Žena u belom – Toni Morison

Jedna od onih priča, ako istinu govorimo: poprilično otrcanih fraza, koje ćete bezbroj puta čuti, i to u gotovo svakom vremenu, jeste priča o nedostatku poštovanja prema starijim od sebe. Razume se, odmah sledi nastavak kako danas ništa ne valja, kako je nekad sve bilo sjajno… Mala digresija pre nego što pređemo na stvar. Iritantnost ovih rečenica ne leži u njihovoj neistinitosti, neretko su one u potpunosti ispravne, već u podtekstu izrečenog. Ljudima koji ih izriču današnje vreme uopšte nije bitno, štaviše – oni su svesni da današnjicu nikako ne mogu da izmene. To je najčešće samo lament za pređašnjim vremenom, neretko izmaštanom Arkadijom u kojoj je sve bilo mnogo bolje. Još prostije, jeftina uteha, kao što su i ove rečenice jeftine. No, da mi pređemo na stvar. I na poštovanje starijih. Slušajući ovakve lamente, čovek bi pomislio da je u prošlosti zaista postojao raj na zemlji. Roditelji su svoju decu pravilno vaspitavali, a deca su, jelte, zauzvrat roditeljima pružali dolično poštovanje. Da li je to baš tako, to već predstavlja drugu stvar. Na prvom mestu, promenjena je paradigma vaspitanja. Umesto nekadašnje strogosti u ophođenju sa decom, sada je prisutna, po nekima, prevelika sloboda koja im se daje. Ideal pređašnjeg vremena je bio da se od deteta izgradi individua spremna za život po utvrđenim pravilima tadašnjeg vremena. Osećanja deteta i njihova sloboda izbora su bili u potpunom zapećku. Pater familijas je najbolje znao šta detetu odgovara i tu zbora, naprosto, nije bilo. Ispravnost ovakvog vaspitanja je poprilično upitna. Istorija, podjednako i literatura, nam govore o tome. Ponajviše zato je ovakvo vaspitanje dovodilo do unutarporodičnih raskola i sporova, sjedinjenih sa isto tako brojnim nesporazumima i frustracijama. I tu dolazimo do Frojda. Način na koji se suočavamo sa frustracijama u svakodnevnom životu on naziva mehanizmima odbrane. Najpogubniji je potiskivanje. Njegova suština, najkraće moguće rečeno, je u namernom potiskivanju, neretko i zaboravljanju, negativnih stvari. Razume se, to potiskivanje ne može večito da traje. Sve te potisnute stvari će doći na naplatu u budućnosti. Najčešće kroz neurozu i depresiju, ali ništa manje i kroz sukobe sa onima sa kojima imamo neraščišćene račune. Gotovo uvek su to unutarporodični odnosi. Najvidljivije je to u književnim delima. O tim sukobima maestralno govori Tomas Man u “Budenbrokovima”. Te sukobe opisuje i Krleža u “Gospodi Glembajevima”. Baš kao što to čini i Toni Morison u romanu “Žena u belom”.
Glavna junakinja romana “Žena u belom” je Nevesta. Sada već zrela žena mora da se uhvati u koštac sa samom sobom i da pronađe izlaz iz ćorskoka u koji je upala. To je na prvom mestu razrešenje odnosa sa majkom, kojoj zamera nimalo prijatno odrastanje. Isto tako, Nevesta mora da se sukobi sa odlaskom svog dečka Bukera, ali sa senima prošlosti, nepravdom koju je učinila u detinjstvu. Na tom putu samospoznaje neće se promeniti samo njen život, već i život svih ljudi koji je okružuju.
“Žena u belom” nam predstavlja stvaralaštvo čuvene spisateljice u sasvim novom ruhu. Nekadašnje fantazmagorične motive, koji su svoj najveći izraz zadobili u “Solomonovoј pesmи”, smenila je jednostavnost jezičkog izraza. Isto tako i priče. Ipak, iza te ogoljenosti se krije neverovatna kompleksnost. Toni Morison na manje od dvesta strana ovog romana uspeva da ispriča povest o jednom ljudskom životu, ali ne samo njemu. To je priča o Americi, ponajviše mestu Afroamerikanaca u njoj. Priča glavne junakinje je paradigmatična. Od odbačenosti od strane okoline i majke zbog “previše” crne boje kože, pa sve do poslovnog uspeha i bogatstva u sadašnjosti, dat je prikaz emancipatorskog puta koji su prešli Afroamerikanci u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, taj put je ostavio velike tragove, i to tragove koje određuju život.
Toni Morison spada u red najznačajnih američkih i svetskih književnih stvaralaca dvadesetog i dvadesetog i prvog veka. Objavila je preko deset romana, od kojih su najpoznatiji „Solomonova pesma“ i „Voljena“. Radila je kao urednik u izdavačkoj kući „Random House“, gde je učinila mnogo za promociju afroameričke književnosti. Predavala je na univerzitetu Prinston. Bila je politički aktivna, pogotovo na polju unapređenja ljudskih prava. Za svoj književni rad zadobila je niz priznanja, pomenimo samo Pulicerovu i Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta se kaže da je Toni Morison svojom vizionarskom i poetskom snagom uspela da udahne život izuzetno bitnom segmentu američke stvarnosti. Na srpskom je objavljeno sedam njenih romana (pet u izdanju „Lagune“, dva u „Platoovom“). Preminula je ove godine.
„Nisam bila loša majka, morate to znati, ali moguće je da sam svom jedinčetu ponekad nanosila bol jer sam morala da ga zaštitim. Morala sam. Samo zbog boje kože. U početku nisam mogla od tog crnila da vidim ko je zapravo ona i prosto je volim. Ali volim je. Stvarno je volim”, govori Nevestina majka u ovom romanu. Toni Morison je na neverovatan način, baš kao i u svim svojim romanima, uspela da opiše kakve posledice ostavljaju društvene i političke izopačenosti na život ljudi koji su žrtve tog ludila. Ispisujući pripovest o takvom ludilu, Toni Morison podiže spomenik svim žrtvama rasne diskriminacije. Baš zbog toga je i nedavna smrt Toni Morison izazvala toliko emotivne reakcije. Toni Morison je bila svedok, ali ne samo to. Ona je stradanju mnogobrojnih ljudi podarila ne samo večno sećanje, već i utehu. U isto vreme, Toni Morison nam je u svakom svom romanu neštedimice pružala neverovatne književne darove. Izuzetan stil, protkan emotivnim i ništa manje veličanstvenim poetskim nabojem, uvek su pratila preispitivanja onih velikih i večnih pitanja. U slučaju “Žene u belom” je to odnos majke i kćerke, suštinski priča o roditeljima i deci. I o dugovima napravljenim u detinjstvu koji neminovno dolaze na naplatu u budućnosti. Najbolje to obrazlaže Nevestina majka: “To me je naučilo nečemu što sam oduvek morala da znam. Važno je kako postupaš s decom. Jer deca to možda nikad neće zaboraviti.” Grandiozna književna karijera Toni Morison, ništa manje i svetao život, krunisani su ovim izuzetnim romanom.

Naslov: Žena u belom
Autor: Toni Morison (1931-2019)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 175

Pročitajte i prikaz romana “Milosrđe” Toni Morison

Boja purpura – Alis Voker

Sasvim sigurno postoje ljudi koji i danas veruju u svojevrsno nadahnuće iz kojeg nastaje umetnost. Mogu to biti one romantične dušice koje umetnost posmatraju kao izraz božanskog, još više su to umetnici koji preko ove aure božanskog i nedostižnog sebi dižu značaj. Ali i pored toga ne postoji odgovor koji će razjasniti i raščlaniti nastajanje umetnosti. Može to biti inspiracija, koja u onom doslovnom i prvobitnom smislu predstavlja bogonadahnutost autora. Najjednostavnije rečeno, autor je samo objekat preko kojeg više sile realizuju svoju nameru. Takav slučaj je u starogrčkoj mitologiji, gde svaka grana umetnosti ima svoju muzu koja autorima donose nadahnuće. Identično je i u hrišćanstvu. Biblija se i dan-danas smatra za bogonadahnuti spis, što bi značilo da pisci biblijskih knjiga koautorstvo dele sa božanstvom. Isto to važi i za islam, gde koautorstvo nad Koranom dele prorok Muhamed i bog (preko svog anđeoskog predstavnika). Taj manir se prenosi kroz kasnije vreme, pa tako dolazi do verovanja u inspiraciju. S one druge strane je malo “prizemnija” teorija o nastajanju umetnosti. Inspiracija se posmatra kao talenat autora. Odakle on dolazi i danas je neodgonetljivo, ili možda barem u potpunosti, ali sam talenat ne vredi ništa bez rada. Što je već poprilično izlizana priča, ali se ona mora pomenuti. Naravno, taj rad ne treba shvatati doslovno. Svakako je bitno da umetnici neprestano stvaraju, u slučaju književnosti da neprestano pišu. Ali, opet, ni to nije od najvećeg značaja. Koliko je samo onih koji su napisali desetine i desetine dela, a da nijedan njihov redak nema baš nikakav značaj. I tu dolazi uloga talenta, ali ne samo njega. Pisci moraju da poprilično dobro poznaju stvari o kojima pišu. Ako je u pitanju delo sa istorijskom tematikom, mora se poznavati istorijska epoha o kojoj se piše, i to do tančina. Koga zanima ova tema idealna literatura su dnevnički zapisi Borislava Pekića u kojima je on beležio koliko je priprema trebalo za pisanje njegovih romana. Ništa se ne razlikuje ni pisanje o svakodnevnom životu. Neophodno je odlično poznavanje načina govora, psihologije, društvenih odnosa, čovekove prirode, suštinski svakog aspekta ljudskog života. Da se vratimo na početak. Da bi jedno književno delo bilo uspešno i da bi zaista bilo književnost, potrebno je na prvom mestu da autor zna da piše, to je ona uloga nadahnutosti ili talenta, kako vam je volja. Podjednako je potreban i rad, kao i poznavanje onoga o čemu se piše. I baš zbog toga su toliko retka književna dela koja zavređuju istinsko divljenje. Jedno takvo je roman “Boja purpura”.
Sredina je dvadesetog veka na američkom jugu. U njemu živi crnkinja Sili. Detinjstvo ispunjeno siromaštvom i nasiljem od strane očuha prekinuće njena udaja. Kao da nije dovoljno što je ta udaja nevoljna, Sili mora da se rastane od sestre Neti koja odlazi u Afriku da bude misionarka. Ipak, preokret sledi. Upoznavanje Sili sa pevačicom Šug Ejveri odvešće je do spoznaje nove stvarnosti i načina življenja, ali i do otkrivanja nepoznanica iz prošlosti. Taj put Sili je opisan kroz pisma naslovljena na boga, one jedine utehe preostale nakon nestanka sestre.
Književna vrednost romana “Boja purpura” proizilazi ponajviše iz jedinstvenog kompozicionog i stilskog rešenja romana. Na prvom mestu to su pisma koje glavna junakinja Sili šalje bogu. U njima Alis Voker briljira. Prenošenje načina razmišljanja, podjednako i stila, jedne jedva pismene osobe u ovom romanu ne samo da je dobro izvedeno, već zadobija razmere pravog književnog trijumfa. Pred nama je život. Bedan, ukaljan i nikakav, ispričan iz ugla prostodušne i nepismene žene, ali ipak veličanstven po svom emotivnom naboju, pitanjima koje se postavljaju i ništa manje sjajnim zaključcima. Takav je, recimo, Silin “obračun” s bogom: “Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Ili njeno viđenje života: “Al’ ja ne znam kako da se borim. Ja samo znam kako d’ ostanem živa.”
Alis Voker spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Rođena je u siromašnoj porodici, kao osmo dete. Po završetku studija, na kojima joj je mentor bio Hauard Zin autor čuvene “Narodne istorije SAD-a”, se posvećuje aktivističkom radu za ljudska prava. Saradnica je Martina Lutera Kinga, kao i učesnica svih većih antiratnih, feminističkih i protesta za prava Afroamerikanaca. Debituje 1968. godine sa zbirkom pesama “Jednom”. Do sada je napisala preko trideset književnih dela (zbirke pesama i priča, romani, kao i publicistička dela). Slavu joj donosi roman “Boja purpura” za koji je dobila Pulicerovu i Nacionalnu književnu nagradu. Po ovoj knjizi je Stiven Spilberg snimao istoimeni film.
“(….) znam da s’ ljubav ne mož’ zaustaviti samo što ljudi pate i jadikuju”, piše Alis Voker u ovom romanu. I možda je upravo to suština “Boje purpura”. Ljubav kao jedina sila koja može da se suprotstavi ljudskoj patnji. Ono što je izuzetno bitno, ta ljubav, a kasnije i snaga koja proizlaze iz nje, nisu deus ex machina kao u onim otrcanim ljubićima gde gospodin savršeni dolazi i rešava stvar. Naprotiv. Ljubav u ovom delu je plod razumevanja sebe, puta bolne spoznaje sveta u kom se živi i suprotstavljanja očaju. Suštinski, to je pronalaženje razloga za život. A kad se taj razlog pronađe, borba za bolji, plemenitiji i najbitnije slobodan život postaje sveta misija, baš kakav je slučaj sa Sili. Izuzetnost ovog romana je što se taj put oslikava maestralnim stilom, sastavljenim sa odličnom predstavom života koja vri. I najbitnije, večitom zapitanošću nad onim velikim pitanjima i tajnama života: “Mis’im da mi ovde da s’ čudimo. Da s’ čudimo. Da pitamo. I dok s’ čudiš velikim stvarima i dok s’ pitaš o velikim stvarima, neš’ malo i naučiš, skoro slučajno. Al’ nikad ne znaš niš’ više o velikim stvarma neg’ na početku. Što s’ više pitam, kazo je, to više volim.”

Naslov: Boja purpura
Autor: Alis Voker (1944-)
Preveo: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 245