Kapucinska grobnica – Jozef Rot

Pogled na istoriju nije nimalo jednostavna stvar, pogotovo na onu političku. Ovo je još teže ako se teži naučnoj objektivnosti. Najpre treba razdvojiti sećanje od istorijskog fakta, ponajviše zato što je sećanje ništa drugo do neobjektivnost, proizašla iz naših iskustva – koja su, iako se to često previđa, samo naša i nikako ne moraju da budu i tuđa – podjednako iz naših predubeđenja, ideoloških sklonosti, zabluda, neretko i krajnje pogrešne percepcije stvarnosti. Primera radi, sećanja na socijalističku Jugoslaviju će biti dijametralno suprotna kod ljudi koje su doživeli različite stvari. Preživeli zatočenici Golog otoka će socijalističku Jugoslaviju posmatrati kao monstruozni sistem koji je na najgnusnije načine ubijao i mučio mnoštvo ljudi. I biće u tome u potpunosti u pravu. Oni, pak, drugi koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli lep život, pogotovo kada se on uporedi sa vremenom koje je došlo posle, Jugoslaviju će posmatrati kao obećanu zemlju. I biće u tome u potpunosti u pravu. Suštinski, i jedna i druga vizija je istinita, i upravo u tome je i problem. Kako spojiti potpuno nespojive stvari predstavlja težak zadatak za istoriju, koji, uzgred, retko kom polazi od ruke. Pre svega je to pitanje šta nam je bitnije? U ovom konkretnom slučaju: da li je bitnija patnja i stradanje jednih ili zadovoljstvo i blagostanje drugih? Slična stvar je i sa još jednim pogledom na istoriju, ovog puta pogledom na istoriju drugih država. Proces nastanka nacionalnih država u devetnaestom veku korenito menja pogled na istoriju kao nauku, ustoličavajući svojevrsni „nacionalni“ pogled na prošlost. Još jednostavnije rečeno, istorija više nije pogled na razvoj ljudskog roda, već priča o prošlosti jedne nacije ili teritorije po kojoj se ravna pogled na sve druge. U takvoj viziji stvarnosti, istorija neke druge nacije ili države se posmatra isključivo prema odnosu, još češće sentimentima koji gajimo prema njoj. Naravno, ovo je legitimna stvar, ali predstavlja veliku grešku zato što se stvarnost posmatra iz veoma ograničenog ugla. Takva je, recimo, stvar sa našim pogledom na Austro-ugarsku monarhiju. Jedino što se pamti je naša sukobljenost sa ovom imperijom u Velikom ratu i mnoštvo počinjenih zločina (o kojima govori izuzetna istorijska studija „Dželatov smešak“). Naravno, sve je to istina, i sve to, naravno, treba da se pamti, ali Austro-ugarska nije bila samo to. Ona je u isto vreme bila krajnje kompleksna, multikonfesionalna i multinacionalna tvorevina, opterećena brojnim sukobima i borbama, ali i država koji je na mnogim poljima donela napredak, pre svega kulturni. Priču o toj kompleksnoj državi sjajno donosi Jozef Rot u romanu „Kapucinska grobnica“.
U središtu ovog romana nalazi se lik Franje Ferdinanda Trote – da, ime je dobio po čuvenom nadvojvodi – bečkog bonvivana i naslednika bogate porodice Trota. Opisujući poslednje predratne dane, pre svega lutanja mladog junaka po predelima Austro-ugarske monarhije, Jozef Rot nas iznenada suočava sa izbijanjem Velikog rata. Trota odlazi u vojsku na istočni front, gde brzo biva zarobljen od Rusa. Povratak u Beč nakon rata za Trotu je užasan poraz. On mora da se suoči ne samo sa materijalnom propašću, već i nestankom svega što je činilo njegov svet.
Napisan kao svojevrsni nastavak čuvenog „Radeckog marša“, u kom su opisane sudbine druge grane porodice Trota, ovaj roman pre svega pleni raskošnom predstavom Austro-ugarske monarhije. Pred nama se ukazuju slike političkih previranja, međunacionalnih preplitanja ali i sukobljavanja, ništa manje kulturnih i društvenih prilika. Još bitnije, taj pogled na društvene okolnosti je sjedinjen sa sjajnom psihologizacijom glavnog junaka romana, krajnje razočaranog i uništenog čoveka: „Ta odavno sam, od povratka iz rata, video sebe kao čoveka koji je bespravno živ! Odavno sam se navikao da sve događaje koje su novine nazivale ‘istorijskim’ posmatram pravedničkim pogledom nekoga ko više ne pripada ovom svetu! Već odavno mi je smrt odobrila neograničen dopust! I mogla je, smrt, svakog sekunda da taj moj dopust prekine. Zar su me se još ticale stvari ovoga sveta?“
Jozef Rot, jedan od najznačajnih austrijskih i uopšte evropskih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u siromašnoj jevrejskoj porodici u Galiciji. U toku studija zatiče ga izbijanje Velikog rata. Boravak na ratištu i kasnije raspad Austro-ugarske će ostaviti trajno obeležje na njegovo stvaralaštvo. Početkom dvadesetih seli se u Berlin, gde otpočinje njegova bogata novinarska i književna karijera. Autor je niza romana (među kojima su najveću slavu zadobili „Radecki marš“, „Hotel Savoj“, „Jov“…), zbirki priča i knjiga eseja. Usled uspona nacizma seli se u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1939. Veći deo Rotovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
Da se polako vratimo na početak. Gotovo sigurno, prva asocijacija na ovim prostorima, pogotovo u Srbiji, na Austro-ugarsku monarhiju je ratno neprijateljstvo u Velikom ratu. Ova država se posmatra kao duboko nepravedna, diskriminatorska prema slovenskim narodima i, naposletku, država čiji je pad bio pravedan. Previđa se samo da to za dobar deo ljudi nimalo nije tačno. Ili je možda bolje reći da je to samo jedan deo slike. Drugi deo slike je, i pored ovih mana koje se ne zaobilaze u romanu, predstava Austro-ugarske kao voljene zemlje. I to pre svega zemlje sa ogromnim naučnim i kulturnim razvojem (setimo se samo Frojda, Mana, Bloha, Muzila, Adlera, Rilkea, Malera, Klimta…), svojevrsnim liberalizmom i nikako ne treba zaboraviti kakvom-takvom međunacionalnom tolerancijom. Nema boljeg svedoka tome od ovog izuzetnog romana. Priča je o drugačijoj Austo-ugarskoj, zemlji zbog koje junak ovog izuzetnog romana istinski pati: „Tek mnogo kasnije, dugo nakon velikog rata koji zovemo ‘svetskim’, po mom mišljenju ispravno, i to ne zbog toga što ga je vodio čitav svet, nego zato što smo svi zbog njega izgubili jedan svet, svoj svet, tek mnogo kasnije, dakle, ja ću uvideti da čak i predeli, oranice, nacije, rase, kolibe i kafei najrazličitijih vrsta i najrazličitijeg porekla nužno podležu savršeno prirodnom zakonu jednog snažnog duha koji je kadar da približi udaljeno, da u srodno pretvori ono što je tuđe i da ujedini ono što prividno teži da se rasturi. Govorim o neshvaćenom, ali i zloupotrebljenom duhu stare monarhije (…)“

Naslov: Kapucinska grobnica
Autor: Jozef Rot (1894-1939)
Prevela: Drinka Gojković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2010
Strana: 152

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Mikrokosmosi – Klaudio Magris

Jedna od prvih mera u nedavnoj borbi protiv koronavirusa je bilo zatvaranje svih evropskih državnih granica. Bez namere da se na ovom mestu ulazi u raspravu da li je to dobra ili loša stvar, sa zdravstvene strane je to svakako bilo svrsishodno, ipak se mora primetiti svojevrsna tendencija ka „zatvaranja“ država u trenucima velikih opasnosti. Takav slučaj je bio i tokom ne tako davne migrantske krize, koja nas svakako čeka i u budućnosti. Suština je da dobar deo ljudi, razume se i političara, svojevrsni spas vidi u nacionalnoj zatvorenosti i samodovoljnosti. Koren takvog shvatanja seže duboko u prošlost. Prvi gradovi, pogotovo gradovi-države, kakva je bila Firenca ili nama bliži Dubrovnik, su svoj spas u trenucima opasnosti pronalazili u upravo tom „zatvaranju“. Gotovo identično je bilo shvatanje o nacionalnim državama, razume se, na malo drugačijem planu. Devetnaestovekovno nacionalno buđenje dovelo je do stvaranja brojnih nacionalnih država, među kojima je bila i tadašnja kneževina Srbija. Takav princip međunarodne politike svoj vrhunac doživljava nakon završetka Prvog svetskog rata, i to kroz čuvenu Vilsonovu doktrinu. Ona je, najjednostavnije rečeno, pravo nacija na stvaranje nacionalnih država. Vrhunac su devedesete, godine raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Na pepelu višenacionalnih država stvorene su brojne nacionalne države, manje ili više uspešne. Razume se, tu nije bio kraj. Svedok tome su brojni ratovi u Africi i na Bliskom Istoku, čak i stvaranje novih država kao što je Južni Sudan, ali i nama mnogo bliži kosovski problem. Srž svega je shvatanje da je najbolje državno uređenje, uopšte sama država, prostor na kom žive pripadnici samo jedne nacije. Ako u njoj žive i druge nacije, što je skoro svugde slučaj, može im se priznati nacionalna posebnost, možda čak i pravo na jezik i kulturu, ali uz obavezno „poštovanje“ većinske nacije. Što je i bio najveći jugoslovenski problem. Svaka nacija je na svojoj „teritoriji“ htela da bude „glavna“, a kad imate toliko nacija koje to žele sukob je neminovan. Ali da se mi vratimo u današnjicu. Problem sa ovakvim shvatanjem nacionalne države je sukob sa stvarnošću. Pogotovo sa stvarnošću savremenog sveta. Informatički, ništa manje i transportno-saobraćajni razvoj obesmislio je državne granice. Podjednako je to učinila i migracija stanovništa u potrazi za boljim životom. I ono, što se neretko previđa, a sasvim sigurno je najbitnije, je istorijsko nasleđe zajedničkog života i međunacionalnog preplitanja koje je neretko u sukobu sa konceptom nacionalnih država. Sjajnu knjigu o tome je napisao Klaudio Magris.
Polazeći od Trsta, još tačnije od čuvenog tršćanskog kafea „San Marko“, Klaudio Magris nas u ovoj knjizi vodi na svojevrsno putovanje predelima bivše Austro-Ugarske monarhije. Pred nama su slike pitoresknih italijanskih sela i priče o njihovoj istoriji u poslednjih nekoliko vekova. Tu je i italijanski gradić Akvileja i njegova istorija od skoro dve hiljade godina; planinsko naselje Antholc, međa današnje Italije i Austrije; slovenački Alpi i čuveni Snežnik; baš i hrvatsko ostrvo Cres. Na kraju knjige vraćamo se na početak. U Trst, i to kroz priču o gradskom parku.
Baš kao i u slučaju Magrisovog romana „Dunav“, žanrovski odrediti ovu knjigu je težak zadatak. Ona je u isto vreme i putopis, i sjajna istorijska studija, podjednako priča o velikim književnim i ostalim umetničkim stvaraocima, ništa manje Magrisova autobiografija, ali i možda ponajviše sjajna zbirka priča. Magris u svim ovim segmentima, ili je bolje reći slojevima, „Mikrokosmosa“ pokazuje neiscrpno znanje i ništa manji literarni talenat. Čitaocima željnih štiva koja nas obogaćuju, uče novim stvarima, ali nam i u isto vreme pružaju nenadmašno uživanje, ovo Magrisovo delo će predstavljati pravi dar. Ono što se mora zameriti je traljavo urađena lektura i korektura samog dela u srpskom prevodu (koja ide do neoprostivih grešaka kao što je „dijabetis“), gotovo neshvatljiva za izdavača kao što je „Arhipelag“, koji nas je navikao ne samo na odličan izbor autora već i na vrhunske prevode, obradu teksta i opremu knjiga. Ipak, to ne može pokvariti uživanje u ovom zaista izvanrednom delu.
Klaudio Magris spada u red najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih književnih stvaralaca. Nekoliko decenija je predavao modernu nemačku književnost na Univerzitetu u Trstu. Napisao je mnoštvo studija i radova o istoriji Evrope, kao i o velikim evropskim piscima. Debitovao je sa novelom „Nagađanja o jednoj sablji“ (1984) i do sada objavio preko deset romana, drama i knjiga eseja. Proslavio ga je roman „Dunav“. Za svoje književno stvaralaštvo Klaudio Magris je zadobio niz italijanskih i internacionalnih književnih priznanja. Njegova dela su prevedena na sve veće svetske jezike, a u izdanju „Arhipelaga“ je na srpskom objavljeno sedam njegovih knjiga.
„Svaki identitet – naročito onaj nacionalni, koji bunca da je nepromenjiva prirodna činjenica – čin je volje, herojski i artificijelni poput svakog odlučnog moralnog čina“, piše Magris u ovom delu. Upravo je priča o nacionalnom identitetu, koji docnije vodi do stvaranja nacionalnih država, u središtu „Mikrokosmosa“, i to kroz pripovest o stvaranju tih identiteta. Ispisujući priče o silnim državama, još češćim ratovima, brojnim nesporazumima i zločinima, Magris nam u isto vreme prikazuje i drugu stranu priče. A ta druga strana priče su ljudi. Italijani, Slovenci, Nemci, Austrijanci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni, svi oni koji naseljavaju Magrisove „Mikrokosmose“, su ljudi koji već vekovima žive zajedno. Pod različitim državama i pod različitim državnim uređenjima, ali uvek zajedno. I to ratujući međusobno, trveći se, ali i podjednako sarađujući, mešajući se, neretko i voleći se. Taj spoj je njihova suština, ništa drugo nego njihov identitet, mnogo jači i mnogo veći od bilo koje države. Baš kao što je to slučaj i sa Trstom, možemo slobodno reći „glavnim likom“ ove Magrisove izuzetne knjige: „Trst je anahronizam i nebeneinander, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam i vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon i Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću.“

Naslov: Mikrokosmosi
Autor: Klaudio Magris (1939-)
Prevela: Snežana Milinković
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 231

Pročitajte i prikaze Magrisovih romana „Dunav“ i „Drugo more

Veliki pad – Peter Handke

Ukoliko bismo tražili nešto što povezuje na prvi pogled potpuno nespojive društvene i političke sisteme, onda bi to sasvim sigurno bila mržnja prema sumnji. Od antičke Grčke i amblematičnog primera Sokrata, pa sve do pokušaja „odstranjivanja“ Petera Handkea u današnjici, vladajući društveni sistemi su se bespoštedno borili protiv onih koji, da malo koristimo dobro poznatu retoriku, ubacuju klipove u točkove naše „divne“ stvarnosti. Zašto je to tako? Pa, najpre, zato što se gotovo svaki društveni i politički sistem zasniva na poverenju. I to na poverenju da vladajuća kasta čini dobro. U demokratskim društvima se upravo preko tog poverenja, ili njegovog izostanka, dolazi ili silazi sa vlasti. Slično je i u tiranijama. Iako se vlast održava kroz strah, neophodno je, ipak, podanike uveriti da svet u kom žive nije nepravedan. U suprotnom, sledi revolucija. I eto najlakšeg mogućeg odgovora zašto vlastodršcima smeta sumnja. Ona urušava poverenje. Naravno, sumnja ima bezbroj svojih izraza. Najčešće je to kritičko preispitivanje stvarnosti, koliko svojih ništa manje i stavova ljudi kojih nas okružuju. Može to biti i ispitivanje ispravnosti religijskih, filozofskih i političkih svetonazora. Baš to „ispitivanje“ je bezbroj puta dovelo do velikih promena. Evo samo malo primera. Sumnja je izrodila Luterovu reformaciju. Isto tako i Francusku revoluciju. Sumnja je dovela do borbe za ljudska prava, oslobađanja robova, nagrizanja patrijarhalnog društva i promene društvene uloge žene, borbe za prava LGBT populacije… Suštinski, sumnja je početni impuls koji dovodi do kasnijeg napretka. Još preciznije: trenutak u kom se shvata da stvarnost u kojoj živimo nije dobra. To je, razume se, samo jedan deo priče, najpre zato što sa druge strane sumnje stoji njen antipod. Poverenje. Isto tako i dva kolika filozofska, još više životna stanovišta. Optimizam i pesimizam. U srži ovog prvog je poverenje, sklonost da se očekuje najbolji mogući ishod. Naravno, pesimizam je njegova suprotnost. I baš kao i sumnja, pesimizam je kroz čitavu istoriju naše civilizacije bio izložen progonu. Pesimisti su, ništa se nije promenilo ni u današnjici, smatrani za mračne, ogorčene i nezadovoljne ljude. Suštinski, promašene individue. Previđa se jedino i zaboravlja koliku su korist našoj civilizaciji oni doneli. Najpre u ispravljanju grešaka, onih kojih optimizam skoro uvek previđa verujući u svetlu sadašnjost ili budućnost. Značaj pesimizma, još više sumnje, nam najbolje pokazuje stvaralaštvo Petera Handkea.
Glavni junak Handkeovog romana „Veliki pad“ je Glumac. Nekada slavni umetnik pozvan je u veliki grad u kom treba da primi nagradu, ali i da glumi u novom filmu. Prateći taj dan njegovog života – od ustajanja, nevoljnog izlaska iz kuće, lutanja po šumama i predgrađima, susreta sa beskućnicima, emigrantima i policijom, pa sve do dolaska u centar grada gde Glumac doživljava nove neugodnosti – Peter Handke slika nenadmašni portret jedne propasti. Koliko je to propast glumčevog života, još više je to propast sveta koji ga okružuje.
„Pazi šta govoriš, pa makar to važilo samo za tebe. Govoriti tek tako ne znači samo govoriti tek tako, kazivanje nije samo kazivanje, reči, čak i one neiskazane, nisu samo reči“, piše Handke u ovom romanu. To je možda i najbolja odrednica Handkeovog dramskog i romanesknog stvaralaštva. Vrsni stilista (zahvaljujući Žarku Radakoviću to možemo da osetimo i u prevodu), sjajni pripovedač sa ništa manje dobrom psihološkom pronicljivošću – sve su to karakteristike koje obeležavaju Handkeovo stvaralaštvo. Ipak, ono što je najznačajnije je neverovatna Handkeova umešnost da iz sasvim uobičajenih životnih situacija izvuče maksimum. Roman „Veliki pad“ je priča o jednom običnom, ponekad i užasavajuće dosadnom životu, koji zadobija svoj smisao, ništa manje i vrednost, samo kroz sjajno Handkeovo pripovedanje.
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca, Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag na njegovo stvaralaštvo. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Užas praznine“, „Strah golmana pred jedanaestercem“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja.
Da se vratimo na početak. I na sumnju. Slava Petera Handkea u Srbiji, ali i omraza koja ga prati u skoro čitavom svetu posledica je baš te sumnje. Peter Handke je tokom devedesetih izabrao da posumnja u opštevažeću sliku sveta. I, moglo bi se reći, previše otišao u toj sumnji. Podrška Miloševiću, ništa manje i njegovim satrapima, bila je užasni moralni izbor. Ipak, i u isto vreme, to je bio otpor licemerju i manipulaciji zapadnih političkih elita i medija. Iz jedne krajnosti, Handke je otišao u drugu. Ali ako ostavimo na stranu politiku i sve kontroverze, ostaje Handkeovo umetničko stvaralaštvo. U ovom slučaju izuzetni roman, priča o jednom padu, suštinski – priča o jednoj promašenoj sudbini, ali i o promašenosti vremena u kom živimo. Handke, vrsni portretista, još bolji stilista, izuzetno nadareni pripovedač, u ovom romanu pokazuje koliko je velika moć umetnosti. Isto tako i koliko je značajna sumnja i koliko ona znači u svetu koji je prezire. Mala preporuka za kraj. Bilo da volite ili mrzite Handkeove političke stavove, svejedno da li ih smatrate za istinu ili užasna bulažnjenja, pokušajte da ih zaboravite čitajući ovaj sjajni roman. Ukoliko to učinite, pred vama će se ukazati vrsno umetničko delo, roman koji po svom stilu i temama koje pokreće zaslužuje istinsko divljenje.

Naslov: Veliki pad
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 213

Dva gospodina na obali – Mihael Kelmajer

Svet je nekada bio drugačije mesto. Barem što se tiče poimanja depresije. Ako je melanholija u istoriji naše civilizacije doživljavala pohvale, o čemu je na ovom mestu već pisano, depresija je bila stigmatizovana i, neretko, osuđivana. Zašto? Pa, otprilike zato što je melanholija nosila pečat plemenitosti, romantične sete ili pak konsternacije nad propalim i grehovnim svetom, dok je depresija predstavljala stanje krajnjeg pada. Dokle je to išlo govori činjenica da je hrišćanstvo depresiju (u crkvenom govoru: uninije) karakterisala kao stanje obuzetosti đavolom, koje je u toku inkvizicije, i u kasnijim progonima veštica i ostalih nepodobnih, strogo kažnjavala. Ukoliko bi se pokušala napraviti sinteza odnosa prema depresiji kroz istoriju, ona bi glasila ovako: mešavina straha i osuđivanja. Samim tim, o depresiji se nije često govorilo, a da se priča tek o nekoj njenoj javnoj manifestaciji (mala digresija, na našim prostorima depresija i uopšte priča o mentalnim bolestima je i dalje tabu tema, što poprilično slikovito govori o razvoju mentalne svesti u ovom delu sveta). Sve se to menja sa pojavom Frojda, koji ajde da budemo malo banalni, depresiju vadi iz ormana i pokazuje je svetu. I ne samo to, on počinje da je leči, doduše, na najgori mogući način. Lek je kokain. Zamorci su Frojdov najbolji prijatelj, inače zavisnik od opijuma, i pacijentkinja Ema. Rezultati su bili katastrofalni. Kao da to nije dovoljno, Frojd ovu terapiju primenjuje i na sebi. Posledica je zavisnost, koju je Frojd kasnije priznao kao svoju najveću grešku. Iz ove epizode, a i iz Frojdovih kasnijih zabeleški, izvlači se i najveća kritika njegovog učenja. A ona je depresivnost koja provejava iz svakog Frojdovog retka. Opterećenost smrću, pesimistični pogled na čovekovu prirodu i uopšte civilizaciju, sve su to zamerke koje se upućuju na njegov račun. Ali to nije naša tema. Frojdovo „izvlačenje“ depresije iz ormana dovelo je do toga da se o njoj počne pričati slobodno, što se odražava i na književnost. Dela u kojima se govori o depresiji ima mnogo, ali je red izdvojiti nekoliko najznamenitijih. Na prvom mestu to je roman „Gospođa Dalovej“ Virdžinije Vulf, koja kroz priču o zasićenom i poprilično depresivnom životu naslovne junakinje progovara i o sebi. Sasvim sigurno najznačajnije književno delo o depresiji piše Selindžer. Posttraumatski poremećaj (Selindžer je jedan od američkih vojnika koji su prvi ušli u Dahau) sjedinjen sa kliničkom depresijom maestralno je opisan u priči „Perfektan dan za banana-ribe“. Majkl Kaningem u romanu „Sati“ podjednako umešno progovara o depresiji stvarajući sjajni roman. Depresija je i književna tema austrijskog prozaiste Mihaela Kelmajera.
Roman „Dva gospodina na obali“ je posvećen prijateljstvu Čarlija Čaplina i Vinstona Čerčila. U proleće 1927. godine njih dvojica se sreću na jednoj zabavi i odlučuju da pođu u šetnju. Ona će biti krunisana prijateljskim savezom i obećanjem da će jedan drugom pomoći svaki put kad ih napadne „crni pas“. Ta opasna zver je depresija od koje obojica pate od najranijeg detinjstva. U nastavku romana Mihael Kelmajer ispisuje pripovest o njihovim životima, ali i o prijateljstvu koje se hvata u koštac sa bolešću.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovaj roman, to nikako ne bi bio lak zadatak. Potka romana je istinita, Čaplin i Čerčil su zaista bili prijatelji, biografije junaka su isto tako oslonjene na istorijske izvore, ali sam sadržaj romana je potpuna fikcija. Kao da to nije dovoljno, autor u roman uvodi i druge biografe Čerčila i Čaplina, koji dokumentima, podjednako fikcijskim i istinitim, podupiru potku romana. Kelmajer koristi postmodernu tehniku pripovedanja – ako tražimo pandan to bi bilo stvaralaštvo Umberta Eka, razume se, samo tehnika je u pitanju – gde se istorijski izvori u romanesknoj viziji preklapaju sa fikcijom stvarajući potpuno novu realnost.
Mihael Kelmajer je rođen u austrijskom gradiću Hard na Bodenskom jezeru. Studije politikologije, kasnije matematike i filozofije, pohađa u Nemačkoj. Sredinom osamdesetih počinje njegova profesionalna karijera na austrijskom državnom radiju. Autor je nekoliko radio-drama i brojnih muzičkih kompozicija (posebno se ističe adaptacija Remarkovog romana „Na zapadu ništa novo“). Prvi roman objavljuje 1982. godine i do sada je objavio preko četrdeset književnih dela (romani, drame, zbirke priča i pesama, scenariji…) Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća austrijska i nemačka književna priznanja.
„Protiv pomisli da sam poludeo mogu se izboriti samo ako uradim nešto ludo. To je nešto veoma ozbiljno (…) To je metoda klovna. Na svetu ne postoji čovek koji je ozbiljniji od klovna“, ovako Čaplin elaborira kako izgleda njegova borba sa depresijom. Ona postaje još zanimljivija kada se uporedi sa slikom Čaplinovog sadruga. Čerčil, simbol državnika i ozbiljnog čoveka, je dijametralna suprotnost. I kako onda funkcioniše njihovo prijateljstvo, pitanje je koje se neminovno postavlja. Odgovor je u spisateljskoj veštini i izuzetnoj psihološkoj pronicljivosti Mihaela Kelmajera. On uspeva da na relativno malom broju stranica ispriča tri velike priče. Prva je o depresiji i suočavanju sa njom, druga je storija o dve amblematične ličnosti dvadesetog veka i njihovom prijateljstvu, i ona treća i krajnja priča je o prošlom stoleću i svim njegovim ludilima. „Dva čoveka na obali“ su sjajno napisana pripovest o dva čoveka koji su i pored mučne i poprilično teške bolesti uspeli da ostvare velike stvari i da promene svet u kom živimo: „Ja sam sve što o meni govore: sujetan, egocentričan, pohlepan, želim da vladam drugima, brutalan sam, bezobziran, zao. Ali sam stvorio nekog ko je bolji od mene. U tome je moja vrlina.“

Naslov: Dva gospodina na obali
Autor: Mihael Kelmajer (1949-)
Preveo: Nikola B. Cvetković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 277

Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste – Andreas Pitler

Inspektor Bronstajn“Bauk nacizma kruži Evropom“, možda je upravo ova parafraza čuvene rečenice iz „Komunističkog manifesta“ najbolji način da se opiše sadašnje stanje na starom kontinentu. Od početka Drugog svetskog rata prošlo je više od sedamdeset godina. Duboke rane, surevnjivosti i zločini sve je to zakopano i postalo mučni relikt prošlosti. Umesto međusobnog antagonizma, narodi Evrope su se okrenuli mirnom suživotu i građenju međusobnih mostova razumevanja. Čine vam se smešne ove rečenice, zar ne? Ono što je trebalo da postane stvarnost pretvorilo se u svojevrsnu utopiju. San o jedinstvenoj Evropi se sve više kruni. Nestao je konačno u dodiru sa šačicom nevoljnika koji su zakucali na vrata Evrope iskajući spas. Mržnja koja proizilazi iz straha od novog, od onog drukčijeg, okovala je srca Evropljana. Mahniti političari i zapenušani nacionalni propovednici počinju da otkopavaju ratne sekire. Opet se nesrećni ljudi etiketiraju i žigošu samo zato što su različiti. I opet sve kreće ispočetka. Lekcija o zlu koji donosi fašizam i nacizam nije naučena. U Evropi su svakako retki oni koji neće osetiti gađanje prema nacističkim zločinima (doduše ima i takvih, na sreću, retkih monstruma), ali izostaje otklon prema samoj suštini nacističke ideologije. Veliki italijanski pisac Umberto Eko je u svojem eseju o fašizmu ustvrdio da on dolazi iz iskorišćavanja straha od različitosti. Kako sam Eko kaže: „Prvi apel jednog fašističkog (…) pokreta usmeren je protiv došljaka“. Sledeći korak je akumuliranje socijalnog i društvenog nezadovoljstva. Umesto da se ukaže na prave krivce za ekonomsku propast, žrtveni jarci postaju manjine i stranci. Dodajte tome još i teorije zavera, praćene paranojama o onima koji rade protiv nas i žele da unište naš nacionalni identitet. Eko mudro zaključuje: „Jedna nacija dolazi do svog identiteta samo preko svojih neprijatelja.“ Podseća li vas sve to na sadašnjost? Zamenite li Jevreje sa emigrantima i muslimanima, zar govori današnjih političara neće biti identični onim nacističkim? Umetnost, a pogotovo književnost, poslednja je odbrana pred starim zlom u novom ruhu. Primer tome je izuzetni roman Andreasa Pitlera.
Godina je 1938. Prvi dani marta su toku, kao i poslednji dani Republike Austrije. Senka nacizma se nadvila nad naslednicom nekada velike i moćne Austro-ugarske carevine. Tinjajuće nezadovoljstvo Austrijanaca pretvara se u nacionalnu histeriju i rezultira čuvenim anšlusom. Jedan od retkih koji to još uvek ne shvataju i ne žele da prihvate je inspektor Bronštajn, uposlenik bečke policije. Da sve bude još gore, Bronštajnu je poveren zadatak da istraži zagonetno ubistvo nacističkog partijskog službenika. Bezbroj različitih tragova, ubijeni nacista je pored pedofilskih sklonosti imao i niz poslovnih i privatnih nerešenih računa, počinje da opterećuje inspektora. Pred njim je ne samo rešavanje ovog slučaja, već i borba za goli život. Bronštajn je Jevrejin i ako Austrija uđe u savez sa Trećim Rajhom, sigurna smrt mu je zagarantovana.
Vešto kombinujući istorijske činjenice sa trilerskom atmosferom, Andreas Pitler je stvorio književno delo velike snage i literarne vrednosti. Iako knjiga sleduje pravilima detektivskog žanra, Andreasu nije primaran zaplet. Upravo zbog toga bi ovaj roman posmatran sa čisto žanrovske strane, bio ništa drugo nego osrednji krimić. Tajna je u izuzetno predstavljenoj istorijskoj slici poslednjih dana austrijske republike. Ništa manje nije vredno ni autorovo poznavanje mentaliteta Bečlija, kao i upotreba dijalekta; on je zanimljiv čak i na srpskom, za šta treba odati priznanje maestralom prevodu Mirjane V. Popović.
Andreas Pitler je jedan od najpoznatijih austrijskih pisaca. Doktorirao je na studijama istorije i političkih nauka, a po školovanju se posvećuje novinarstvu. Napisao je nekoliko naučno-popularnih knjiga o Beketu, Brunu Krajskom, čuvenoj družini „Monti Pajton“, kao i niz bedekera, vodiča i humorističkih knjiga. Početkom devedesetih se okreće stvaranju romanesknih dela. Slavu doživljava sa serijalom knjiga o inspektoru Bronštajnu. Do sada je objavio sedam njegovih avantura smeštajući ih u period od 1913. do 1955. godine. Dela Andreasa Pitlera su prevedena na nekoliko svetskih jezika i doživljavaju velike tiraže.
Andreas Pitler je sa romanom „Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste“ dokazao da je ne samo vešti istoričar, već i pisac sa istančanim osećajem za psihologizaciju različitih karaktera i onih najdubljih poriva u njima. Veštom vivisekcijom on uspeva da na maestralni način prikaže uspon nacizma, ali i razloge za njegov uspon. Tako, recimo, on na jednom mestu opisuje promenu vladajuće klike: „(…) poslanici su bili agronomi, pisci i univerzitetski profesori. Ali (…) zamenili su ih kočijaši pivskih kola, sitne zanatlije i seljaci-pilićari. Čovek bi se iznenadio kada bi uopšte znali da napišu sopstveno ime.“ Nije to jedina sličnost sa sadašnjim vremenom. Uzavrela nacionalna i politička atmosfera, očekivanje da će strogi ali pravedni vođa sve rešiti, naš narod je poseban i pravedan a svi ga napadaju, samo da se rešimo Jevreja (čitaj: muslimana i migranata) i sve će biti bolje. Svesno ili nesvesno, Andreas Pitler je pišući o Evropi pred Drugi svetski rat, predstavio i današnju Evropu. Ali to nije jedini razlog za čitanje ovog romana. On je solidan krimić, izuzetna istorijska hronika, dobra sociološka i psihološka studija. Najbitnije, odličan roman koji sve ove elemente spaja u ubedljivu celinu.

Naslov: Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste
Autor: Andreas Pitler (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 245