Psi raja – Abel Pose

„Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka?“, verovatno su najpoznatije rečenice iz čuvenog Ničeovog dela „Tako je govorio Zaratustra“. Problem s njima, ako taj problem uopšte postoji, leži u njihovoj zloupotrebi od strane nacista. Ideja o natčoveku, prevladavanju čovečanskog, pre svega bolećivosti judeo-hrišćanske civilizacije, u Ničeovom stvaralaštvu je pre svega individualna stvar. Iliti još jednostavnije, kod Ničea nema ni primese ideje o nadmoćnosti jedne rase ili nacije. Ipak, užasnim izokretanjem Ničeove misle natčovek se najčešće povezuje sa nacizmom i idejom o nadmoćnosti jedne rase. Naravno, ideja o natčoveku, uostalom kao i sve ideje, nije krenula od Ničea. Kroz celu istoriju naše civilizacije prisutno je divljenje prema istaknutim ljudima koji su pravili svojevrsne preokrete, gotovo je svejedno dobre ili loše, u korenu menjajući ne samo vreme u kom su živeli, već i budućnost. Samo što već tu nastupa problem. Ako izuzmemo humanitarne radnike, dobrim delom i umetnike, najčešće su postupci tih ljudi daleko od moralnih skrupula. Suštinski, priča o njihovim životima i postupcima je pripovest o brojnim užasima, gaženju svakog morala, nekada i potpunom zlu. Uzmite za primer bilo kog velikog političara, vojskovođu, čak i verskog lidera – naravno, ako se odbace hagiografski spisi o njihovim životima – i videćete potpune psihopate, ludake i zločince, i to gotovo bez izuzetka. Šta je tu onda problem? Reći ćemo da problem leži u nemogućnosti da se ti ljudi posmatraju na takav način. Kasnijim glorifikovanjem i stavljanjem u prvi plan velikih dela koji su oni učinili njihova nepočinstva odlaze u zapećak. Naprosto, oni su ikone, a ikone su bezgrešne. Naravno, postoje i ikone – manekeni zla, možda ih je najbolje tako nazvati – tipa Hitlera, Pola Pota i slične družine, ali nama su zanimljivije ikone koje se pamte po epohalnim stvarima koje su učinili. Tu dolazi ideja o natčoveku, o kojoj smo pričali na početku. Značaj njihovih dela i promene koje doneli čine da ih posmatramo u svetlu Ničeove ideje o natčoveku. Pomiriti nekako spoznaju o njihovom značaju i svinjarijama koje su napravili čini se kao težak, gotovo nemoguć zadatak. Jedan od retkih ko uspeva u tome je argentinski pisac Abel Pose.

U središtu romana „Psi raja“ nalazi se lik Kristofera Kolumba. Prateći Kolumbov životni put, Abel Pose stvara ne samo priču o njegovom liku, već i pripovest o čitavom jednom vremenu. Tako su pred nama likovi čudnovate kraljice Izabele i njenog muža Fernanda II, španske inkvizicije, katoličkog klera, jevrejske zajednice koja se nalazi na udaru, ali i niza drugih junaka. U isto vreme, „Psi raja“ su i prikaz otkrivanja novog sveta, raja kako Kolumbo misli, ali i predstava kako raj vrlo lako može da postane pakao.

Izabravši da stvarne istorijske događaje i likove predstavi u romanesknoj formi, Abel Pose bira krajnje neuobičajeni način da to učini. To se pre svega odnosi na narativnu strategiju. Pose naraciju ne prilagođava vremenu u kom se radnja romana odigrava. Naprotiv. Veoma vešto koristeći moderne filozofske spise (pre svega dela Ničea i Hegela), pop kulturu, žargon, nekada i istorijske izvore (i to kombinaciju stvarnih i „izmaštanih“ izvora) on pravi svojevrsnu literarnu igrariju. Ista stvar je i sa Kolumbovom biografijom. Stvarni događaji su prisutni, ali oni su nadograđeni imaginacijom. Najbitnije od svega, ovaj literarni eksperiment je ispisan blistavim stilom koji od prvih rečenica („Svet je tada dahtao, bez vazduha za život. Zloupotreba agonije, zasićenost smrću“) pa sve do kraja romana pokazuje nenadmašni literarni dar autora.

Abel Pose, jedan od najistaknutijih argentinskih i latinoameričkih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kordobi. Studirao je prava u Argentini, a doktorirao na Sorboni. Pored diplomatskog rada, bio je i istaknuti novinar. Autor je četrnaest roman, kao i nekoliko knjiga eseja, priča i pesama. Slavu mu donosi troknjižje o otkriće Amerike, a njegova dela su prevedena na brojne jezike i zadobila su niz istaknutih internacionalnih priznanja. „Psi raja“ su prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Nikakav moralni problem nije mogao da im odvrati pažnju od njihovih planova. ‘Moral’ je samo projekat onog koji je pao, poniženog čoveka. Bića koje mora sebe da stvori i da se opravda“, ispisuje Abel Pose o svojim junacima svesno prizivajući Ničeovu ideju o natčoveku. Suštinski, gotovo svi junaci ovog romana su prototip Ničeove ideje. Njihove mesijanske ideje, svesnost o izuzetnosti, ali i ogromne promene koje su doneli najbolji su svedok tome. Ali, i u isto vreme, način na koji se te ideje i dela sprovode u najmanju ruku je čisto zlo. Abel Pose to ne zaobilazi. Naprotiv. Lik Kolumba u ovom romanu je na razmeđi između istinskog genija, nekada heroja, a najčešće ludaka koji donosi pomor. Istrebljenje gotovo cele domorodačke populacije, njihovo svesno izrabljivanje, kao i začetak robovlasništva na američkom kontinentu, sve su to posledice Kolumbovih dela. Predstavljajući obe strane njegove ličnosti, Pose čini sjajnu stvar. Pred nama je slika natčoveka, ali potpunog. U svoj slavi i zlu koji on donosi. I zlu koje će tek doći. Ispisujući u isto vreme pripovest o otkrivanju raja, Pose nam pokazuje kako ga vrlo brzo pretvaramo u potpuni pakao: „Nakon dve nedelja osetili su da bez Zla stvari gube smisao. Svet im je gubio boju, sati su bili ništavilo. U stvari, toliko hvaljeni Raj bio je jedan otužan antisvet, previše ogoljen, dnevni – jer noć više nije bila noć. Ići go i bez Zla bilo je kao da se pojaviš u fraku na proslavi koja se već završila.“

Naslov: Psi raja
Autor: Abel Pose (1934-)
Preveo: Dalibor Soldatić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 293

Trajno zabeleženo – Edvard Snouden

Prateći istoriju naše civilizacije, hteli mi to ili ne, gotovo smo prinuđeni da pronađemo obrasce našeg ponašanja, koji kroz protok vremena menjaju svoje obličje, ali po svojoj suštini ostaju identični. To su pre svega naše najbazičnije emocije i potrebe. Uzećemo samo za primer naš emotivni život. Iako se paradigma emotivne zajednice menjala kroz vreme (od rodovskih i plemenskih zajednica, preko poligamije, porodične zadruge, pa sve do porodice u današnjem obliku i priznavanja LGBT partnerstava ili brakova) u njenoj srži je identična stvar. Potreba dve jedinke da žive zajedno i da na neki način ozvaniče svoj odnos. Identična stvar je i sa društvenim i političkim životom. Iako su, naravno, prisutne promene na bolje, pre svega preko ideje demokratije i socijalne pravde, koje su proizašle iz Francuske revolucije, kroz celu istoriju naše civilizacije prisutna je svojevrsna borba za moć. Na jednoj strani su vlastodršci (koliko strukture državne moći, ništa manje i industrijalci, bogataši, dobrim delom i crkveni kler), a na onoj drugoj ostatak populacije. Kakav će odnos snaga između ove dve grupacije biti i u kakvom obliku će on postojati pre svega je pitanje borbe. Iliti još jednostavnije, samo zahvaljujući borbenosti ili njenom odsustvu kod najšire populacije određuje se sistem u kom se živi. Upravo zahvaljujući odsustvu tog otpora ustoličeni su totalitarni i autokratski režimi. Naravno, za to uvek postoji priprema. Nakon velikog perioda stagnacije (gotovo je svejedno da li je to ratni poraz ili ekonomsko tavorenje) pojavljuje se spasilac, vođa, koji, malo po malo, preuzima sve poluge moći. Kroz obećanje boljeg života ili ispravljanja nepravdi on gradi svoj kult ličnosti, praćen progonom neistomišljenika, koji unosi strah svimа koji se protive njegovom načinu vladavine. Ključna stvar i odgonetka, ipak, leži u ravnodušnosti većine. Njima to, jednostavno, nije bitno. Nepravde i zla se dešavaju drugima, a ne njima, kao u čuvenoj pesmi „Prvo su došli…“. Dobrim delom je to i konformizam. Sjajno taj put prikazuje Antonio Skurati u romanu „M Sin veka“ govoreći: „Da, većina Italijana, užasnutih zločinom, želela bi pad fašizma, kako bi očistili svoje domove od aveti, ali onda, u vreme večere, prevagnu svakodnevne potrebe. Čestitost nije među njima.“ Taj put razaranja sveta u kom se živi, praćen ravnodušnošću većine, ali i utvrđivanja moći vlastodržaca upravo zahvaljujući ravnodušnosti te većine, danas je najvidljiviji u digitalnom aspektu naših života. Sjajnu priču o tome donosi Edvard Snouden.

Sada već davne 2013. godine Edvard Snouden je izlaskom u javnost i otkrićem nezamislive količine podataka koju američka vlada, ali i dobar deo drugih, nezakonito skuplja o nama napravio ne samo svojevrsni skandal, već i označio prekretnicu u shvatanju našeg života u digitalnom dobu. Šest godina kasnije, sada u izgnanstvu, Snouden piše memoare „Trajno zabeleženo“, pripovedajući o tim turbulentnim danima, ali i događajima koji su im prethodili.

Tek kada sam malo podrobnije razumeo proces nadzora i štete koju može doneti, postao sam opsednut svešću da mi, narod – i to ne narod samo jedne države, već celog sveta – nikad nismo dobili priliku da glasamo ili bar izrazimo svoje mišljenje o tom procesu. Sistem koji se zasniva na skoro univerzalnom nadziranju ne samo da je uspostavljen bez naše saglasnosti, već je stvoren tako da namerno sakrije svaki deo programa od našeg saznanja“, piše Snouden u ovoj knjizi. Predočavajući nam priču o tom otkriću, on ispisuje svojevrsnu pripovest o najvećoj moralnoj aporiji vremena. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, Snouden sva ta otkrića ispisuje neverovatno slikovito, tako da će i najveći informatički laik moći da ih razume. Put jednog velikog herojstva, i to bez preterivanja, u ovoj knjizi je zadobio izuzetan prikaz.

Edvard Snouden, jedan od najvećih disidenata našeg vremena, rođen je u Severnoj Karolini. Bio je službenik Centralne obaveštajne agencije i Nacionalne bezbednosne agencije. Nakon obelodanjivanja brojnih podataka koji su pokazali neverovatne zloupotrebe od strane američkih obaveštajnih struktura nalazi se u izgnanstvu. Za svoj rad je zadobio brojna priznanja i nagrade. Trenutno je na čelu fondacije koja se bavi zaštitom privatnosti na internetu. Njegova memoarska knjiga „Trajno zabeleženo“ prevedena je na mnoštvo jezika i zadobila milionske tiraže.

Sasvim sigurno najbolji deo Snoudenovih memoara nalazi se početku knjige. Opisujući svoje detinjstvo i odrastanje, Snouden predstavlja svet samo naizgled običnog deteta i mladića koji nekako pokušava da pomiri svoja interesovanja sa okolinom. U isto vreme on daje i sjajnu sliku začetaka interneta, gotovo idealistički svet u kom on još uvek nije postao plen korporacija, nedugo zatim i državnih struktura. Taj prelom, koji Snouden doživljava na svojoj koži, predstavlja prekretnicu njegovog života. Suočen sa nezamislivom zloupotrebom interneta od strane države, Snouden odlučuje da napravi herojski iskorak. I tu se polako vraćamo na početak priče. Vreme u kom sve to Snouden čini je trenutak neograničene moći državnih i korporativnih struktura koje su u potpunosti preuzele kontrolu nad celokupnom populacijom, i to preko potpunog praćenja svakog našeg koraka. Otpor ne postoji, naposletku on nije ni moguć, gotovo niko ne zna za razmere ovog zločina. Obelodanjujući ga Snouden je preuzeo ogroman rizik i platio cenu za to. Da li se nešto promenilo? Suštinski, sem manjih kozmetičkih promena gotovo ništa. Ipak, da bi promena bila moguća neophodan je otpor. Sjajan putokaz za to nam je dao Snouden, ispisujući priču o tom putu u ovoj sjajnoj knjizi: „Zovem se Edvard Džozef Snouden. Nekad sam radio za vladu, sad radim za narod. Tek posle tri decenije, shvatio sam da između toga postoji razlika, a saznanje mi je donelo podosta nevolja (…)“

Naslov: Trajno zabeleženo
Autor: Edvard Snouden (1983-)
Prevela: Gordana Zarić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2019
Strana: 350

Darma lutalice – Džek Keruak

Iako ovo na prvi pogled može delovati apsurdno, teorije zavera nam u isto vreme mogu dati osećaj moći, ali i opravdanje za potpunu nemoć. Da krenemo prvo od osećanja moći. Pojedinac ili skupina pojedinaca, sasvim je svejedno, jedini znaju istinu koja stoji iza poretka stvari. Samim tim, oni stiču potpunu moć tako što niko više ne može da ih „prevari“. Međutim, kako iza ustaljenog poretka stoje isuviše moćne organizacije (ili gušteri u nekim od najluđih teorija zavera), otpor ne samo da ne donosi ništa, već je i iluzoran. Suštinski, to je idealno opravdanje za potpuni životni konformizam, opravdan tom „dubokom spoznajom“. Čak i kada je otpor prisutan, on je uperen prema imaginarnim neprijateljima (gejstovima, trilateralama i ostalim dežurnim negativcima), dok je, u isto vreme, pravim „zlikovcima“ otvoren put da rade šta god požele. Suštinski – iako je ovo, razume se, još jedna teorija zavera – možda je upravo to taj podli plan o kom konspirolozi neprestano pričaju. Rezultat svega toga je svet u kom su zdrav razum i idealizam – nikada ne treba zaboraviti: idealizam dolazi uvek posle zdravorazumskog shvatanja da nešto duboko nije u redu sa svetom u kom se živi – gotovo potpuno nestali. Naravno, velika greška bi bila svaliti svu krivicu samo na teorije zavera. Najveći krivac za nestanak idealizma su silna razočaranja ljudi, pogotovo na ovim prostorima. Poverenje koje je nekada u prošlosti dato dovelo je nebrojeno puta do gorkih razočarenja i poslovičnih zaklinjanja da ih u budućnosti nijedna baraba neće više „preveslati“. I eto još jedne teorije zavere, na nesreću verovatno potpuno istinite. Možda su upravo svi ti „promašaji i razočarenja“ služili tome da se ljudi što više ograde od politike i društvenog angažmana prepuštajući barabama da slobodno rade šta god požele. Kako god bilo, živimo u svetu u kom je idealizam gotovo nestao. Najbolje ćemo to videti po izrugivanju pojedincima koji nešto pokušavaju da promene. Uzmimo samo za primer ekološku aktivistkinju Gretu Tunberg. Iako nam se njen način borbe ne mora svideti, ništa manje ni njena ličnosti, protiv onoga za šta se ona bori, a to je pokušaj da se klimatske promene nekako zauzdaju, niko normalan (ne računajući ludake koji ne „veruju“ u klimatske promene) ne može imati ništa. Problem je jedino u tome što je umesto podrške Greta Tunberg, i to na globalnom nivou, najvećim delom dobila izrugivanje, pakost i potpunu zlobu. Uostalom, kako je i prošla većina ljudi koja je nešto pokušala da promeni. Nema boljeg svedoka tome od još jedne generacije koja je pokušala da korenito promeni stvarnost. Priču o njima donosi Džek Keruak.

Autobiografski roman „Darma lutalice“ Džeka Keruaka u isto vreme donosi priču o čuvenoj bit generaciji umetnika, ali i pripovest o samom piscu i njegovim lutanjima po Americi. Gotovo uvek na razmeđi između pokušaja da se u mnoštvu pronađe smisao i samotičnog lutanja po predelima Amerika u kom se, takođe, traži smisao, Džek Keruak u ovoj knjizi tka sjajnu priču o ljudima koji su pokušali da na drugačiji način pronađi izlaz iz užasa sveta u kom se živi.

Ispisan kao autobiografski roman u kom su predstavljene stvarne ličnosti (uključujući tu samog autora, ali i Gerija Snajdera, Ginzberga, Barouza i mnoštvo drugih), Džek Keruak tka sjajno ispripovedano delo, ispisano dugim, neretko potpuno neobuzdanim rečenicama koje se opiru svakom određenju. Iako u pojedinim trenucima to može biti naporno za čitanje, ne pomaže tome ni predstavljanje silnih junaka koji čitaocima, pogotovo današnjim, baš ništa ne znače, Džek Keruak je ipak ispisao izuzetno snažan roman, ali i ostavio svedočanstvo o jednoj krajnje čudnoj i ništa zanimljivoj generaciji ljudi koja se sasvim sigurno neće u skorije vreme ponoviti. Ono što se mora pohvaliti je i izuzetan prevod roman Ivane Milankove, kao i njen pogovor knjizi koji dodatno razjašnjava kontekst vremena u kom je delo nastalo.

Džek Keruak, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u gradu Louel u porodici francuskog porekla. Nakon završene srednje škole, upisuje Univerzitet Kolumbija, na kom započinje njegova plodna književna karijera. Jedan je od predvodnika bit pokreta, koji će izvršiti ključni uticaj na mnoštvo docnijih autora. Najveću slavu mu je doneo roman „Na putu“, sasvim sigurno jedno od najvećih dela svetske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Napisao je i niz drugih romana, kao i nekoliko knjiga poezije.

„Onog dana kada svi ljudi budu razmišljali na isti način, shvatiće ovo što govorim sada i shvatiće da su zen ludaci bili prvi srećnici koji su okusili slasti prašine, prvi kojima se lice razvlačilo u osmeh zbog tople prašine koja im je meko dodirivala stopala“, ispisuje Keruak u ovoj knjizi. I zaista, kakav je naš stav o bit generaciji, uključujući tu i „decu cveća“ kao njihove prirodne naslednike? Nažalost, krajnje negativan, neretko i potpuno nipodaštavajući. Oni se, otprilike, pamte kao narkomani koji su orgijali. Iako je ovo karikiranje, ono nije daleko od istine. Zaboravlja se jedino da je ova generacija promenila ne samo umetnost i kulturu tog vremena, samim tim i današnju, već i društvenu paradigmu. Zahvaljujući toj generaciji, ustaljene navike su promenjene, seksualne slobode su dobrim delom osvojene, i, što je možda i najbitnije, ova generacija nam je pokazala da se izanđali sistem vrednosti i način života ne mora nastavljati unedogled. On se može promeniti, naravno, ako se pobunimo. Tu zaboravljenu lekciju, koju u današnjici gotovo cinično odbacujemo, Džek Keruak sjajno predstavlja u ovom romanu. U isto vreme on u ovom romanu ispisuje i himnu prirodi, što predstavlja još jednu lekciju u vremenu u kom smo naše okruženje doveli do gotovo potpune propasti: „Ovako se čovek može osećati samo u šumama, one su uvek bliske, iako već izbledele u sećanjima ljudi iz gradova i zaboravljene kao lik davno umrlog rođaka, kao nekakav stari san, kao deo zaboravljene pesme koja lebdi nad vodom, a najviše kao deo zlatne večnosti prohujalog detinjstva ili rane mladosti, svega živog i svega mrtvog, kao najdublji bol koji je bivstvovao milionima godina i kao oblaci koji se nadvijaju nada mnom i opravdavaju (tako usamljeni, meni veoma bliski) ovo moje osećanje.“

Naslov: Darma lutalice
Autor: Džek Keruak (1922-1969)
Prevela: Ivana Milankova
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 301

Tumač bolesti – Džumpa Lahiri

„Vi pitate za zavičaj? Znate, to nije ručak i večera. To nije ni geografija. U ovoj pokretljivoj epohi ne treba zemljopisu pridavati veliki značaj. Zavičaj je, brate, ono što izaberete“, govori Miloš Crnjanski. Da li je to baš zapravo tako predstavlja pitanje oko kog se lome koplja već decenijama, pogotovo u poslednjim godinama koje su dobrim delom obeležene migrantskom krizom. Tome doprinosi i promena svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno, moramo da krenemo otpočetka. Ljudska vrsta od svojih prapočetaka živi nomadskim životom. Suštinski, kako nam govore antropologija i istorija, upravo su seobe, sledstveno tome i prilagođavanja našim prostorima, dovele do razvoja našeg roda. Ljudi su se oduvek selili na nove prostore u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom, što je neminovno dovodilo do mešanja kultura, jezika, razmenjivanja iskustva i pronalaženja efikasnijih načina za preživljavanje. Razume se, postojala je i druga strana seoba, izražena u brojnim sukobima i ratovima oko teritorija. Nema boljeg dokaza za to naših prostora koje su naseljavale desetine različitih plemena i naroda. Samo je Beograd preko stotinu puta bio osvajan u bitkama. Seobe ne nestaju ni u kasnijem periodu istorije kada su se narodi „ustalili“ na određenim teritorijama stvarajući moderne države. Naprotiv. Ljudi su neprestano u potrazi za boljim životom. Nekada su to državni projekti naseljavanja novih prostranstava, takav je, recimo, slučaj sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali su neretko velike seobe naroda i posledice ratnih dejstava, tako se, da uzmemo najočitiji primer, Srbi naseljavaju u Vojvodini nakon dve velike seobe, ali i iz nje iseljavaju Nemci nakon Drugog svetskog rata. Ne manjka ni, nazovimo ih, individualnih seoba. Brojni pojedinci su se kroz istoriju naše civilizacije selili u potrazi za boljim životom. Dovoljno je pomenuti primere Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, u poslednjih nekoliko decenija desila se svojevrsna promena paradigme, koju smo pomenuli na početku. Ako su se u prošlosti ljudi selili iz nužde, danas su se ustalile seobe koje u sebi nose želju za boljim životom, ali najvećim delom nisu uzrokovane egzistencijalnim razlozima. Još jednostavnije rečeno, ljudi se danas dobrim delom ne sele zbog ratnih opasnosti i gladi, već zbog boljih uslova života ili većih plata, birajući svoje nove zavičaje, kako bi to rekao Crnjanski, ne zato što to moraju, već zato što to žele. Priče o njima donosi Džumpa Lahiri u sjajnoj zbirci priča „Tumač bolesti“.
„Privremena mera“, priča koja otvara zbirku, nam donosi uvid u svet bračnog para koji mora da se sukobi sa dugo skrivanim osećajima. Priča „Kada je gospodin Pirzada dolazio na večeru“ pripoveda o indijskom emigrantu koji iz Amerike posmatra rat u rodnoj zemlji, nemoćan da bilo šta promeni. „Tumač bolesti“ sukobljava svetove jedne Amerikanke i Indijca sa krajnje neobičnim zanimanjem. „Pravi durvan“ i „Lečenje Bibi Haldar“ pripovedaju o koloritnom svetu Indije i silnim nedaćama u koje upadaju junakinje. „Seksi“ i „Gospođa Sen“ govore o sudbinama dve žene koje moraju da se suoče sa svojevrsnim promašajima. Emigrantskom iskustvu i snalaženju u novoj zemlji potpuno su posvećene priče „Ovaj blagosloveni dom“ i „Treći i poslednji kontinent“.
Ako bismo tražili dve stvari koje najviše određuju ovu zbirku, onda bi to svakako bilo gotovo savršeno pripovedanje i neobičan pristup junacima. Možemo slobodno reći da je to potpuno empatisanje autorke sa nedaćama junaka, čak i onda kada su te nedaće izazvane njihovim pogrešnim postupcima. Duboko je to humanistički pogled na svet, prepun razumevanja za bolesti, siromaštva i nesnalaženja likova, pogotovo u novom okruženju. Najbitnije od svega, zbirka je ispisana blistavim stilom i kroz krajnje zanimljivo pripovedanje, koje su Mila i Vuk Perišić izuzetno preneli na srpski jezik. Sve to prati i izvrstan pogovor Vladislave Gordić Petković u „Lagunom“ izdanju ove knjige.
Džumpa Lahiri spada u red najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je Pulicerovom nagradom. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Objavila je i romane „Nova zemlja“ i „Sunce u njenoj kosi“. Pored Pulicerove nagrade, osvojila je niz prestižnih priznanja, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. članica je Američke akademije za književnost i umetnost. Poslednjih nekoliko godina Džumpa Lahiri živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.
Fokusirana na detalje, gotovo na sitnice svakodnevnog života, Džumpa Lahiri pravi, možemo slobodno reći, čehovljevske, ne bi bilo pogrešno kazati i čiverovske, uvide u živote svojih junaka. Iz sitnice, nekada i potpune banalnosti, izviru duboko skrivena osećanja i htenja junaka, gotovo celi njegov život. Najčešće su to privikavanja na novu sredinu, trenuci kada se shvata da od staroga života nema više ničega, a da novi život tek treba dosegnuti. Kako je to svojevoljni izbor promene sredine, da se vratimo na početak, to je još teži zadatak. Junaci Džumbe Lahiri nisu proterani iz svoje zemlje, gotovo uvek je to Indija, oni su otišli iz nje želeći bolji život. Posledice те odluke, trenutke nostalgije, nimalo prijatnog privikavanja i truda, ali i docnijeg uspeha Džumpa Lahiri kroz briljantni stil predočava u ovoj zbirci, divno napisanoj himni ljudskom dostojanstvu i onom najplemenitijem u nama, baš kako govori jedan junak: „Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Naslov: Tumač bolesti
Autor: Džumpa Lahiri (1967-)
Preveli: Mila Perišić i Vuk Perišić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 232

Pročitajte i prikaz romana „Sunce u njenoj kosi“ Džumpe Lahiri

Kalem plavog konca – En Tajler

Jedan od argumenata protiv zakona o registraciji LGBT zajednica koji se potezao tokom nedavne rasprave bile su „porodične vrednosti“. Suštinski, otpor prema ovom zakonu, i ne samo njemu, proizilazi isključivo iz vrednosnih sudova. Ukoliko se priča premesti na polje racionalnih zaključaka, tu mesta nikakvom otporu nema. Heteroseksualna porodica kao takva nikakvu štetu neće pretrpeti ukoliko bude dozvoljena mogućnost ozakonjenja LGBT zajednica. Argumenti da će to ozakonjenje uništiti prirodni priraštaj su apsurdni, sem ako zastupnici ovakvih ideja ne planiraju „lečenje“ LGBT osoba i njihovo pretvaranje u „porodične ljude“. Ne pije vodu ni tvrdnja da će LGBT zajednica uništiti tradicionalnu porodicu. Da bi se to desilo, pre svega bi heteroseksualci trebali da požele da promene svoju seksualnu orijentaciju što ne deluje baš izgledno. Suština ove priče, da se vratimo na početak, iscrpljuje se u vrednosnim sudovima. Još preciznije: u uverenju da je zajednica muškarca i žene, plus njihova deca, koja se u sociologiji označava kao nuklearna porodica, jedini mogući i dozvoljeni oblik životnih partnerstva. Svaki drugi odnos je nepoželjan i neprihvatljiv. Odakle ovo shvatanje izvire nije teško odgonetnuti. Pre svega su to religijske odredbe, ništa manje i naslanjanje na svojevrsnu tradiciju. Ako na stranu stavimo religijske odredbe, koje su u modernim i sekularnim društvima isključivo privatna i društveno neobavezujuća stvar, dolazimo do tradicije, tj. tradicionalnog pogleda na porodicu i uverenja da je današnje poimanje porodice nepromenjiva stvar već vekovima. Da to i nije baš tako nije neophodno vraćanje u duboku prošlost i na priču o prvobitnim zajednicama i potpuno drugačijim oblicima porodičnog života. Za to je dovoljan pogled na ne tako davnu prošlost. Krajem devetnaestog veka dominantni oblik porodične zajednice na ovim prostorima je bila porodična zadruga, skupina nekoliko generacija šire porodice na čijem je čelu bio najčešće najstariji član. Prodor kapitala, podjednako i promena životne paradigme, pre svega potreba za životnim komoditetom, uključujući tu i brojne devijacije, pre svega u odnosu prema ženama, zadrugu su odvele u istoriju. Porodica se, malo po malo, pretvorila u današnju. Suština čitave priče se iscrpljuje u tome da novovekovna promena poimanja porodičnog života nije nikakva katastrofalna stvar. Isto tako, da nekakvo shvatanje o „porodičnim vrednostima“ nije stvar upisana u kamenu. Pojam porodice se kroz istoriju menjao, prilagođavajući se vremenskom kontekstu i društvenim normama, svedočeći o neverovatnoj kompleksnosti ove teme. Sjajnu priču o promeni takve paradigme donosi En Tajler.
Prateći tri generacije porodice Vitšek, En Tajler ispisuje složenu priču o nekoliko decenija njihovog života. U njenom središtu su sudbine osnivača porodice Džuniora Vitšeka, građevinskog preduzimača u vremenu velike ekonomske krize, njegovog sina Reda, naslednika porodičnog posla, i, naposletku, njegove dece koje žive u današnjici. Pripovedajući o zamršenim porodičnim odnosima, međusobnim antagonizmima, izneverenim nadama, ali i ništa manjoj porodičnoj ljubavi En Tajler sastavlja izuzetan roman.
„Možda je stvar u tome što su Vitšenkovi bili toliko skorašnji, s tolikim nedostatkom porodične istorije, da na raspolaganju nisu imali baš veliki izbor priča. Ono malo što su uspeli da sakupe morali su da iskoriste što je bolje moguće“, ispisuje En Tajler. Upravo taj nedostatak velikih priča je možda i najveća draž ovog romana. Govoreći o sasvim običnim porodičnim situacijama, u mnogima od njih i mi sami ćemo se prepoznati, autorka uspeva da ih ispripoveda na način koji izaziva istinsko divljenje. Tome doprinose i neuobičajene pripovedne strategije, u kojima se porodične priče ne iznose hronološki, već kroz krajnje kompleksnu narativnu igru koja još više doprinosi kvalitetu romana.
En Tajler spada u red najistaknutijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Nakon završenih doktorskih studija na Univerzitetu Kolumbija posvećuje se spisateljskom radu. Izuzetno je plodna spisateljica i do sada je objavila preko dvadeset romana, zbirki priča i knjiga za decu. Slavu joj donosi roman „Večera u restoranu Nostalgija“ (Dereta, 2019), dok za roman „Lekcije disanja“ (Stylos, 2005) dobija Pulicerovu nagradu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila brojna američka i internacionalna priznanja. Na srpskom su objavljeni i njeni romani „Slučajni turista“ i „Prznica“.
„Avaj, kako su užasan teret ljudi koji misle da vas poseduju! Teret koji slama i guši“, En Tajler ispisuje u ovom romanu opisujući krajnje kompleksne porodične odnose Vitšenkovih. Odmah da se razumemo, tu nema velikih preloma, nesreća ili tragedija. En Tajler opisuje svakodnevne situacije, odnose između braće i sestara, bračne razmirice, finansijske probleme, smrti u porodici… Ukratko, sasvim običan život, običan i po trudu da dobije takvo obličje: „Ali razočaranja su nekako izmicala pažnji Vitšenkovih. To je bio još jedan kuriozitet: imali su prirodni dar da se pretvaraju kako je sve u redu. A možda to uopšte nije bio kuriozitet, već samo još jedan dokaz da Vitšenkovi ni na koji način nisu posebni“. Još bitnije, da se vratimo na početak, kroz preko priče o životu tri generacije porodice Vitšenk daje se sjajna slika izmene porodične paradigme. Kroz prikaz promene načina života, bračnih odnosa i društvenih okolnosti En Tajler nam u ovom sjajnom romanu pokazuje koliko se pojam porodice menjao kroz vreme i kako je u stvari porodica kategorija koja svoje postojanje ne duguje okoštalosti i nekakvom ugledanju na prošlost, već, naprotiv, neprestanom prilagođavanju vremenu i promenama koje ono donosi.

Naslov: Kalem plavog konca
Autor: En Tajler (1941-)
Prevela: Milica Kecojević
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 357

Mavrov izveštaj – Lejla Lalami

„Politički jezik – a to se odnosi na skoro sve političke partije, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče istinito a ubistva postaju vredna poštovanja, kako bi se i najobičnijem povetarcu dao privid postojanosti“, piše Džordž Orvel u čuvenom eseju „Politika i engleski jezik“. Iako ove Orvelove reči u današnjici verovatno zvuče kao otkrivanje poslovične tople vode – zamislite samo, političaru lažu – one su ipak, kako se čini, danas aktuelnije više nego ikada. Politika novoga doba – pre svega pojava populističkih političara, na čelu sa arhiklovnom Trampom i njegovim mnogobrojnim epigonima – granicu između istine i laži je učinila poroznom, u ponekim slučajevima i nepostojećom. Tako je, recimo, Tramp tokom svog predsedničkog mandata dnevno izgovarao ili tvitovao u proseku preko pet laži. Najluđe od svega, baš kao i u slučaju gotovo svih populista, te laži su bile providne, pogotovo u vremenu interneta, ali to nije predstavljalo problem za njegove pristalice. Naravno, ovde je Tramp naveden samo kao primer, gotovo nimalo se ne razlikuju ostali političari, pogotovo na ovim prostorima. I pre nego što se opet vratimo na priču o otkrivanju tople vode – zamislite samo, političari lažu – prelazimo na stvar. Život u svetu u kom je granica između laži i istine gotovo nestala predstavlja veliku opasnost. Nema boljeg svedoka tome od istorije. Gotovo svakom velikom zločinu koji se odigrao u istoriji naše civilizacije prethodile su laži neophodne da bi se ti zločini izvršili. Većina zločinaca, pogotovo direktnih izvršilaca, nisu bili psihopate. Suštinski, to su bili obični, najčešće porodični ljudi koji su po obavljenim zločinima, i to uglavnom nekažnjeno, nastavljali svoj život kao potpuno normalni ljudi. Tako su, recimo, komandanti nemačke vojske major Paul Kenig i kapetan Fric Filder tokom streljanja nedužnih ljudi u Kragujevcu 1941. bili predratni gimnazijski profesori. Još luđe, Kenig je bio i protestantski sveštenik. Kako je to moguće? Kako su, zaboga, dobri i porodični ljudi, profesori koji su u predratnom periodu radili sa decom mogli tako lako da streljaju drugu decu? Odgovor je, ma koliko to zvučalo monstruozno, da ta deca za njih nisu bili ljudi. Za njih su to bile niže vrste, zveri, razbojnici, neprijatelji. Suštinski, nešto što nema potrebe žaliti, i, još bitnije, nešto što treba ukloniti da bi svet bio bolje mesto. Priču o svetu u kom se veruje u takve užasavajuće laži donosi Lejla Lalami u romanu „Mavrov izveštaj“.
Početak je šesnaestog veka. Posle pokoravanja Inka, španska imperija šalje još jednu osvajačku misiju, samo sada na teritoriju Severne Amerike. Na čelu ekspedicije nalazi se plemić Dorantes koji pod svojom komandom drži mnoštvo ljudi, ali i ličnog roba Estebanika, glavnog junaka ovog romana. Prateći njegov život od rodnog Magreba, preko okolnosti pod kojima je zapao u ropstvo, naposletku i predstavljajući njegovo učešće u misiji po neistraženim predelima Amerike, Lejla Lalami tka uzbudljivu priču.
Ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi svakako bio pikarski roman. Prateći avanture glavnog junaka i njegovih gospodara, autorka tka zanimljivu, lako čitljivu i uzbudljivu priču, nalik starim dobrim avanturističkim romanima. Ono što je izuzetno bitno, stil pripovedanja je prilagođen vremenu i samom junaku, koji je i narator, što doprinosi verodostojnosti romana. Na sreću, autorka ne staje na tome. Iza gotovo konvencionalne avanturističke priče krije se nešto savim novo i drugačije. To je vizura iz koje se posmatra stvarnost. Priča o osvajanjima i slavnim avanturama ispripovedana je iz ugla potlačenog čoveka, roba koji kroz pripovedanje o svom životu dolazi do bitnih spoznaja. Jedna od njih je i ova: „Nekako sam ubedio sebe i u to da moje iskupljenje može doći samo od neke sile van mene – da će me drugi izbaviti ako im budem koristan. Kako je to strašno uverenje. Moram prekinuti da igram ulogu u sopstvenoj bedi.“
Lejla Lalami je rođena u Maroku. Završava studije lingvistike u Velikoj Britaniji, nakon kojih se seli u Sjedinjene Američke Države, gde pohađa doktorske studije. Trenutno predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Kaliforniji. Debituje 2005. sa romanom „Nada i ostale druge opasne potrage“, posle kog sledi niz romana, knjiga eseja i priča. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz prestižnih američkih i internacionalnih književnih priznanja, a slavu joj donosi roman „Mavrov izveštaj“.
„Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez svake sumnje i poput ostalih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili“, piše Lejla Lalami u ovom romanu. Upravo to stvaranje istine preko laži, o kom smo pričali na početku ovog teksta, posle koje je dozvoljeno učiniti baš sve, porobljavati druge ljude, zlostavljati ih, ubijati i tretirati ih kao životinje u srži je ovoga romana. Estebanko, glavni junak „Mavrovog izveštaja“, za svoje gospodare je ništa drugo do životinja. Svi njegovi talenti, pamet i obrazovanje ništavni su za njegove gospodare. On je za njih samo rob i ništa više. Uostalom, takav odnos oni gaje i prema američkim domorodcima čije su zemlje krenuli da porobe. Ipak, dovoljno je da stvar pođe po zlu, kakva to saznaćete kad budete čitali ovaj roman, i da se uloge preokrenu. Ljudskost, koja je bila oduzeta pomoću silnih laži, ponovo dolazi. Što je i suština ovog romana. Baš kao i pokušaj da se dobro poznate priče ispripovedaju iz ugla koji je ili namerno prećutkivan ili tragično zapostavljen u književnosti. U tom naumu Lejla Lalami uspeva u potpunosti stvarajući ovaj izuzetni roman: „Možda nema istinite priče, samo izmišljenih pripovesti, nejasnih odraza onoga što smo videli i što smo čuli, što smo osetili i što smo mislili. Kad bi se naša iskustva sabrala u svoj njihovoj slavi i veličanstvu, možda bi nas dovela do zaslepljujuće svetlosti istine.“

Naslov: Mavrov izveštaj
Autor: Lejla Lalami (1933-2018)
Prevela: Branislava Radević-Stojiljković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 411

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”

Američka pastorala – Filip Rot

„Budite, dakle, savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski“, biblijske su reči koje se pripisuju Isusu. Da bi se one razumele u potpunosti, potrebno je znati sledeću stvar. Čovek po svojoj prirodi prema hrišćanskom učenju postaje grehovno biće posle praroditeljskog greha. Povratak izvornom naumu koji je bog imao sa nama, tom arkadijskom životu Adama i Eve, ništa je drugo nego put ka savršenstvu. Ili kako bi to teologija označila – oboženju, putu da čovek postane kao bog. Ne bog, uostalom to je bila i Adamova i Evina „greška“, već nalik bogu. Taj put pre svega podrazumeva život sa što manje greha. Suštinski, borba protiv greha je put dosezanja savršenstva i docnijeg večnog života. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što je ovo shvatanje postalo temelj docnijih opšteprihvaćenih pravila za svakodnevni život. Naravno, razlike postoje. Najpre, umesto boga i obećanja večnog života, nova viša sila je postala društvena zajednica. Da biste bili njen punopravni član i dosegli potpuno savršenstvo, samim tim i blaženstvo, doduše u ovom životu, potrebno je sledovati određenom načinu ponašanja. Primera radi, da biste bili potpuno prihvaćeni kao član jedne zajednice potrebno je da odustanete od nagona. Ako vas neko uvredi, da uzmemo najbanalniji primer, vi mu nećete uzvrati istom ili većom merom. Takođe, ukoliko poželite neku stvar, nećete je uzeti bez dozvole ili plaćanja. Sa ovim bi se većina složila, pogotovo kad se zna kakva je alternativa ovakvom načinu ponašanja, nije pogrešno reći i morala. Na kraju, tu je i zakon koji ustrojava naše postupke. Problem već nastupa sa onim nepisanim pravilima, koja se neretko posmatraju kao opštevažeća. Uzećemo jedan od najpoznatijih. Po shvatanju većine, ishodište jednog „normalnog“ života je bračni život i stvaranje poroda. Ukoliko to shvatanje odbacite, danas, i to na sreću, nećete trpeti zakonske konsekvence. Dobro, izuzev poreskih, ako živite u Nemačkoj. Ali to, ipak, ne znači da nećete trpeti pritisak društva, pre svega osude. Isto to važi i za prihvatanje različitosti, pre svega seksualnih, ali ništa manje rasnih i verskih. Podjednako je to vidljivo i u društvenom i ekonomskom segmentu našeg života. Nema boljeg primera za to od čuvenog „američkog sna“ i načina života koji proizilazi iz njega, možda je najbolje reći: recepta za savršenstvo, kako se uobičajilo da misli. Njegovo naličje nam nenadmašno predstavlja veliki Filip Rot.
Svid Levov, glavni junak ovog romana, živi savršeni život. Gradski lepotan u mladosti, proslavljeni sportista, kasnije uspešan biznismen, oženjen sa lepoticom, nekadašnjom misicom, otac talentovane devojčice Meri – sve je to Svid Levov. On je uzor gotovo svim ljudima i sasvim sigurno ispunjenje američkog sna. Samo što se sve to menja u trenu. Njegova kćerka izrasta u političkog fanatika, naposletku teroristu koji će u znak protivljenja ratu u Vijetnamu postaviti bombu u varoškoj pošti. Američki san je u trenu postao najgori košmar.
Filip Rot je napisao izuzetan roman, koliko hroniku jednog porodičnog uspona i pada, ništa manje i priču o decenijama američke istorije. Možda je to i najveća draž ovog romana, nenadmašno preplitanje političkog i intimnog života, izvedeno na virtuozan način. Ono što posebno pleni je način na koji je Filip Rot uspeo da ispripoveda ovu sjajnu priču. Na početku je to govor iz prvog lica piščevog alter ega Zakermana (pripovedača i junaka u još nekoliko Rotovih romana), koji kasnije prerasta u govor sveznajućeg pripovedača. Tako se pravi sjajna dihotomija: prikaz jednog ljudskog života iz ugla drugih i prikaz kako on zaista izgleda. Suštinski, prikaz je to grešaka naše percepcije ili kako bi to sam Rot rekao: „Pogrešno ih shvataš i pre nego što ih upoznaš, dok još razmatraš upoznavanje s njima; pogrešno ih shvataš dok si s njima; a onda odlaziš kući da nekome ispričaš o tom susretu, i sve ponovo pogrešno shvataš. A pošto se to isto dešava i drugima s tobom, čitava stvar je zbunjujuća iluzija bez ikakve percepcije, zadivljujuća farsa pogrešne procene.“
Filip Rot, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Nju Džerziju. Već sa prvim romanom „Zbogom, Kolumbo“ (1960) zadobio je književnu slavu. Sledi niz romana (izdvojićemo dela „Portnojev sindrom“, „Profesor žudnje“, „Udala sam se za komunistu“, „Zavera protiv Amerike“…) i nekoliko knjiga memoarske proze. Za svoje stvaralaštvo Filip Rot je zadobio najistaknutija američka i internacionalna priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada za roman „Američka pastorala“. Najveći deo Rotov književnog opusa je preveden na srpski jezik, i to u izdanjima „Narodne knjige“, „Paideje“ i „Lagune“. Filip Rot je preminuo 2018. godine.
Nije pogrešno reći da je jedan od bitnijih segmenata ovog romana priča o životnom konformizmu, ali, i isto vreme, okarakterisati glavnog junaka romana kao konformistu bi bila velika greška. Svid Levov jeste čovek koji pripada višoj klasi, jeste i čovek koji „ushićen“ svojim životnim usponom namerno previđa bedu drugih, ali on nikako nije glupak. Najtačnije, on je čovek na sredomeđi. Osećanje ispunjenosti, koje dobrim delom proizilazi iz divljenja drugih, neprestano se suočava sa pogledom na živote poniženih i uvređenih. U ovom slučaju onih koji nikako ne mogu da dosegnu „američki san“. Odlazak njegove kćerke na stranputicu ne samo da će ga taj san iz korena urušiti, to će Svida Levova naterati da promisli da li je taj san zapravo san. To je užasno suočenje, stravično u svojoj razornosti. Da se vratimo na početak, to je urušavanje sna o savršenosti, čitavog ustrojstva našeg života, opšteprihvaćenog načina života, samog života – najbolje je reći. Sa svim tim junak ovog izuzetnog Rotovog romana mora da se suoči: „Mora da su bili van sebe od sreće, oduševljeni što su uništili njegovu mezimicu i razorili njegov privilegovani život, da bi ga na kraju doveli do istine koju je podelio sa svakim vijetnamskim muškarcem, ženom, detetom i bebom, sa svakim crncem u Americi, sa svakim čovekom kog su sjebali kapitalisti i njihova nezasita pohlepa, u celom svetu. (…) Dobro došao u naš klub, kapitalistički gade! Dobro došao u klub ljudi koje je sjebala Amerika.“

Naslov: Američka pastorala
Autor: Filip Rot (1933-2018)
Prevela: Jovana Živanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 491

Podzemna železnica – Kolson Vajthed

Jedna od najbolje urađenih muzejskih postavki, verovatno u isto vreme i najpotresnijih, sasvim sigurno je Dvorana imena u jerusalimskom Jad Vašemu. Odgovor na pitanje zašto je to tako leži pre svega u njenom sadržaju. Nisu to ni vizuelni efekti, nije to ni čudesno izgrađena zgrada ili raritet izloženih predmeta. Naprotiv. Postavka Dvorane imena je krajnje jednostavna. To su četiri i po miliona imena. I to imena ljudi nastradalih u holokaustu. Tu su i njihove fotografije, kao i kratka svedočenja o njihovom stradanju i životu. I ništa više, a opet sve. Pred vama su četiri i po miliona zauvek nestalih života. Istih kao vaših. Ogromna, gotovo nezamisliva tragedija. I to ona koju nikako ne možete pojmiti sve dok se lično ne susretnete sa njom, a Dvorana imena vam pruža tu priliku. Istorija kao nauka to iskustvo ne daje. Šest miliona ljudi ubijenih u holokaustu je užasna brojka, ali ništa drugo sem brojke. Isti slučaj i sa svim ljudima koji su nastradali u užasnim tragedijama. Najbolje je to izraženo u misli koja se pripisuje Staljinu: „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“. Najgore od svega, tu nije kraj. To pretvaranje žrtava u statistiku prati mnogo strašnija stvar. U pitanju je naše znanje o stradanju. Ako su žrtve samo statistika smrti, dželati i ubice su itekako poznati. Primera radi, ogroman broj ljudi zna ko je bio Hitler. I ne samo to. O Hitlerovom životu će ti ljudi znati baš svaku pojedinost, uključujući tu i najveće gluposti. Isto tako, većina zna i ko su bili Himler, Gering, Himler i ostala nacistička gamad. Zato, i u isto vreme, ogromna većina neće znati baš nijedno ime žrtve holokausta. Ne razlikuju se tu ni ostale žrtve. Koliko je to samo bestidno. Ništa manje, kolika je to samo pobeda zlikovaca. Iako će svako normalno ljudsko biće osuditi zla koja su oni počinili, jedino će njihova imena ostati upamćena, a imena njihovih žrtava će zauvek ostati zaboravljena. Ništa je to drugo do druga smrt. Baš zbog toga su muzejske postavke kao što su Dvorana imena toliko bitne, baš kao i svi drugi pokušaji da se žrtve ne zaborave. Govoriti i pisati o zločincima je, razume se, neminovnost, ali ta neminovnost nikako ne mora da dovede do toga da žrtve odu u potpuni zapećak istorije. Izuzetan doprinos tome daje literatura. Sjajan primer za to je roman Kolsona Vajtheda.
Sredina je devetnaestog veka u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednje su godine pred izbijanje Američkog građanskog rata i potpunog ukidanja ropstva. Razume se, o svemu tome još uvek niko ne misli. Pogotovo to ne čini Kori, robinja na plantaži pamuka u Džordžiji. Njen sadašnji život je samo beskrajni strah, besomučni rad i silna zlostavljanja. Uostalom, takav će joj život biti sve dok je u bliskoj budućnosti takav život ne satre. Sve to menja dolazak mladog roba Cezara na plantažu. Željan slobode, on predlaže Kori beg. I on se zaista i odigrava. Ali tu tek dolaze nevolje. Treba izbeći silne zamke, ubilačku belačku mržnju, ali i pobeći od Ridžveja, zloglasnog goniča robova koji se Kori i Cezaru nalazi za petama.
Odmah na početku, Kolson Vajthed je napisao remek-delo bez premca. Kombinujući istorijske zapise, rekonstrukcija vremena ropstva je urađena izuzetno, sa nenadmašnom imaginacijom i silinom pripovedanja, ovaj roman predstavlja delo kakvom je teško pronaći pandan. Ono što je posebno bitno, Kolson Vajthed predstavlja ropstvo u svoj svojoj surovosti, suprotstavljajući se sada već uvreženim pokušajima sentimentalnog predstavljanja juga Amerika, čiji je začetnik roman „Prohujalo sa vihorom“. Pred nama je nezamislivo zlo, užasavajuće u svojoj razornosti i snazi (Vajthed ga predstavlja rečima: „Kad toliko ostariš, isto ti je imao devedeset osam ili sto osam. Svet nema šta više da ti pokaže osim najnovijeg otelovljenja okrutnosti.“) kojem jedino može da se sukobi želja za izbavljenjem, slobodom, nekim boljim životom. Tu želju Vajthed predstavlja kroz nenadmašni lik Kori, žene kojoj je oduzeta ljudskost: „Svi su ljudi jednaki stvoreni sem ako ne odlučimo da nisi čovek“. Kora je na putu da tu ljudskost povrati.
Kolson Vajthed, jedan do najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u Njujorku. Posle završenih studija na Harvardu posvećuje se novinarskom radu. Objavio je sedam romana i dve knjige publicistike, koje su zadobile jednodušne pohvale kritike i veliku čitanost. Za roman „Podzemna železnica“ dobio je dva najznačajnija američka književna priznanja Nacionalnu književnu i Pulicerovu nagradu. Još jednu Pulicerovu nagradu dobio je za roman „Momci iz Nikla“ (Laguna, 2020), što je pošlo za rukom samo trojici pisaca. Predavao je na nizu prestižnih univerziteta, a trenutno je kolumnista „Njujork tajmsa“.
„Evo šta je pravi Veliki duh, božanska nit što povezuje sva ljudska nastojanja – ako možeš da zadržiš nešto, tvoje je. Tvoje vlasništvo, bilo rob bilo kontinent“, piše Kolson Vajthed u ovoj knjizi opisujući srž ropstva. Kako je to ostvareno? Suštinski, kako je bilo moguće da skoro četiri stotine godina jedni ljudi druge ljude ponižavaju, bičuju, spaljuju, siluju, užasavajuće zlostavljaju? Jednostavno, žrtve za dželate nisu bili ljudi. To su bili crnci. Oni ne samo da nisu bili ljudi, oni su čak izgubili i svaku individualnost. Oni su bili isključivo brojevi. I to preko četiri miliona brojeva. Iz te statističke anonimnosti Kolson Vajthed izvlači njihovu ljudskost, pričajući užasavajuću povest o neverovatnim tlačenjima koje su milioni trpeli. U isto vreme to je izuzetno napisana priča o povratku ljudskosti, žudnji za slobodom koja od nas stvara ljude. I to samo ako odbijemo da budemo zveri: „Svet je možda zao, ali ljudi to ne moraju da budu, mogu da odbiju.“

Naslov: Podzemna železnica
Autor: Kolson Vajthed (1969-)
Prevela: Dijana Radinović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 310