Konj ulazi u bar – David Grosman

Jedan od događaja koji je obeležio ovogodišnje Olimpijske igre svakako je i otpuštanje reditelja otvaranja ceremonije, i to dan pre nego što su same igre počele. Razlog su vicevi o holokaustu – uzgred, prilično degutantni – koje je reditelj izgovorio pre skoro tri decenije. Ovo je samo jedan iz mnoštva primera tzv. kulture otpuštanja, koja je u skorašnjem periodu postala gotovo dominantni obrazac u umetnosti i kulturi. Iako u njenoj srži stoji plemenita namera, a to je pre svega zaštita ugroženih grupa ili pojedinaca, neminovno pitanje koje se postavlja je dokle će ona otići i da li će se umetnost pretvoriti u agitpropovsku propagandu, samo sada propagandu političke korektnosti. Ali nas zanima druga tema, još tačnije to je pitanje dokle humor sme da ide. Suštinski, da li je dozvoljeno praviti viceve na račun velikih stradanja i bolnih mesta za određene narode ili pojedince? Ako ovo pitanje posmatramo isključivo sa moralnog stanovišta, to je apsolutno nedozvoljeno. Ipak, stvarnost je sasvim drugačija. Sama suština humora se iscrpljuje u prevazilaženju gotovo svih normi, pogotovo onih moralnih. Jedna od najčuvenijih teorija o humoru, koju Platon i Aristotel u svojim delima razrađuju, iscrpljuje se u shvatanju da je humor izraz svojevrsne superiornosti, jer se najčešće smejemo nesreći ili nesposobnosti drugih. S druge strane, Frojd humor posmatra kroz teoriju o olakšanju. Humor je sredstvo za oslobađanje tenzija, prevazilaženje inhibicija, ali i za otkrivanje duboko skrivenih strahova i želja na način koji ne povređuje. Po Frojdu, takođe, humor proizilazi iz našeg suprotstavljanja onome što nam je društvo nametnulo ili zabranilo. Njegova suština leži u otporu. Da je Frojdova teorija ispravna govori nam ne samo svakodnevni život, pre svega neugodnost situacija u kojima se nalazimo a iz kojih se „izvlačimo“ preko humora, već i umetnost. Ako pogledamo istoriju literature, humor je književnicima poslužio kao sredstvo da se ukaže na društvene anomalije (setimo se samo Rablea, Iljfa i Petova…), na užasnu besmislenost ratova (Jaroslav Hašek, Džozef Heler…), mentalitetske slabosti (Branislav Nušić, Dušan Kovačević…), ljudske mane (Molijer, Sterija…), političke prilike (Orvel, Domanović…). To suočenje je često nemilosrdno, neretko i uvređujuće. Tako, recimo, Domanović ceo narod predstavlja kao potpune ludake koje slede slepca. Mala digresija, da je živ, Domanović bi sigurno bio proglašen za autošovinistu i teškog izdajnika. Ali da se vratimo na stvar. Suština humorа je susret sa užasnim, neretko i krajnje bolnim stvarima. Da li će on biti prihvatljiv, to već zavisi od načina na koji se on iznosi. Sjajno nam to predstavlja David Grosman u romanu „Konj ulazi u bar“.
Pred poznatim izraelskim stend-ap komičarom je krajnje neuobičajeni nastup. Na komičarev poziv, u publici se nalazi i njegov prijatelj iz detinjstva, čuveni sudija koji treba da dâ sud o nastupu. A taj nastup je sve samo ne uobičajen. Lelujajući između crnohumornih viceva, mentalitetskih i jezičkih igrarija, neretko i telesnih vratolomija na sceni, glavni junak, malo po malo, prelazi na užasavajući životnu priču iz svog detinjstva, što dovodi do krajnje neočekivanog raspleta.
Nenadmašni literarni talenat Davida Grosmana, usudićemo se da kažemo i genijalnost, u ovom romanu se pokazuje u potpunosti. Pre svega je to neverovatna kompleksnost pripovedanja. Narator u romanu je treće lice, sudija, koji u isto vreme priča pripovest o svom životu, o životu komičara, ali i daje sliku o tome šta se za to vreme dešava na bini i oko nje. David Grosman je izabrao krajnje riskantnu i samo naizgled jednostavnu pripovednu tehniku iz koje je izvukao maksimum. Sve to prati sjajan stil, doveden do potpunog savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se David Albahari kroz izvrstan prevod romana.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“, „Konj ulazi u bar“ i „Život se sa mnom poigrao“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada za roman „Konj ulazi u bar“, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
„Žena koja je tvrdila da mi želi samo ono najbolje, a ipak me je rodila! Pomislite samo koliko parnica i zatvora i ispitivanja i kriminalističkih serija ima o ubistvu, a još nisam čuo ni jednu jedinu reč o rađanju! Ništa o rađanju s predumišljajem, rađanju iz nehata, slučajnom rađanju, čak ni o navođenju na rađanje! A ne zaboravite da mi govorimo o zločinu u kojem je žrtva maloletna“, ovako Grosmanov junak opisuje svoje rođenje. Razume se, ovde je reč o humoru, načinu da se prevaziđe nelagodnost promašenog postojanja. Takav humor je legitiman, prihvatljiv, na kraju zahvaljući njemu junak gradi svoju karijeru. Jedini je problem štо taj način suočenja sa stvarnošću junaku ne pomaže da prevaziđe bol. On želi da ispriča potpunu priču, i to priču koja nije olakšana humorom, što dovodi do poraza. Grosman u ovom izuzetnom romanu, istinskom remek-delu, predstavlja krajnje čudnovatu ljudsku sudbinu, ali i pokazuje koliko je naš život dobrim delom podnošljiv samo zahvaljujući humoru. Ovaj izuzetni roman Davida Grosmana to savršeno predstavlja.

Naslov: Konj ulazi u bar
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2017
Strana: 166

Pročitajte i prikaze Grosmanovih romana „Vidi pod: Ljubav“ i
„Život se sa mnom mnogo poigrao“

Kapucinska grobnica – Jozef Rot

Pogled na istoriju nije nimalo jednostavna stvar, pogotovo na onu političku. Ovo je još teže ako se teži naučnoj objektivnosti. Najpre treba razdvojiti sećanje od istorijskog fakta, ponajviše zato što je sećanje ništa drugo do neobjektivnost, proizašla iz naših iskustva – koja su, iako se to često previđa, samo naša i nikako ne moraju da budu i tuđa – podjednako iz naših predubeđenja, ideoloških sklonosti, zabluda, neretko i krajnje pogrešne percepcije stvarnosti. Primera radi, sećanja na socijalističku Jugoslaviju će biti dijametralno suprotna kod ljudi koje su doživeli različite stvari. Preživeli zatočenici Golog otoka će socijalističku Jugoslaviju posmatrati kao monstruozni sistem koji je na najgnusnije načine ubijao i mučio mnoštvo ljudi. I biće u tome u potpunosti u pravu. Oni, pak, drugi koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli lep život, pogotovo kada se on uporedi sa vremenom koje je došlo posle, Jugoslaviju će posmatrati kao obećanu zemlju. I biće u tome u potpunosti u pravu. Suštinski, i jedna i druga vizija je istinita, i upravo u tome je i problem. Kako spojiti potpuno nespojive stvari predstavlja težak zadatak za istoriju, koji, uzgred, retko kom polazi od ruke. Pre svega je to pitanje šta nam je bitnije? U ovom konkretnom slučaju: da li je bitnija patnja i stradanje jednih ili zadovoljstvo i blagostanje drugih? Slična stvar je i sa još jednim pogledom na istoriju, ovog puta pogledom na istoriju drugih država. Proces nastanka nacionalnih država u devetnaestom veku korenito menja pogled na istoriju kao nauku, ustoličavajući svojevrsni „nacionalni“ pogled na prošlost. Još jednostavnije rečeno, istorija više nije pogled na razvoj ljudskog roda, već priča o prošlosti jedne nacije ili teritorije po kojoj se ravna pogled na sve druge. U takvoj viziji stvarnosti, istorija neke druge nacije ili države se posmatra isključivo prema odnosu, još češće sentimentima koji gajimo prema njoj. Naravno, ovo je legitimna stvar, ali predstavlja veliku grešku zato što se stvarnost posmatra iz veoma ograničenog ugla. Takva je, recimo, stvar sa našim pogledom na Austro-ugarsku monarhiju. Jedino što se pamti je naša sukobljenost sa ovom imperijom u Velikom ratu i mnoštvo počinjenih zločina (o kojima govori izuzetna istorijska studija „Dželatov smešak“). Naravno, sve je to istina, i sve to, naravno, treba da se pamti, ali Austro-ugarska nije bila samo to. Ona je u isto vreme bila krajnje kompleksna, multikonfesionalna i multinacionalna tvorevina, opterećena brojnim sukobima i borbama, ali i država koji je na mnogim poljima donela napredak, pre svega kulturni. Priču o toj kompleksnoj državi sjajno donosi Jozef Rot u romanu „Kapucinska grobnica“.
U središtu ovog romana nalazi se lik Franje Ferdinanda Trote – da, ime je dobio po čuvenom nadvojvodi – bečkog bonvivana i naslednika bogate porodice Trota. Opisujući poslednje predratne dane, pre svega lutanja mladog junaka po predelima Austro-ugarske monarhije, Jozef Rot nas iznenada suočava sa izbijanjem Velikog rata. Trota odlazi u vojsku na istočni front, gde brzo biva zarobljen od Rusa. Povratak u Beč nakon rata za Trotu je užasan poraz. On mora da se suoči ne samo sa materijalnom propašću, već i nestankom svega što je činilo njegov svet.
Napisan kao svojevrsni nastavak čuvenog „Radeckog marša“, u kom su opisane sudbine druge grane porodice Trota, ovaj roman pre svega pleni raskošnom predstavom Austro-ugarske monarhije. Pred nama se ukazuju slike političkih previranja, međunacionalnih preplitanja ali i sukobljavanja, ništa manje kulturnih i društvenih prilika. Još bitnije, taj pogled na društvene okolnosti je sjedinjen sa sjajnom psihologizacijom glavnog junaka romana, krajnje razočaranog i uništenog čoveka: „Ta odavno sam, od povratka iz rata, video sebe kao čoveka koji je bespravno živ! Odavno sam se navikao da sve događaje koje su novine nazivale ‘istorijskim’ posmatram pravedničkim pogledom nekoga ko više ne pripada ovom svetu! Već odavno mi je smrt odobrila neograničen dopust! I mogla je, smrt, svakog sekunda da taj moj dopust prekine. Zar su me se još ticale stvari ovoga sveta?“
Jozef Rot, jedan od najznačajnih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u siromašnoj jevrejskoj porodici u Galiciji. U toku studija zatiče ga izbijanje Velikog rata. Boravak na ratištu i kasnije raspad Austro-ugarske će ostaviti trajno obeležje na njegovo stvaralaštvo. Početkom dvadesetih seli se u Berlin, gde otpočinje njegova bogata novinarska i književna karijera. Autor je niza romana (među kojima su najveću slavu zadobili „Radecki marš“, „Hotel Savoj“, „Jov“…), zbirki priča i knjiga eseja. Usled uspona nacizma seli se u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1939. Veći deo Rotovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
Da se polako vratimo na početak. Gotovo sigurno, prva asocijacija na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji, na Austro-ugarsku monarhiju je ratno neprijateljstvo u Velikom ratu. Ova država se posmatra kao duboko nepravedna, diskriminatorska prema slovenskim narodima i, naposletku, država čiji je pad bio pravedan. Previđa se samo da to za dobar deo ljudi nimalo nije tačno. Ili je možda bolje reći da je to samo jedan deo slike. Drugi deo slike je, i pored ovih mana koje se ne zaobilaze u romanu, predstava Austro-ugarske kao voljene zemlje. I to pre svega zemlje sa ogromnim naučnim i kulturnim razvojem (setimo se samo Frojda, Mana, Bloha, Muzila, Adlera, Rilkea, Malera, Klimta…), svojevrsnim liberalizmom i nikako ne treba zaboraviti kakvom-takvom međunacionalnom tolerancijom. Nema boljeg svedoka tome od ovog izuzetnog romana. Priča je o drugačijoj Austo-ugarskoj, zemlji zbog koje junak ovog izuzetnog romana istinski pati: „Tek mnogo kasnije, dugo nakon velikog rata koji zovemo ‘svetskim’, po mom mišljenju ispravno, i to ne zbog toga što ga je vodio čitav svet, nego zato što smo svi zbog njega izgubili jedan svet, svoj svet, tek mnogo kasnije, dakle, ja ću uvideti da čak i predeli, oranice, nacije, rase, kolibe i kafei najrazličitijih vrsta i najrazličitijeg porekla nužno podležu savršeno prirodnom zakonu jednog snažnog duha koji je kadar da približi udaljeno, da u srodno pretvori ono što je tuđe i da ujedini ono što prividno teži da se rasturi. Govorim o neshvaćenom, ali i zloupotrebljenom duhu stare monarhije (…)“

Naslov: Kapucinska grobnica
Autor: Jozef Rot (1894-1939)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 152

Džojsov učenik – Drago Jančar

Jedna od onih uvek aktuelnih rasprava je i rasprava o prirodi vremena. Za jedne je vreme nepovratno. Ono što se dogodi u jednom trenutku, u sledećem je nepovratna stvar, prošlost – kako je označavamo. Ili kako bi to Heraklit rekao: „Ne možeš dva puta ući u istu reku. U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.“ Za one, pak, druge, istorija, samim tim i vreme, podleže određenim zakonitostima, gotovo identičnim obrascem koji se ponavlja. Najizrazitiji predstavnik ove teorije je Niče koji u knjizi „O koristi i štetnosti istorije za život“ predstavlja ideju o „večitom vraćanju istog“. Odmah da se razumemo, ovo vraćanje ne treba shvatati doslovno. Događaj iz prošlosti neće se ponoviti u budućnosti, ali naše pređašnje iskustvo će odrediti buduće događaje. Najbolje je to izraženo u biblijskoj Knjizi propovednikovoj: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.“ Pored filozofije kojoj je ovakvo shvatanje vremena izuzetno blisko, ono se neretko može pronaći i u literaturi. Štaviše, ta nepromenjivost vremena, ili je možda bolje reći nepromenjivost ljudskog karaktera koja određuje vreme, jedna je od najvećih draži literature. Da nje nema, literatura bi bila samo svedok određenog vremena. Primera radi, antičke drame bi za nas u tom slučaju predstavljale samo svedočenje o jednom dalekom vremenu, a Servantesa bi čitali samo kao hroničara šesnaestog veka. Literatura, razume se, ima i tu „ulogu“, ali ono što je mnogo bitnije i ono što literaturu čini literaturom, predstavlja svojevrsna, iako će ovo zvučati poprilično neadekvatno, studija karaktera. Čitajući Šekspira, recimo, mi ćemo u sudbinama Otela ili Jaga pronaći naše dileme, našu nutrinu, ali i događaje koji se večito ponavljaju. Naše ljubavi, naše mržnje, naše radosti, ništa manje i naša posrtanja… Da skratimo priču, ma koliko se čovek razvijao, naša primarna osećanja, samim tim i naši postupci, gotovo su identični kroz istoriju. Isto se voli i mrzi danas kao što se volelo i mrzelo u Šekspirovo vreme. Da to nije slučaj, Šekspir bi za nas, baš kao i svi književnici iz prošlosti, bio potpuno irelevantan. Shvatajući sve to, čuveni slovenački pisac Drago Jančar stvara izuzetnu zbirku priča.
U prvoj priči ove zbirke, „Džojsovom učeniku“, pratimo životni put mladog slovenačkog intelektualca, učenika čuvenog Džojsa, kom će druženje sa velikim piscem promeniti život. „Proročanstvo“ nas seli u socijalističku Jugoslaviju. Anton Kovač se nalazi na odsluženju vojnog roka. Pogrdni grafit protiv Tita koji je zatekao u toaletu odvešće ga do silnih iskušenja. „Incident na livadi“ pripoveda o sudbini ruskog emigrantskog profesora Mihaila Ševčenka, koji se ponovo susreće sa komunizmom. „Priča o očima“ sukobljava čuveni susret Malapartea sa Pavelićem i pripovest o sudbini Ajnštajnovih očiju. „Aethiopica, ponavljanje“ nas odvedi u 1945. Vojna jedinica se sukobljava sa nezamislivim zločinom. „Kastijanska slika“ pripoveda o srednjem veku. Sudbina još jednog ruskog emigranta je u središtu priče „Smrt kod Marije Snežne“. „Nedelja u Oberhajmu“ i „Ultima creautura“ nas odvode u sadašnjost, opisujući događaje koji će promeniti živote junaka, dok „Skok s Liburije“ i „Savana“ predstavljaju slike užasavajućeg nasilja. Zbirku zatvara priča „Pogled anđela“ sjajna pripovest o prirodi.
Promena u narativnim tehnikama Draga Jančara se možda najbolje vidi u ovoj zbirci priča. Iako samo naizgled može delovati da se Jančar odrekao postmodernog poigravanja koje ga je proslavilo u romanu „Podsmešljiva požuda“ i okrenuo klasičnoj pripovednoj formi, kakav je bio slučaj sa romanom „Te noći sam je video“, ova zbirka pokazuje da to nije slučaj. Možda je najbolje reći da je Jančar pronašao zlatnu sredinu između poigravanja sa formom i samog pripovedanja. Rezultat su sjajno napisane priče u čijem čitanju istinski uživamo, ali i priče koje nam donose nove forme i prava literarna iznenađenja.
Drago Jančar, pored Borisa Pahora sasvim sigurno najznačajniji slovenački savremeni književni stvaralac, je rođen u Mariboru. Upisuje studije prava koje nije završio. Radio je kao novinar i filmski dramaturg. Uhapšen je 1974. i osuđen na godinu dana zatvora od strane jugoslovenskog komunističkog režima. Predstavlja najveće slovenačko disidentsko ime pred raspad Jugoslavije. Debitovao je sa romanom „Galiot“ (1978) i do sada objavio deset romana, nekoliko zbirki priča, drama, kao i knjiga eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća slovenačka i evropska književna priznanja. Njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored zbirke priča „Džojsov učenik“, „Arhipelag“ je na srpskom objavio njegove romane „Podsmešljiva požuda“, „Te noći sam je video“ i „Kao i ljubav“.
Poznato je da ta gospođa u život zapisuje literaturu koja nas uvek iznova postavlja pred nerešive zagonetke. Ona vidi tamo gde naš pogled ne dopire. Mi vidimo jedva preko reke, ali ni to ne uvek, kao što pripoveda ova priča“, piše Jančar u jednoj priči o ljudskoj sudbini. Njena u isto vreme neodgonetljivost, Jančar kao da se sve vreme pita zašto njegovi junaci čine to što čine, ali i potpuna predvidljivost, da se vratimo na Ničeovu ideju o večitom vraćanju istog, predstavljaju dve pokretačke sile sudbina Jančarovih junaka. To se možda najbolje vidi u priči „Aethiopica, ponavljanje“. Sukobljavajući pripovedanje čuvenog antičkog romanopisca Heliodora iz Emese sa slikom užasnog zločina na kraju Drugog svetskog rata, Jančar pokazuje nepromenjivost ljudskog karaktera. Slika je to užasa, koja se beskonačno ponavlja. Kao što se i sve drugo ponavlja. Šta je onda uloga literature? I čemu pisanje ako nikakve promene nema? Možda nam to sam Jančar u ovoj zbirci priča najbolje pokazuje. Literatura prikazuje tu istovetnost na neistovetan način. Ili još preciznije, literatura životnoj jednoličnosti daje jedinstvenost. Baš kao što je i svaka priča u ovoj izuzetnoj zbirci jedinstvena i neponovljiva.

Naslov: Džojsov učenik
Autor: Drago Jančar (1948-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2013
Strana: 112

Pročitajte i prikaze Jančarovih romana
Podsmešljiva požuda“ i „Te noći sam je video

Vučje noći – Vlado Žabot

Ma koliko to možda delovalo čudno, ništa manje i nemoguće, ovaj tekst će se držati maksime Leonarda da Vinčija o neupuštanju u „pisanje ili davanje informacija o onim stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama“. A pisaće se o stvarima za koje ljudski um nije sposoban i koje se ne mogu dokazati prirodnim pojavama. Suštinski, pokušaćemo da govorimo o nadnaravnom i nemogućem, ali na racionalan način. Ili možda još bolje rečeno, kroz prizmu materijalističke filozofije. Za razliku od idealizma, ništa manje i metafizike, o religijskim učenjima tek ne treba reči, materijalistička filozofija, razume se ovo je krajnje pojednostavljivanje, koren svih stvari, ponajviše naših života i postupaka, vidi u stvarnosti, stvarnim stvarima i događajima. I tu dolazi ono ključno pitanje: kako pisati o nestvarnim i nemogućim stvarima kroz prizmu stvarnosti? Možda je najbolji odgovor kroz pokušaj da se odgonetne kako su nastale te nestvarne stvari. Moderna antropologija, ništa manje i sociologija, koren takvih verovanja vide u čovekom suočenju sa sopstvenom prolaznošću, ništa manje i potpunom nemoćju. Ona stara, hiljadu puta ponovljena priča o prvobitnim ljudima koji su iz straha stvorili višu silu koja upravlja našim životima. Ta viša sila, najčešće bog, predstavlja smisao u opštem besmislu. Najpre, ona nam omogućuje nastavak života posle smrti, tako anulirajući naš najveći strah. Takođe, ona nam pruža utočište, skoro neophodnu nadu da se nepravde ovoga sveta mogu ispraviti i da „i nad popom ima pop”, kako kaže opštepoznata izreka. Isti slučaj je i sa narodnim verovanjima, možda je najbolje reći mitologijom. Ona pokušava da odgonetne nastanak svemira, prirodne fenomene, suštinski: ono što nam deluje neshvatljivo. Mit je u isto vreme i izraz kolektivnog iskustva, svojevrsnog prenošenja mudrosti „upakovane“ u zavodljivu priču. Isti slučaj i sa magičnim i obrednim. Magično je neretko ona poslovična deus ex machina, iznenadna sila koja dolazi i rešava stvar. Onda kada je situacija teška, magija uskače kao sredstvo da se problem brzo i efikasno reši. Koren je, ipak, i u svakom slučaju stvarni svet. Isto tako, neprirodno je prirodni nastavak stvarnosti, sredstvo da se stvarnost izobrazi tako da ono poprimi viši smisao. Nema boljeg svedoka tome od literature, koja kroz nestvarno i nemoguće predstavlja stvarno i moguće. Baš takav je i roman čuvenog slovenačkog pisca Vlade Žabota.
U Vrbje, zaboravljeno i odbačeno slovenačko selo, poslat je mladi crkvenjak Rafael sa zadatkom da pripremi crkvu i selo za dolazak župnika. Ali on nikako ne dolazi. Već prilično načetih verskih uverenja, prepušten splitu dosadnog postojanja, Rafael se odaje alkoholu i opštem životom tavorenju. Sve se to menja sa iznenadnim dolaskom pridošlice, bivšeg Rafaelovog profesora muzike Azare. On je u Vrbje poslat da formira hor. Samo što izgleda da to nije potpuna istina. Azarova pomoćnica, koliko i serija čudnovatih događaja, preokrenuće Rafelov život iz korena. On se suočava ne samo sa nezamislivim, on mora i da prihvati činjenicu da nezamislivo postaje njegov život.
Ako bismo tražili žanrovsku odrednicu ovoga romana, to bi sasvim sigurno bio preplet realističkog i gotskog romana. Vlado Žabot ta dva ne samo suprotstavljena književna žanra već i pogleda na svet neprestano prepliće i sukobljava. S jedne strane stoji sjajna slika životne propasti jednog čoveka, ponajviše one umetničke („Istina je da je posle, nakon ispita, počeo i sam da biva svestan da, u stvari, nije baš toliko talentovan za muziku, da ga sama po sebi uopšte ne raduje i da možda uopšte nije sposoban za tu oslobađajuću čarobnu moć bez koje nema ničeg.“), ali i propasti sveta u kom se živi. Na drugoj strani stoji magično, možemo slobodno reći jedini način da se iz te životne propasti izvuče ili da se toj propasti pripiše neko više značenje. Taj preplet svetova je Vlado Žabot u „Vučjim noćima” predstavio sjajno stvarajući izuzetno književno vredan roman.
Vlado Žabot, jedan od najznačajnijih savremenih slovenačkih književnih stvaralaca, je rođen u selu Šafarsko u Štajerskoj. Posle završenih studija komparativne književnosti počinje da radi kao novinar. Debituje sa zbirkom priča „Bukovska mati”. Sledi niz romana i knjiga za decu. Najpoznatiji je po romanima „Pastorala” za koji je dobio Prešernovu nagradu i „Vučje noći” koji mu je doneo nagradu „Kresnik”. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika.
„Kada je teret na svima i kada ga svi nose, sve zajedno se, naime, teže primeti. Razlike, jednostavno, više nema. Ovaj i onaj i ono podnose isto. Zbog toga neuvežbano oko veoma brzo previdi istinu“, piše Vlado Žabot u ovom romanu predstavljajući živote stanovnika Vrbja, ali i život glavnog junaka romana. Postojanje okovano užasnom materijalnom bedom, ništa manje neznanjem, propašću koja je pretvorena u sam život, figurativna je ali i ništa manje stvarna močvara u koju polako tonu junaci „Vučjih noći“. Dolazak čoveka koji se od svih razlikuje dolazak je spasa. On nudi drugačiji put, ništa drugo do put koji daje smisao našem postojanju izvlačeći nas iz bede svakodnevnice. Nebitno je što taj put potire razum, što je on potpuno nemoguć. On postaje jedini spas iz bezizlaza naše stvarnosti. I u isto vreme, on je prirodni nastavak stvarnosti, da se vratimo na početak čitave priče. Jedini problem je što taj put vodi u propast, uljuljkujući nas u fantaziji dok stvarni svet nastavlja da propada sve dok nas ne odvede u potpuno uništenje. Vlado Žabot u ovom izuzetnom romanu to najbolje pokazuje: „Ovde, u ovome, krajnje malodušno je razmišljao, nema prostora za propovedi i lepa razmišljanja, jer u dušama tinja kletva i peče mržnja, prikriveni bes koji razdire iznutra, prikriveno zlo koje krišom sikće i seče svojim očnjacima, zariva se u misli, zariva u snove i poput zmije vreba s dna pogleda. Oni čuju samo podsmeh. I s grimasom na usnama dugo i rastegnuto pljuju preda se.“

Naslov: Vučje noći
Autor: Vlado Žabot (1958-)
Prevela: Ana Ristović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 166

Mikrokosmosi – Klaudio Magris

Jedna od prvih mera u nedavnoj borbi protiv koronavirusa je bilo zatvaranje svih evropskih državnih granica. Bez namere da se na ovom mestu ulazi u raspravu da li je to dobra ili loša stvar, sa zdravstvene strane je to svakako bilo svrsishodno, ipak se mora primetiti svojevrsna tendencija ka „zatvaranja“ država u trenucima velikih opasnosti. Takav slučaj je bio i tokom ne tako davne migrantske krize, koja nas svakako čeka i u budućnosti. Suština je da dobar deo ljudi, razume se i političara, svojevrsni spas vidi u nacionalnoj zatvorenosti i samodovoljnosti. Koren takvog shvatanja seže duboko u prošlost. Prvi gradovi, pogotovo gradovi-države, kakva je bila Firenca ili nama bliži Dubrovnik, su svoj spas u trenucima opasnosti pronalazili u upravo tom „zatvaranju“. Gotovo identično je bilo shvatanje o nacionalnim državama, razume se, na malo drugačijem planu. Devetnaestovekovno nacionalno buđenje dovelo je do stvaranja brojnih nacionalnih država, među kojima je bila i tadašnja kneževina Srbija. Takav princip međunarodne politike svoj vrhunac doživljava nakon završetka Prvog svetskog rata, i to kroz čuvenu Vilsonovu doktrinu. Ona je, najjednostavnije rečeno, pravo nacija na stvaranje nacionalnih država. Vrhunac su devedesete, godine raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na pepelu višenacionalnih država stvorene su brojne nacionalne države, manje ili više uspešne. Razume se, tu nije bio kraj. Svedok tome su brojni ratovi u Africi i na Bliskom Istoku, čak i stvaranje novih država kao što je Južni Sudan, ali i nama mnogo bliži kosovski problem. Srž svega je shvatanje da je najbolje državno uređenje, uopšte sama država, prostor na kom žive pripadnici samo jedne nacije. Ako u njoj žive i druge nacije, što je skoro svugde slučaj, može im se priznati nacionalna posebnost, možda čak i pravo na jezik i kulturu, ali uz obavezno „poštovanje“ većinske nacije. Što je i bio najveći jugoslovenski problem. Svaka nacija je na svojoj „teritoriji“ htela da bude „glavna“, a kad imate toliko nacija koje to žele sukob je neminovan. Ali da se mi vratimo u današnjicu. Problem sa ovakvim shvatanjem nacionalne države je sukob sa stvarnošću. Pogotovo sa stvarnošću savremenog sveta. Informatički, ništa manje i transportno-saobraćajni razvoj obesmislio je državne granice. Podjednako je to učinila i migracija stanovništa u potrazi za boljim životom. I ono, što se neretko previđa, a sasvim sigurno je najbitnije, je istorijsko nasleđe zajedničkog života i međunacionalnog preplitanja koje je neretko u sukobu sa konceptom nacionalnih država. Sjajnu knjigu o tome je napisao Klaudio Magris.
Polazeći od Trsta, još tačnije od čuvenog tršćanskog kafea „San Marko“, Klaudio Magris nas u ovoj knjizi vodi na svojevrsno putovanje predelima bivše Austro-Ugarske monarhije. Pred nama su slike pitoresknih italijanskih sela i priče o njihovoj istoriji u poslednjih nekoliko vekova. Tu je i italijanski gradić Akvileja i njegova istorija od skoro dve hiljade godina; planinsko naselje Antholc, međa današnje Italije i Austrije; slovenački Alpi i čuveni Snežnik; baš i hrvatsko ostrvo Cres. Na kraju knjige vraćamo se na početak. U Trst, i to kroz priču o gradskom parku.
Baš kao i u slučaju Magrisovog romana „Dunav“, žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Ona je u isto vreme i putopis, i sjajna istorijska studija, podjednako priča o velikim književnim i ostalim umetničkim stvaraocima, ništa manje Magrisova autobiografija, ali i možda ponajviše sjajna zbirka priča. Magris u svim ovim segmentima, ili je bolje reći slojevima, „Mikrokosmosa“ pokazuje neiscrpno znanje i ništa manji literarni talenat. Čitaocima željnih štiva koja nas obogaćuju, uče novim stvarima, ali nam i u isto vreme pružaju nenadmašno uživanje, ovo Magrisovo delo će predstavljati pravi dar. Ono što se mora zameriti je traljavo urađena lektura i korektura samog dela u srpskom prevodu (koja ide do neoprostivih grešaka kao što je „dijabetis“), gotovo neshvatljiva za izdavača kao što je „Arhipelag“, koji nas je navikao ne samo na odličan izbor autora već i na vrhunske prevode, obradu teksta i opremu knjiga. Ipak, to ne može pokvariti uživanje u ovom zaista izvanrednom delu.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Svaki identitet – naročito onaj nacionalni, koji bunca da je nepromenjiva prirodna činjenica – čin je volje, herojski i artificijelni poput svakog odlučnog moralnog čina“, piše Magris u ovom delu. Upravo je priča o nacionalnom identitetu, koji docnije vodi do stvaranja nacionalnih država, u središtu „Mikrokosmosa“, i to kroz pripovest o stvaranju tih identiteta. Ispisujući priče o silnim državama, još češćim ratovima, brojnim nesporazumima i zločinima, Magris nam u isto vreme prikazuje i drugu stranu priče. A ta druga strana priče su ljudi. Italijani, Slovenci, Nemci, Austrijanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni, svi oni koji naseljavaju Magrisove „Mikrokosmose“, su ljudi koji već vekovima žive zajedno. Pod različitim državama i pod različitim državnim uređenjima, ali uvek zajedno. I to ratujući međusobno, trveći se, ali i podjednako sarađujući, mešajući se, neretko i voleći se. Taj spoj je njihova suština, ništa drugo nego njihov identitet, mnogo jači i mnogo veći od bilo koje države. Baš kao što je to slučaj i sa Trstom, možemo slobodno reći „glavnim likom“ ove Magrisove izuzetne knjige: „Trst je anahronizam i nebeneinander, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam i vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon i Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću.“

Naslov: Mikrokosmosi
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih romana „Dunav“ i „Drugo more

Hitlerovo carstvo – Mark Mazover

Bezbroj puta ste čuli te fraze, verujući u njihovu istinitost. Reč je, razume se, o onim frazama koje nazivamo narodnim izrekama. U njima je, kako se to najčešće misli, izražen supstrat mudrosti jednog naroda. Ipak, ako malo dublje promislimo o njima (pomoć u tome nam može biti sjajna pesma Ramba Amadeusa „Brod budala“), vrlo lako možemo shvatiti da su one poprilično diskutabilne. Od one imbecilne izreke o batini izašloj iz raja, vezivanja konja gde gazda naredi, pametnijeg koji budali popušta, pa sve do poslovice o sitom koji gladnom ne veruje – ove izreke daju popriličnu ružnu sliku o našem karakteru. Svet je to u kom glava treba da se pogne pred glupljima od sebe, ali isto tako i prikaz stvarnosti u kojoj je jedini način da se preživi pritvornost sjedinjena sa poslušnošću. Naša tema je još jedna, sasvim sigurno sveprisutna poslovica – svakome je njegova muka najveća. Baš kao i one prethodne i ovu izreku ste bezbroj puta čuli i izgovorili. I na prvu loptu, ona zaista pije vodu. Tuđa muka, ma koliko bila velika, nikada nas neće „žuljati“ kao naša. I u čemu je onda problem sa ovom poslovicom? Najpre u tome što ona uništava pomen bilo kakve solidarnosti sa drugima, još više mogućnost boljitka. Ljudi zatvoreni u svojim svetovima, ili još tačnije – svojim mukama, nikako neće obratiti pažnju na muke drugih. Što uvek, istorija je tome najbolji svedok, na kraju rezultira i našom propašću. Sjajno je to izrazio Martin Nimeler u pesmi „Prvo su došli…“ Koliko je ovo uskogrudno gledanje na svet osobina pojedinaca, ona je neretko i nacionalna osobina. Nema boljeg primera za to od Balkana. Zatvorenost u sopstvenom svetu, onom koji se na nesreću smatra samodovoljnim, rezultirao je prezrivim pogledom na „druge“. Posledica svega toga je bilo teranje naših inata, jer zaboga naša muka je najveća muka, dok je svet išao nekim drugim putem. Primera radi, dok je tokom devedesetih Evropa težila ujedinjenju, mi smo se plemenski razdvajali. Takođe, dok je komunizam nestajao u celom svetu, mi smo se trudili da ga zadržimo. Posledicu toga živimo i danas. Ovakvo gledanje na svet nije zaobišlo ni istoriju. Pogled, recimo, na Prvi svetski rat je samo pogled na naše bitke. Šta znamo, da uzmemo najočitiji primer, o bici na Somi? Gotovo ništa, a u toj bici je poginulo preko milion vojnika. Ili o Drugom svetskom ratu? Koliko smo upoznati sa Varšavskim ustankom? Isto tako, gotovo nimalo. U isto vreme, ove dve borbe su nepovratno uticale na našu sudbinu. Baš zbog toga su i dragocene knjige koje velike istorijske događaje obrađuju tako što ih predstavljaju iz svih uglova, dajući nam širu sliku. Kakva je i studija Marka Mazovera.
Drugi svetski rat, sasvim sigurno najznačajniji događaj u istoriji dvadeset veka, u studiji „Hitlerovo carstvo“ zadobija potpuno novo viđenje. U njemu glavni junaci nisu dobro poznate nacističke glavešine i saveznički državnici. Isto tako, u središtu pažnje nisu velike bitke. Mazover ispisuje sasvim drugu priču. A ona je pripovest o tome kako je uopšte došlo do nacizma. Šta je to u stvari Hitler zamišljao? I kako su njegove zamisli prošle? Još više, kako je Treći Rajh istinski izgledao. Ko je upravljao osvojenim pokrajinama? Kako su živeli potlačeni? Od čega su sve ljudi umirali? I, ne i manje bitno, zašto je Hitler tako neslavno propao i kako je njegova propast promenila svet u kom živimo – sve se to odgoneta u „Hitlerovom carstvu”.
Ukoliko žanrovski pokušamo da odredimo ovu knjigu, ona bi sasvim sigurno bila okarakterisana kao istorijska sinteza. „Hitlerovo carstvo” je sjajna knjiga o svim aspektima života tokom Drugog svetskog rata. Pred nama je slika ideoloških i političkih previranja na koju se nadovezuje odlična analiza ekonomskih i vojnih prilika, ali i predstava svakodnevnog života. Da bi uspeo u tome, Mark Mazover je napravio opsežno istraživanje, svedok tome je bibliografija na preko trideset strana, a što je čitaocima još bitnije – svi ti podaci su predstavljeni na izuzetno pitak način.
Mark Mazover, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih istoričara, je rođen u Londonu. Posle završenih studija istorije na Oksfordu počinje da predaje na nekoliko univerziteta, među kojima su i Kolumbija i Prinston. Autor je niza studija o istoriji Balkana (na srpski su prevedene njegove studije „Balkan: kratka istorija“ i „Solun: Grad duhova“), istoriji međunarodnih odnosa (na srpskom je objavljena njegova knjiga „Mračni kontinent: Evropa u XX veku“) i o istoriji nacizma. Dobitnik je niza istaknutih naučnih priznanja i nagrada.
Da se vratimo na početak. I na priču o uskogrudom pogledu na svet, onom u kom je naša muka najveća moguća muka. Mark Mazover u ovoj studiji razara tu sliku sveta. I to kroz prikaz sveta pred Drugi svetski rat. Zatvorenost nacionalnih država, njihova usredsređenost na isključivo sopstveno dvorište i nemogućnost istinske saradnje sa drugima rezultirala je propašću. Isto tako, Mazover daje poprilično oštru ocenu evropske politike. Po njemu, predstava o nacizmu kao nekakvom ekstremu i izuzetku u istoriji naše civilizacije ne pije vodu. Hitler je samo prirodni nastavak evropske kolonijalne politike. Naravno, tu je jedna velika razlika. Hitler je umesto pokoravanja afričkih i azijskih „divljaka“ odlučio da pokori „civilizovane“ evropske narode. I razume se, sa znatno bolesnijim sredstvima tog pokoravanja. Suština je, ipak, da poriv za osvajanjem i pokoravanjem drugih nije bila samo nacistička specijalnost. Naprotiv, to je slika mučne evropske istorije koja je trajala vekovima. Nacizam je tu bolest doveo do vrhunca, ogolivši je do kraja. Ne i manje bitno, nacizam je tako preokrenuo istoriju Evrope i celog sveta: „Jer, naposletku, značaj Hitlerovog pokušaja stvaranja carstva leži u tome što je nepovratno promenio ne samo Evropu već i položaj tog kontinenta u svetu, a samim tim i ceo svet.“ Sve je to Mark Mazover izuzetno predstavio u ovoj studiji, sasvim sigurno jednoj od najbolje napisanih knjiga o Drugom svetskom ratu.

Naslov: Hitlerovo carstvo
Autor: Marko Mazover (1958-)
Prevele: Bojana Gajski, Dragana Miljević i Tanja Brkljač
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 672

Hohštapler – Havijer Serkas

Ona sada već čuvena frojdistička borba, poznata verovatno i poslovičnim dživdžanima na grani, između Erosa i Tanatosa, još tačnije – borba između nagona smrti i života, jedna je od najvećih tema literature. Ponajviše zato što iz te borbe proizilaze i najbolje i najgore čovekove osobine. Ipak, pre nego što duže progovorimo o toj borbi, treba se vratiti u duboku prošlost. Još tačnije, treba se podsetiti jedne Aristotelove misli. On u „Poetici“ umetnost, baš kao i Platon, karakteriše kao podržavanje stvarnosti. Za Aristotela je to podražavanje i njena najveća čar. Ponajviše zato što nam umetnost preko podražavanja pruža mogućnost da bolje razumemo sebe i svet u kom živimo. Naravno, ovakvo ukazivanje nikako ne treba da preraste u didaktiku, zato što se u tom slučaju umetnost pretvara u moralisanje ili jeftini propagandni pamflet. Još češće, kič. Setite se toga kad budete čitali Lazu Lazarevića i uvideli razliku u kvalitetu između pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti“ i „Školske ikone“. Ali da se vratimo na našu temu. Literatura je od svojih najranijih početaka pokušavala da uđe u najskrivenije kutke čovekovih htenja, misli i osećanja. Još preciznije, da na svetlost dana iznese ono što je najbolje, ali isto tako i najgore u nama. Pojednako i ono što se nalazi između ta dva pola. Nigde to nije vidljivije nego u priči o varalicama. Homerova „Odiseja“ je ništa drugo nego priča o jednom prevarantu. Odisej je na večitoj razmeđi između dva moralna pola. Njegova hrabrost, pamet i požrtvovanost su nerazdeljivo povezani sa njegovom beskrupuloznošću i lukavstvom. Još jedna varalica je lik Robina Huda, dobrog razbojnika. U našem slučaju je amblematični primer Marko Kraljević. Njegova snaga i hrabrost su nerazdvojivi od njegovog lukavstva i „problematičnog“ ponašanja. Ni moderna književnost ne zaostaje za starim uzorima. Tomas Man u romanu „Ispovesti varalice Feliksa Krula“ ispisuje priču o vrsnom prevarantu. Junak romana „Baudolino“ Umberta Eka je slična bitanga i prevarant. Još jedan veliki pisac, Havijer Serksas, se hvata u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom, pokušavajući da odgonetne šta nas to fascinara kod varalica.
Glavni junak Serkasovog romana „Hohštapler“ je čuveni Enriko Marko, čovek koji je izazvao jedan od najvećih skandala u savremenoj istoriji Španije. Šta je on učinio? Najjednostavnije rečeno, Enriko Marko je iskonstruisao ceo svoj život. Borac protiv Frankove diktature, zatočenik u nacističkim logorima, večiti borac protiv društvenog i političkog zla – tako je najbolje opisati Enrika Marka. Samo što se, na njegovu nesreću, sve to ispostavlja kao velika laž. I pokreće jedan od najvećih evropskih skandala.
Kako pisati o životu čoveka čiji je život bio fikcija, Havijer Serkas se pita na početku ovog romana. I dolazi do odgovora da to mora biti dokumentarni roman, delo koje će se činjenicama suprotstaviti laži. Tako Serkas u ovom romanu piše stvarnu istoriju života Enrika Marka. A to je nimalo lak zadatak. Najpre treba razoriti ceo Enrikov život, suštinski ogoliti svaku njegovu laž. Ništa manje i odgonetnuti kako su silni ljudi poverovali u nju. Razlog za to je naša potreba za jednostavnim i lakim odgovorima zaključuje Havijer Serkas: „Kao što se već vremešna industrija zabave mora hraniti estetskim kičem, jer on konzumentu poklanja iluziju da uživa u autentičnoj umetnosti, ne tražeći zauzvrat nikakav napor koji taj užitak zahteva i ne obavezujući ga da se izloži bilo kakvoj intelektualnoj avanturi ili moralnim rizicima koje nose u sebi, nova industrija sećanja mora da se hrani istorijskim kičem koji konzumentu poklanja iluziju da zna pravu istoriju, ali iznad svega poštedevši ga ironije i kontradikcije i nemira i stida i strahota i mučnine i vrtoglavice i razočaranja koje to znanje iziskuje.“
Havijer Serkas spada u red najznačajnijih savremenih španskih i evropskih književnih stvaralaca današnjice. Posle završenih studija španske književnosti predaje na Univerzitetu u Đeroni. Debitovao je sa romanom „Motiv“ (1987) i do sada napisao niz visokovrednovanih romana i zbirki priča. Slavu mu donosi roman „Salaminski vojnici“ (Arhipelag, 2017) za koji je dobio niz španskih i internacionalnih književnih priznanja, a ovaj roman je preveden na preko dvadeset jezika.
„(…) jer je dužnost umetnosti (ili dubokog promišljanja) da nam pokaže svu složenost života, s ciljem da i mi postanemo malo složeniji, da analizira kako funkcioniše zlo, da bismo mogli da ga izbegnemo, pa čak i dobro, možda da bismo mogli da ga naučimo“, piše Havijer Serkas u ovom romanu. Što nas vraća na početak teksta i priču o ulozi umetnosti u našem životu. Još tačnije, na umetnost koja nam pokazuje dobro i zlo. Ipak, tu nastupa problem. Šta se dešava kada susretnemo zlo, kakav je slučaj sa junakom romana, koje nam je privlačno? Štaviše, neverovatno zanimljivo zlo. I šta se dešava kada počnemo da se opsesivno bavimo tim zlom? Kada otkrijemo silne nijanse koje stoje iza tog zla, još više kad počnemo da sumnjamo da je zlo u stvari zlo, kakav je slučaj sa Enrikom Markom, čovekom koji nikoga nije povredio. Naprotiv. On je bio dobar čovek koji je samo želeo da njegov život izgleda mnogo lepše i sadržajnije. A ko on nas to ne želi? Šta učiniti u tom slučaju? Havijer Serkas to pokušava da raščlani u ovom romanu. I Enrikov život, i šta je stajalo iza njegovih prevara, i kako je on uspeo da prevari toliko ljudi, i šta nas to tera da volimo varalice. U isto vreme Havijer Serkas ispisuje neverovatno zanimljivu priču o varalici ili još bolje rečeno – priču o običnom čoveku koji je prevarom hteo da postane veliki čovek i heroj: „Marko nije simbol poštenja i izuzetne čestitosti u porazu nego nepoštenja i sveopšteg beščašća. On je običan čovek, kao i svi ostali. Nema mu se šta zameriti, naravno, sem što je pokušao da se predstavi kao heroj. On to nije bio. Niko nije dužan da to bude. Upravo zato su heroji heroji: zato pripadaju zanemarljivoj manjini.“

Naslov: Hohštapler
Autor: Havijer Serkas (1962-)
Prevela: Biljana Isailović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 374

Život se sa mnom mnogo poigrao – David Grosman

Dvadeseti vek nam je pored mnoštva stvari, i dobrih i loših – razume se, doneo i jedan novi književni žanr. U pitanju je logorska književnost. Iskustvo holokausta, ništa manje i Gulaga, iznedrilo je mnoštvo književnih dela koja su pokušala da se uhvate u koštac sa ovom nimalo jednostavnom temom. U biti je, razume se, priča o zlu. Takva su dela, koliko memoarska ništa manje i književna, ljudi koji su to stradanje osetili na svojoj koži. Upravo zahvaljujući njima mi i znamo za razmere ovih bestijalnih zločina. Ipak, ono što je skrajnuto, ili još tačnije – ono što je ostalo po strani, je priča o onome šta se desilo posle. Da bi se ovo razumelo možda je najbolje poći od mađarskog nobelovca Imre Kertesa. I njegove reakcije na Spilbergov film „Šindlerova lista“. Imre Kertes je Spilberga optužio za falsifikat. Po Kertesu, priča o holokaustu nije priča o preživljavanju, već priča o pomoru. Broj preživelih Jevreja je minoran u odnosu na broj ubijenih. Primera radi, u Srbiji je živelo 12 500 Jevreja. Holokaust je preživelo samo 1 500. Ta brojka je još veća u Nemačkoj. U njoj je umoreno preko 90 posto Jevreja. Procenjuje se da je od predratnih devet miliona evropskih Jevreja za vreme holokausta ubijeno šest miliona. Da li je onda, kako to Kertes govori, priča o preživljavanju laž? I da li je preživljavanje zaista bilo preživljavanje? Tom temom se Kertes bavi u romanu „Kadiš za nerođeno dete“. Za njega je stradanje, koje je osetio na svojoj koži, toliko određujuće za život da taj život ne samo da ne postoji, taj život je suštinski nemoguć. Baš kao što je i nemoguće, kako Kertes govori u ovoj knjizi, stvarati decu posle holokausta. Dolazak deteta na svet u kojem je postajao Aušvic je po njemu zločin ravan Aušvicu. Naravno, i možda na sreću, postoje i druga mišljenja. Jedno od njih je i iskustvo još jednog logoraša iz Aušvica. Viktora Frankla. Za razliku od Kertesa, on čak i u najdubljem čovekom padu vidi smisao. I mogućnost za nastavak života. Frankl u čuvenoj knjizi „Zašto se niste ubili“ govori: „Logorski život je, u svakom slučaju, otvorio naprslinu u čovekovoj najskrivenoj dubini. Zar nas čudi što su se u tim dubinama opet otkrile ljudske osobine?“ Naravno, ovo su samo dve strane jednog iskustva. Priče o životu posle logora, i još više – priče o tome kako je logorsko iskustvo promenilo čoveka. To čini i mnoštvo drugih književnika. Od Prima Levija, Solženjicina, Borisa Pahora, pa sve do našeg Dragoslava Mihailovića literatura govori o logorskom iskustvu. Baš kao što to čini i David Grosman u svom novom romanu.
Vera, glavna junakinja Grosmanovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao“, je napunila devedeset godina. Na rođendansku proslavu u kibuc, u kojem je Vera provela gotovo ceo svoj život, dolazi njena porodica. I Verina kćerka Nina. Iskustvo pređašnjih decenija, mnoštvo nerešenih sporova, ali ništa manje i sećanje na stradanje doživljeno u posleratnoj Jugoslaviji doživeće tokom proslave kulminaciju i rezultirati odlaskom porodice na mesto gde je sve počelo. Na Goli otok.
Pripovest o Veri je u stvari priča o Evi Nahir Panić. Oslanjajući se na Evino iskustvo (ona je preminula 2015. u devedeset i sedmoj godini života), ali i na njene ispovesti (među kojima je i Kišov dokumentarni film „Goli život“), David Grosman ispisuje izuzetan roman. Koliko je to priča o Veri i o njenom mučnom golootočkom iskustvu, to je još više priča o (ne)mogućnosti života posle logora. Najbolje nam to pokazuju Verine reči: „Objasnite mi, zašto sam ja i dalje zarobljena tamo, na Golom? Zašto nisam u stanju da to lakše prihvatim?“ Grosmanov pristup ovoj izuzetno kompleksnoj temi je neverovatan. Majstorsko pronicanje u najdublje kutke ljudske duše sjedinjeno je sa izuzetnim pripovedanjem. Priča o nekoliko decenija Verinog života je zadobila nenadmašan prikaz u ovom romanu.
David Grosman spada u red najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“, „Izvan vremena“, „Vidi pod: Ljubav“ i „Konj ulazi u bar“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, među kojima je i internacionalna Bukerova nagrada, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svom političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Priča o Veri je u stvari priča o dvadesetom veku. Pripovest je to o velikim nadama, još većim promenama, ali i o ništa manjem padu. Vera je sve to preživela na svojim plećima. I holokaust (u kom su pobijeni gotovo svi članovi njene porodice), i idealizam novog doba (za koji se borila zajedno sa mužem), i najveći užas (kakvo je bilo iskustvo stradanja na Golom otoku, najbolje izraženo u rečenici: „Ovo ludilo (…) i kako pravimo od sebe životinje“). Kako i sam naslov knjige govori, život se mnogo poigrao sa Verom. To životno poigravanje je David Grosman predstavio na maestralan način. Savršena istorijska slika, ona koja je našoj publici izuzetno bliska, susrela se sa preispitivanjem nutrine glavne junakinje. Šta se to zaista krije iza slike stamene starice? Kako je preživela sve te užase? I kakve su posledice ti užasi ostavili ne samo na nju već i na sve ljude koji su joj bliski. Sve to David Grosman pokušava da odgonetne, iako se to čini neodgonetljivim. Sama Vera to govori: „Ne, ne, ne možete vi da shvatite moj svet. Ni moje ratove, ni vazduh koji sam disala. (…) Ništa nećete shvatiti, (…) vi kažete rat, ali rat na Balkanu nije kao kod nas u Zemlji. Na Balkanu rat ima drukčiju logiku. Rat na Balkanu je prvenstveno kazna. Ovde kažnjavamo.“ I možda je najveća vrednost ove knjige baš u tome. U pokušaju da se neodgonetljivo odgonetne. I da se kroz priču o jednoj ljudskoj sudbini otkrije kako je užas logorskog sveta promenio sve nas. Baš to Grosman uspeva u ovom bez preterivanja remek-delu.

Naslov: Život se sa mnom mnogo poigrao
Autor: David Grosman (1954-)
Prevela: Dušica Čvorić Stojanović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2019
Strana: 221

Pročitajte i prikaz Grosmanovog romana „Vidi pod: Ljubav“

Dunav – Klaudio Magris

Već decenijama se, pogotovo u poslednjim godinama, govori o propasti Evrope. Prošlo je vreme evrocentrizma, „stara dama“ je na izdisaju, sprema se novo doba… Sve su to bezbroj puta ponovljene priče, i to iz usta uglednih profesora, ništa manje političara, ali i, kako se čini, pijačnih prodavaca i kibicera sa raznoraznih internet foruma i društvenih mreža. Neko sa strane, ne mora da to bude onaj poslovični Marsovac, bi pomislio da je u Evropi nastupio pomor, neka nova burbonska kuga. Istina je, pak, znatno drugačija. Ukoliko se statistički gleda, Evropska unija je po stopi bruto društvenog proizvoda druga najveća sila na svetu, odmah posle Sjedinjenih Američkih Država. Po indeksu humanog razvoja, koji meri siromaštvo, životni vek, kvalitet obrazovanja i zdravstva, evropske države se nalaze na samom vrhu lestvice. Još preciznije, od prvih deset najrazvijenijih država sveta – sedam se nalazi u Evropi. I u čemu je onda problem? Čemu tolika, skoro apokaliptična, buka? Odgovor leži u politici. Evropa ima dugu tradiciju međunacionalnih tenzija. Njih, naravno, ima i u drugim krajevima sveta, ali su one ili eskalirale u nedavnoj prošlosti, ponajviše posle zamešateljstva kolonijalnih sila, ili su, pak, te tenzije minorne. Istorija Evrope je, kako se čini, istorija beskrajnih i, ništa manje, besmislenih sukoba. Isto tako, Evropa je i istorija mnoštva nacija, neretko minijaturnih, koje pokušavaju da izgrade svoj identitet. A ta izgradnja, da se ne lažemo, se najčešće projavljuje u sukobima sa drugim nacijama. I to je suština problema. Evropa nikako ne uspeva da se odluči između dva koncepta. Jedan je panevropski, a drugi odbrana nacionalnog identiteta. Upravo je nacionalni identitet i uzrok najvećih problema u današnjici. To je na prvom mestu pokušaj da se u vremenu globalizacije očuva nacionalni suverenitet, koji svoj najveći izraz zadobija u otporu emigraciji. Ukoliko zanemarimo dimnu zavesu, najčešće priču o emigrantima koji nam kradu poslove, ostaje strah od drugačijeg i mogućnosti promene našeg života. Taj strah je najbolje opisao Uelbek u romanu „Pokoravanje“. Na drugoj strani se nalaze stari antagonizmi i onaj večiti etnocentrizam. Da ga banalizujemo do kraja. Nemci za Srbe misle da su potpuni varvari i divljaci. Isto to Srbi misle za Hrvate. Kao što to misle i Albanci za Srbe. Ništa se ne razlikuju ni ostali narodi. Umesto da se govori o sličnostima, još više o prostoru koji nas povezuje, kao da se namerno potenciraju razlike. Tu grešku ne čini Klaudio Magris. U svom čuvenom romanu „Dunav“ on opisuje nešto što nas nerazdvojno povezuje.
Glavni junak ovoga romana je, ma koliko to delovalo čudno, jedna reka. Još preciznije, naslovni Dunav. Prateći njegov put od izvora pa sve do ušća u Crno more, Klaudio Magris stvara nenadmašnu sliku Evrope. To je na prvom mestu prikaz država, pokrajina, ništa manje i gradova kroz koje Dunav protiče. U isto vreme, ovaj roman je i priča o ljudima, kulturama, jezicima, umetnosti i literaturi koji nastaju, razvijaju se, ali i nestaju, na obalama Dunava.
Žanrovski odrediti „Dunav“ je, čini se, prava glavobolja. On je, na prvom mestu, sjajni putopis. Klaudio Magris je odlični vodič kroz skoro tri hiljade kilometara toka Dunava. Ali, „Dunav“ nije samo putopis. Ova knjiga je i zbirka vrsnih eseja, koliko o istoriji naroda čije je postajanje vezano za čuvenu reku, ništa manje prikaz političkih prilika, ali i literature koja je nastala na obalama Dunava. Da sve bude još komplikovanije, „Dunav“ je i priča o susretima sa plejadom različitih likova, koji su predstavljeni sa izuzetnim romanesknim nabojem. Čudesni hibrid – mešavina romana, putopisa i eseja – možda je tako najbolje nazvati ovo delo. I to delo ispisano od strane pronicljivog, neverovatno radoznalog i ništa manje blagonaklonog putnika: „Kretati se ipak je bolje od ičeg drugog: gledaš kroz prozor voza koji se sunovraćuje u krajolik, nudiš lice jedva primetnoj svežini koja se spušta s drveća u bulevaru, stapajući se s ljudima, i nešto protiče i prolazi kroz telo, vazduh se uvlači u odeću, tvoje ‘ja’ se širi i grči kao meduza (…).“
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno šest njegovih knjiga.
„Prava književnost, pak, nije ona koja podilazi čitaocu, potvrđujući njegove predrasude i ubeđenja, već ona koja ga podstiče i dovodi u neprijatnosti, koja ga primorava da se obračuna sa svojim svetom i svojim ubeđenjima“, piše Magris u ovom romanu. On baš to i čini. Pišući o brojim zemaljama, još većem broju gradova, ali i naroda koji žive kraj Dunava, Magris kao da kroz ceo roman pokušava da pronađe nešto što ih povezuje. A razdvaja ih mnogo toga: česti sukobi, različitost jezika, kultura, religija… Tim, samo prividno, nepremostivim razlikama Magris ne pristupa kroz povlađivanje nacionalnim sentimentima. On traži nešto što ove narode povezuje, nasuprot svim razlikama. A to je Dunav. Reka koja se na obazire na državne granice, međunacionalne sukobe, ljudske ludosti i političke perverzije. Ona nadživljava države (kao što je nadživela Jugoslaviju, Čehoslovačku i Sovjetski savez, koji su opisani u ovom romanu), ništa manje nacije i jezike. Dunav je iznad svega toga. On je sila, baš kakva je i Evropa, koja je veća od prolaznih nacija, država, jezika, kultura… I sila koja nam, bez preterivanja, omogućuje život. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga živeti. Još tačnije, da li ćemo pokušati da ga proživimo u miru i jedinstvu sa drugima koji nas okružuju ili u večitim sukobima. Dunav nam je svakako pomoć u tome. Najbolje to obrazlaže sam Magris u ovom veličanstvenom romanu: „Dunav, pak, (…) postoji, ne nestaje, ne obećava ono što ne može da ispuni, ne napušta, protiče pouzdan i neporeciv; ne poznaje teološki rizik, ideološke perverzije, ljubavna razočaranja. Tamo je, opipljiv i istinit, i vernik koji mu posveti vlastito postojanje oseća kako ono protiče u skladnom i nerazlučivom spoju s tokom reke.“

Naslov: Dunav
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 386

Pročitajte i prikaz Magrisovog romana „Drugo more“

Sati – Majkl Kaningem

Ono što ljudski rod, onako kako to većina ljudi shvata, deli od ostalih životinjskih vrsta je razum. Najveći izraz te naše sposobnosti je slobodna volja, koja se najčešće posmatra kao apsolut. Ipak, ograničenja postoje. Nekada su to verske, još češće moralne, običajne i društvene norme. Istorija naše civilizacije se može posmatrati u baš tom svetlu, još tačnije – ta istorija je neprekidna borbu za slobodu. Evo samo par primera: borba je to za izlazak iz okova koje nam donose organizovana religija ili politička oligarhija, borba je to za slobodnu misao, borba za oslobođenje iz ropstva, borba za ženska prava, ništa manje i borba LGBT populacije… Suština je da čovek sebe posmatra kao slobodno biće, koje svoj maksimum jedino može ostvariti u stanju potpune slobode. I to je svakako istina. Ipak, da li je apsolutna sloboda moguća predstavlja sasvim drugo pitanje. Ako verujemo u boga, sloboda je ograničena. Ponajviše zato što nam tu slobodu božanstvo daruje, ali i naplaćuje u idućem životu. Ništa manje ne zavisimo i od našeg genetskog nasleđa. Sjajan primer je priča iz romana „Midlseks“ o kojem je na ovom mestu već pisano. Naša sloboda je ograničena i istorijskim nasleđem. Primera radi, stepen naše slobode će direktno zavisiti od toga da li smo rođeni u hipi komuni, recimo, ili u amiškoj porodici. Ne treba zaboraviti ni ograničenja slobode kojа nam donosi naš život. Iako će ovo delovati paradoksalno, upravo naši slobodni izbori sužavaju i ograničavaju naše kasnije slobodne izbore. Najjednostavniji primer: ukoliko na izborima odaberemo diktatoru na onim sledećim sasvim sigurno nećemo moći da slobodno glasamo. Isto to važi i u svakodnevnom životu. U nauci, i ne samo njoj, za to se ustalio termin: efekat leptira. On označava fizički proces u kojem i neka najminornija stvar može da u potpunosti promeni velike procese. U praksi, tako je i termin dobio ime, leptirovo mahanje krilima na Tajvanu će napraviti buru na suprotnoj strani sveta. I polako dolazimo do poente. Naša sloboda, a još više naš život, su određeni našim pređašnjim izborima i postupcima. I ne samo njima. Naš život i sloboda su ograničeni slobodnim izborima ljudi koji nas okružuju i od kojih direktno zavisimo. O tome je Majkl Kaningem napisao izuzetan roman.
Godina je 1923. Virdžinija Vulf se nalazi u „progonstvu“ u Ričmondu, i to na nagovor supruga Lenarda. Godine borbe sa depresijom su najveći uzrok tome. Jedan sasvim običan dan u kom Virdžinija započinje pisanje „Gospođe Dalovej“, prima sestru u posetu i pokušava da pobegne u London je prva vremenska dimenzija ovog romana. U drugoj se selimo u 1949. godinu. Lora Braun živi u predgrađu San Fransiska. Udata je za ratnog veterana i čeka drugo dete. Čitajući „Gospođu Dalovej“ ona se sprema na beg. Treća vremenska dimenzija nas seli u 1999. godinu. Klarisa Von priprema zabavu za svog prijatelja Ričarda povodom velike književne nagrade koju je on dobio. Jedini je problem što Ričard umire od side. Ove tri priče se kroz ceo roman prepliću i doživljavaju vrhunac u furioznom finalu.
„Želeo sam da pišem o svemu, o životu koji živimo i o životima koje smo mogli živeti. Želeo sam da pišem o svim načinima na koje smo mogli umreti“, govori jedan junak Majkla Kaningema. Upravo tu priliku, tu priču o životu koji se živi i o životima koji su se mogli živeti, nam Kaningem daruje u ovom romanu. Najbitnije od svega, ti životi su predstavljeni maestralno. Iz bilo kog ugla da posmatrate „Sate“, divljenje prema literarnom, i to bez preterivanja, geniju Majkla Kaningema je zagarantovano. Izuzetna fabula i kompozicija, veština da se nekoliko ljudskih sudbina i skoro čitav jedan vek smesti na ovoliko mali broj stranica i na tako savršeni način je gotovo neverovatna. Isto tako i lakoća pripovedanja, naizgled jednostavne, a u stvari tako kompleksne i sadržajem nabijene rečenice su nešto što se retko viđa. Priliku da istinski uživamo u ovom remek-delu nam daje sjajni prevod Zorana Paunovića.
Majkl Kaningem, jedan od najznačajnijih američkih savremenih književnih stvaralaca, je mladost proveo u Ohaju i Kaliforniji. Završio je studije engleske književnosti na Univerzitetu Stenford. Debituje sa romanom „Golden States“ 1984. godine, ali ga se docnije odriče i ne navodi u svojoj biografiji. Slede romani: „Dom na kraju sveta“, „Krv i meso“, „Sati“ „Besplatni dani“ (jedini njegov roman koji nije preveden na srpski jezik), „Dok ne padne noć“ i „Snežna kraljica“, kao i zbirka priča „Divlji labud“. Slavu mu donosi roman „Sati“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu i niz književnih priznanja. Ovaj roman je doživeo izuzetnu filmsku adaptaciju. Ekranizovano je i njegovo delo „Dom na kraju sveta“. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl.
“Nije to neuspeh, kaže ona sebi. Nije neuspeh nalaziti se u ovim sobama, u ovoj koži, podsecati peteljke cvetova. Nije neuspeh, ali traži od sebe nešto više, traži taj napor, samo da se bude prisutan i zahvalan; da se bude srećan (grozna reč)“, piše Kaningem u ovom romanu. Svi njegovi junaci su sukobljeni sa istim osećajem. Ili još preciznije rečeno: oni su na sredomeđi između sadašnjeg užasa, otelotvorenog u zasićenosti, depresiji ili u bolesti, koji se sukobljava sa sećanjem na prohujalu lepotu, ali i sa mogućnošću bega u kom se sreća može ponovo pronaći. Oni moraju da se suoče sa samim sobom, da iskušaju i ponovo dosegnu slobodu. I oni to čine. Samo što će njihovi slobodni izbori promeniti ne samo njihove živote, već i živote drugih ljudi. Taj put koji se nekada proteže i decenijama Majkl Kaningem maestralno opisuje u ovom romanu. „Sati“, sasvim sigurno jedno od najznačajnijih književnih dela nastalih u poslednih nekoliko decenija, nam donose priču o krhkosti i još većoj nepostojanosti naših sudbina. Isto tako i o lepoti našeg života koja je nestalna, prolazna i retka, ali ipak toliko velika da samo zbog nje život i vredi. Najbolje to sam Kaningem opisuje: „Živimo svoje živote, činimo ono što činimo, a onda zaspimo – sve je to baš tako jednostavno i obično. Poneko skoči kroz prozor ili se utopi ili proguta pilule; više njih umre nesrećnim slučajem; a najveći broj nas, većinu, polagano proguta neka bolest, ili, ako nas posluži sreća, sâmo vreme. Samo nam ovo ostaje za utehu: tu i tamo poneki sat kada nam se čini da se naši životi, protivno svim izgledima i očekivanjima, uz prasak otvaraju i daruju nam sve o čemu smo ikada maštali, premda svi izuzev dece (a možda čak i ona) znaju da će za takvim satima neminovno uslediti drugi, daleko mračniji i teži. No ipak, eto, volimo grad, volimo jutro; nadamo se, iznad svega, nečemu većem.“

Naslov: Sati
Autor: Majkl Kaningem (1952-)
Preveo: Zoran Paunović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 174

Pročitajte i prikaz zbirke priče Majkla Kaningema „Divlji labud“