ili pojedince? Ako ovo pitanje posmatramo isključivo sa moralnog stanovišta, to je apsolutno nedozvoljeno. Ipak, stvarnost je sasvim drugačija. Sama suština humora se iscrpljuje u prevazilaženju gotovo svih normi, pogotovo onih moralnih. Jedna od najčuvenijih teorija o humoru, koju Platon i Aristotel u svojim delima razrađuju, iscrpljuje se u shvatanju da je humor izraz svojevrsne superiornosti, jer se najčešće smejemo nesreći ili nesposobnosti drugih. S druge strane, Frojd humor posmatra kroz teoriju o olakšanju. Humor je sredstvo za oslobađanje tenzija, prevazilaženje inhibicija, ali i za otkrivanje duboko skrivenih strahova i želja na način koji ne povređuje. Po Frojdu, takođe, humor proizilazi iz našeg suprotstavljanja onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Njegova suština leži u otporu. Da je Frojdova teorija ispravna govori nam ne samo svakodnevni život, pre svega neugodnost situacija u kojima se nalazimo a iz kojih se „izvlačimo“ preko humora, već i umetnost. Ako pogledamo istoriju literature, humor je književnicima poslužio kao sredstvo da se ukaže na društvene anomalije (setimo se samo Rablea, Iljfa i Petova…), na užasnu besmislenost ratova (Jaroslav Hašek, Džozef Heler…), mentalitetske slabosti (Branislav Nušić, Dušan Kovačević…), ljudske mane (Molijer, Sterija…), političke prilike (Orvel, Domanović…). To suočenje je često nemilosrdno, neretko i uvređujuće. Tako, recimo, Domanović ceo narod predstavlja kao potpune ludake koje slede slepca. Mala digresija, da je živ, Domanović bi sigurno bio proglašen za autošovinistu i teškog izdajnika. Ali da se vratimo na stvar. Suština humorа je susret sa užasnim, neretko i krajnje bolnim stvarima. Da li će on biti prihvatljiv, to već zavisi od načina na koji se on iznosi. Sjajno nam to predstavlja David Grosman u romanu „Konj ulazi u bar“.
Pred poznatim izraelskim stend-ap komičarom je krajnje neuobičajeni nastup. Na komičarev poziv, u publici se nalazi i njegov prijatelj iz detinjstva, čuveni sudija koji treba da dâ sud o nastupu. A taj nastup je sve samo ne uobičajen. Lelujajući između crnohumornih viceva, mentalitetskih i jezičkih igrarija, neretko i telesnih vratolomija na sceni, glavni junak, malo po malo, prelazi na užasavajući životnu priču iz svog detinjstva, što dovodi do krajnje neočekivanog raspleta.
Nenadmašni literarni talenat Davida Grosmana, usudićemo se da kažemo i genijalnost, u ovom romanu se pokazuje u potpunosti. Pre svega je to neverovatna kompleksnost pripovedanja. Narator u romanu je treće lice, sudija, koji u isto vreme priča pripovest o svom životu, o životu komičara, ali i daje sliku o tome šta se za to vreme dešava na bini i oko nje. David Grosman je izabrao krajnje riskantnu i samo naizgled jednostavnu pripovednu tehniku iz koje je izvukao maksimum. Sve to prati sjajan stil, doveden do potpunog savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se David Albahari kroz izvrstan prevod romana.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“, „Konj ulazi u bar“ i „Život se sa mnom poigrao“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada za roman „Konj ulazi u bar“, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
„Žena koja je tvrdila da mi želi samo ono najbolje, a ipak me je rodila! Pomislite samo koliko parnica i zatvora i ispitivanja i kriminalističkih serija ima o ubistvu, a još nisam čuo ni jednu jedinu reč o rađanju! Ništa o rađanju s predumišljajem, rađanju iz nehata, slučajnom rađanju, čak ni o navođenju na rađanje! A ne zaboravite da mi govorimo o zločinu u kojem je žrtva maloletna“, ovako Grosmanov junak opisuje svoje rođenje. Razume se, ovde je reč o humoru, načinu da se prevaziđe nelagodnost promašenog postojanja. Takav humor je legitiman, prihvatljiv, na kraju zahvaljući njemu junak gradi svoju karijeru. Jedini je problem štо taj način suočenja sa stvarnošću junaku ne pomaže da prevaziđe bol. On želi da ispriča potpunu priču, i to priču koja nije olakšana humorom, što dovodi do poraza. Grosman u ovom izuzetnom romanu, istinskom remek-delu, predstavlja krajnje čudnovatu ljudsku sudbinu, ali i pokazuje koliko je naš život dobrim delom podnošljiv samo zahvaljujući humoru. Ovaj izuzetni roman Davida Grosmana to savršeno predstavlja.

Naslov: Konj ulazi u bar
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2017
Strana: 166

Pročitajte i prikaze Grosmanovih romana „Vidi pod: Ljubav“ i
„Život se sa mnom mnogo poigrao“

Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Kalem plavog konca – En Tajler

Jedan od argumenata protiv zakona o registraciji LGBT zajednica koji se potezao tokom nedavne rasprave bile su „porodične vrednosti“. Suštinski, otpor prema ovom zakonu, i ne samo njemu, proizilazi isključivo iz vrednosnih sudova. Ukoliko se priča premesti na polje racionalnih zaključaka, tu mesta nikakvom otporu nema. Heteroseksualna porodica kao takva nikakvu štetu neće pretrpeti ukoliko bude dozvoljena mogućnost ozakonjenja LGBT zajednica. Argumenti da će to ozakonjenje uništiti prirodni priraštaj su apsurdni, sem ako zastupnici ovakvih ideja ne planiraju „lečenje“ LGBT osoba i njihovo pretvaranje u „porodične ljude“. Ne pije vodu ni tvrdnja da će LGBT zajednica uništiti tradicionalnu porodicu. Da bi se to desilo, pre svega bi heteroseksualci trebali da požele da promene svoju seksualnu orijentaciju što ne deluje baš izgledno. Suština ove priče, da se vratimo na početak, iscrpljuje se u vrednosnim sudovima. Još preciznije: u uverenju da je zajednica muškarca i žene, plus njihova deca, koja se u sociologiji označava kao nuklearna porodica, jedini mogući i dozvoljeni oblik životnih partnerstva. Svaki drugi odnos je nepoželjan i neprihvatljiv. Odakle ovo shvatanje izvire nije teško odgonetnuti. Pre svega su to religijske odredbe, ništa manje i naslanjanje na svojevrsnu tradiciju. Ako na stranu stavimo religijske odredbe, koje su u modernim i sekularnim društvima isključivo privatna i društveno neobavezujuća stvar, dolazimo do tradicije, tj. tradicionalnog pogleda na porodicu i uverenja da je današnje poimanje porodice nepromenjiva stvar već vekovima. Da to i nije baš tako nije neophodno vraćanje u duboku prošlost i na priču o prvobitnim zajednicama i potpuno drugačijim oblicima porodičnog života. Za to je dovoljan pogled na ne tako davnu prošlost. Krajem devetnaestog veka dominantni oblik porodične zajednice na ovim prostorima je bila porodična zadruga, skupina nekoliko generacija šire porodice na čijem je čelu bio najčešće najstariji član. Prodor kapitala, podjednako i promena životne paradigme, pre svega potreba za životnim komoditetom, uključujući tu i brojne devijacije, pre svega u odnosu prema ženama, zadrugu su odvele u istoriju. Porodica se, malo po malo, pretvorila u današnju. Suština čitave priče se iscrpljuje u tome da novovekovna promena poimanja porodičnog života nije nikakva katastrofalna stvar. Isto tako, da nekakvo shvatanje o „porodičnim vrednostima“ nije stvar upisana u kamenu. Pojam porodice se kroz istoriju menjao, prilagođavajući se vremenskom kontekstu i društvenim normama, svedočeći o neverovatnoj kompleksnosti ove teme. Sjajnu priču o promeni takve paradigme donosi En Tajler.
Prateći tri generacije porodice Vitšek, En Tajler ispisuje složenu priču o nekoliko decenija njihovog života. U njenom središtu su sudbine osnivača porodice Džuniora Vitšeka, građevinskog preduzimača u vremenu velike ekonomske krize, njegovog sina Reda, naslednika porodičnog posla, i, naposletku, njegove dece koje žive u današnjici. Pripovedajući o zamršenim porodičnim odnosima, međusobnim antagonizmima, izneverenim nadama, ali i ništa manjoj porodičnoj ljubavi En Tajler sastavlja izuzetan roman.
„Možda je stvar u tome što su Vitšenkovi bili toliko skorašnji, s tolikim nedostatkom porodične istorije, da na raspolaganju nisu imali baš veliki izbor priča. Ono malo što su uspeli da sakupe morali su da iskoriste što je bolje moguće“, ispisuje En Tajler. Upravo taj nedostatak velikih priča je možda i najveća draž ovog romana. Govoreći o sasvim običnim porodičnim situacijama, u mnogima od njih i mi sami ćemo se prepoznati, autorka uspeva da ih ispripoveda na način koji izaziva istinsko divljenje. Tome doprinose i neuobičajene pripovedne strategije, u kojima se porodične priče ne iznose hronološki, već kroz krajnje kompleksnu narativnu igru koja još više doprinosi kvalitetu romana.
En Tajler spada u red najistaknutijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Nakon završenih doktorskih studija na Univerzitetu Kolumbija posvećuje se spisateljskom radu. Izuzetno je plodna spisateljica i do sada je objavila preko dvadeset romana, zbirki priča i knjiga za decu. Slavu joj donosi roman „Večera u restoranu Nostalgija“ (Dereta, 2019), dok za roman „Lekcije disanja“ (Stylos, 2005) dobija Pulicerovu nagradu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila brojna američka i internacionalna priznanja. Na srpskom su objavljeni i njeni romani „Slučajni turista“ i „Prznica“.
„Avaj, kako su užasan teret ljudi koji misle da vas poseduju! Teret koji slama i guši“, En Tajler ispisuje u ovom romanu opisujući krajnje kompleksne porodične odnose Vitšenkovih. Odmah da se razumemo, tu nema velikih preloma, nesreća ili tragedija. En Tajler opisuje svakodnevne situacije, odnose između braće i sestara, bračne razmirice, finansijske probleme, smrti u porodici… Ukratko, sasvim običan život, običan i po trudu da dobije takvo obličje: „Ali razočaranja su nekako izmicala pažnji Vitšenkovih. To je bio još jedan kuriozitet: imali su prirodni dar da se pretvaraju kako je sve u redu. A možda to uopšte nije bio kuriozitet, već samo još jedan dokaz da Vitšenkovi ni na koji način nisu posebni“. Još bitnije, da se vratimo na početak, kroz preko priče o životu tri generacije porodice Vitšenk daje se sjajna slika izmene porodične paradigme. Kroz prikaz promene načina života, bračnih odnosa i društvenih okolnosti En Tajler nam u ovom sjajnom romanu pokazuje koliko se pojam porodice menjao kroz vreme i kako je u stvari porodica kategorija koja svoje postojanje ne duguje okoštalosti i nekakvom ugledanju na prošlost, već, naprotiv, neprestanom prilagođavanju vremenu i promenama koje ono donosi.

Naslov: Kalem plavog konca
Autor: En Tajler (1941-)
Prevela: Milica Kecojević
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 357

Mrena – Milica Mićić Dimovska

Uostalom, postoje i gore stvari od smrti (…) samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom“, piše Olga Tokarčuk u sjajnoj zbirci „Bizarne priče”. Baš to predvidljivo ponavljanje, ono na koje gotovo nemamo nikakvog uticaja, a koje nas steže i odnosi sa sobom naša je tema. Da budemo u potpunosti precizni, reč je o novovekovnoj politici na ovim prostorima. Iako je na ovom mestu već pisano o njoj, koliko o skoro opštoj opčinjenosti vođama, ništa manje i o našem odnosu prema njima, neke stvari nije naodmet ponoviti, pogotovo one koje se neprestano ponavljaju. Nesreća političkog života u kojoj živimo nije tu od juče. Naprotiv. Za njenog novovekovnog začetnika sasvim sigurno možemo uzeti Nikolu Pašića. Suštinski, ako bismo dublje analizirali njegov lik, Pašić je prototip balkanskog političara. Pre svega, Pašić je bio političar bez skrupula i bilo kakvih ideja. Samo takav čovek je mogao da napravi ideološki salto mortale od socijalističkog anarhiste do najtvrđeg konzervativca, a da mu to bude nešto sasvim normalno. Pašić je i čovek bez zanimanja, političar koji se nikada nije bavio ničim sem politikom. Isto tako i tipična politička secikesa koja je preko politike uspela da se enormno obogati. Rodolf Arčibald Rajs o Pašićevom bogaćenju piše: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji…” Nebrojane korupcionaške afere, što njegove, što njegovog sina, što njegovih bliskih saradnika i partijskih saradnika i dan-danas predstavljaju vrhunce bezočnosti. Pašić je bio i kukavica, to najbolje pokazuje njegov beg iz zemlje posle Timočke bune, koju je on najvećim delom uzrokovao, ostavivši na cedilu partijske drugove osuđene na smrt. Pašić je bio i spletkaroš koji je svom nekadašnjem najbližem partijskom saradniku i prijatelju Peri Todoroviću zagorčavao život silnim podmetačinama i lažima, uključujući tu i medijski fabrikovanu gej aferu. Pašić je bio i čovek koji je doneo zlu krv među tadašnjim stanovništvom. Gotovo da nije bilo izbornih kampanja koje se nisu završavale krvavo. Pašić je bio i čovek bez vizije, suštinski prilično priprost, krajnje pogrešnih odluka koje su tadašnju državu mnogo koštale. A opet, taj i takav Pašić proglašen je za jednog od najvećih državnika. I ne samo to, njegov način vladavine gotovo je uzor svim političarima. Vratite se samo nekoliko redova unazad i umesto Pašića upišite ime bilo kog novovekovnog političara. Nikakve tu razlike neće biti. Kao što nema ni razlike u slepilu naroda koji takve podržava, baš kao u Domanovićevoj pripoveci “Vođa”, posvećenoj baš Pašiću. O tom slepilu piše i Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena”.
Pripovedajući o poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena” sastavlja portrete mnoštva Novosađana. Od intelektualaca i umetnika, nekadašnjih komunista sada ogromnih vernika i zapenušanih nacionalista, preko pobunjenih studenata, uništene srednje klase, podržavaoca ali i oponenata tadašnje politike, pa sve do nekadašnjih partizanskih boraca, autorka predstavlja mnoštvo ljudskih sudbina, čiji se životi međusobno prepliću i menjaju tokom ovih nesrećnih godina.
Milica Mićić Dimovska je napisala izuzetan roman. Njegova sveobuhvatnost, gotovo neverovatan broj likova, oni se broje na desetine, i to iz različitih društvenih sfera, ali i veština sa kojom je uspela da toliko različitih ljudskih sudbina opiše i od toga napravi roman koji u svakom smislu funkcioniše zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, autorka je sastavila roman koji pleni sjajnim promišljanjima, pokušajima da se odgonetne koren silnih nesporazuma, ali i nesreća. Jedna od njih je i mržnja prema svemu što se razlikuje: „Tamo nije bila nacija na okupu, već grad koji ga je svojom trajnošću iritirao, taj poredak zgrada koji je postojao i mnogo ranije (…) ta svedočanstva prisustva onih koje je smatrao tuđincima, neprijateljima…”
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana. Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Jovan oseti da zavidi prijatelju na lakoći i jednostavnosti njegove bestidnosti. Ja bih se baktao svojom savešću do iznemoglosti, pomislio je“, ovako Milica Mićić Dimovska predstavlja unutrašnji svet jednog svog junaka. Upravo ta lakoća i jednostavnost bestidnosti jedna je od dominantnih tema ovog romana. Opisujući užase i silne nesreće devedesetih Milica Mićić Dimovska to čini oštro, gotovo bez milosti prema svojim junacima. Koliko je to opisivanje slepila koje je zahvatilo najveći deo društva, još više je to prikaz bestidnosti intelektualne i političke elite, pogotovo one koja se tokom devedesetih preobukla u nacionalne odore. Naravno, to autorki nije oprošteno. Posle gotovo staljinističke kampanje i užasnih napada, ona je proterana iz Matice srpske u kojoj je radila decenijama. Takođe, njeno delo je namerno prećutano i danas gotovo zaboravljeno, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj. To nam najbolje pokazuje ovaj roman, jedno od najboljih dela srpske književnosti koje govori o ludilu devedesetih godinama. I, na nesreću, ludilu koje na ovim prostorima nikada neće nestati da se vratimo na početak. Sjajno to pokazuje Milica Mićić Dimovska u ovom romanu: „Jedva se probijao kroz masu, grubu i svađalačku, pa ipak nije bio ljut. On se divio masi i u isto vreme se stideo te mase, stideo se njene snalažljivosti, ne zato što ju je omalovažavao već zato što je bio ubeđen da je ta snalažljivost jadna, slepačka, zadovoljna ako nešto ućari, ako podmiti carinika, inspektora, zakine mušteriji; pa ipak, ipak, da nije tako, šta bismo? Ako je sve tako smišljeno, od nekoga na samom vrhu piramide, i već uigrano, kakve promene se mogu desiti? Nikakve. Masi je dato njeno, opoziciji njeno, intelektualcima njihovo, svakome pomalo tek da se zabašuri ono glavno, ono srljanje u propast…“

Naslov: Mrena
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 394

Pročitajte i prikaz romana „Poslednji zanosi MMS“ Milice Mićić Dimovske

Bizarne priče – Olga Tokarčuk

Ima li književnost pravo na ideje? Naravno da ima, jedini je mogući odgovor. Suštinski, književnost ima pravo na sve, i ta sloboda je jedna od njenih najvećih draži. Ipak, ideje u književnosti, pogotovo društvena i politička angažovanost nisu na dobrom glasu. Koliko je to pre svega posledica nepojmljivih gadosti koje su umetnici ubacivali u svoja dela, to još više proizilazi iz našeg pogleda na te stavove. Ma koliko se trudili da glumimo širokogrudost, stavovi i ideje koji su dijametralno suprotni našim gotovo sigurno će pokvariti uživanje u čitanju dela koja mogu biti istinski vredna. Ovo posebno važi za naše doba u kom je ustoličena svojevrsna „balkanizacija“ (kako ju je nazvao Barak Obama) interneta, ali ne samo njega. Zatvoreni u svojim svetovima, najviše medijskim i ideološkim, svako drugačije mišljenje ne samo da a priori odbacujemo, već ga i posmatramo kao izdajničko, neprijateljsko ili ugrožavajuće. Ali da se vratimo na početak. Otklon prema angažovanosti u književnosti pre svega proizilazi iz same zloupotrebe takve angažovanosti. Primera je mnogo, ali daćemo samo par ilustrativnih. Otrovni Selinov antisemitizam, najočitiji u gadnoj paškvili „Bagatele za jedan pokolj“, prešao je ne samo granicu dobrog ukusa, već i postao oruđe za dehumanizaciju čitavog jednog naroda, i to naroda koji je u tom trenutku već bio u koncentracionim logorima. Ne razlikuje se ni primer Stanislava Krakova. Neverovatna predratna književna karijera i nesumnjiv dar sjedinjeni su sa služenjem Krakova nacistima tokom Drugog svetskog rata. Još gore, užasnim antisemitizmom koji je Krakov sipao sa talasa Radio Beograda dok su Jevreji ubijani na beogradskim ulicama u dušegupkama. Naravno, ovakva „delatnost“ pisaca nije ograničena samo na podršku fašizmu. Setimo se samo Maksima Gorkog koji posle obilaska Gulaga piše panegirike mudrom sovjetskom rukovodstvu, iako je lično video nepojmljivo stradanje i užasne smrti. Ili našeg Oskara Daviča koji piše pesmu posvećene OZNI (u kojoj su čuveni stihovi „Ozna / Sve dozna!“) znajući za razmere užasa Golog otoka. Naravno, angažovanost ima i drugu stranu. To nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Olge Tokarčuk.
Na samom početku zbirke „Bizarne priče“ u „Putniku“ se suočavamo sa pripovešću koja govori o dečjem strahu. „Zelena deca…“ nas vraćaju u daleku prošlost i pripovedaju o susretu francuskog lekara sa čudnovatom poljskom decom. „Zimnica“, „Šavovi“, „Poseta“, „Istinita priča“ i „Srce“ nas uvode u vrevu savremenog sveta, govoreći o užasnim usamljenostima, nesrećama, bolestima i susretu sa nepromenjivim. Priče „Transfugijum“, „Gora svih svetih“ i „Narodni mesecoslov“, koje zatvaraju zbirku, nas vode u budućnost. Kakva je budućnost nauke i genetskog inženjeringa, ali i kako će svet izgledati posle ekološke katastrofe, Olga Tokarčuk pokušava da odgonetne u ovim pričama.
„Sve to mi se činilo kao život dat na silu, protivno volji tih bića; kao osuđenost na život, kao da su život samo propast i kazna. (…) Svetost koju sam tamo tražila nisam našla. Nisam našla ništa što bi opravdalo sav taj bol. Svet koji sam videla bio je mehanički, biološki, kao mravinjak organizovan po ustaljenim pravilima – glupim i bespomoćnim“, govori jedna junakinja iz ove zbirke suočena su užasom sveta. To je i je jedna od dominantnih tema Olge Tokarčuk. Kroz preispitivanje prošlosti, ništa manje i sadašnjosti, ona nas suočava sa užasima našega sveta, koji su izvedeni kroz nenadmašno pripovedanje. Tu su i vizije budućnosti, veoma bliske stvaralaštvu Margaret Atvud. Ono što je posebno bitno, Olga Tokaručuk stvara sjajne psihološke portrete svojih junaka, i to na način koji retko kom piscu polazi od ruke. Takvo je, recimo, pisanje o dečjim strahovima: „Uostalom, postoje i gore stvari od smrti, od vampirskog sisanja krvi, od vukodlačkog kasapljenja. Deca to najbolje znaju: samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom.“
Olga Tokarčuk spada u red najznačajnijih savremenih poljskih i evropskih književnih stvaralaca. Završila je studije psihologije, posle kojih se posvećuje psihoterapeutskom radu. Njen prvi roman „U potrazi za knjigom“ izlazi 1993. godine. Sledi niz romana, zbirki priča i knjiga eseja („Pamtivek i druga doba“, „Beguni“, „Svirka na mnogo bubnjeva“, „Knjige Jakovljeve“…) koji su doživeli veliku čitanost i jednodušne pohvale kritike. Po motivima njenog romana „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” snimljen je višestruko nagrađivani film „Trofejna divljač”. Dvostrukа je dobitnica najznačajnije poljske književne nagrade „Nike“, internacionalne Bukerove nagrade, kao i niza prestižnih priznanja. Nobelovu nagradu za književnost je dobila 2018. godine. Na srpskom je objavljeno deset njenih dela u izvrsnim prevodima Milice Markić.
„(…) obodi sveta [nas] osuđuju na svoju zagonetku i ostajemo spram njih bespomoćni, za sva vremena“, ispisuje Olga Tokarčuk u ovoj knjizi. Upravo to ispitivanje oboda sveta, koliko zagonetnih događaja, ništa manje i naših duboko skrivenih htenja u središtu je pažnje autorke. Gotovo je svejedno da li je to pisanje o prošlosti i sadašnjosti ili pripovedanje o izmaštanoj budućnosti, autorka pokazuje istu „nameru“. Ona je preispitivanje ustaljenih normi, našeg odnosa ne samo prema bližnjima, već i prema svetu u kom živimo. Duboko je to humanistička vizija sveta, okrenuta brizi za prirodu, možda je najbolje reći pokušaju traženja novog odnosa prema prirodnim resursima nasuprot današnjem obrascu ponašanja koji našu civilizaciju odvodi u propast. Te stavove, koliko ideološke ništa manje i društveno-političke, Olga Tokarčuk ne krije u ovoj zbirci. Naprotiv. Ona ih predočava kroz izvrsno pripovedanje, stvarajući sjajno delo u kom su sjedinjeni istinski književni talent i plemenite ideje. Ne i manje bitno, ovo delo nas suočava sa skrivenim svetovima drugih ljudi, njihovim htenjima i najdubljim osećanjima, ono što jedino dobra književnost može da nam pruži: „Ne možeš videti nešto što te ne sadrži u sebi. Sami smo sebe zarobili. Paradoks. Zanimljiva saznajna perspektiva, ali i fatalna greška evolucije: čovek uvek vidi samo sebe.“

Naslov: Bizarne priče
Autor: Olga Tokarčuk (1962-)
Prevela: Milica Markić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 176

Pročitajte i prikaze romana „Knjige Jakovljeve” i
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ Olge Tokarčuk

Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

Iz štampe je izašla nova knjiga Mladena Milosavljevića

Pripovedajući kroz stihove o detinjstvu, koliko o njegovim teškoćama, ništa manje i o njegovim lepotama, Mladen Milosavljević realnost našega sveta sukobljava sa onostranim, i to preko priče koju deda govori svom unuku. Večito pitanje dečje sukobljenosti sa nepravdama ovoga sveta Mladen Milosavljević u „Olalijama“ predstavlja kroz upravo taj prelom. Rezultat je izuzetna knjiga stihova, napisana razigranim jezikom prilagođenim deci. Sve to prate izuzetne ilustracije Miodraga Bunijevca koje vas još više uvlače u magični svet „Olalija“. Istinska preporuka

Knjigu možete naručiti na sajtu izdavača  https://bedem.rs/knjige/olalije/

Po svom liku – Žerom Ferari

Iako ovogodišnja odluka Pulicerovog žirija verovatno neće izazvati toliko kontroverzi, kakve je, recimo, donela dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ona svakako predstavlja svojevrsnu prekretnicu. U čemu je stvar? Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade je osamnaestogodišnja tinejdžerka Darnela Frejžer, i to za snimak ubistva Džordža Flojda od strane američke policije, koji je docnije izazvao burne proteste. Pre nego što se neko upita u čemu je ovde problem, stvar je u sledećem. Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade nije fotograf, nije čak ni novinski izveštač, jednostavno, ona je bila samo prava osoba na pravom mestu i u pravo vreme. I ne treba nikako smetnuti s uma, osoba koja je smogla hrabrosti, i pored pretnji policajaca koji su zlostavljali i ubili Džordža Flojda, da snimi i objavi ovaj mučni snimak na internetu. Odluka da se njen snimak nagradi otvorila je debatu da li je odluka Pulicerovog žirija ispravna. Pre svega je to pitanje da li ispravno nagrađivati snimke amatera i da li je to uniženje profesije, pogotovo u vremenu u kom svako ko ima foto-aparat za sebe misli da je foto-reporter? S druge strane, ova fotografija je skrenula pažnju na promenu svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno dovoljan je ovaj Riplijev podatak. U današnjici se za samo par minuta napravi više fotografija nego u celom devetnaestom veku. Koliko je tome doprineo napredak tehnologije, pre svega njena dostupnost, ništa manje je to posledica svojevrsne renesanse fotografije koju je doneo internet, pre svega pojave društvenih mreža. Na njima se tokom svakog dana objavi doslovno milijarde fotografija, pomoću kojih brojni ljudi dele svoju intimu, uspomene sa proslava, letovanja, iz svakodnevnog života, ništa manje i pokušaje stvaranja umetničkih fotografija. Kako se misli, fotografi su svi, da parafraziramo čuvene Miljkovićeve stihove, što, da se vratimo na početak, izaziva neminovni odijum profesionalnih fotografa. Ono što je još bitnije, barem za ovu priču, predstavlja pitanje da li je tolika količina snimljenih fotografija dovela do njene eferemerizacije. Odgovor je da to nikako nije tačno. To nam je pokazala Darnela Frejžer, ali ne samo ona. Snimak samospaljivanja tunižanskog mladića Muhameda Buzizija doveo je do arapskog proleća. Fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu dovele su do opsežnih preispitivanja američke politike i uopšte pitanja torture u današnjici. Duboko potresna fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija nas je suočila sa nezamislivom patnjom izbeglica. Razume se, ovo je samo manji deo čuvenih fotografija koje su promenile svet u kom živimo. O njima pripoveda i Žerom Ferari u romanu „Po svom liku“.
Glavna junakinja ovog romana je mrtva, to saznajemo na prvim stranicama knjige. Oko njenog odra u korzikanskom naselju u kom je rođena i odrasla okupljaju se ljudi da je isprate. Žerom Ferari u ovom romanu predstavlja sahranu, ali i život mrtve junakinje Antonije, i to od odrastanja u gotovo uobičajenoj korzikanskoj porodici, školovanja, zaljubljivanja i ljubavnih avantura, docnijeg zapošljavanja Antonije kao foto-reportera u lokalnim novinama, ali i njen odlazak na jugoslovensko ratište tokom devedesetih koje će joj promeniti život.
Baš kao i u svojim prethodnim romanima, Žerom Ferari nam dalje sjajni uvid u intimni svet svojih junaka, ispisan izuzetnim stilom, naizgled krajnje jednostavnim, ali ako se malo dublje pogleda, zapravo izbrušenim do savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod roman. Odstranjujući gotovo sve suvišno i minuciozno se udubljujući u život svoje junakinje, ali i istražujući istoriju fotografije koja je direktno povezana sa junakinjinom sudbinom, Žerom Ferari stvara istinsko vredno delo, roman koji nas na izuzetan način način sukobljava sa gotovo neminovnim porazom: „(…) grli nećaka svom snagom, oslepljuje ga svojim grudima da bi ga na trenutak držao van domašaja večne smrti i gorkog dana, u smešnom zaklonu svojih ruku, i ostaju zajedno nepomični, zaboravljajući na cveće, suton i vodu što miruje, a na grobove se polako spušta još jedna vrela noć (…)“
Žerom Ferari, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa knjigom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ i ovog dela objavljen i njegov roman „Princip“ u izdanju „Čarobne knjige“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Nijedan fotos, nijedan članak, nije dosada izazvao nikakav šok, sem možda beskorisnog i prolaznog šoka od užasa ili sažaljenja. Ljudi ne žele takvo nešto da vide, a ako vide, više vole da zaborave. Nisu oni zli, samoživi niti ravnodušni. Ili barem ne u potpunosti. Ali nisu u stanju da gledaju takve stvari znajući da ih ne mogu baš nimalo promeniti. Nemamo pravo da očekujemo to od njih. Jedino što je u njihovoj moći jeste da skrenu pogled. Zgroze se. A potom skrenu pogled“, reči su jednog junaka ovog romana. I zaista, kada se pogleda istorija naše civilizacije, pogotovo skorašnja, čuvene fotografije o kojima smo govorili, i jesu i nisu promenile svet. Uzmimo samo kao primer fotografiju utopljenog dečaka koju smo pomenuli. Istinski šok u susretu sa ovom fotografijom na nesreću nije promenio veći deo evropskog javnog mnjenja. I dalje se skoro isključivo govori o izbeglicama kao ubicama, silovateljima, lopovima, teroristima, slobodno nastavite ovaj beskonačni spisak, dok se njihova nepojmljiva patnja, kakva je sigurno slika utopljenog dečaka, namerno stavlja u zapećak. Suočena sa tom ravnodušnošću sveta, ništa manje i sa nepromenjivim užasom koji je odlučila da ovekoveči tokom građanskog rata u Jugoslaviji, glavna junakinja ovog izuzetnog romana doživljava poraz. San da postane veliki foto-reporter, koji je gajila čitavog svog života, prekinut je posle tog shvatanja. Fotografija može da ovekoveči užas, može i da nas toliko kosne toliko da promeni naš život, ali ona nikada ne može da izmeni svet. On ostaje nepromenjivo mesto užasne patnje, što Žerom Ferari nenadmašno predstavlja u ovom romanu. Fotografija ima samo moć da to ovekoveči i da nas večito podseća na zla i nesreće koja smo sposobni da učinimo: „Njoj ne pripada polje večnih lepota. Ona seče tok vremena kao neumoljiva Mojra, i jedina ima moć da to čini.“

Naslov: Po svom liku
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 204

Pročitajte i prikaz romana „Beseda o padu Rima“ Žeroma Ferarija

Plamen – Leonard Koen

Čini se da je nedavna smrt Đorđa Balaševića kao retko koji događaj uspela da ujedini ljude sa područja bivše Jugoslavije. Koliko je to, pre svega, bila posledica Balaševićevog društvenog angažmana ili je bolje reći pokušaja da se ljudi sa područja bivše Jugoslavije nakon užasnog građanskog rata ujedine oko sličnosti nasuprot razlikama, dobrim delom je to proizilazilo i iz njegovog istinskog talenta. Razume se, njegovo stvaralaštvo, kada bi se gledalo sa čisto književne strane, ima mnogo mana, pre svega je to sladunjavost i patetika u brojnim pesmama, besomučno rabljenje izanđalih fraza i stereotipnih konstrukcija, ali, ipak, u budućnosti Balašević će sasvim sigurno ostati upamćen kao najznačajniji jugoslоvenski kantautor svih vremena i znameniti pesnik. Još bitnije, barem za ovu priču, umetnik čije je stvaralaštvo uspelo da prevaziđe okvire svih žanrovskih određenja. Da bi se to razumelo treba da se vratimo u ne tako daleku prošlost i prisetimo se buke i besa koji su pratili dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu. Argumentacija protivnika odluke Nobelovog komiteta uglavnom se svodila na tvrdnju da Dilan nije književnik, već muzičar. Naravno, niko razuman nije sporio da su njegove pesme izuzetne, dobar deo i istinska remek-dela, ali nepremostivi kamen spoticanja, barem za oponente ove odluke, predstavljala je forma. Najveći deo Dilanovih stihova su muzičke numere, prvobitno otpevane i tek kasnije „prebačene“ na papir. Naravno, sve ovo je prilično apsurdno zamešateljstvo, prvenstveno zato je dobar deo književnosti, pogotovo onaj kanonski, uzmimo samo za primer Homera i naše narodne pesme, prvo „otpevan“, pa tek onda zapisan, i, što je još bitnije, i u jednoj i u drugoj formi Dilanovo stvaralaštvo predstavlja istinski vrednu stvar. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju književnosti. Izlazak pisca, mada je u ovom slučaju pre svega reč o pesnicima, iz čisto književne sfere i njihov izlet u druge umetničke oblike za dobar deo ljudi, pre svega književnih teoretičara, predstavlja neoprostivi greh. Još gora situacija je kada se neko ko se proslavio u nekom drugom obliku umetnosti „usudi“ da uđe u svet književnosti. Ne treba zaboraviti, što predstavlja najveći kamen spoticanja, i nemogućnost da se neka poznata ličnost primi u književni svet, pogotovo među pesnike, pošto su pesnici, jelte, uboga, neshvaćena i nepopularna bića. Tako se Dilanu, uostalom i Balaševiću, pristupa isključivo kao prema muzičarima. Slična stvar je i sa velikim Leonardom Koenom. Kolika je to greška govori najbolje nam pokazuje njegovo književno stvaralaštvo.
Zbirka pesama „Plamen“, originalno objavljena 2018, predstavlja književno stvaraštvo Leonarda Koena koje je ostalo neobjavljeno za njegovog života. Tako se u prvom delu knjige daje izbor pesama koje je Koen pisao u prethodnih nekoliko decenija, a koje nisu pronašle mesto u njegovim ranijim zbirkama. Drugi deo zauzimaju pesme koje su svoju „premijeru“ doživele kao muzičke numere na poslednjih nekoliko Koenovih albuma. Treći i završni deo predstavlja izbor stihova iz njegovih beležnica. Gotovo svaku pesmu iz ove zbirke prate originalni Koenovi crteži.
Prvo o prevodu. Iako je Vladimir Kopicl, izvrsni pesnik i prevodilac, pronašao sjajan način da prenese Koenove misli, ništa manje i ritam njegovih pesama na srpski jezik, što uvek predstavlja težak zadatak, pogotovo kad je reč o poeziji, nemoguće je ne pomenuti brojne nepreciznosti u prevodu, nekada i nepreciznosti koje drastično menjaju smisao Koenovih stihova. Naravno, autorska sloboda u prevodu je neupitna, ali ona može prilično da zasmeta, pogotovo ako je reč o dobro poznatim pesmama, kakve su svakako Koenove. Ipak, i pored ovih manjkavosti, barem za autora ovih redaka, Vladimir Kopicl je uspeo da dostojno prenese Koenovu poeziju na srpski jezik. Pohvale zaslužuje i izdavačka kuća „Geopoetika“ koja je u sjajnoj opremi nakon nekoliko decenija pauze našoj javnosti ponovo predstavila Koenov poetski opus.
Leonard Koen, jedan od najistaknutijih umetnika savremenog doba, rođen je u Montrealu. Debituje 1956. sa zbirkom „Hajde da uporedimo mitologije“ nakon koje sledi niz nagrađivanih zbirki pesama i dva romana „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“ (objavila je ih „Geopoetika“ u izvrsnim prevodima Vuka Šećerovića). Uporedo sa pesničkom karijerom, Koen postaje planetarno popularni muzičar. Njegovi albumi se prodaju u milionskim tiražima, a sam Koen postaje jedan od najcenjenijih umetnika na razmeđi dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Preminuo je 2016.
„Tako malo da se kaže / Tako nužno / da se to kaže“, piše Koen u pesmi „Moja karijera“. Rafinirana Koenova ironija koliko je okrenuta prema svetu, ništa manje je uperena i prema njemu samome. Preispitujući, mada je možda bolje reći: istražujući pojmove i shvatanja o ljubavi, ideologiji, veri, seksualnosti i umetnosti, uopšte: životu samom, Leonard Koen u pesmama sabranim u ovoj zbirci stvara izuzetne stihove prožete romantikom, istinskom žudnjom za lepotom, ali i shvatanjem da gotovo sve doživljava svoj poraz, što se naposletku pretvara u nenadmašnu ironiju. Baš takvi su stihove iz pesme: „Napola savršeni svet“: „Na tom temeljnom tlu / Gde ljubav je silovita, slobodna, / Na tren / I napola savršen svet otkriven uz nju“ ili stihovi iz beležnica: „(…) ima nekog smrada lepote / iznad lešine istine“. Naravno, to je samo jedan segment ove zbirke. Koen je nenadmašni poetski majstor, tvorac čudnovatih stihova prepunih obrta i istinskog humora: „sve će se / vratiti / u pogrešnom svetlu/ sasvim / pogrešno shvaćeno / i na mene će gledati / kao na čoveka / kakav sam sam najvećim delom / svog života / nastojao da ne budem“. Pred nama se u ovoj zbirci nalazi izuzetni stvaralac, nećemo pogrešiti ako kažemo jedan od najznačajnijih pesnika našeg doba. I da se polako vratimo na početak. Koen će za najveći broj ljudi ostati upamćen kao vrsni kantautor i muzičar, istinska umetnička veličina, verovatno i jedan od poslednjih velikih mudraca i gurua, razume se, u najpozitivnijem smislu ovih reči. Ipak, nekako će u zapećku ostati činjenica da je on pre svega bio pesnik i književni stvaralac koji je za sobom ostavio izuzetan literarni opus u kom su nenadmašno spojene lepota i čežnja, ali i svest o neumitnom porazu sjedinjena sa ironijom. Sam Koen to najbolje izražava u svojevrsnom uputstvu za poetsko stvaralaštvo: „(…) nikad ne treba jadikovati tek tako. Da ako bi neko da izrazi veliki neizbežni poraz koji nas sve čeka, onda to mora da se čini unutar strogih granica dostojanstva i lepote.“ Baš to nam je Koen podario u ovoj izuzetnoj zbirci.

Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vladimir Kopicl
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 310

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“