Priče lopova poštenjačine – Sanja Savić Milosavljević

„Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razneži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Кako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi“, ispisuje Erazmo Roterdamski u čuvenom delu „Pohvala ludosti“ nabrajajući vrednosti koje nam donosi ludost. U vremenu vladavine neoliberalnog kapitalizma i gotovo jednoglasnog ustoličenja pragmatizma kao osnovnog životnog svetonozara, nikako ga ne treba mešati sa razumom, ove Erazmove reči deluju, eto malo oksimorona, kao potpuna ludost. Da budemo još precizniji, ludost je u današnjem vremenu najčešće okarakterisana kao teški defekt. I tu odmah moramo da napravimo ogradu, ovde se ne govori o mentalnim bolestima, već o svojevrsnom pristupu životu, i ne samo njemu. Iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, što već samo po sebi podrazumeva kritičko preispitivanje i skoro uvek odbacivanje vladajućeg poretka, predstavlja poslovični kamen spoticanja. Ipak, da to iskliznuće ne postoji, naš život bi bio ne samo krajne dosadan, otprilike kao distopijska vizija sveta u Orvelovim i Hakslijevim delima, već bi napredak bio gotovo sigurno sprečen. Tako je, recimo, Erazmo Roterdamski izvršio presudni uticaj u svom vremenu, dobrim delom omogućivši razvoj renesanse i kasnije reformacije. Slična stvar je i sa literaturom. „Ludost“, namerno je stavljamo pod znacima navoda, predstavlja jednu od najvećih draži književnosti. Ona umetnicima omogućava da predstave sivilo stvarnosti, a stvarnost je gotovo uvek takva, kroz potpuno novu prizmu. Ona im, isto tako, daje priliku da užase našega sveta izvrgnu ruglu i da ih predstave u njihovoj pogubnosti (setimo se samo Jaroslava Hašeka). Ne i manje bitno, „ludost“ daje priliku umetnicima da stvore dela u kojima se istinski uživa. Znajući sve to Sanja Savić Milosavljević stvara sjajnu zbirku „Priče lopova poštenjačine“.
U „Pričama lopova poštenjačine“ sabrano je preko četrdeset pripovesti Sanje Savić Milosavljević. Pripovedajući o istorijskim događajima i narodnim legendama, stvarajući oniričke vizije stvarnosti, ništa manje i harmsovske literarne igrarije, autorka u ovoj knjizi pokazuje nenadmašni literarni talenat. Sve to prate sjajne ilustracije same autorke koje nadograđuju priče i još više doprinose uživanju u knjizi.
Od već pomenutih harmsovskih igrarija, preko kafkijanskih prikaza državne administracije, obrade narodnih predanja i legendi, montipajtonskog izokretanja stvarnosti pa sve do svojevrsnih literarnih „redimejdova“, sve se to može pronaći u ovoj knjizi. I začudo, sve to izuzetno funkcioniše zajedno zahvaljujući literarnom talentu autorke. Sanja Savić Milosavljević je uspela da napravi brojne literarne eksperimente, a da u to u isto vreme ne pokvari uživanje u čitanju što retko kom piscu polazi od ruke. I da u isto vreme ispiše sjajna zapažanja koja još više doprinose kvalitetu knjige: „Kada kralj osjeti da mu se pokoravaju, počinje da naređuje. Kad počne da naređuje, prestaje da saznaje. Postaje sve slabiji i sve manji i što više odbija da to prizna, ta slabost mu ne dozvoljava da kaže ono što želi da uradi.“
Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“, „Vrijeme vašara“ i „Brda“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Кako riječi mogu da imaju težinu ako postoji svijest da sve može da nestane istog trenutka?“, govori jedan od junaka ove zbirke. Upravo to suočenje sa nepostojanošću ljudskog života je jedna od dominantnih tema Sanje Savić Milosavljević. Koliko tome doprinose situacije u koje likovi u pričama „upadaju“, to je ništa manje i posledica autorkine odluke da stvarnost predstavi kroz potpuno izokrenutu percepciju, neretko čudnovatu, u pojedinim slučajevima i potpuno apsurdnu. Tako se životu, sa svim njegovim nedaćama i užasima, pristupa na jedan krajnje specifičan način. Nećemo pogrešiti ako kažemo na erazmovski način, kroz svojevrsnu pohvalu ludosti, koja slavi život, ali i sve naše čudnovatosti, i to preko nenadmašnog pripovedanje. Taj čudnovati spoj Sanja Savić Milosavljević izuzetno predstavlja u ovoj knjizi. Baš kao što čini i jedan njen lik: „Pjesnik je bio usamljen. Mislili su da je to zbog toga što često piše, jer ljudske ruke su dovoljno široke da spoje raj i pakao“.

Naslov: Priče lopova poštenjačine
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2021
Strana: 192

Pročitajte i prikaze romana „Tuđa kost“ i zbirke priče „Brda“ Sanje Savić Milosavljević

Iz štampe je izašla nova knjiga Mladena Milosavljevića

Pripovedajući kroz stihove o detinjstvu, koliko o njegovim teškoćama, ništa manje i o njegovim lepotama, Mladen Milosavljević realnost našega sveta sukobljava sa onostranim, i to preko priče koju deda govori svom unuku. Večito pitanje dečje sukobljenosti sa nepravdama ovoga sveta Mladen Milosavljević u „Olalijama“ predstavlja kroz upravo taj prelom. Rezultat je izuzetna knjiga stihova, napisana razigranim jezikom prilagođenim deci. Sve to prate izuzetne ilustracije Miodraga Bunijevca koje vas još više uvlače u magični svet „Olalija“. Istinska preporuka

Knjigu možete naručiti na sajtu izdavača  https://bedem.rs/knjige/olalije/

Jezava – Mladen Milosavljević

Ukoliko bismo tražili jednu od stvari koje najviše određuju moderni roman, mada to važi i za roman kao književnu vrstu, to bi sasvim sigurno bila težnja za sveobuhvatnošću. Upravo je sveobuhvatnost ono što roman deli od drugih književnih vrsta, pre svega pripovetke i novele. Neretko je ta razlika izražena u broju strana, što dovodi do potpune konfuzije. Primera radi, i dan-danas se vode bitke oko dela „Starac i more“ i njegovog određenja. Da li je to roman ili novela? Isti slučaj je i sa Andrićevom „Prokletom avlijom“. Ta papazjanija je dovela do diskvalifikovanja „Proklete avlije“ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, mada mnogi govore da je to bila čisto politička odluka ne bi li prvi dobitnik ove nagrade bio Dobrica Ćosić. Konfuzija postaje još veća sa dolaskom anglosaksonske odrednice „kratka priča“. Dok je jedni poistovećuju sa pripovetkom, drugi tvrde da je to zasebna književna forma. Ukoliko na stranu ostavimo rasprave oko obima i veličine, roman kao žanr, ponovićemo opet, određuje sveobuhvatnost. To je najčešće potpuni prikaz jednog života, neretko od rođenja do smrti, sjedinjen sa doživljajima koji glavni junak romana preživljava. Ponekad je ambicija pisca znatno veća, pa se kroz roman pokušava opisati ne samo jedna ljudska sudbina, ili više njih, nego čitava jedna epoha. Najpoznatiji primer je Tolstojev „Rat i mir“. On se i može posmatrati kao svojevrsna prekretnica, ponajviše zato što je pomerio granice žanra. Tolstojevim putem kasnije polaze brojni pisci stvarajući romane koji u sebi pokušavaju da obuhvate istorijske epohe. Jedan od najboljih načina za to je pripovedanje o porodičnoj istoriji. Kao začetnika ovoga žanra možemo odrediti Tomasa Mana i njegovo delo „Budenbrokovi“. Kod nas je najpoznatiji primer ovakvog pripovedanja o porodici Pekićevo „Zlatno runo“, a ovaj žanr je u poslednjim godinama proslavio Edvard Raderfurt. Baš takav slušaj je i sa Jergovićevim „Rodom“. Drugi način za prikaz duha epohe je priča o određenim vremenskim periodima, tu svakako treba izdvojiti remek-delo Vasilija Grosmana „Život i sudbina“. Ponekad to može i određeno mesto koje u sebi sjedinjuje sudbine različitih ljudi. Kod Andrića je to čuveni višegradski most u romanu „Na Drini ćuprija“. Isto tako, sudbine junaka Magrisovog romana „Dunav“ određuje naslovna reka. Putem ovim velikih pisaca polazi Mladen Milosavljević stvarajući roman „Jezava“.
Kroz dvanaest poglavlja romana „Jezava“ Mladen Milosavljević nam predstavlja dvanaest ljudskih sudbina, isto toliko i istorijskih perioda. Polazeći od sadašnjosti, Mladen Milosavljević nas vodi kroz tri veka istorije na ovim prostorima, i to kroz pripovedanje o članovima porodica Hristić i Pudarević. Pored ove rodbinske veze, junake romana povezuje i život pored reke Jezave, koja će odrediti njihove sudbine.
Najpribližnija žanrovska odrednica „Jezave“ je mozaični roman. Svako poglavlje, može se reći i istorijski fragment, donosi sudbinu jednog junaka. Takođe, u svakom poglavlju, ako bismo roman gledali obrnutim redosledom, pređašnja sudbina određuje sudbinu koja će doći posle nje. Tako se kroz čitav roman stvara svojevrsni kauzalitet koji zlokobno određuje ljudsko postojanje. Toj nesreći posebno doprinose nimalo svetli istorijski događaji. Mladen Milosavljević ih u ovom romanu predstavlja izuzetno. To pogotovo važi za poglavlja u kojima se opisuje period kratkotrajne kraljevine Srbije pod austrijskom vlašću i osmanske uprave nad ovim prostorima. Ono što je posebno bitno, sjajnu rekonstrukciju pređašnjih vremena prati odlično pripovedanje. Spisateljsko majstorstvo Mladen Milosavljević pokazuje u poglavljima u kojima sami junaci govore svoje životne sudbine. Evo samo jednog primera, govora jedne junakinje romana: „Čovek može da bude opako il’ blago, ali je posve slabašno živinče.“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov prvi roman „Kal Juga“ (2018) začetak je planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„Sva ta istorija ispunjena najrazličitijim sudbinama najednom je stajala preda mnom preteća i razjapljena, cvileći, vapeći i zavijajući iz bezbrojnih i bezimenih grla, odavno zaboravljenih i zametenih“, piše jedan od junaka „Jezave“. Možda je ova rečenica najbolji način da se opiše suština ovog romana. Pred nama je istorija ovih prostora, nimalo ulepšana, opisana u svoj svojoj pogubnosti, pogotovo za pojedinačne ljudske sudbine. Životi su to koji prolaze u beskrajnim ratovima, podjednako i u međusobnim trvenjima i ubilačkim sukobima, najčešće, i što je najgore, bez ikakvog razumnog povoda i obrazloženja. Najbolje je to izrazio jedan junak ovog romana: „Taki ti je čovek, sebičan i zadrt i dok je živ i kad umre“. Tu istoriju propadanja Mladen Milosavljević predstavlja nenadmašno, prvenstveno kroz sjajne istorijske rekonstrukcije, ništa manje i kroz odlično pripovedanje. Izabravši da u svom romanu predstavi tri veka istorije na ovim prostorima, Mladen Milosavljević je samome sebi zadao težak zadatak, koji retko kom piscu polazi od ruke. Na sreću, u slučaju „Jezave“ je pred nama potpuni književni trijumf. „Jezava“ je roman u čijem ćete čitanju istinski uživati, roman iz kog ćete mnogo stvari naučiti i, što je i najbitnije, – „Jezava“ je roman koji po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje.

Naslov: Jezava
Autor: Mladen Milosavljević (1982-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 368

Pročitajte i prikaz romana „Kal Juga“ Mladena Milosavljevića

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević