Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Leonardo da Vinči – Volter Ajzakson

Ukoliko zanemarimo slepo obožavanje raznoraznih baraba – evo samo primera radi: kod nas se kao primer političke mudrosti i vizije uzima lik Nikole Pašića, a u isto vreme se previđaju njegova nimalo svetla moralna načela, sijaset korupcionaških afera i ništa manji broj pogrešnih odluka – ljudski rod, pored božanstava, najviše poštuje izuzetne ljude koji su svojim umetničkim delima ili naučnim otkrićima doneli trajnu korist čovečanstvu. Te ličnosti nazivamo genijima. Oni su primeri vrline i puta kojim treba da se ide, neretko i amblematični simboli određene epohe ili nacije. Njihove slike krase školske učinioce, biste parkove i ulice, a muzejske postavke i knjige slave njihov život i rad. Razume se, to se dešava nakon njihove smrti. Da bi to bilo jasnije uzmimo još jedan primer. Vuk Karadžić je, baš kao i većina naših stvaralaca, za vreme svog života doživeo ne samo strahovitu materijalnu bedu već i poniženja od raznoraznih baraba, uključujući tu i kneza Miloša, koji je po Nićiforu Ninkoviću znao čak i da Vuka kažnjava batinama. Suštinski, genijalnost i talent su poželjni samo kada su genijalci mrtvi. Za života i ne baš toliko. I ne samo to. Genijalnost se usled nerazumevanja, neretko i iz divljenja, posmatra iz potpuno pogrešnog ugla. Kako nikada nećemo moći da razumemo zakone prirode kao Ajnštajn, da pevamo kao Marija Kalas, slikamo kao Rembrant ili pišemo kao Šekspir – njihove talente ćemo posmatrati kao nadnaravne pojave. Svet je, koliko god to možda ne želeli da priznamo, okrenut ka običnom i svakodnevnom. Iska se mediokritetski život bez mnogo trzavica i muka, i samim tim se genijalnost doživljava kao nešto sasvim neuobičajeno. Ona to i jeste, ali isključivim posmatranjem genijalnosti kao nekakvog „božjeg dara“ nanosi se nepravda genijalnim ljudima. Najpre zato što se anulira njihov ogromni rad. Uzmimo za primer Andrića. Gotovo sva njegova dela plod su dugotrajnog istraživanja. Tako je, recimo, za „Travničku hroniku“ Andrić sakupljao istorijsku građu decenijama, a na pisanje „Proklete avlije“ je utrošio isto toliko vremena. Ukoliko njegova dela posmatramo isključivo kao nadahnutost i plod genijalnosti učinićemo nepravdu prema njegovom ogromnom radu. Baš takav je slučaj i sa možda najvećim genijem u istoriji naše civilizacije – Leonardom da Vinčijem. Izuzetnu priču o njegovom životu nam je doneo Volter Ajzakson.
U godini u kojoj se obeležava petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija pred nama se pojavila jedna sasvim neuobičajena biografija ovog genija. Prateći Leonardov životni put, Volter Ajzakson predstavlja okruženje u kojem je on odrastao, razvijao se kao ličnost, doživeo brojne nepravde, ali i slavu. Najbitnije, Ajzakson tu ne staje. U ovoj knjizi su detaljno obrađene i opisane sve oblasti Leonardovog rada i interesovanja. Priča o svakoj Leonardovoj slici, silnim zapisima u slavnim beležnicima, planovima za fortifikacije i savršene gradove, ali i o Leonardovim medicinskim, matematičkim, arhitektonskim i anatomskim otkrićima – sve je to pronašlo mesto u ovoj sjajnoj knjizi.
„Upustio sam se u pisanje ove knjige zato što je Leonardo da Vinči savršeni primer za glavnu temu mojih ranijih biografija: za to kako je sposobnost uspostavljanja veza između raznih disciplina – umetnosti i prirodnih nauka, društvenih nauka i tehnologije – ključ za inovativnost, maštovitost i genijalnost”, piše Ajzakson na početku ove knjige. Da bi to uspeo da ostvari, Ajzakson je preduzeo višegodišnje istraživanje svakog segmenta Leonardovog života, baš kao i njegovih dela. Rezultat je knjiga koja pleni erudicijom, ogromnim brojem sjajno sistematizovanih podataka, ali i odličnim stilom koji uspeva da nimalo jednostavnu priču o Leonardovim mnogostrukim poljima interesovanja predstavi na pitak i podjednako zanimljiv način. Sve to prate ilustracije Leonardovih slika, crteža i beležnica, baš kao i odličan dizajn i oprema knjige za šta treba odati priznanje izdavaču.
Volter Ajzakson spada u red najznačajnih savremenih američkih istoričara i publicista. Završio je studije istorije i književnosti na univerzitetima Harvard i Oksford. Po završenim studijama postaje novinar u magazinu “Tajm” u kojem će docnije biti i urednik. Autor je niza visokovrednovanih knjiga o digitalnoj revoluciji, Bendžaminu Frenklinu, Kisindžeru, Ajnštajnu… Za svoje stvaralaštvo je zadobio brojna priznanja, a trenutno predaje istoriju na Univerzitetu Tulan.
Priča o Leonardovom životu je pripovest o neverovatnoj i isto tako neobuzdanoj radoznalosti. O njoj Ajzakson govori: “(…) on je znao da uvek ima još toga što bi mogao da nauči, novih tehnika kojima bi mogao da ovlada, i daljih nadahnuća koja bi mogla da ga zadese. I bio je u pravu”. Suštinski, to je priča o čoveku koji stvara samoga sebe. Dete iz vanbračne veze, bez formalnog obrazovanja i sa vrlo lošim životnim šansama uspeo je da postane nenadmašni uzor. I to, da ponovimo opet, samo zahvaljući sopstvenom trudu. Taj put samoizgrađivanja Ajzakson opisuje maestralno. Još bitnije, činjenice su svetinja, pa silne budalaštine, denbraunovskog tipa, ne dobijaju mesto u ovoj knjizi. Ne zaobilaze se ni one škakljive stvari. Leonardova homoseksualnost, koje se on uopšte nije sramio, česte promene raspoloženja, lako odustajanje od projekata (sve te Leonardove nedovršene slike), pa čak i greške ili neznanje, kakva je Leonardova nemogućnost da nauči latinski jezik – sve je to prisutno. I baš zbog toga je ova knjiga bitna. Ona nije hagiografija o jednom geniju, naprotiv, ovo je priča o čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama, i još bitnije – priča o čoveku koji je stvorio silna dela, koja i posle pet vekova izazivaju istinsko divljenje. Najjednostavnije rečeno, ovo je sjajno napisana pripovest o čoveku koji je od sebe stvorio genija. Najbolje to izražava sam Ajzakson: “Da, on je bio genije: neobuzdano maštovit, strasno radoznao, i kreativan u mnogobrojnim disciplinama. Ali treba sa oprezom da koristimo tu reč. Ako Leonardu prišiljemo etiketu ‘genija’, na neki čudan način ga unižavamo jer se tada čini kao da ga je udario nekakav grom. (…) Zapravo, Leonardova genijalnost je bila ljudska, rezultat njegove sopstvene volje i stremljenja.”

Naslov: Leonardo da Vinči
Autor: Volter Ajzakson (1952-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 458

Autobus za Vavilon – Miljenko Jergović

Baš u danima kada se obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, beogradska vlast je rešila da krene u „konačno rešenje jugoslovenskog pitanja“. Dve ulice na Kosančićevom vencu, Zadarska i Travnička, su preimenovane u ulice Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića. Simbolika je jasna. Umesto bivšim jugoslovenskim gradovima, sada su te ulice posvećene „srpskim velikanima“, i to onim koji su svojim, pa u najmanju ruku, krajnje diskutabilnim stavovima i delovanjem potpomogli krvavom raspadu Jugoslavije. Suštinski, sve se čini da i poslednji spomen nekadašnje države nestane i ode u zaborav. Argumentacija, ako ona uopšte i postoji, je jednostavna. Jugoslavija je, jelte, bila veštačka tvorevina koja je donela samo pomor i smrt ugroženom i mnogostradalnom srpskom/hrvatskom/slovenačkom/makedonskom/bošnjačkom narodu. Svi su u njoj bili zlostavljani i svima je bilo bolje nego njima, u prevodu, svi su žrtve drugih naroda, dok isti ti drugi narodi tvrde da su oni bili istinske žrtve. Blesavo zvuči, ali ovo ćete čuti ne samo od nacionalnih propovednika i političara nego i od običnog puka, koji će u isto vreme, da balkansko ludilo bude još veće, žaliti za dobrim životom koji su u istoj toj truloj i nikakvoj Jugoslaviji imali. Pa neka se neko normalan pokuša snaći u svemu ovome. Ipak, čak i da uzmemo da je ovo istina, naravno hipotetički govoreći, šta je jadna Jugoslavija danas, posle skoro trideset godina od smrti, kriva zapenušanim nacionalnim propovednicima? Odgovor je lak. Podseća ih na njihovu mračnu prošlost (kada su isti ti nacionalisti bili udbaški doušnici ili fanatični Titovi pioniri) i u isto vreme onemogućuje stvaranje novog nacionalnog identiteta u kom su razni miloševići, tuđmani i izetbegovići heroji i sveci. Tako je posle krvavog ratnog pira usledilo pravljenje nove nacionalne svesti. Novi jezici, zajedno sa nacionalnim jezičkim puritanizmom (oni idioti koji će se naći pozvani da vas isprave kada kažete zapeta, a ne zarez), otkrivanje i ništa manje izmišljanje stare dobre prošlosti, kulturna brakorazvodna parnica („čiji“ su Andrić, Selimović, Kovač – kao da se govori o escajgu, a ne o umetnicima)… Ipak, rezultat je i pored sveg truda izostao. Hrvati i Srbi – „jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“, da citiramo Krležu – su i posle tih „zaprežnih kola povijesti“ nastavili da se razumeju. Ma koliko se trudili, jezici su nam i dalje isti. I dalje i jedni i drugi čitamo Andrića i Krležu (ona manjina koja čita), slušamo istu muziku (uglavnom turbofolk), i dalje podjednako volimo da se mrzimo. Boljeg tumača te i takve postjugoslovenske ludačke stvarnosti nema od Miljenka Jergovića.
U ovoj knjizi je sabrano preko sto šezdeset eseja Miljenka Jergovića. Iako su teme obrađene u ovim esejima poprilično raznolike (a kreću se od književnosti, slikarstva, muzike, filma, pa sve do arhitekture i dizajna…), postoji jedna nit koja ih povezuje. To je jugoslovensko iskustvo. Pišući o životu i delima velikih jugoslovenskih umetnika (bili to u ovoj knjizi najdominantniji Andrić, Krleža i Tin Uljević ili Marija Crnobori, Rundek, Danilo Kiš…), Jergović u isto vreme ispisuje i priču o društvenoj i političkoj klimi koja ih je za života, podjednako i nakon smrti, pratila.
„Jugoslavija kao država, to duhovni i emocionalni liliputanci nikako da razumiju, odavno već nije važna, i već odavno govor o Jugoslaviji, pogotovo umjetnički govor, s državom nikakve veze nema“, piše Miljenko Jergović u ovoj knjizi. I zaista, političke rasprave o tome da li je Jugoslavija kao država trebala da postoji, zašto se raspala, ko je prvi počeo i ko je zaista kriv, u ovom esejima nećete čitati. Što ne znači da banditi svih fela i nacija nisu pomenuti. Svi ti „niži oblici života na evolucijskome prijelazu iz udbaša u ustaše“ (u srpskom slučaju, četnika), podjednako i mali obični ljudi koji ni za šta, razume se, nisu krivi („Jedan od milijuna onih, anonimnih i bezimenih, koji su svojim djelovanjem i ponašanjem omogućili da nam bude ovako dobro. I Hitlera, i Pavelića, i bratstvo&jedinstvo, i ovo danas, sve je to vlastitom mukom i zalaganjem stvorio mali čovjek“), dobili su zasluženu „pokoru“ u „Autobusu za Vavilonu“. Ali oni, opet, nisu tema. Jergovićevi junaci su ljudi kojima su ti „veliki“ i „mali“ zagorčavali život, neretko i, koliko god ovo blesavo zvučalo, nakon njihove smrti.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Jergovićeve eseje je uživanje čitati. Razigrani i uvek prepuni duha (evo samo malog primera: „Za hrvatskog pisca Jugoslavija je poput bivše žene, oštrokondže pred kojom nije smio ni zucnuti dok je bila živa, i već se dvadeset godina iživljava i junači nad njezinim grobom“), tekstovi u ovoj knjizi su sjedinjeni su autorovom nenadmašnom erudicijom i rableovskim čitalačkim apetitom. „Autobus za Vavilon“ je riznica najboljeg što je jugoslovenska, podjednako i postjugoslovenska, umetnost dala ovim prostorima. Jergović čitaocima daruje priču o njoj, podjednako i priču o njenom neuspehu kroz sudbine umetnika „koji veći dio života provede u uskom i blatnjavom krmetnjaku, u mahom uzaludnim pokušajima poučavanja svinja da budu ljudi“. Suštinski, to je priča o našem iskustvu, našoj bednoj istoriji, još bednijim političkim i nacionalnim sporovima i večitom blatu u kom živimo. I o velikim ljudima, koje bi današnje bitange ili da izbrišu iz sećanja ili da ih svedu na svoju meru. Isto tako, to je priča i o Jugoslaviji. O svemu onome što je bila i onome šta ona za nas danas predstavlja. Jergović je upoređuje sa sudbinom Tina Uljevića: „Iz Beograda su Uljevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“

Naslov: Autobus za Vavilon
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2017
Strana: 665

Pročitajte i prikaz romana Miljenka Jergovića „Buick Rivera“

Jacuzzi u liftu – Mirjana Đurđević

Koncept izvrnute realnosti, pojam koji su teoretičari imenovali kao vreme postistine nakon učestalih izbornih pobeda populista, u našoj sredini je prisutan odvajkada. Apelovanje na najniže ljudske strasti u sprezi sa udaranjem u tanke žice nacionalnog, rasnog ili pak verskog sentimenta dimna je zavesa kojoj je cilj da se publici, u ovom slučaju javnom mnjenju, skrene pogled sa lopovluka kolosalnih razmera, opšte nesposobnosti i javašluka. Ako su za postistinu u današnjem svetu odgovorni političari udruženi sa medijskim spin doktorima i ostalim vagabundima, neminovno se postavlja pitanje ko je kriv za postistinu na našim prostorima u kojoj živimo već vekovima? Naravno, postistinu ovde ne treba shvatati samo kao dezinformisanje poprilično sluđenog puka već i kao način života. Suštinski, ko je kriv za život koji živimo? Da li su to samo zli, pohlepni i odurni političari koji kao u lutkarskom pozorištu upravljaju našim sudbinama ili krivica pada na pleća obe strane? Začarani je to krug u kojem je nemoguće pronaći izlaz, gotovo pa svet Andrićeve „Proklete avlije“ sa karađozima koji se neprestano smenjuju određujući život u svetu koji se opire svim zakonima ne samo morala no i realnosti. Jedino se na ovaj način može objasniti zemlja u kojoj gotovo da ne postoji nijedan stanovnik koji sa prezirom neće pomenuti političare, da bi opet paradoksalno na izborima glasao za iste te kreature? Ili još plastičnije, kako je moguće živeti u svetu za koji svako zna da ničemu ne valja a u isto vreme ne učiniti ništa da se taj svet promeni barem malo na bolje? Stvarnost je to koja prevazilazi najluđe fantazije, dovoljno je otvoriti bilo koje novine (ili sajt, kako vam je volja) da bi se čovek uverio u ispravnost ove tvrdnje. Apsurd je doveden do vrhunca, ostavljajući piscima težak zadatak da nadmaše realnost. U današnjoj Srbiji Rableov Gargantua ne bi imao šta da traži. Svako njegovo preterivanje je stoput nadmašeno. Nušićeve kreature su metastazirale i pretvorile se u čudovišta. Travestija je postala više od načina života, postala je sam život. U koštac sa takvim svetom uhvatila se Mirjana Đurđević.
„Jacuzzi u liftu“ je priča o Beogradu početkom dvehiljaditih. Prljava inspektorka Harijet, nekadašnja uposlenica beogradske policije, nalazi se u nezavidnoj situaciji. Agencija „Lucky Charm“ koju je osnovala sa prijateljom Lakijem ne posluje dobro. Sve će to promeniti dolazak vremešne gospođe koja junakinju romana angažuje da istraži slučaj divlje gradnje. Nedugo pošto Harijeta prihvati slučaj, upravo ta divlja gradnja uzrokuje komunalni haos. Zgrade koje tonu, podzemne vode koje preplavljuju saobraćajnice, nestanak struje i vode u celom gradu, svemu tome prisustvuje Harijeta. Da sve bude još gore, ona mora da se snađe u zapetljanoj sprezi kriminala, gradske vlasti i građevinske struke.
Treće pojavljivanje prljave inspektorske Harijet (do sada ih je bilo osam) nam predstavlja sliku postpetoktobarske Srbije. Udruženi zločinački poduhvat kriminala i politike ovde je dat kroz sliku građevinskog mešetarenja, onog kojeg autorka označava kao „(…)‘legalnu’ gradnju sa svom potrebnom planskom i projektnom dokumentacijom i dozvolama izdatim u sprezi političkog i običnog kriminala s javašlukom građevinske struke.“ Upravo ta sprega je predstavljena kroz niz likova političara, arhitekata, kriminalaca, ali i nedužnih bakica kojima kuće propadaju – tvoreći sliku potpunog ludila. Duhovitost je sveprisutna, i to ponajviše u razigranom stilskom izrazu autorke sjedinjenom sa sjajnim jezičkim rešenjima. Dijalozi koji će izazvati salve smeha, travestirani svet predstavljen u svoj svojoj grotesknosti i sjajno vođena radnja – samo su neki od kvaliteta ovog romana. A iza svega toga stoji tragična slika zemlje iz koje je realnost proterana i u kojoj je stvarnost postala parodija.
Mirjana Đurđević spada u red najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, radila u struci i predavala na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi. Debitovala je sa romanom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“ (2001). Sledi serijal o prljavoj inspektorki Harijet koji je za sada doživeo osam nastavaka. Pored ovog serijala, napisala je još šest romana. Za svoje stvaralaštvo nagrađena je sa istaknutim srpskim i regionalnim književnim priznanjima.
Iako je u osnovi parodija, tome i ime glavne junakinje koja je jasna asocijacija na lik prljavog inspektora Harija, roman „Jacuzzi u liftu“ je mnogo više od žanrovskog poigravanja sa krimićem. Ako se prljavi inspektor Hari sukobljava sa mračnom stranom društva, njegova imenjakinja je u neprestanom susretu sa društvom koje je postalo mrak. Upravo taj sukob je dijametralno suprotan. Neustrašivi Hari će sa par pucnjeva rešiti stvar, Harijeta to već ne može. Ona je deo društva kojem nema spasa. I tu isplivava odluka autorke da to društvo prestavi kroz lunatični kalambur, izbegavajući odlazak u patos ili zgranjavanja nad ludilom. U prevodu, ako je nemoguće promeniti svet onda ga je bar moguće dobro ismejati i predstaviti ga onakvim kakav on zaista jeste.

Naslov: Jacuzzi u liftu
Autor: Mirjana Đurđević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 232

Sunce u njenoj kosi – Džampa Lahiri

Sunce u njenoj kosi„Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo rađaju i obnavljaju u svetu – dva brata-suparnika“, napisao je Andrić u „Prokletoj avliji“. I zaista, jedna od onih neiscrpnih, gotovo pa arhetipskih, tema jesu braća-suparnici. Osvrnemo li se kratko na psihološko obrazloženje, taj sukob je posledica dečije borbe za roditeljsku naklonost. Što je još gore, po Frojdu, naše kolektivno nesvesno ne oseća protok vremena, pa tako trvenja iz detinjstva mogu da se nastave celoga života dovodeći često do tragičnih događaja, koji su opet tako primamljivi književnosti. Suštinski, umetnost najviše privlače ti povišeni emotivni vektori, zahvalni za zaplet i psihologizaciju. Najjednostavnije rečeno, bratska ljubav koja bi trebala da bude nešto čisto i uzvišeno, pretvara se u svoju suprotnost. Takvo je prvo starozavetno ubistvo, čuvena priča o Kainu i Avelju. Ništa manje slavna nije ni biblijska storija o Josifu i njegovoj braći, po kojoj je kasnije Tomas Man napisao maestralni roman. Zavist i u jednom i u drugom slučaju dovodi do tragedije. Naša narodna tradicija obiluje sličnim sudbinama. Paradigmatična su dva primera. U „Predragu i Nenadu“ antagonizam dovodi do smrti i jednog i drugog brata, dok u „Diobi Jakšića“ plemenita ljubav Anđelije (možda i najsvetlijeg ženskog lika srpske narodne poezije) miri braću. Sukob braće Karamazov u istoimenom romanu F. M. Dostojevskog, doveden je do vrhunca. Prljavština i mržnja koja se pretvara u oceubilački pohod Dmitrija Karamazova, posledica su delimično i bratske surevnjivosti. Dijalog Ivana i Aljoše Karamazova (sa onim čudesnim delom o „Velikom inkvizitoru“) sasvim sigurno opisuju najveći bratski ponor u svetskoj književnosti. Slična je i sudbina braće Džema i Bajazita u „Prokletoj avliji“. Ivo Andrić kombinujući mit i istoriju tvori strašnu povest o razdoru onih najbližih. Koristeći ovu arhetipsku matricu i velika američka književnica Džampa Lahiri piše o braći-suparnicima.
U središte romana „Sunce u njenoj kosi“ utkana je priča o dvojici braće – Subašu i Udajanu. Onaj prvi, Subaš, vredan je i marljiv mladić, a sa druge strane je njegova suprotnost – impulsivni i nestalni mlađi brat Udajan. Dok se Subaš okreće naučnim otkrićima, Udajan polazi u krstaški pohod protiv neprijateljskog političkog režima. Dečačka i bratska privrženost, nit koja ih vezuje, polako počinje da se tanji, sve dok ne dođe do potpunog nerazumevanja. Subaš nastavlja akademsku karijeru u Americi, gde dobija vest o bratovljevoj pogibiji. Kao da to nije dovoljno, Udajanova žena je trudna. On mora da prihvati smrt brata, ali i da se pobrine za sudbinu njegove supruge koja dolazi u Ameriku.
Smeštajući početak romana „Sunce u njenoj kosi“ u prve godine postkolonijalne Indije, Džampa Lahiri gradi dva koloseka. Prvi je fabulativni prikaz života dvojice braće, a onaj drugi društvena i politička situacija. Taj dualitet se nastavlja do kraja prikazujući protok vremena i sa spoljne i unutrašnje strane. Koliko autorka uspeva u tome govori i činjenica da roman prati pola veka jedne privatne i političko-društvene istorije, pri čemu ni u jednom jedinom trenutku ne gubi savršenu nit pripovedanja.
Taj i takav roman u srpskom prevodu je pokazao sav užas našeg izdavaštva. Od sladunjavog i falsifikovanog naslova (u originalu se knjiga zove „The Lowland“, otprilike „Niska zemlja“), pa sve do grozomornih korica. Glavnu junakinju romana koja odbacuje običajnost na koricama predstavlja Indijka u narodnoj nošnji. Još luđe, na njima je i Tadž Mahal, iako je radnja smeštena u Kalkutu, sa sve ružičastim cvetićima koji valjda treba da privuku ljubitelje treš-štiva. Vrhunac je svakako pogrešna transkripcija imena autorke. Jedno vrhunsko delo književno delo srpski izdavač je uspeo da unizi traljavom i krajnje bezobraznom obradom.
Džampa Lahiri je jedna od najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je sa „Pulicerovom nagradom“. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Potpuni trijumf doživljava sa zbirkom pripovedaka „Nova zemlja“, koja zadobija simpatije i kritike i publike. Pored „Pulicera“, osvojila je i niz prestižnih nagrada, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. godine član je Američke akademije za književnost i umetnost.
Spajajući stilske prelepe rečenice sa pedantnim istorijskim istraživanjima, autorka sastavlja maestralnu celinu, koja čitaoca nagoni da uplovi u čudesni svet ljubavi, čiste dobrote, ali i užasavajuće mržnje i stradanja. Baš kao i svim delima Džampe Lahiri sa jedne strane stoji siromaštvo Indije iz kojeg junaci beže u Ameriku, a opet na onoj drugoj, američkoj, strani čekaju ih nesnalaženje i mučna nostalgija. To je u ovom romanu dovedeno do svog maksimuma, pošto glavnog junaka pored nepripadanja novom svemu proganja i senka brata. Još gore, Udajanova udovica predmet je njegove iskrene ljubavi. I tu kreće krajnji sukob, još tragičniji jer je to sukob sa mrtvim bratom-suparnikom. Ono što bi kod većine pisaca rezultiralo patetikom, Džampa Lahiri pretvara u stilski blistavu emotivnu epopeju, još jednu veliku priču o braći-suparnicima, onima čija se osećanja: „rastežu do tačke rasprsnuća, pod teretom svega što je (…) stajalo između njih, ali istovremeno odbijaju da se rasprsnu.“

Naslov: Sunce u njenoj kosi
Autor: Džampa Lahiri (1967-)
Prevela: Ljiljana Petrović Vesković
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2014
Strana: 303

Druga knjiga – Žarko Laušević

Druga knjigaZatvorsko iskustvo, koje je ništa drugo nego odvojenost od sveta ali u isto vreme i pripadnost jednom drugom svetu sa svojim čudnim pravilima, oduvek je bilo inspirativna tema za književnost. Suštinski, govoriti o zatvoru a ne govoriti o kazni i iskupljenju je nemoguće. Problem je jedino u tome što to iskupljenje u stvari i nije iskupljenje, jer ga zatvorska kazna ne donosi. Ostaje samo kazna kao konstanta koja mrvi čoveka pretvarajući ga u još većeg zločinca, naravno u slučaju da to već i nije bio. Što se tiče zatvorske književnosti postoje velike razlike. Za dobar deo pisaca zatvor je, a pogotovo bekstvo iz njega, prilika za uzbudljive romane koji se najviše oslanjaju na fabulu. Takvi su, recimo, Dimin roman „Grof Monte Kristo“ ili novela Stivena Kinga „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“. I u jednom i u drugom slučaju, glavni junaci su nevini osuđenici koji svoj spas prolaze kroz bekstvo. Nevinost se može pretočiti i u prave književne bisere, kao što su „Zapisi iz podzemlja“ F. M. Dostojevskog ili „De profundis“ Oskara Vajlda. Zatvorska kazna, pogotovo ona nastala usled nepostojeće krivice, svoj groteskni vrhunac doživljava u totalitarnim sistemima. Iskustva zatočenika u nacističkim koncentracionim logorima ili Staljinovim gulazima prikaz su krajnjeg užasa i ljudske bestijalnosti, o kojima svedoče nobelovci Imre Kertes („Besudbinstvo“, „Kadiš za nerođeno dete“) i Aleksandar Solženjicin („Arhipelag Gulag“, „Odeljenje za rak“). Zatvor je u isto vreme i najveći dokaz krhkosti morala i uopšte krivice. Ima li boljeg dokaza za to od romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud ili Andrićeve „Proklete avlije“? Sa druge strane zatvorske književnosti su oni ljudi koji su svoje kažnjeničko iskustvo pretočili u memoarska dela. Jednima su oni prilika da opravdaju svoja ludila ili još više pojačaju intenzitet zla (Hitlerova „Moja borba“), drugima da ispričaju svoju uzbudljivu životnu priču („Papijon“ Anri Šarjera), trećima da ispišu istoriju jednog doba („Godine koje su pojeli skakavci“ Borislava Pekića), a oni najčešći zatvorski memoari su sukobljavanje sa samim sobom i svojom krivicom. Jedno takvo delo dolazi iz pera Žarka Lauševića.
„Druga knjiga“ Žarka Lauševića direktni je nastavak bestselera „Godine prođe, dan nikad“. Za razliku od prve knjige u kojoj je opisan događaj koji je promenio Lauševićev život (samoodbrana koja je rezultirala dvostrukim ubistvom), fokus „Druge knjige“ je na petnaestogodišnjoj zatvorskoj kazni koju autor mora da izdrži. Smeštena u vremenski period od jedne godine, „Druga knjiga“ je u stvari priča o iščekivanju potvrde kazne u zatvorskoj samici. Neumitni protok vremena, i to najčešće dosadan i monoton, sjedinjen je sa slabašnim nadama u izbavljenje, ali i životom od spolja koji dopire u naznakama. Vreme je to krvavog raspada Jugoslavije, lomljenja porodičnih odnosa (autorov rastanak sa ženom i očeva bolest), kao i neograničenog prostora otkrivanja sopstvene krivice, sa kojom se Laušević nemilosrdno suočava.
Apsolutni književni događaj i izdavački poduhvat decenije, tako je možda najbolje opisati pojavu memoarskih knjiga Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“ i „Druga knjiga“. Ipak i pored takvog uspeha, interesovanje javnosti je ostalo samo na nagađanjima da li je Laušević kriv ili nevin, ostavljajući u drugom planu ove knjige. A one su sve samo ne trač partije i pogonsko gorivo za čaršijska naklapanja. Baš kao u memoarima Bekima Fehmiua, stil je besprekoran. Događaji iz privatnog života mešaju se sa prikazom vremena i filozofskim i književnim reminiscencijama koje se približavaju Oskaru Vajldu, stvarajući sliku užasa koji sa ličnog plana prerasta u univerzalni egzistencijalistički krik: „A ovo nije igra. Samo smrt. I tama, pre prvog svetla. Gde su oči Boga tvoga (…)?“
Žarko Laušević je jedan od najznačajnijih glumaca bivše Jugoslavije. Po završenim studijama, zapošljava se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kojem je ostvario niz zapaženih uloga. Veliku popularnost zadobija rolama u filmovima: „Igmanski marš“, „Jagode u grlu“, „Šmeker“, „Oficir za ružom“, „Braća po materi“, „Nož“… Dobitnik je najvećih jugoslovenskih i srpskih nagrada za dramsko stvaralaštvo. Posle odslužene zatvorske kazne (1998) seli se u SAD, gde živi u potpunoj anonimnosti. Objavljivanje ove dve knjige vratilo ga je u žižu javnosti, posle čega je usledila prva uloga posle dugogodišnje pauze u filmu „Smrdljiva bajka“.
Izuzetan uspeh i gotovo polumilionski tiraž Lauševićevih memoara posledica su pre svega glumačke popularnosti autora. Potreba da se zaviri u tuđ život, pogotovo ako je to život zvezde i to još kontroverzne, je nažalost progutala suštinu knjige. Što je velika šteta. Laušević je u „Drugoj knjizi“ sastavio stilsku briljantnu optužnicu samome sebi, ali u isto vreme i gorku kritiku nepravednog sistema. On ne beži od kazne, naprotiv, samo što ta kazna ne sme da bude nepravedna. A jeste. I to je suština „Druge knjige“. Nikakvo patetično prenemaganje o sopstvenoj nevinosti, već optužnica i pokušaj bilo kakve odbrane i nastavka života. Priča je to je sukobljavanju jednog iskrenog i poštenog čoveka, nikako razmažene glumačke zvezde, sa samim sobom. A iz tog sukobljavanja nastaju gorka sećanja, ona koja ne smeju da se zaborave i koja su mnogo veća od bilo kakve kazne. Baš kako i sam Laušević kaže: „Je li to, ta neumitnost sećanja, ta neizbrisiva svest o svakom trenu u zatvoru, je li to zapravo – kazna?“

Naslov: Druga knjiga
Autor: Žarko Laušević (1960-)
Izdavač: Hipatia, Beograd, 2013
Strana: 319

Sudbine – Krsta Popovski

SudbineDa li je mudrosti, i to pre svega mudrosti oličenoj u filozofiji, dozvoljeno da se meša u književnost, pitanje je koje se neretko postavlja. U suštini, šta je uloga književnosti? Da li se ona iscrpljuje kroz estetiku i zaplete ili je njen cilj dublje poimanje stvari i pojava? Za one koji u književnosti isključivo traže distrakciju, odgovor je jasan. Književnost je tu da nas razveseli ili rastuži, odvede u neki drugi svet, suštinski da pruži pozadinu za eskapistički beg od stvarnosti, što je sasvim legitimno. Dobar deo književnog stvaralaštva baš je takav, samo što i tu postoje razlike. Nikako se ne mogu porediti Bruno Traven i Sidni Šeldon, recimo. Iako su njihova dela usresređena isključivo na zaplet, deli ih kvalitativna provalija. Osvrnemo li se na književnost koja sadrži filozofske elemente, situacija je znatno komplikovanija. S jedne strane stoje stvaraoci koji „kriju“ mudrost inkorporirajući je u zaplete i samim tim prepuštajući čitaocu da na osnovu fabule donese svoj sud. Takvi romani su „Tihi Don“ Mihaila Šolohova ili „Seobe“ Miloša Crnjanskog. Čak je i Andrić, koji važi za najvećeg mudraca među našim piscima, poprilično „škrt“ u aforističnoj mudrosti u svojim romanima i pričama. Sa druge strane su oni pisci koji se ne libe da filozofiju direktno mešaju sa književnošću. Možda je najbolji primer ove kombinacije najpoznatija knjiga svih vremena. Moderna biblijska egzegeza odustaje od doslovnog i dogmatskog tumačenja teksta, priznajući da su priče iz Biblije često samo metafore. I zaista, pojedine biblijske knjige su izuzetna kombinacija dobrog zapleta i filozofske misli, baš kao što je ona o Jovu. Biblijska tradicija se nastavlja u drugom obliku. Volterov „Kandid“ najsvetliji je primer filozofskog romana. Silne peripetije i muke koje preživljava Kandid u službi su autorovog obračuna sa Lajbnicovom filozofijom. Ne razlikuju se ni Sviftova „Guliverova putovanja“. Opet je glavni junak žrtva brojnih preokreta ne bi li se pisac obračunao sa duhom vremena. Šta reći tek za „Zločin i kaznu“? Zar ubistvo čuvene lihvarke nije isključivo u službi filozofske rasprave o vrednosti ljudskog života? Ovom žanru nisu odoleli ni naši pisci. Primer za to je književni opus Krste Popovskog.
Glavni junak romana „Sudbine“, Zoran Tešić, sredovečni je uposlenik biroa za nezaposlena lica. Njihov zadatak je da nesrećnicima koji traže posao pruži prekvalifikaciju, ali to je daleko od istine. Suštinski se Zoranov posao iscrpljuje u neuverljivim tešenjima i potpunom otaljavanju posla. Ni njegov lični život se ne razlikuje. Dosada i rutiniranost dovedeni su do krajnjih granici, ali na prvim stranicama romana to počinje da se menja. U Zoranovu kancelariju ulazi slavni košarkaš sa htenjem da nađe novi posao. Želja bogatog sportiste da promeni zanimanje, nije jedini kuriozitet. Košarkaš iz dana u dan postaje sve niži i niži. Isti slučaj je i sa slavnim slikarem koji postaje pica-majstor. U svom tom ludilu njegova žena (od koje je čas razveden, čas ponovo zajedno sa njom) donosi vest da je trudna. Zoranova sudbina se u furioznom zapletu okreće naglavačke.
Žanrovski odrediti „Sudbine“ je težak zadatak. On bi u nekom osnovnom značenju mogao da bude posmatran kao kritika aktuelnih političkih i društvenih prilika. Jetka prozivka sistema, oličena u liku nezainteresovanog službenika, izuzetno je bitan segment romana. Tu su i fantastični elementi. Ljudi koji se smanjuju direktna su aluzija na Svifta, tačnije na satirično predstavljanje ljudske niskosti. Dodajte tome i elemente filozofskog romana u delovima sa dolaskom deteta na svet i dobili ste pravu papazjaniju iz koje nažalost proizlazi i glavna mana ovog romana. Blistavost pojedinih epizoda zaglušena je u njihovoj brojnosti, tako da neretko imate osećaj da one ostaju nedovršene.
Krsta Popovski je rođen 1968. godine u Skoplju. Posle završenih studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu radi kao glavni urednik časopisa za umetnost „Zvono“ i u nekoliko izdavačkih kuća. Debituje sa romanom „Tata“, knjigom koja se sukobljava sa nestankom očinske figure. Sledi roman „Ej“ o majci koji gubi dete. Na njega se nastavljaju „Sudbine“ i poslednji roman „Trudovi“, svakako najčudniji jer je njegov glavni junak muškarac koji je umislio da je trudan. Za svoje književno stvaralaštvo dobio je nekoliko uglednih priznanja. Pored ovih proznih dela, autor je četiri zbirke poezije i dve drame.
Fantazmagorični svet romana „Sudbine“ deo je čudnovatog porodičnog niza Krste Popovskog. Kao i u njegovim prethodnim romanima, glavna tema i preokupacija je sukobljavanje male ljudske jedinke sa svetom koji ga okružuje, ali i porodice koja postaje uporište u toj borbi. Ako je u delima „Tata“ i „Ej“ opisan trenutak prekida sa porodičnom istorijom, onda su „Sudbine“ i „Trudovi“ početak porodične istorije. Značaj „Sudbina“ nije samo u tome. Krsta Popovski pravi brojna iskliznuća iz fabule, u ovom slučaju to su pre svega fantastika i filozofski elementi. Spajajući čudesno sa iščašenim i grotesknim, Popovski nam priča gorku storiju o promašenim ljudskim sudbinama. Slika likova koji se smanjuju predstava je duboke ljudske niskosti koja mora biti prevaziđena. Taj iznenadni preokret (kao kad Guliver dođe u Liliput) je podstrek za dublje promišljanje, prvenstveno filozofsko, o sopstvenoj hudoj sudbini, ali i o načinu kako da se život vrati u takvu-kakvu normalu. Za glavnog junaka to je podizanje porodice i dolazak deteta na svet. U krajnjem zbiru, „Sudbine“ su i pored brojnih mana, koje pre svega dolaze iz malog prostora na kojem se želelo mnogo reći, izuzetno hrabro, mudro i čitljivo delo, kao i ništa manje vredan književni eksperiment.

Naslov: Sudbine
Autor: Krsta Popovski (1968-)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2012
Strana: 92