Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

Iz štampe je izašla nova knjiga Mladena Milosavljevića

Pripovedajući kroz stihove o detinjstvu, koliko o njegovim teškoćama, ništa manje i o njegovim lepotama, Mladen Milosavljević realnost našega sveta sukobljava sa onostranim, i to preko priče koju deda govori svom unuku. Večito pitanje dečje sukobljenosti sa nepravdama ovoga sveta Mladen Milosavljević u „Olalijama“ predstavlja kroz upravo taj prelom. Rezultat je izuzetna knjiga stihova, napisana razigranim jezikom prilagođenim deci. Sve to prate izuzetne ilustracije Miodraga Bunijevca koje vas još više uvlače u magični svet „Olalija“. Istinska preporuka

Knjigu možete naručiti na sajtu izdavača  https://bedem.rs/knjige/olalije/

Po svom liku – Žerom Ferari

Iako ovogodišnja odluka Pulicerovog žirija verovatno neće izazvati toliko kontroverzi, kakve je, recimo, donela dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ona svakako predstavlja svojevrsnu prekretnicu. U čemu je stvar? Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade je osamnaestogodišnja tinejdžerka Darnela Frejžer, i to za snimak ubistva Džordža Flojda od strane američke policije, koji je docnije izazvao burne proteste. Pre nego što se neko upita u čemu je ovde problem, stvar je u sledećem. Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade nije fotograf, nije čak ni novinski izveštač, jednostavno, ona je bila samo prava osoba na pravom mestu i u pravo vreme. I ne treba nikako smetnuti s uma, osoba koja je smogla hrabrosti, i pored pretnji policajaca koji su zlostavljali i ubili Džordža Flojda, da snimi i objavi ovaj mučni snimak na internetu. Odluka da se njen snimak nagradi otvorila je debatu da li je odluka Pulicerovog žirija ispravna. Pre svega je to pitanje da li ispravno nagrađivati snimke amatera i da li je to uniženje profesije, pogotovo u vremenu u kom svako ko ima foto-aparat za sebe misli da je foto-reporter? S druge strane, ova fotografija je skrenula pažnju na promenu svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno dovoljan je ovaj Riplijev podatak. U današnjici se za samo par minuta napravi više fotografija nego u celom devetnaestom veku. Koliko je tome doprineo napredak tehnologije, pre svega njena dostupnost, ništa manje je to posledica svojevrsne renesanse fotografije koju je doneo internet, pre svega pojave društvenih mreža. Na njima se tokom svakog dana objavi doslovno milijarde fotografija, pomoću kojih brojni ljudi dele svoju intimu, uspomene sa proslava, letovanja, iz svakodnevnog života, ništa manje i pokušaje stvaranja umetničkih fotografija. Kako se misli, fotografi su svi, da parafraziramo čuvene Miljkovićeve stihove, što, da se vratimo na početak, izaziva neminovni odijum profesionalnih fotografa. Ono što je još bitnije, barem za ovu priču, predstavlja pitanje da li je tolika količina snimljenih fotografija dovela do njene eferemerizacije. Odgovor je da to nikako nije tačno. To nam je pokazala Darnela Frejžer, ali ne samo ona. Snimak samospaljivanja tunižanskog mladića Muhameda Buzizija doveo je do arapskog proleća. Fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu dovele su do opsežnih preispitivanja američke politike i uopšte pitanja torture u današnjici. Duboko potresna fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija nas je suočila sa nezamislivom patnjom izbeglica. Razume se, ovo je samo manji deo čuvenih fotografija koje su promenile svet u kom živimo. O njima pripoveda i Žerom Ferari u romanu „Po svom liku“.
Glavna junakinja ovog romana je mrtva, to saznajemo na prvim stranicama knjige. Oko njenog odra u korzikanskom naselju u kom je rođena i odrasla okupljaju se ljudi da je isprate. Žerom Ferari u ovom romanu predstavlja sahranu, ali i život mrtve junakinje Antonije, i to od odrastanja u gotovo uobičajenoj korzikanskoj porodici, školovanja, zaljubljivanja i ljubavnih avantura, docnijeg zapošljavanja Antonije kao foto-reportera u lokalnim novinama, ali i njen odlazak na jugoslovensko ratište tokom devedesetih koje će joj promeniti život.
Baš kao i u svojim prethodnim romanima, Žerom Ferari nam dalje sjajni uvid u intimni svet svojih junaka, ispisan izuzetnim stilom, naizgled krajnje jednostavnim, ali ako se malo dublje pogleda, zapravo izbrušenim do savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod roman. Odstranjujući gotovo sve suvišno i minuciozno se udubljujući u život svoje junakinje, ali i istražujući istoriju fotografije koja je direktno povezana sa junakinjinom sudbinom, Žerom Ferari stvara istinsko vredno delo, roman koji nas na izuzetan način način sukobljava sa gotovo neminovnim porazom: „(…) grli nećaka svom snagom, oslepljuje ga svojim grudima da bi ga na trenutak držao van domašaja večne smrti i gorkog dana, u smešnom zaklonu svojih ruku, i ostaju zajedno nepomični, zaboravljajući na cveće, suton i vodu što miruje, a na grobove se polako spušta još jedna vrela noć (…)“
Žerom Ferari, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa knjigom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ i ovog dela objavljen i njegov roman „Princip“ u izdanju „Čarobne knjige“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Nijedan fotos, nijedan članak, nije dosada izazvao nikakav šok, sem možda beskorisnog i prolaznog šoka od užasa ili sažaljenja. Ljudi ne žele takvo nešto da vide, a ako vide, više vole da zaborave. Nisu oni zli, samoživi niti ravnodušni. Ili barem ne u potpunosti. Ali nisu u stanju da gledaju takve stvari znajući da ih ne mogu baš nimalo promeniti. Nemamo pravo da očekujemo to od njih. Jedino što je u njihovoj moći jeste da skrenu pogled. Zgroze se. A potom skrenu pogled“, reči su jednog junaka ovog romana. I zaista, kada se pogleda istorija naše civilizacije, pogotovo skorašnja, čuvene fotografije o kojima smo govorili, i jesu i nisu promenile svet. Uzmimo samo kao primer fotografiju utopljenog dečaka koju smo pomenuli. Istinski šok u susretu sa ovom fotografijom na nesreću nije promenio veći deo evropskog javnog mnjenja. I dalje se skoro isključivo govori o izbeglicama kao ubicama, silovateljima, lopovima, teroristima, slobodno nastavite ovaj beskonačni spisak, dok se njihova nepojmljiva patnja, kakva je sigurno slika utopljenog dečaka, namerno stavlja u zapećak. Suočena sa tom ravnodušnošću sveta, ništa manje i sa nepromenjivim užasom koji je odlučila da ovekoveči tokom građanskog rata u Jugoslaviji, glavna junakinja ovog izuzetnog romana doživljava poraz. San da postane veliki foto-reporter, koji je gajila čitavog svog života, prekinut je posle tog shvatanja. Fotografija može da ovekoveči užas, može i da nas toliko kosne toliko da promeni naš život, ali ona nikada ne može da izmeni svet. On ostaje nepromenjivo mesto užasne patnje, što Žerom Ferari nenadmašno predstavlja u ovom romanu. Fotografija ima samo moć da to ovekoveči i da nas večito podseća na zla i nesreće koja smo sposobni da učinimo: „Njoj ne pripada polje večnih lepota. Ona seče tok vremena kao neumoljiva Mojra, i jedina ima moć da to čini.“

Naslov: Po svom liku
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 204

Pročitajte i prikaz romana „Beseda o padu Rima“ Žeroma Ferarija

Plamen – Leonard Koen

Čini se da je nedavna smrt Đorđa Balaševića kao retko koji događaj uspela da ujedini ljude sa područja bivše Jugoslavije. Koliko je to, pre svega, bila posledica Balaševićevog društvenog angažmana ili je bolje reći pokušaja da se ljudi sa područja bivše Jugoslavije nakon užasnog građanskog rata ujedine oko sličnosti nasuprot razlikama, dobrim delom je to proizilazilo i iz njegovog istinskog talenta. Razume se, njegovo stvaralaštvo, kada bi se gledalo sa čisto književne strane, ima mnogo mana, pre svega je to sladunjavost i patetika u brojnim pesmama, besomučno rabljenje izanđalih fraza i stereotipnih konstrukcija, ali, ipak, u budućnosti Balašević će sasvim sigurno ostati upamćen kao najznačajniji jugoslоvenski kantautor svih vremena i znameniti pesnik. Još bitnije, barem za ovu priču, umetnik čije je stvaralaštvo uspelo da prevaziđe okvire svih žanrovskih određenja. Da bi se to razumelo treba da se vratimo u ne tako daleku prošlost i prisetimo se buke i besa koji su pratili dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu. Argumentacija protivnika odluke Nobelovog komiteta uglavnom se svodila na tvrdnju da Dilan nije književnik, već muzičar. Naravno, niko razuman nije sporio da su njegove pesme izuzetne, dobar deo i istinska remek-dela, ali nepremostivi kamen spoticanja, barem za oponente ove odluke, predstavljala je forma. Najveći deo Dilanovih stihova su muzičke numere, prvobitno otpevane i tek kasnije „prebačene“ na papir. Naravno, sve ovo je prilično apsurdno zamešateljstvo, prvenstveno zato je dobar deo književnosti, pogotovo onaj kanonski, uzmimo samo za primer Homera i naše narodne pesme, prvo „otpevan“, pa tek onda zapisan, i, što je još bitnije, i u jednoj i u drugoj formi Dilanovo stvaralaštvo predstavlja istinski vrednu stvar. U čemu je onda problem? Pre svega u shvatanju književnosti. Izlazak pisca, mada je u ovom slučaju pre svega reč o pesnicima, iz čisto književne sfere i njihov izlet u druge umetničke oblike za dobar deo ljudi, pre svega književnih teoretičara, predstavlja neoprostivi greh. Još gora situacija je kada se neko ko se proslavio u nekom drugom obliku umetnosti „usudi“ da uđe u svet književnosti. Ne treba zaboraviti, što predstavlja najveći kamen spoticanja, i nemogućnost da se neka poznata ličnost primi u književni svet, pogotovo među pesnike, pošto su pesnici, jelte, uboga, neshvaćena i nepopularna bića. Tako se Dilanu, uostalom i Balaševiću, pristupa isključivo kao prema muzičarima. Slična stvar je i sa velikim Leonardom Koenom. Kolika je to greška govori najbolje nam pokazuje njegovo književno stvaralaštvo.
Zbirka pesama „Plamen“, originalno objavljena 2018, predstavlja književno stvaraštvo Leonarda Koena koje je ostalo neobjavljeno za njegovog života. Tako se u prvom delu knjige daje izbor pesama koje je Koen pisao u prethodnih nekoliko decenija, a koje nisu pronašle mesto u njegovim ranijim zbirkama. Drugi deo zauzimaju pesme koje su svoju „premijeru“ doživele kao muzičke numere na poslednjih nekoliko Koenovih albuma. Treći i završni deo predstavlja izbor stihova iz njegovih beležnica. Gotovo svaku pesmu iz ove zbirke prate originalni Koenovi crteži.
Prvo o prevodu. Iako je Vladimir Kopicl, izvrsni pesnik i prevodilac, pronašao sjajan način da prenese Koenove misli, ništa manje i ritam njegovih pesama na srpski jezik, što uvek predstavlja težak zadatak, pogotovo kad je reč o poeziji, nemoguće je ne pomenuti brojne nepreciznosti u prevodu, nekada i nepreciznosti koje drastično menjaju smisao Koenovih stihova. Naravno, autorska sloboda u prevodu je neupitna, ali ona može prilično da zasmeta, pogotovo ako je reč o dobro poznatim pesmama, kakve su svakako Koenove. Ipak, i pored ovih manjkavosti, barem za autora ovih redaka, Vladimir Kopicl je uspeo da dostojno prenese Koenovu poeziju na srpski jezik. Pohvale zaslužuje i izdavačka kuća „Geopoetika“ koja je u sjajnoj opremi nakon nekoliko decenija pauze našoj javnosti ponovo predstavila Koenov poetski opus.
Leonard Koen, jedan od najistaknutijih umetnika savremenog doba, rođen je u Montrealu. Debituje 1956. sa zbirkom „Hajde da uporedimo mitologije“ nakon koje sledi niz nagrađivanih zbirki pesama i dva romana „Omiljena igra“ i „Divni gubitnici“ (objavila je ih „Geopoetika“ u izvrsnim prevodima Vuka Šećerovića). Uporedo sa pesničkom karijerom, Koen postaje planetarno popularni muzičar. Njegovi albumi se prodaju u milionskim tiražima, a sam Koen postaje jedan od najcenjenijih umetnika na razmeđi dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Preminuo je 2016.
„Tako malo da se kaže / Tako nužno / da se to kaže“, piše Koen u pesmi „Moja karijera“. Rafinirana Koenova ironija koliko je okrenuta prema svetu, ništa manje je uperena i prema njemu samome. Preispitujući, mada je možda bolje reći: istražujući pojmove i shvatanja o ljubavi, ideologiji, veri, seksualnosti i umetnosti, uopšte: životu samom, Leonard Koen u pesmama sabranim u ovoj zbirci stvara izuzetne stihove prožete romantikom, istinskom žudnjom za lepotom, ali i shvatanjem da gotovo sve doživljava svoj poraz, što se naposletku pretvara u nenadmašnu ironiju. Baš takvi su stihove iz pesme: „Napola savršeni svet“: „Na tom temeljnom tlu / Gde ljubav je silovita, slobodna, / Na tren / I napola savršen svet otkriven uz nju“ ili stihovi iz beležnica: „(…) ima nekog smrada lepote / iznad lešine istine“. Naravno, to je samo jedan segment ove zbirke. Koen je nenadmašni poetski majstor, tvorac čudnovatih stihova prepunih obrta i istinskog humora: „sve će se / vratiti / u pogrešnom svetlu/ sasvim / pogrešno shvaćeno / i na mene će gledati / kao na čoveka / kakav sam sam najvećim delom / svog života / nastojao da ne budem“. Pred nama se u ovoj zbirci nalazi izuzetni stvaralac, nećemo pogrešiti ako kažemo jedan od najznačajnijih pesnika našeg doba. I da se polako vratimo na početak. Koen će za najveći broj ljudi ostati upamćen kao vrsni kantautor i muzičar, istinska umetnička veličina, verovatno i jedan od poslednjih velikih mudraca i gurua, razume se, u najpozitivnijem smislu ovih reči. Ipak, nekako će u zapećku ostati činjenica da je on pre svega bio pesnik i književni stvaralac koji je za sobom ostavio izuzetan literarni opus u kom su nenadmašno spojene lepota i čežnja, ali i svest o neumitnom porazu sjedinjena sa ironijom. Sam Koen to najbolje izražava u svojevrsnom uputstvu za poetsko stvaralaštvo: „(…) nikad ne treba jadikovati tek tako. Da ako bi neko da izrazi veliki neizbežni poraz koji nas sve čeka, onda to mora da se čini unutar strogih granica dostojanstva i lepote.“ Baš to nam je Koen podario u ovoj izuzetnoj zbirci.

Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vladimir Kopicl
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2021
Strana: 310

Pročitajte i prikaz Koenovog romana „Divni gubitnici“

Treće proleće – Dragoslav Mihailović

Iako to možda svima neće delovati tako, jedna od najužasnijih, gotovo košmarnih slika će vas dočekati ako slučajno budete nabasali u beogradsku Njegoševu ulicu. U nekadašnjem stanu narodne heroine Nade Purić u ovoj ulici smeštena je izvršiteljska kancelarija. Za one zaboravne, Nada Purić je bila jedna od najistaknutijih predratnih aktivistkinja komunističke partije i žena koja je pretrpela najužasnija mučenja od strane Nemaca 1941. Nadu su šibali gumenim žilama po grudima, licu i stomaku, gvozdenim obručem su joj stezali čelo, uopšte: bestijalno je zlostavljali, toliko da je doslovno umrla pod nogama krvnika iz specijalne policije. Ipak, ona nije poklekla. Nekom ironijom sudbine, u stanu u kom je ona živela i u kom je gotovo natčovečanskim snagama mesecima održavala mesto za rasturanje antifašističkog materijala sada su, nećemo štedeti reči, izvršiteljske krvopije koje iz svojih domova isteruju samohrane majke, penzionere, ljude obolele od najtežih bolesti… Kako smo došli do ovoga? Naravno, stan Nade Purić je samo primer, ali sjajna ilustracija prelaska puta od borbe za bolji i pravedniji svet do bestijalnog sveta u kom nijedna vrednost sem sticanja bogatstva, i to na najbestidnije načine, ne postoji. Još preciznije, kako je moguće da u samo par decenija ideološka paradigma bude toliko promenjena? Jedan od odgovora, svakako ne i jedini, predstavlja odsustvo ideologije. Ona je u poslednjim godinama, ako ne i decenijama, gotovo nestala. Na političkoj sceni, i ne samo kod nas, ustoličen je svojevrsni „catch all“ sistem. Iliti još jednostavnije, nekadašnja ideološka podela na levicu i desnicu, liberale i konzervativce je nestala. Današnji političari i partije u svojim programima kombinuju potpuno nespojive stvari, koje su, uzgred, samo mrtva slova na papiru. Tako će se neprestano govoriti o socijalnoj pravdi i boljem životu za sve, a u isto vreme ustoličavati krvopijski kapitalistički sistem koji je čista negacija ovih ideja. S druge strane, ideologija je došla na loš glas zbog njenih predstavnika, i to pre svega mislimo na komunizam. Pravedno društvo svakako nisu doneli logori u Sovjetskom savezu, Goli otok ili progoni Crvenih Kmera. Naprotiv, sve to je, nekada i nepopravljivo, urušilo veru u mogućnost izgradnje boljeg sveta. Kao što su to učinili i brojni oportunisti koji su se skrivali pod ideološkim odorama, gotovo po pravilu ogađujući je svima. Priču o njima je sjajno doneo Dragoslav Mihailović u romanu „Treće proleće“.
U središtu romana „Treće proleće“ nalazi se lik ćuprijskog islednika OZNE Svete Petronijevića. Prateći prve godine po završetku Drugog svetskog rata, Dragoslav Mihailović predstavlja lik mladog idealiste koji se sukobljava sa gotovo nepopravljivom nepravdom. Da sve bude još gore, Sveta Petronijević dobija tuberkulozu i odlazi na lečenje. Iz bolnice nakon nekoliko godina izlazi umorni i sredovečni Sveta Petronijević, nekadašnji idealista, sada oportunista, pogotovo kada zaplovi u advokatske vode u Beogradu. Sve će to promeniti slučaj mladog pobunjenika, kog Sveta brani na sudu, ništa manje i pojava mladićeve sestre.
Iako su u ovom romanu prisutne gotovo sve dominantne teme u stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića – pre svega je to priča o OZNI, isledničkim iskustvima, Ćupriji, ali i suočenje sa učmalošću socijalističke stvarnosti – „Treće proleće“ predstavlja svojevrsni iskorak u njegovom književnom opusu. Pre svega je to pitanje naracije. Prvo lice je ustupilo mesto sveznajućem pripovedaču, baš kao što je i promenjen milje u kom se radnja odigrava. Ako izuzmemo roman „Kad su cvetale tikve“, ovo delo Dragoslava Mihailovića je „najbeogradskije“. U tim tematskim i narativnim promena Mihailović se odlučno snalazi stvarajući odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa. Možemo bez preterivanja reći da je književni opus Dragoslava Mihailovića krunisan ovim romanom.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, rođen je u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
„Šta je ovo, u čudu se pitao gledajući oko sebe. Je li ovo ono što se zove život? Je li moguće da ovi ljudi nisu nikad imali nešto drugo i da je im je ovo što vidim najviše što su ikad dosegli?“, pita se glavni junak gledajući svet koji ga okružuje. Mladački entuzijazam i idealizam sukobljava se sa prljavštinom stvarnosti. Naravno, u tom idealizmu ima preterivanja, ali je on čist. Na nesreću, taj idealizam život slama, pretvarajući glavnog junaka u oportunistu. Taj put Dragoslav Mihailović oslikava nenadmašno. Gotovo je neverovatno da neko ko je užasno nastradao od OZNE, a to je svakako bio Dragoslav Mihailović, može da njene predstavnike predstavi na tako istinoljubivi način i, još bitnije, bez traga pizme i pokušaja izmirenja starih dugova. Izuzetan je to prikaz života socijalističke Jugoslavije, ali ne samo to. „Treće proleće“ je nenadmašna slika propasti idealizma, i to kroz prikaz idealista koji su sve svoje ideale pogazili, utirući tako put današnjici, vremenu u kom herojska mesta zauzimaju banditi, da se vratimo na početak. Sjajno je to ispripovedana priča o propasti sa kojom umire i ono najplemetnije što nosimo u sebi: „A kad jednog dana, moj Sveto, crknemo, hoće li iko pomisliti da smo umrli neshvaćeni? Da smo i mi (…) u sebi nosili nešto možda važno za sve ljude, nešto što je vredelo da se sazna i što, eto, neshvaćeno i nerastumačeno, odlazi za hranu crvima? I ni od koga nikad neće biti pročitano i otkriveno.“

Naslov: Treće proleće
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 284

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava“ ,
kao i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ i „Jalova jesen“ Dragoslava Mihailovića

Tortura – Donatela di Čezare

Prirodu smrtne kazne, ali ne samo nje, možda je najbolje reći ubeđenja da sila, čitaj: tortura, donosi društveni boljitak, najbolje ilustruje sledeći slučaj. Zbog ogromnog broja krađa u viktorijanskoj Engleskoj, ona se kažnjavala smrću, i to bez obzira na to koliko je krađa bila velika. Još monstruoznije, smrtna kazna se dodeljivala svim uzrastima, pa su tako na vešalima završavala i deca. Logično bi bilo da je ovako drakonsko kažnjavanje krađe dovela do njenog smanjenja, verovatno i potpunog nestanka, ali to nije bio slučaj. One su se nastavljale, kao da se ništa nije promenilo. I tu dolazimo do čuvene priče. Tokom jednog vešanja osuđenih zbog krađe, dobar deo publike koji je posmatrao ovaj „spektakl“ bio je odžeparen. Deluje bizarno, ali je istinito. Čak ni prizor ovešanih kažnjenika zbog krađe nije sprečio druge lopove da kradu. U čemu je stvar? Na prvom mestu, to je uverenje, o kom je u psihologiji naširoko raspravljano, da mi nećemo biti uhvaćeni, ako počinimo neko kažnjivo delo. Strah od kazne za veći deo prestupnika, kako se uobičajilo da misli, nije korektiv. Naprotiv. To pogotovo važi za seksualne delikte, posebno pedofiliju. Ovde je situacija još drastičnija, svaki čin seksualnog nasilja, pogotovo prema deci, plod je psihopatološke potrebe za zadovoljenjem najgorih nagona u kojima je svaka racionalnost i empatičnost isključena. Samim tim, strah od kazne je skoro nepostojeći. Ali da se vratimo na stvar. I pored gotovo univerzalnog odbacivanja torture, pre svega zakonskog, koje je izraženo u obavezujućoj konvenciji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje bilo kakvo nehumano postupanje i mučenje, tortura tvrdoglavo opstaje i u današnjici. Najizrazitija je u autokratskim državama, ništa manje i u islamskim teokratijama. Primera radi, homoseksualnost se kažnjava smrću i dalje u osam država. O fizičkim kažnjavanjima, zlostavljanjima i mučenjima gotovo je uzaludno traćiti reči. Tortura je, nažalost, prisutna i u razvijenim državama. Najsramnije su svakako Sjedinjene Američke Države, koje su godinama na najgnusnije načine zlostavljale brojne ljude u zatvorima Abu Graib i Gvantanamo. Kako se čini, uostalom kako i organizacije za zaštitu ljudskih prava govore, situacija je iz godine u godinu sve gora. Da sve bude luđe, dobar deo ljudi ne vidi ništa loše u torturi, pogotovo ako se ona sprovodi nad teškim prestupnicima. Štaviše, pogotovo kod nas, gotovo je sveprisutan žal za čvrstom rukom i pendrekom, koji će, jelte, doneti rešenje svih problema. Kolika je to zabluda najbolje pokazuje Donatela di Čezare u sjajnoj studiji „Tortura“.
Istražujući pojam torture i njene primene u istoriji naše civilizacija, ponajviše u današnjici, Donatela di Čezare sastavlja knjigu koju ovu problematiku predstavlja iz više uglova. Na prvom mestu, to je faktografsko predstavljanje torture, ali i odnos koji literatura i umetnost imaju prema njoj. Na ovo se nadovezuje etičko i filozofsko problematizovanje same torture. Ponajviše je to pitanje da li postoji opravdanje za torturu i da li je ona, ipak, dozvoljena u specifičnim situacijama.
„Tek kad se oslobodi lažnih okova Istine, kad se sruši njen alibi ispitivanja, tortura se ispoljava kao ono što je oduvek bila i jeste: nasilje koje sprovode moćnici. Torturu stoga ne treba posmatrati kroz zakon istine, već kroz zakon moći“, piše Donatela di Čezare. Upravo ovo sukobljavanje sa istinskom prirodom torture, ništa drugo do njenom monstruoznošću, autorka izvodi odlično. Moralno preispitujući torturu, pogotovo argumente koji njeni podržavaoci iskazuju, Donatela di Čezare nas sukobljava sa velikim zabludama, pogotovo onom da zlo u bilo kom obliku može da donese dobro. Najbolje to obrazlaže Hana Arent, koju autorka citira: „Na političkom planu slabost ovog argumenta uvek je bila očigledna: oni koji biraju manje zlo prebrzo zaboravljaju da u svakom slučaju biraju zlo.“
Donatela di Čezare, istaknuta italijanska filozofkinja, rođena je u Rimu. Završava studije na Hajdelbergu, nakon kojih sledi blistava akademska karijera. Redovni je profesor na Univerzitetu Sapienca. Do sada je objavila brojne studije koje su prevedene na mnoštvo svetskih jezika. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz istaknutih priznanja. „Tortura“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Čudovišna a ipak stvarna, sprečava srećan kraj. Poglavlje o njenom ukidanju ne može da bude i poslednje. Smenjuju se odlaganja, izuzeci, odstupanja, koji zahtevaju razjašnjenja i objašnjenja“, ispisuje Donatela di Čezare u ovoj studiji. Upravo je to jedna od najvećih vrednosti knjige. Iako je tortura zakonski zabranjena, toliko da gotovo svi volimo da verujemo da ona više ne postoji, Donatela di Čezare tu zabludu razara kroz neverovatni prikaz bestijalnosti koje su politički sistemi u stanju da prirede drugim ljudima, i to ne u prošlosti, već u današnjici, dobrim delom i u razvijenim demokratskim društvima. Možemo slobodno reći da Donatela di Čezare na svetlost dana iznosi ono što mnogi žele da sakriju. Još bitnije, autorka kroz filozofsko i etičko preispitivanje same torture – uzgred, nenadmašno izvedeno – pobija svako opravdanje za nju. Tortura ne razrešava velike pretnje i opasnosti (dokaz za to su zarobljenici koji su pod mukama priznavali i najgore laži samo da bi mučenje prestalo), ali ni ne donosi boljitak i sigurnost jednom društvu. Naprotiv. Tortura samo ustoličava nasilje kao modus operandi jednog društva, postepeno nas navikavajući na zlo sve dok od nas ne napravi zveri. Sjajno to pokazuje Donatela di Čezare u ovoj izuzetnoj studiji: „Tortura i ostali veliki destruktivni poduhvati kao što su genocid i istrebljenje tesno su povezani. Tortura igra odlučujuću ulogu u ekonomiji zla. Na prevaru priprema na zlo, prećutno navikava na svirepost.“

Naslov: Tortura
Autor: Donatela di Čezare (1956-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 173

Mavrov izveštaj – Lejla Lalami

„Politički jezik – a to se odnosi na skoro sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti“, piše Džordž Orvel u čuvenom eseju „Politika i engleski jezik“. Iako ove Orvelove reči u današnjici verovatno zvuče kao otkrivanje poslovične tople vode – zamislite samo, političaru lažu – one su ipak, kako se čini, danas aktuelnije više nego ikada. Politika novoga doba – pre svega pojava populističkih političara, na čelu sa arhiklovnom Trampom i njegovim mnogobrojnim epigonima – granicu između istine i laži je učinila poroznom, u ponekim slučajevima i nepostojećom. Tako je, recimo, Tramp tokom svog predsedničkog mandata dnevno izgovarao ili tvitovao u proseku preko pet laži. Najluđe od svega, baš kao i u slučaju gotovo svih populista, te laži su bile providne, pogotovo u vremenu interneta, ali to nije predstavljalo problem za njegove pristalice. Naravno, ovde je Tramp naveden samo kao primer, gotovo nimalo se ne razlikuju ostali političari, pogotovo na ovim prostorima. I pre nego što se opet vratimo na priču o otkrivanju tople vode – zamislite samo, političari lažu – prelazimo na stvar. Život u svetu u kom je granica između laži i istine gotovo nestala predstavlja veliku opasnost. Nema boljeg svedoka tome od istorije. Gotovo svakom velikom zločinu koji se odigrao u istoriji naše civilizacije prethodile su laži neophodne da bi se ti zločini izvršili. Većina zločinaca, pogotovo direktnih izvršilaca, nisu bili psihopate. Suštinski, to su bili obični, najčešće porodični ljudi koji su po obavljenim zločinima, i to uglavnom nekažnjeno, nastavljali svoj život kao potpuno normalni ljudi. Tako su, recimo, komandanti nemačke vojske major Paul Kenig i kapetan Fric Filder tokom streljanja nedužnih ljudi u Kragujevcu 1941. bili predratni gimnazijski profesori. Još luđe, Kenig je bio i protestantski sveštenik. Kako je to moguće? Kako su, zaboga, dobri i porodični ljudi, profesori koji su u predratnom periodu radili sa decom mogli tako lako da streljaju drugu decu? Odgovor je, ma koliko to zvučalo monstruozno, da ta deca za njih nisu bili ljudi. Za njih su to bile niže vrste, zveri, razbojnici, neprijatelji. Suštinski, nešto što nema potrebe žaliti, i, još bitnije, nešto što treba ukloniti da bi svet bio bolje mesto. Priču o svetu u kom se veruje u takve užasavajuće laži donosi Lejla Lalami u romanu „Mavrov izveštaj“.
Početak je šesnaestog veka. Posle pokoravanja Inka, španska imperija šalje još jednu osvajačku misiju, samo sada na teritoriju Severne Amerike. Na čelu ekspedicije nalazi se plemić Dorantes koji pod svojom komandom drži mnoštvo ljudi, ali i ličnog roba Estebanika, glavnog junaka ovog romana. Prateći njegov život od rodnog Magreba, preko okolnosti pod kojima je zapao u ropstvo, naposletku i predstavljajući njegovo učešće u misiji po neistraženim predelima Amerike, Lejla Lalami tka uzbudljivu priču.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi svakako bio pikarski roman. Prateći avanture glavnog junaka i njegovih gospodara, autorka tka zanimljivu, lako čitljivu i uzbudljivu priču, nalik starim dobrim avanturističkim romanima. Ono što je izuzetno bitno, stil pripovedanja je prilagođen vremenu i samom junaku, koji je i narator, što doprinosi verodostojnosti romana. Na sreću, autorka ne staje na tome. Iza gotovo konvencionalne avanturističke priče krije se nešto savim novo i drugačije. To je vizura iz koje se posmatra stvarnost. Priča o osvajanjima i slavnim avanturama ispripovedana je iz ugla potlačenog čoveka, roba koji kroz pripovedanje o svom životu dolazi do bitnih spoznaja. Jedna od njih je i ova: „Nekako sam ubedio sebe i u to da moje iskupljenje može doći samo od neke sile van mene – da će me drugi izbaviti ako im budem koristan. Kako je to strašno uverenje. Moram prekinuti da igram ulogu u sopstvenoj bedi.“
Lejla Lalami je rođena u Maroku. Završava studije lingvistike u Velikoj Britaniji, nakon kojih se seli u Sjedinjene Američke Države, gde pohađa doktorske studije. Trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji. Debituje 2005. sa romanom „Nada i ostale druge opasne potrage“, posle kog sledi niz romana, knjiga eseja i priča. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz prestižnih američkih i internacionalnih književnih priznanja, a slavu joj donosi roman „Mavrov izveštaj“.
„Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez svake sumnje i poput ostalih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili“, piše Lejla Lalami u ovom romanu. Upravo to stvaranje istine preko laži, o kom smo pričali na početku ovog teksta, posle koje je dozvoljeno učiniti baš sve, porobljavati druge ljude, zlostavljati ih, ubijati i tretirati ih kao životinje u srži je ovoga romana. Estebanko, glavni junak „Mavrovog izveštaja“, za svoje gospodare je ništa drugo do životinja. Svi njegovi talenti, pamet i obrazovanje ništavni su za njegove gospodare. On je za njih samo rob i ništa više. Uostalom, takav odnos oni gaje i prema američkim domorodcima čije su zemlje krenuli da porobe. Ipak, dovoljno je da stvar pođe po zlu, kakva to saznaćete kad budete čitali ovaj roman, i da se uloge preokrenu. Ljudskost, koja je bila oduzeta pomoću silnih laži, ponovo dolazi. Što je i suština ovog romana. Baš kao i pokušaj da se dobro poznate priče ispripovedaju iz ugla koji je ili namerno prećutkivan ili tragično zapostavljen u književnosti. U tom naumu Lejla Lalami uspeva u potpunosti stvarajući ovaj izuzetni roman: „Možda nema istinite priče, samo izmišljenih pripovesti, nejasnih odraza onoga što smo videli i što smo čuli, što smo osetili i što smo mislili. Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“

Naslov: Mavrov izveštaj
Autor: Lejla Lalami (1933-2018)
Prevela: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 411

Kapucinska grobnica – Jozef Rot

Pogled na istoriju nije nimalo jednostavna stvar, pogotovo na onu političku. Ovo je još teže ako se teži naučnoj objektivnosti. Najpre treba razdvojiti sećanje od istorijskog fakta, ponajviše zato što je sećanje ništa drugo do neobjektivnost, proizašla iz naših iskustva – koja su, iako se to često previđa, samo naša i nikako ne moraju da budu i tuđa – podjednako iz naših predubeđenja, ideoloških sklonosti, zabluda, neretko i krajnje pogrešne percepcije stvarnosti. Primera radi, sećanja na socijalističku Jugoslaviju će biti dijametralno suprotna kod ljudi koje su doživeli različite stvari. Preživeli zatočenici Golog otoka će socijalističku Jugoslaviju posmatrati kao monstruozni sistem koji je na najgnusnije načine ubijao i mučio mnoštvo ljudi. I biće u tome u potpunosti u pravu. Oni, pak, drugi koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli lep život, pogotovo kada se on uporedi sa vremenom koje je došlo posle, Jugoslaviju će posmatrati kao obećanu zemlju. I biće u tome u potpunosti u pravu. Suštinski, i jedna i druga vizija je istinita, i upravo u tome je i problem. Kako spojiti potpuno nespojive stvari predstavlja težak zadatak za istoriju, koji, uzgred, retko kom polazi od ruke. Pre svega je to pitanje šta nam je bitnije? U ovom konkretnom slučaju: da li je bitnija patnja i stradanje jednih ili zadovoljstvo i blagostanje drugih? Slična stvar je i sa još jednim pogledom na istoriju, ovog puta pogledom na istoriju drugih država. Proces nastanka nacionalnih država u devetnaestom veku korenito menja pogled na istoriju kao nauku, ustoličavajući svojevrsni „nacionalni“ pogled na prošlost. Još jednostavnije rečeno, istorija više nije pogled na razvoj ljudskog roda, već priča o prošlosti jedne nacije ili teritorije po kojoj se ravna pogled na sve druge. U takvoj viziji stvarnosti, istorija neke druge nacije ili države se posmatra isključivo prema odnosu, još češće sentimentima koji gajimo prema njoj. Naravno, ovo je legitimna stvar, ali predstavlja veliku grešku zato što se stvarnost posmatra iz veoma ograničenog ugla. Takva je, recimo, stvar sa našim pogledom na Austro-ugarsku monarhiju. Jedino što se pamti je naša sukobljenost sa ovom imperijom u Velikom ratu i mnoštvo počinjenih zločina (o kojima govori izuzetna istorijska studija „Dželatov smešak“). Naravno, sve je to istina, i sve to, naravno, treba da se pamti, ali Austro-ugarska nije bila samo to. Ona je u isto vreme bila krajnje kompleksna, multikonfesionalna i multinacionalna tvorevina, opterećena brojnim sukobima i borbama, ali i država koji je na mnogim poljima donela napredak, pre svega kulturni. Priču o toj kompleksnoj državi sjajno donosi Jozef Rot u romanu „Kapucinska grobnica“.
U središtu ovog romana nalazi se lik Franje Ferdinanda Trote – da, ime je dobio po čuvenom nadvojvodi – bečkog bonvivana i naslednika bogate porodice Trota. Opisujući poslednje predratne dane, pre svega lutanja mladog junaka po predelima Austro-ugarske monarhije, Jozef Rot nas iznenada suočava sa izbijanjem Velikog rata. Trota odlazi u vojsku na istočni front, gde brzo biva zarobljen od Rusa. Povratak u Beč nakon rata za Trotu je užasan poraz. On mora da se suoči ne samo sa materijalnom propašću, već i nestankom svega što je činilo njegov svet.
Napisan kao svojevrsni nastavak čuvenog „Radeckog marša“, u kom su opisane sudbine druge grane porodice Trota, ovaj roman pre svega pleni raskošnom predstavom Austro-ugarske monarhije. Pred nama se ukazuju slike političkih previranja, međunacionalnih preplitanja ali i sukobljavanja, ništa manje kulturnih i društvenih prilika. Još bitnije, taj pogled na društvene okolnosti je sjedinjen sa sjajnom psihologizacijom glavnog junaka romana, krajnje razočaranog i uništenog čoveka: „Ta odavno sam, od povratka iz rata, video sebe kao čoveka koji je bespravno živ! Odavno sam se navikao da sve događaje koje su novine nazivale ‘istorijskim’ posmatram pravedničkim pogledom nekoga ko više ne pripada ovom svetu! Već odavno mi je smrt odobrila neograničen dopust! I mogla je, smrt, svakog sekunda da taj moj dopust prekine. Zar su me se još ticale stvari ovoga sveta?“
Jozef Rot, jedan od najznačajnih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u siromašnoj jevrejskoj porodici u Galiciji. U toku studija zatiče ga izbijanje Velikog rata. Boravak na ratištu i kasnije raspad Austro-ugarske će ostaviti trajno obeležje na njegovo stvaralaštvo. Početkom dvadesetih seli se u Berlin, gde otpočinje njegova bogata novinarska i književna karijera. Autor je niza romana (među kojima su najveću slavu zadobili „Radecki marš“, „Hotel Savoj“, „Jov“…), zbirki priča i knjiga eseja. Usled uspona nacizma seli se u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1939. Veći deo Rotovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
Da se polako vratimo na početak. Gotovo sigurno, prva asocijacija na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji, na Austro-ugarsku monarhiju je ratno neprijateljstvo u Velikom ratu. Ova država se posmatra kao duboko nepravedna, diskriminatorska prema slovenskim narodima i, naposletku, država čiji je pad bio pravedan. Previđa se samo da to za dobar deo ljudi nimalo nije tačno. Ili je možda bolje reći da je to samo jedan deo slike. Drugi deo slike je, i pored ovih mana koje se ne zaobilaze u romanu, predstava Austro-ugarske kao voljene zemlje. I to pre svega zemlje sa ogromnim naučnim i kulturnim razvojem (setimo se samo Frojda, Mana, Bloha, Muzila, Adlera, Rilkea, Malera, Klimta…), svojevrsnim liberalizmom i nikako ne treba zaboraviti kakvom-takvom međunacionalnom tolerancijom. Nema boljeg svedoka tome od ovog izuzetnog romana. Priča je o drugačijoj Austo-ugarskoj, zemlji zbog koje junak ovog izuzetnog romana istinski pati: „Tek mnogo kasnije, dugo nakon velikog rata koji zovemo ‘svetskim’, po mom mišljenju ispravno, i to ne zbog toga što ga je vodio čitav svet, nego zato što smo svi zbog njega izgubili jedan svet, svoj svet, tek mnogo kasnije, dakle, ja ću uvideti da čak i predeli, oranice, nacije, rase, kolibe i kafei najrazličitijih vrsta i najrazličitijeg porekla nužno podležu savršeno prirodnom zakonu jednog snažnog duha koji je kadar da približi udaljeno, da u srodno pretvori ono što je tuđe i da ujedini ono što prividno teži da se rasturi. Govorim o neshvaćenom, ali i zloupotrebljenom duhu stare monarhije (…)“

Naslov: Kapucinska grobnica
Autor: Jozef Rot (1894-1939)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 152