Treće proleće – Dragoslav Mihailović

Iako to možda svima neće delovati tako, jedna od najužasnijih, gotovo košmarnih slika će vas dočekati ako slučajno budete nabasali u beogradsku Njegoševu ulicu. U nekadašnjem stanu narodne heroine Nade Purić u ovoj ulici smeštena je izvršiteljska kancelarija. Za one zaboravne, Nada Purić je bila jedna od najistaknutijih predratnih aktivistkinja komunističke partije i žena koja je pretrpela najužasnija mučenja od strane Nemaca 1941. Nadu su šibali gumenim žilama po grudima, licu i stomaku, gvozdenim obručem su joj stezali čelo, uopšte: bestijalno je zlostavljali, toliko da je doslovno umrla pod nogama krvnika iz specijalne policije. Ipak, ona nije poklekla. Nekom ironijom sudbine, u stanu u kom je ona živela i u kom je gotovo natčovečanskim snagama mesecima održavala mesto za rasturanje antifašističkog materijala sada su, nećemo štedeti reči, izvršiteljske krvopije koje iz svojih domova isteruju samohrane majke, penzionere, ljude obolele od najtežih bolesti… Kako smo došli do ovoga? Naravno, stan Nade Purić je samo primer, ali sjajna ilustracija prelaska puta od borbe za bolji i pravedniji svet do bestijalnog sveta u kom nijedna vrednost sem sticanja bogatstva, i to na najbestidnije načine, ne postoji. Još preciznije, kako je moguće da u samo par decenija ideološka paradigma bude toliko promenjena? Jedan od odgovora, svakako ne i jedini, predstavlja odsustvo ideologije. Ona je u poslednjim godinama, ako ne i decenijama, gotovo nestala. Na političkoj sceni, i ne samo kod nas, ustoličen je svojevrsni „catch all“ sistem. Iliti još jednostavnije, nekadašnja ideološka podela na levicu i desnicu, liberale i konzervativce je nestala. Današnji političari i partije u svojim programima kombinuju potpuno nespojive stvari, koje su, uzgred, samo mrtva slova na papiru. Tako će se neprestano govoriti o socijalnoj pravdi i boljem životu za sve, a u isto vreme ustoličavati krvopijski kapitalistički sistem koji je čista negacija ovih ideja. S druge strane, ideologija je došla na loš glas zbog njenih predstavnika, i to pre svega mislimo na komunizam. Pravedno društvo svakako nisu doneli logori u Sovjetskom savezu, Goli otok ili progoni Crvenih Kmera. Naprotiv, sve to je, nekada i nepopravljivo, urušilo veru u mogućnost izgradnje boljeg sveta. Kao što su to učinili i brojni oportunisti koji su se skrivali pod ideološkim odorama, gotovo po pravilu ogađujući je svima. Priču o njima je sjajno doneo Dragoslav Mihailović u romanu „Treće proleće“.
U središtu romana „Treće proleće“ nalazi se lik ćuprijskog islednika OZNE Svete Petronijevića. Prateći prve godine po završetku Drugog svetskog rata, Dragoslav Mihailović predstavlja lik mladog idealiste koji se sukobljava sa gotovo nepopravljivom nepravdom. Da sve bude još gore, Sveta Petronijević dobija tuberkulozu i odlazi na lečenje. Iz bolnice nakon nekoliko godina izlazi umorni i sredovečni Sveta Petronijević, nekadašnji idealista, sada oportunista, pogotovo kada zaplovi u advokatske vode u Beogradu. Sve će to promeniti slučaj mladog pobunjenika, kog Sveta brani na sudu, ništa manje i pojava mladićeve sestre.
Iako su u ovom romanu prisutne gotovo sve dominantne teme u stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića – pre svega je to priča o OZNI, isledničkim iskustvima, Ćupriji, ali i suočenje sa učmalošću socijalističke stvarnosti – „Treće proleće“ predstavlja svojevrsni iskorak u njegovom književnom opusu. Pre svega je to pitanje naracije. Prvo lice je ustupilo mesto sveznajućem pripovedaču, baš kao što je i promenjen milje u kom se radnja odigrava. Ako izuzmemo roman „Kad su cvetale tikve“, ovo delo Dragoslava Mihailovića je „najbeogradskije“. U tim tematskim i narativnim promena Mihailović se odlučno snalazi stvarajući odličan roman u čijem se čitanju istinski uživa. Možemo bez preterivanja reći da je književni opus Dragoslava Mihailovića krunisan ovim romanom.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, rođen je u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
„Šta je ovo, u čudu se pitao gledajući oko sebe. Je li ovo ono što se zove život? Je li moguće da ovi ljudi nisu nikad imali nešto drugo i da je im je ovo što vidim najviše što su ikad dosegli?“, pita se glavni junak gledajući svet koji ga okružuje. Mladački entuzijazam i idealizam sukobljava se sa prljavštinom stvarnosti. Naravno, u tom idealizmu ima preterivanja, ali je on čist. Na nesreću, taj idealizam život slama, pretvarajući glavnog junaka u oportunistu. Taj put Dragoslav Mihailović oslikava nenadmašno. Gotovo je neverovatno da neko ko je užasno nastradao od OZNE, a to je svakako bio Dragoslav Mihailović, može da njene predstavnike predstavi na tako istinoljubivi način i, još bitnije, bez traga pizme i pokušaja izmirenja starih dugova. Izuzetan je to prikaz života socijalističke Jugoslavije, ali ne samo to. „Treće proleće“ je nenadmašna slika propasti idealizma, i to kroz prikaz idealista koji su sve svoje ideale pogazili, utirući tako put današnjici, vremenu u kom herojska mesta zauzimaju banditi, da se vratimo na početak. Sjajno je to ispripovedana priča o propasti sa kojom umire i ono najplemetnije što nosimo u sebi: „A kad jednog dana, moj Sveto, crknemo, hoće li iko pomisliti da smo umrli neshvaćeni? Da smo i mi (…) u sebi nosili nešto možda važno za sve ljude, nešto što je vredelo da se sazna i što, eto, neshvaćeno i nerastumačeno, odlazi za hranu crvima? I ni od koga nikad neće biti pročitano i otkriveno.“

Naslov: Treće proleće
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2019
Strana: 284

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava“ ,
kao i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ i „Jalova jesen“ Dragoslava Mihailovića

Kuća nesagorivih reči – Dejan Ristić

„Kad bi ljudi umeli da sačuvaju svoje znanje o svetu, kad bi mogli da ga uklešu u stenu, u kristale, u dijamant, i da ga na taj način prenose svojim naslednicima, možda bi svet izgledao sasvim drugačije. Šta možemo s tako krhkom građom kao što je papir? Kakva nam je korist od pisanja knjiga!“, piše Olga Tokarčuk u „Knjigama Jakovljevim“ i na najbolji način predstavlja nepostojanost ljudske želje za očuvanjem znanja u susretu sa skoro neumitnim uništenjem koje, takođe, dolazi od ljudske ruke. Ako pažljivo pratimo istoriju naše civilizacije, čuvanje i uništavanje knjiga gotovo uvek idu ruku pod ruku. Tako prvi kineski car Ćin Ši Huang 213. godine pre nove ere pored cenzure svakog mišljenja koje se protivilo njegovoj vladavini naređuje i uništavanje svih knjiga, izuzev retkih izuzetaka. Kako mu to izgleda nije bilo dovoljno, on naređuje i pogubljenje 460 mudraca, koji su, po predanju, živi sahranjeni. Putem prvog kineskog cara polaze sve civilizacije. I to gotovo bez izuzetaka. Rimski imperatori uništavaju bogate biblioteke, tako, recimo, car Jovijan uvređen pogrdnim grafitima koji su ga dočekali na antiohijskim ulicama naređuje spaljivanje čuvene antiohijske biblioteke. Ne razlikuje se ni hrišćanstvo. Teofil Aleksandrijski naređuje uništenje biblioteke Serapeuma u Aleksandriji. Krstaši uništavaju čuvenu carigradsku biblioteku 1204. godine. Henri XIII razara manastirske biblioteke posle raskida sa Rimom. Konkvistadori uništavaju brojne majanske spise posle osvajanja Južne Amerike. Isti slučaj je i sa islamom. Tokom osmanskih osvajanja uništene su brojne biblioteke, uključujući tu i čuvenu biblioteku filozofa i naučnika Avicene. Ako mislite da je moderno doba donelo promenu grdno ćete se prevariti. Za to je dovoljno prisetiti se potpunog uništenja Kongresne biblioteke u Vašingtonu od strane britanskih vojnih snaga. Vojnici Unije su tokom Američkog građanskog rata uništili biblioteku u Alabami. Britanci tokom kolonijalnih osvajanja spaljuju burmansku kraljevsku biblioteku. Prvi svetski rat donosi potpuno uništenje belgijske biblioteke u Luvenu od strane nemačkih okupacionih snaga. Biblioteke nisu pošteđene ni u Španskom građanskog ratu. O spaljivanju knjiga u nacističkoj Nemačku izlišno je govoriti. Samo što ni to izgleda nije opametilo ljudski rod. U libanskom građanskom ratu potpuno je uništena bogata bejrutska biblioteka. Crveni Kmeri uništavaju biblioteku u Kambodži. Trupe Indire Gandi pale biblioteku Sika. Tokom građanskog rata u Bosni vojne snage bosanskih Srba uništavaju sarajevsku biblioteku. Ova užasna istorija nepojmljivog varvarstva, pomenuta samo u kratkim crtama, nezamisliva je bez priče o šestoaprilskom stradanju beogradske Narodne biblioteke. Tu priču je izuzetno ispisao Dejan Ristić.
Prateći istoriju Narodne biblioteke Srbije od osnivanja 1838. pa sve do njenog uništenja 1941. godine, Dejan Ristić stvara četiri poglavlja ove knjige. U prvom delu, „Arheologija sećanja“, dat je opširni istorijat nastanka biblioteke, prikupljanja knjiga, prvih zakonskih propisa i priča o selidbama biblioteke. „Zgrada na šancu“, drugi deo, prati konačno dobijanje zgrade za biblioteku na Kosančićevom vencu. „Razdoblje otežanog rada i razvoja“ nam predstavlja međuratne godine i pokušaje nekoliko upravnika da unaprede položaj biblioteke, dok nas poslednji deo „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ vodi do tragičnog šestog aprila, opisa uništenja biblioteke od strane nacista.
Trud Dejana Ristića da u potpunosti osvetli istoriju Narodne biblioteke u ovoj knjizi zaslužuje istinsko divljenje. Iscrpno korišćenje arhivske građe – pre svega državnih naredbi, propisa, službenih prepiski, memoarskih zapisa, novinskih članaka, ali i brojnih svedočenja savremenika – vidljivo je na svakoj stranici ove knjige. Što je za čitaoce najbitnije, iscrpna građa je zadobila sjajnu sistematizaciju i predstavljanje. Dejan Ristić nam je u knjizi „Kuća nesagorivih reči“ dao i niz sjajnih svedočenja o našoj kulturnoj istoriji. Takvo je, recimo, odbijanje upravnika biblioteke Jovana N. Tomića da knjige iz biblioteke pozajmi kralju Petru pod obrazloženjem: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari [knjige] mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, [knjige] ne može dobiti.“
Dejan Ristić, srpski istoričar, arhivista i prevodilac, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija istorije posvećuje se naučnom radu. Autor je brojnih naučnih radova i knjiga o ratnim memorijalima, istoriji srpske diplomatije, holokaustu i kulturnoj istoriji. Objavio je i dve naučno-popularne knjige koje se bave mitovima i zabludama srpske istorije. Obavljao je dužnost upravnike Narodne biblioteke Srbije. Autor je i brojnih muzejskih postavki i izložbi.
O krivici za uništenje Narodne biblioteke čini se da je izlišno govoriti. Nju snosi nacistička vrhuška, odgovorna za varvarsko bombardovanje Beograda 1941. godine. Nažalost, odgovornost za to dobrim delom snosi i tadašnja državna administracija. Prateći istoriju Narodne biblioteke, Dejan Ristić nam donosi primere nepojmljive bahatosti, užasne ignorantnosti države prema svom kulturnom blagu. Evo samo par činjenica. Posle Prvog svetskog rata biblioteka nema gde se smesti, Kapetan Mišino zdanje u kom je biblioteka bila pre rata gotovo je uništeno. Iako je biblioteka trebala da dobije zgradu Starog dvora na korišćenje, u nju se useljava „kavana i restoran za narodne poslanike“. Ovde se oduvek znalo šta je bitnije. Ali ni tu nije kraj. Desetine molbi nekoliko upravnika Narodne biblioteke u međuratnom periodu da se izgradi namenska zgrada za biblioteku, koja će moći da podnese eventualne katastrofe – probajte samo da zamislite da je takva zgrada podignuta i da je blago Narodne biblioteke tako spaseno – listom su odbačene. Nije ni čudo. Tadašnji ministar prosvete, poznat po nadimku Boža kundak, imao je pametnija posla. Obračune sa političkim neistomišljenicima. Da se ne priča tek o apsolutnoj nebrizi za kulturno blago pred samu šestoaprilsku tragediju. „Metite u podrume, zbrinite kako znate“, naredba je ministra prosvete kako da se sačuva neprocenjivo kulturno blago. O tome da je tri dana biblioteka gorela – da, tri dana – a da niko, čak ni osoblje biblioteke, nije pokušao da bilo šta učini, izlišno je govoriti. Sve ovo je doprinelo da zgrada biblioteke i preko 350.000 publikacija, dragocenih i potpuno nenadoknadivih, zauvek nestanu. Narodna biblioteka se tako upisala u neslavni spisak uništenih biblioteka. Koliko zbog nepojmljivog varvarstva nacističkih zločinaca ništa manje i zbog ignorantskog odnosa onih koji su se o tom blagu „brinuli“. Priču o toj užasnoj tragediji, podjednako i o onome što joj je prethodilo, silnom radu usamljenih pregalaca, istinskih velikana koji su biblioteku podigli i decenijama je čuvali, što nikako ne sme da se zaboravi, donosi nam Dejan Ristić u ovoj izuzetnoj knjizi.

Naslov: Kuća nesagorivih reči
Autor: Dejan Ristić (1972-)
Izdavač: Vizantija, Beograd, 2019
Strana: 231

Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310

Kata Nesiba i komentari – Ivan Janković

Jedna od sveprisutnih, u isto vreme i užasno otrcanih, fraza je ona o zanatu najstarijem. Razume se, reč je o prostituciji. Iako ne postoji nijedno istorijsko istraživanje koje bi potvrdilo istinitost ove fraze, to ipak ne znači da se ona ne smatra za istinu. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patrijarhalno društvo je ženi nametnulo podređenu ulogu. Najpre društvenu, ali ništa manje i seksualnu. U ovom slučaju, njeno postajanje se iscrpljuje u tome da zadovolji muškarca. Dodajte tome i niz stereotipa o ženama: od njihove gluposti, moralne podlosti, pa sve do podložnosti tuđem uticaju i polako dolazimo do prostitucije u kojoj žena prestaje da bude ljudsko biće. Ona je osoba bez slobodne volje, ona zanatlijka sa početka teksta, koja je puki objekat muške žudnje. Da bi dehumanizacija bila izvedena do kraja, ponajviše da klijenti ne bi osećali grižu savesti, prostitutkama je pripisan niz moralnih nepočinstava i podlosti. Identičan slučaj je bio i sa robovima kojima su uskraćivane sve odlike ljudskog bića. Naprosto, mnogo je lakše gaziti nešto što nije čovek. Koliko je to ostalo nepromenjeno govori nedavna vest da gradska uprava u Amsterdamu planira zatvaranje čuvene ulice crvenih fenjera. Razlog za to je mnoštvo turista koji se fotografišu pored izloga sa prostitutkama ne mareći nimalo za njihovu privatnost. Za njih prostitutke nisu ljudska bića, da ponovimo opet, već samo puki predmet zabave. Još jedan primer. Današnje srpsko zakonodavstvo kažnjava isključivo prostitutke, a ne njihove klijente. Oni su, jelte, nevinašca. I to je tako kroz čitavu istoriju čovečanstva. Prokažene od strane religije i društva, okarakterisane kao žene lakog morala i ništa manje kao individue koje donose moralni pomor. Na sreću, postoje i ljudi koji ovoj temi pristupaju na drugačiji način. To su najpre književnici. Danijel Defo, otac modernog romana, piše čuveno delo „Mol Flanders“ u kojem daje životni put jedne prostitutke. Isto to čini Aleksandar Dima u romanu „Dama sa kamelijama“ govoreći o životu poznate kurtizane. Još jedno veliko delo, Zolin roman „Nana“, je posvećeno sudbini jedne prostitutke. O muškoj prostituciji progovara Pazolini u romanu „Iskusni momci“. Ovo je samo mali izbor književnih dela napisanih o prostituciji. Kod nas je situacija znatno drugačija. Čak i ako su negde prisutne, prostitutke su samo prikaz moralne propasti, sa izuzetkom par dela iz „crnog talasa“ među kojima je najistaknutiji roman „Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića. Ni srpska istoriografija se ne razlikuje. Da se to ispravi pobrinuo se Ivan Janković.
„Kata Nesiba i komentari“ nam donosi sudbinu čuvene beogradske prostitutke. U prvom delu knjige, „Blud u Beogradu“, saznajemo kako je prostitucija u Beogradu izgledala na početku devetnaestog veka, isto tako i kako se vlast odnosila prema njoj. „Kata Nesiba: život i delo“ nam donose Nesibinu sudbinu. Od prvog dolaska u Beograd 1830. godine, pa sve do njenog krajnjeg progonstva iz grada 1851, mi pratimo trnoviti put jedne beogradske prostutke. Treći deo knjige „Komentari“ donosi novootkrivene dokumente o Nesibi, ali i potpunu priču o njoj.
Jednoj poprilično kontroverznoj temi, ajde da i mi malo koristimo tabloidne floskule, Ivan Janković pristupa na neverovatan način. To je šeretsko poigravanje, najvidljivije u samom stilu. Obraćanje čitaocu, u ovom slučaju čitateljki, kao u devetnaestovekovnim romanima; lamentiranje nad moralnom propašću, razume se samo ironijski; briga za istu takvu moralnu dobrobit, ako ona uošte postoji; i mnogo duhovitosti krase ovu knjigu. To sve dopunjuju podjednako duhovite ilustracije Veljka Mihajlovića. Iza te šeretske igre stoji istorija. Poznavanje zvanične, ali i istorije privatnog života, je izuzetno. Isto tako je vidljiv i istraživački rad, ponajviše po arhivima, što rezultira sjajnom istorijskom studijom.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima je branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) i studija „Macke i packe“ (Fabrika knjiga, 2018).
Priča o Kata Nesibi je nešto mnogo više od priče o njoj samoj. To je pripovest o jednom društvu i o odnosu tog društva prema onim najnezaštićenijim društvenim kategorijama. Pišući o životu svoje junakinje, Ivan Janković, možda ponajviše zahvaljujući ironijskoj distanci, ne upada u zamku sentimentalizma. Kata Nesiba jeste žrtva društvenih okolnosti i vladajućih patrijarhalnih normi, ali daleko od toga da je ona samo žrtva. Tome svedoče brojni arhivski tragovi o njenom životu. Evo samo jednog: „Njezin bezobrazluk i bezstidije postalo je sad odveć veliko, jerbo se usudila kao obštepoznata publična bludnica činovnika jednog okriviti da je ona s njime dete začela, i ocrnjava njegovu čest pred svakim koji ju u poslu bludnočinstva posješčava ili koga ona samo vidi i sretne“. Ona je žrtva okruženja, ponajviše moralista, ali i osoba sklona prevari i ostalim nepočinstvima. Ipak, i ono najbitnije, Kata Nesiba je borac. Žena koja ne prihvata podređenu ulogu koju joj je društvo namenilo. Zbog toga je ona i toliko značajna i čuvena. Sastavljajući njen životopis, Ivan Janković nam daje sjajnu sliku srpskog društva sa početka devetnaestog veka, priču o ulozi žene u tadašnjem vremenu i ustrojstvu vlasti, ali i pripovest o jednoj neverovatno zanimljivoj ženi sa svim njenim manama i vrlinama. Kata Nesiba nije više samo čuvena beogradska prostitutka iz nekog davno prohujalog vremena, ona je ljudsko biće. To je, sasvim sigurno, i najveća vrednost ove izuzetne istorijske studije.

Naslov: Kata Nesiba i komentari
Autor: Ivan Janković (1946-)
Ilustrovao: Veljko Mihajlović
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 222

Pročitajte i prikaz istorijske studije
Ivana Jankovića „Macke i packe“

Značenje džokera – Vladimir Pištalo

Postistina, sada već opštepoznati izraz, toliko da je postao reč godine u izboru Oksfordskog rečnika, možda na najbolji način opisuje vreme u kom živimo. Za one slabije upućene, postistina opisuje vreme u kojem je iz javnog diskursa proteran razum. Suština je da su činjenice u sasvim drugom planu, a čak i ako su prisutne – te činjenice su falsifikovane ili obrađene tako da izazivaju silovite emocije. To je ponajviše prisutno u politici, ali ne manjka ni drugih oblasti u kojima se primenjuje ovakva manipulacija. Ona svakako nije nastala juče. U srži propagande leži apelovanje na emocije. Gotovo svaka reklama vam ne prodaje konkretan proizvod – uzgred: upravo je to cilj – već način života ili zadovoljstvo. Tome i ekstatični osećaji u reklamnim kampanjama posle degustacije piva, soka ili čokolade. To je dobro znao Gebels, jedan od najvećih marketinških magova svih vremena. Koren uspeha nacionalsocijalizma, i ne samo njega, je bio u manipulaciji osećanjima. Članovi nacističke partije su imali osećaj pripadnosti i zajedništva. Povezivao ih je viši cilj, uspon njihove zajednice. Sve to otelotvoruje veliki vođa, mesijanski lider, simbol jedinstvene narodne težnje. Najbolje je to izraženo u geslu nacističke partije: “Jedan vođa, jedno carstvo, jedan narod”. Naravno, to nije bilo dovoljno. Bili su potrebni neprijatelji. Najpoželjnije, oni imaginarni. I polako dolazimo do vremena postistine. U srži gotovo svakog vladajućeg režima, pogotovo u današnjici, se nalazi strah. Političari nemilice raspiruju strah, ali i mržnju protiv “neprijatelja”. Kao što su u nacističkoj Nemačkoj Jevreji bili krivi za sve što ne valja, tako su to danas migranti ili prethodnici na vlasti. I, razume se, silesija spoljnih i unutrašnjih neprijatelja koji jedva čekaju priliku da nas raskomadaju, unište, poraze, vrate u prošlo vreme… Suština je da se vlada strahom, što neminovno stvara neuralgično društvo na ivici građanskog rata. Naravno, izmaštanog. I tu nastupa problem. Takvu zver je nemoguće pobediti činjenicama. One, uostalom, odavno više nisu bitne. Čak i ako se izrekne disonantni ton, on će odmah biti okarakterisan kao “neprijateljski čin”, a onaj ko ga izgovori će biti najgore izvređan na ličnoj osnovi. Stari, dobri ad hominem. Ipak, lek postoji. To je smeh. Radost. Neretko i ironija. Najubojitije sredstvo protiv gluposti i pokvarenosti koja je na sebe navukla krinku mudrosti i brige za “višu” stvar. O toj radosti Vladimir Pištalo maestralno piše u knjizi eseja “Značenje džokera”.
Na samom početku knjige, posle eseja koji obrađuje istoriju džokera i njegovog smisla u savremenom svetu, Pištalo nam predstavlja slabo poznatu sliku Amerike. Pred nama su eseji o Čarlsu Simiću, “srpskoj” Americi, teorijama zavere, ali i sjajni portreti Abrahama Linkolna i Džona Mjuera, kao i čuvenih satiričara Marka Tvena, Henrija Luisa Menkena i Čarlija Čaplina. Drugi deo knjige je posvećen “našim” temama. Istorija onanije kroz stari medicinski priručnik, priča o regalskoj književnosti, portreti Koraksa i Saše Rakezića – Zografa, ali i pripovest o čuvenom mostarskom mostu. Sledi sjajni esej o istoriji reklame u Srbiji, baš kao i tekstovi o radosti čitanja, čudima u savremenom svetu, kućnim ljubimcima… Knjigu zatvaraju eseji, Pištalo ih naziva himne, o Hermesu i Dionisu.
Ono što najviše pleni u ovoj knjizi eseja su dve stvari. To je na prvom mestu krajnje razigrani stil, uvek na granici između eseja i priče, protkan sjajnim humorom i zanimljivošću koja vas nagoni da ove eseje čitate kao najuzbudljiviju beletristiku. Na to se nadovezuje autorova erudicija. Ogromni dijapazon tema u Pištalu je pronašao sjajnog istraživača, čoveka prepunog znanja i najbitnije – čoveka koji ima talenat da sve te podatke predstavi na nenadmašan način. Baš kao što to čini, recimo, pišući o teorijama zavere: “Teorija zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.”
Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih književnih stvaralaca, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“, „Venecija“ i „Sunce ovog dana“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Ne čita se zato što je ‘lepše sa kulturom’. Čitanje je borba za smisao. Čitanje omogućava da živite više nego jedan život. Umnogostručuje misli i emocije. Sa njima postajete ne samo drugi ljudi već i sve što uopšte postoji (…)“, piše Pištalo u jednom eseju i nastavlja: „Poezija pokazuje koliko moćne reči mogu biti. Politika pokazuje koliko reči mogu biti prazne. Bez poznavanja poezije pomislićete da na svetu postoji samo jezik politike.” I upravo je to i najveća vrednost ove knjige. “Značenje džokera” nas opominje na glupost politike, zasićenost svakog segmenta našeg života užasavajućim bedastoćama. Ništa manje ni na opasnost kakvu ovo more gluposti donosi. Lek je u smislu. U dubokom promišljanju, razumu i elokvenciji. Svemu onome što nam dobra literatura pruža. Ova knjiga sjajno napisanih eseja je i podsetnik na životnu radost, zdrav smisao za humor i ironiju koja na najbolji način uništava laži u vremenu postistine. Najbolje to sam Pištalo iskazuje: “Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. On raskrinkava pretenciozne besmislice koje prolaze kao ozbiljan posao. Njegova tajna, po Aristotelu, je iznenađenje. Kažu da je vedro srce stalna gozba i da je smeh za dušu što i sapun za telo.”

Naslov: Značenje džokera
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2019
Strana: 226

Pročitajte i prikaz Pištalovog romana “Sunce ovog dana”,
kao i studije “Kupite nešto i ovde

Jedno ubistvo u Patrijaršiji – Nenad Novak Stefanović

Pored ljudi, jedan grad gradom čine i zgrade, ulice, parkovi, ništa manje i kanalizacija, vodovod, parkinzi… Ipak, ono što se najčešće previđa, pokušajte primera radi samo da zapitate nekoga šta to grad čini gradom – i skoro sigurno će taj odgovor izostati. A to je kontinuitet. I tu dolazimo da paradoksa. Nešto čime se hvalimo i što nam predstavlja stvar za ponos je u isto vreme skrajnuto i prepušteno potpunoj nebrizi. I ne samo njoj. Istorijsko nasleđe je neretko predmet najbezočnijeg uništenja. Nema boljeg primera za to od Beograda. Bez namere da se, barem na ovome mestu, upuštamo u političke sporove, iako se to čini nemogućim – naprosto politika, a pod tim se pre svega misli na dnevnu politiku, je postala toliko sveprisutna da se bez nje ne može govoriti čak ni o onim temama gde ona nikako ne sme da bude prisutna. U pitanju je pravljenje potpuno novog lica grada. Ipak, pre nego što počnemo da govorimo o sadašnjosti, treba se vratiti u prošlost. Beograd je imao to prokletstvo da za svoje glavare kroz čitavu istoriju ima ljude koji misle da svet počinje od njih. Za polaznu tačku uzmimo barokni Beograd. Jedna od odredbi Beogradskog mira 1739. godine je bila rušenje svega što su Austrijanci za vreme svoje vladavine sagradili. Sem par kuća, koje su danas najstariji stambeni objekti u Beogradu, ostala je sačuvana samo Doksatova fortifikacija Beogradske tvrđave. Istorija se ubrzo ponovila. Jedan od prvih poteza srpskih vlasti posle odlaska Turaka je bilo rušenje osmanskih građevina. Preživela su samo dva turbeta, Bajrakli džamija i jedna stambena kuća. To se nastavlja sve do Drugog svetskog rata. Umesto turske kasabe teži se stvaranju drugačijeg, najbolje rečeno – modernog Beograda. Sve dok ne dođe do još jedne promene. Dolazak nove, revolucionarne vlasti 1944. godine prati još jedna promena paradigme. Umesto obnove starog gradskog jezgra počinju da se podižu betonske grdosije, tamo gde im nije mesto. Devedesete su metastaza ludila. Ono malo preživelih starih kuća se nemilice ruši ne bi li se sagradile nakaze. I polako dolazimo do današnjice. Nekakve “gondole” na Kalemegdanu, zamislite samo nakazne betonske stubove visoke četrdeset metara zabodene u nekoliko milenijuma stare iskopine, i tržnog centra podignutog na savršeno očuvanoj ulici iz perioda rimske vladavine gradom. I nije to kraj. Najveće ludilo se tek sprema. Na mestu rimskih termi u Studentskom parku, neprocenjivom kulturnom i istorijskom blagu, gradiće se podzemna garaža. Ono što se nekako i pored svih ratova i ludila sačuvalo, dokrajčiće novi vandali. Ipak, postoje i ljudi koji se o istoriji grada brinu. Ako već ne mogu da vrate srušene građevine, onda će im barem vratiti život. I to kroz književnost. Baš kao što to čini Nenad Novak Stefanović.
Druga je polovina dvadesetih godina. Mladi inspektor Krsta Pavlović, učenik Arčibalda Rajsa, posle prve i poprilično slavne istrage opisane u knjizi “Ubistvo u Kapetan Mišinoj”, dobija novi slučaj. U staroj patrijaršijskoj pekari ubijen je profesor arheologije Najdan Lukić. Potraga za profesorovim ubicama će inspektora sukobiti sa zaverenicima u krugu crkve. Ulozi su veliki. Profesor Lukić je otkrio nešto što bi moglo da u potpunosti promeni istoriju crkve. Mladi inspektor mora da se uhvati u koštac sa ovim otkrićem, ali i da pronađe profesorove ubice.
Čitati “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” je pravo uživanje. To je na prvom mestu sjajno napisana priča. Odlično vođena radnja, misterije, furiozna potraga za ubicama i zavere – sve to pronalazi mesto u ovom romanu. Ne i manje bitno, autor je sjajno predstavio nutrinu inspektora, inače nesvršenog bogoslova, sa večitom raspolućenošću između verskog idealizma i poprilično krvave stvarnosti. Na to se nadovezuju i odlični dijalozi, često protkani velikim pitanjima. Takvo je i pitanje o “nebeskoj Srbiji”. U ovom slučaju poprilično zlokobnoj: “Nebeska Srbija pobeđuje tako što daje pravo svom izaslaniku na zemlji da u njeno ime deli pravdu izdajnicima vere.“
Nenad Novak Stefanović, pisac, novinar i istraživač, je rođen u Beogradu. Bio je glavni urednik nekoliko magazina i časopisa. Trenutno radi u „Politici“ u kojoj piše o istoriji beogradskih zdanja u rubrici „Jedna kuća jedna priča“. Objavio je niz romana („Darovi mrtvih“, „Doktor sluša sving“, „Dijalog na Dunavu“, „Svetlarnik“, „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“…) i istorijskih studija („Jedan svet na Dunavu“, „Muzeopisi“…), kao i dve knjige o Beogradu („Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“ i „Ljubavni vodič kroz istoriju Beograda“).
Baš kao i u slučaju Nesbea, o čemu smo na ovom mestu već pisali, Nenad Novak Stefanović pomera granice žanra. Trilerski zaplet je tu, isto tako i krvavo ubistvo, misterije, zavere… Za nekoga ko samo to od knjige traži – sasvim dovoljno i zadovoljavajuće. Ipak, ono što je najveća vrednost ove knjige je oživljavanje, da upotrebimo Pekićeve reči, mrtvaca istorije. Nenad Novak Stefanović je svoje ogromno znanje o istoriji Beograda utkao u ovaj roman. Čitajući “Jedno ubistvo u Patrijaršiji” mi se selimo u Beograd koji grabi novim pravcem posle silnog ratnog pustošenja. Taj novoizgrađeni Beograd će kasnije nestati u novim ratovima i mirnodopskim “preuređenjima”. Nenad Novak Stefanović nam daje sjajnu sliku tog nestalog Beograda. I ne samo to. Kroz ovaj, ništa manje i kroz prethodni roman o inspektoru Krsti Pavloviću mi pratimo istoriju gradnje i razgradnje jednog grada. Suštinski, Nenad Novak Stefanović nam daje sliku kontinuiteta, ali ne kontinuiteta razvoja već propasti. Možda deluje iluzorno, ali jedino što može da nas danas spasi od novog vandalizma je svest o istoriji grada i bogatstvu istorijskog nasleđa koje se nemilice uništava. Najbolje to izražava junak ovog romana: “Vidite šta se dešava oko nas. Kolika gromadna pečurka laži raste. Ovaj narod će spasti istina, ako mu išta može pomoći da izađe iz uživanja u laži.“

Naslov: Jedno ubistvo u Patrijaršiji
Autor: Nenad Novak Stefanović (1961-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 324

Beogradski trio – Goran Marković

Jedan veliki jubilej, pored stogodišnjice Jugoslavije, obeležio je sada već proteklu 2018. godinu. U pitanju je sedamdeset godina od donošenja rezolucije Informbiroa i poprilično burnog raskola Staljin-Tito. Ni jedna ni druga godišnjica nisu zvanično proslavljene, najpre zato što je usled raspada i konačnog nestanka socijalističke Jugoslavije slavljenik preminuo. Ali se ipak čini da je prva godišnjica izazvala mnogo veću pažnju od one druge, podjednako i žučne debate, o čemu je na ovom mestu već pisano. Odgovor zašto je tako nije lak. Na prvom mestu, slavljenika nema, rekli smo već. To još više proizilazi iz sadašnje političke situacije. Podsećanje na Titovo „ne“ Staljinu je za sadašnje političare, isto tako i za istoričare, vrlo opasno, ponajviše zbog zavisnosti od novog ruskog „Velikog brata“. Podjednako i zbog promene društvene i političke paradigme koja se u tim godinama dogodila. Da bi se sve ovo shvatilo, potrebno je vratiti se na početak. Još tačnije na 1948. godinu. Ustoličenje nove revolucionarne vlasti pratio je isto tako revolucionarni teror. Razume se, dobar deo, sasvim sigurno i najveći, likvidiranih je zaslužio tu kaznu. U bilo kojoj zemlji, uzmite samo kao primer Francusku, kolaboracionističke snage nisu mogle da očekuju milost. Problem je nastupio zbog streljanja i osuda nevinih, koliko mogućih političkih neprijatelja, još više onih ljudi kojima je oteta imovina. U Jugoslaviji je uspostavljen staljinistički model vladavine, koji je u prvim godinama, po nekima, bio gori čak i od Sovjetskog Saveza za vreme Staljina. Tako je, recimo, Borislav Pekić tih godina osuđen zbog, možete li samo da zamislite veću nebulozu, „fašističkih aktivnosti protivu ustavnog poretka“. Raskol sa Staljinom dovodi do promene ovakve politike. Sada se neprijatelji traže u sopstvenim redovima (otprilike kao i sa Trockim i kompanijom u Rusiji). Otpor staljinizmu se vrši na staljinistički način, najgorim mučenjem i progonom nevinih ljudi (najpotresnija svedočenja ovih događaja je ostavio Dragoslav Mihailović). Voljno ili ne, to je pitanje oko koga se i danas lome koplja, Tito posle 1948. godine menja i društveni kurs zemlje. Malo po malo, stvara se potrošačko društvo (ono što je i dalje najveći san svih jugonostalgičara), spoljna politika se sve više okreće ka zapadnim zemljama, a umesto socrealizma ustoličen je novi pogled na umetnost, najvidljiviji u arhitekturi i slikarstvu. Tako će u narednih nekoliko decenija postojati, možda je tako najbolje reći, meka diktatura. Sloboda postoji, ali je ona ograničena. I baš iz toga proizlazi najveći problem. S jedne strane imate zastupnike mišljenja o društvenim i umetničkim slobodama, što je istina, ali i one koji govore o teroru koji se nastavio i posle 1948. godine, što je isto tako istina. Rezultat je opšta papazjanija, koja je opstala do današnjice. U ovoj jubilarnoj godini Goran Marković je dao novi pogled na 1948. godinu.
U središtu romana „Beogradski trio“ nalazi se lik velikog britanskog prozaiste Lorensa Darela. Baš u vremenu donošenja rezolucije Informbiroa on dolazi u Beograd, gde će naredne tri godine raditi kao ataše za štampu u britanskoj ambasadi. Igrom slučaja, Darel se upušta u ljubavnu aferu sa profesoricom srpskohrvatskog jezika, koja u ovim danima doživljava teške trenutke. Njen muž Bora je uhapšen i poslat na Goli otok. Vlasti će i nju brzo zatvoriti. Lorensu Darelu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da je spase.
Ono što sasvim sigurno predstavlja najveći literarni kvalitet ovoga romana je savršeno kompoziciono rešenje. „Beogradski trio“ je sastavljen iz nekoliko desetina fragmentarnih delova, najčešće zvaničnih dokumenata. Dobro poznata postmoderna tehnika preplitanja istinskih dokumenata sa fikcijom u ovom delu zadobija majstorskog izvođača. Neštedimice koristeći prepisku između organa jugoslovenske vlasti, najčešće je u pitanju ustrojstvo logora Goli otok, podjednako i britansku diplomatsku prepisku, Goran Marković sastavlja pregled tadašnje političke situacije. Rezultat je sjajan prikaz jednog poprilično užasnog vremena i ništa bolje društvene situacije, kakva je nažalost ostala nepromenjena do današnjice.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj akademiji u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, zbirku pripovedaka „Tri priče o samoubicama“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Pisati o velikim istorijskim događajima nimalo nije lako, pogotovo ako je to u pitanju romaneskno stvaralaštvo. Ponajviše zato što se čini da je nemoguće pomiriti opštu sliku, ukoliko je ona isuviše prisutna to neminovno prerasta u istorijsku ili političku studiju koja „jede“ romaneskni potencijal, sa pojedinačnim ljudskim sudbinama, koje opet ne mogu da funkcionišu bez pregleda opšte slike. U ovom romanu je ta opasnost izbegnuta. Goran Marković vešto premošćava jaz između javnog i privatnog, i to kroz neprestano preplitanje zvaničnih dokumenata, privatnih prepiski i dnevničkih zapisa. Mi u ovom romanu vidimo kako se političke odluke donose i primenjuju, ali i kakve one posledice izazivaju u turbulentnim istorijskim vremenima. Goran Marković je sasvim sigurno napisao jedno od najboljih književnih dela o čuvenoj 1948. godini. I još bitnije, dao lekciju kako o istoriji treba da se piše. Glavni junak ovog romana, Lorens Darel, je to najbolje izrazio: „Iako je svestan svakog nesklada, svake nesreće u prirodi čoveka, umetnik ne može da uradi ništa kako bi upozorio svoje prijatelje, da ukaže, da vikne na vreme i pokuša da ih spase. To bi bilo nekorisno. Jer svi su oni svesni kovači sopstvene nesreće. Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!

Naslov: Beogradski trio
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 197

Pročitajte i prikaz zbirke pripovedaka
Gorana Markovića „Tri priče o samoubicama“

Devetsto treća – Dragiša Vasić

Koliko je to posledica ljudske potrebe za dobrom pričom, o kojoj je na ovom mestu već pisano, pogled na istoriju je još više „osakaćen“, ajde da upotrebimo možda neadekvatan izraz, personalizacijom istorijske nauke. Još tačnije, istorijske epohe, veliki prelomi i ratovi se posmatraju isključivo kroz određene ličnosti. Najbolje je to izrazio Tomas Karlajl: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi.“ Ali, i tu postoji razlika. Nekada je to sasvim opravdano, kao dobar primer se može uzeti viktorijansko doba. Začetak industrijalizacije, sjedinjen sa naučnim i tehnološkim otkrićima, kao i promenom paradigne dotadašnjeg života, za svoj simbol uzima kraljicu Viktoriju. To pre svega proizilazi iz njenog načina vladanja državom, ali i zbog poprilično velikog vremenskog perioda kojeg je provela na vlasti. A sad o onoj negativnoj strani personalizacije istorije. Ona kreće od samog početka istorije. Kad malo bolje razmislimo, prvobitni istorijski izvori su više literatura nego nauka. Pročitajte samo Herodota ili kasnije rimske istoričare. Ili da uzmemo za primer našu srednjovekovnu istoriju. Jedini istorijski izvori iz ovog perioda su hagiografije, danas bismo ih zvali propagandom, čiji je zadatak bio da učvrste vladavinu određene vladajuće kuće, podjednako i da budućim generacijama iste te vladare predstave u najboljem svetlu. U takvom načinu pisanja istorije lične osobine junaka su od krucijalne važnosti. Uvek su to ljudi bez mane, pregaoci, čestite persone (poprilično krvave, istinu govoreći, ali koga istina zanima, bitnija je dobra priča), jednom rečju sveci. A ako imate takve ličnosti, tu dolazi staro dobro manihejstvo, morate imati i njihove suprotnosti. Krvave, zle i nemoralne neprijatelje. I polako dolazimo do poente. Ovaj manir se prenosi kroz kasniju istoriju kao nauku, podjednako i u svakodnevnom životu. Određene ličnosti se zbog svojih osobina slave kao simboli dobrote, kao što se i one druge smatraju za otelotvorenje čistog zla. Dešavaju se i preokreti, najbolji primer su tirani. Da uzmemo najdrastičniji, Hitlera. Nemački narod ga je prvo smatrao za božanstvo, a kasnije za najveću mrlju u svojoj istoriji. Postoje i oni manje drastični primeri kada određene osobine ličnosti određuju karakter njihove vladavine. Tako se često pad dinastije Romanov, a sledstveno tome i nestanak carske Rusije, vezuje za lične slabosti cara Nikolaja i njegove supruge Aleksandre. Isto to važi i za rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua i njegovu suprugu Elenu. Istina je, naravno, da su njihove lične osobine bile loše, ili su bili u potpunosti nesposobni, ali iz vida se gubi opšta slika. Trulež, nepravda, siromaštvo i tiranija su uzroci njihovog pada, a ne lične osobine. Isti takav slučaj je i sa poslednjim Obrenovićem, o kojem je Dragiša Vasić napisao sjajnu studiju.
Na samom početku studije, i to u prva tri poglavlja, autor nam predstavlja karakter vladavine Aleksandra Obrenovića, kao i prve začetke otpora. Prelomni događaj predstavlja 23. mart. Protesti u kojima je policija ubila nekoliko demonstranata suštinski predstavljaju početak kraja. Gotovo celokupna javnost je protiv kralja, što otvara put ka ostvarenju zavere za njegovo ubistvo. Tu zaveru Dragiša Vasić podrobno opisuje, kao i majsku noć u kojoj je ubijen vladajući par. Najbitnije od svega, on tu ne staje. Poslednja poglavlja knjige predstavljaju kasnije događaje, dolazak novoga kralja, kao i zavereničko pitanje, aktuelno sve do Solunskog procesa.
Dragiša Vasić je napisao sjajnu studiju, u kojoj su istorijske činjenice svetinja. Naravno, priča o ličnom životu poslednjeg Obrenovića se ne zaobilazi, ali ona nije u fokusu, kakav je slučaj u gotovo svakoj priči o Majskom prevratu. Mnogo bitnije je kakve su bile kraljeve odluke, podjednako i posledice tih odluka, način vladanja, korupcija, ekonomsko rasulo, međustranački obračuni, ali i uticaj stranih sila. Ono što je suštinski svrgnulo kralja Aleksandra sa prestola. Ne i manje bitno, Dragiša Vasić je sjajni portretista tadašnjeg vremena i života. Verovatno je u ovoj knjizi dat najbolji opis Beograda na razmeđi dva veka: „Onaj familijarni, brojno upola manji Beograd, znao se sav među sobom. Ni palanka, ni veliki grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio, ako se može reći, originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelenika, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike.“
Dragiša Vasić, čuveni predratni pravnik, političar, književnik i publicista, je rođen u Gornjem Milanovcu. Kao mladić se borio u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu je istaknuti beogradski advokat blizak levici. 1941. godine prilazi četnicima Draže Mihailovića. Smatran je za glavnog ideologa ravnogorskog pokreta do 1943. godine. Vasićevo protivljenje kolaboraciji sa okupatorom, kao i svođenju četničkog pokreta na isključivo srpski, dovode do njegovog razlaza sa Mihailovićem. Prilikom bega iz zemlje Vasića su zarobile ustaše i pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubile u logoru Stara Gradiška. Pored političkog rada, Vasić je bio istaknuti romansijer, pripovedač i publicista. Najvažnija dela su mu roman „Crvene magle“ i zbirka priča „Utuljena kandila“.
„To vreme, tako nemirno i uzburkano, može se razumeti, ali tek posle vrlo pažljive studije događaja u njemu odigranih, takve koja uspeva da razgoliti svu onu unutrašnju neistinu i sve prividine uzroke njihove, otkrivajući genezu celoga pitanja, svih docnijih pitanja sa pravim uzrokom svega što je sledovalo…“ piše Dragiša Vasić u ovoj studiji. I on to zaista čini. Kao što je već rečeno, za njega su podaci i činjenice svetinja. Baš zbog toga ne očekujte romansiranu priču o ličnom životu kralja Aleksandra i manama njegove supruge, ako su to uopšte bile prave mane, a ne čaršijska naklapanja. „Devetsto treća“ je studija u kojoj se na jedan precizan, naučni i najbitnije objektivni način pokušava napraviti geneza događaja koji su doveli do Majskog prevrata, kao i opis onoga što se desilo nakon njega. Da se vratimo na početak. Dragiša Vasić pravi otklon od onog „ličnosnog“ predstavljanja istorije. Koliko su bitne osobine ljudi, još bitnije su društvene prilike i duh vremena koji dovode do velikih istorijskih događaja i preokreta. A baš to je srž i suština ove sjajne istorije studije.

Naslov: Devetsto treća
Autor: Dragiša Vasić (1885-1945)
Izdavač: Portalibris, Beograd, 2016
Strana: 193

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Naslov: Godine vrana
Autor: Siniša Kovačević (1954-)
Izdavač: Vukotić media, Beograd, 2018
Strana: 290

Kaldrma i asfalt – Dubravka Stojanović

Pisano je na ovom mestu poprilično o srpskom, i uopšte balkanskom, odnosu prema prošlosti, ali neke stvari, pogotovo one koje se čine nepopravljivim, nije na odmet ponoviti. A ono što je najveći problem u tom odnosu je apsolutni nedostatak kritičke svesti i racionalnog sagledavanja stvarnosti. Posebno ako je u pitanju proučavanje prošlosti. Kao što neki, pa čak i u današnjici, osnovnu funkciju umetnosti vide u travestiranoj estetici, još tačnije potrebi da se stvarnost kroz umetnost ulepša i „oplemeni“ (o kojoj je možda najbolje „progovorila“ Marina Abramovič u performansu „Umetnost mora biti lepa“), tako se i istorija posmatra kao sredstvo pomoću kojeg se može napraviti lepša slika prošlosti, a onda preko nje i sadašnjosti. Može to biti slavljenje velikih, često izmišljenih, događaja iz prošlosti (setite se onih grotesknih priča o zlatnim kašikama i viljuškama na srpskom srednjovekovnom dvoru), ali i pravljenje slike istorije u kojoj se određena nacija proglašava za večitu žrtvu. U prevodu: eh šta smo sve mogli, da nije bilo tog i tog. Problem postaje još veći kada se u sve to umeša ideološka i politička partikularnost. Rezultat je opšta zbrka u kojoj svako po svom nahođenju, tu činjenice apsolutno nisu bitne, pravi svoju sliku istorije. Za jedne je vrhunac istorije Dušanovo carstvo, za druge Karađorđev ustanak, onima, pak, trećim kraljevina Jugoslavija, četvrtim Titova vladavina… Spisak je predugačak, pa ga možete i sami nastaviti. Da je ovo samo pogled na prošlost bilo bi lako, ali ne, poenta je da svako na svoj način, i to preko pogleda na prošlost, pokušava da uredi i sadašnjost. Tako je na jednoj strani uverenje da jedino jaka nacionalna država može da reši sve, na drugoj strani je mešavina verskog fanatizma i tradicionalizma, treći spas vide u Rusiji, četvrti u Evropi, peti u Americi, šesti govore o ljudskim pravima, sedmi o besklasnom društvu… I ovaj spisak je, kako se čini, beskonačan. A dok se snivaju veliki snovi, te savršene slike državnog uređenja, prolazi stvarni život. Bedan i jadan, kakav je na ovim prostorima već dugo, bez ikakvog pokušaja, a ni želje, da se on popravi. Jer, zaboga, ko će da se bavi takvim tričarijama, kakav je recimo stvarni život, kad postoje mnogo bitnije stvari? A o baš takvim „tričarijama“ Dubravka Stojanović je napisala sjajnu studiju.
Kako joj i podnaslov govori, tema studije „Kaldrma i asfalt“ je pitanje urbanizacije i evropeizacije Beograda u periodu od 1890. do 1914. godine. U prvom delu „Grad“ analizirane su urbanističke i arhitektonske teme. Kako je izgledao grad na razmeđu dva veka, dokle je dopirao i kako se širio, od kojeg su materijala pravljene ulice i kako su dobijale svoja imena, autorka otkriva u ovoj studiji. Nisu zaobiđena ni pitanja stanovanja, kvaliteta života, gradnje, saobraćaja, vodovoda, higijenskih prilika i kanalizacije. U drugom delu knjige „Građani“ saznajemo kakva je bila socijalna struktura žitelja grada, čime su se oni bavili, kako su izgledale zabave i proslave, koje su pozorišne predstave naši preci gledali i koje knjige čitali, gde su išli na odmore, kao i kojim su se sportovima bavili.
O istoriji Beograda je pisano mnogo, i to sa najčešćim fokusom na političku istoriju, ali retko se kada govorilo o istoriji običnog i svakodnevnog života. Dubravka Stojanović ispravlja tu grešku. Ona u prvom delu knjige sastavlja sliku grada i, ajde da upotrebimo možda pomalo neadekvatnu reč, njegovih kulisa, dajući nam pogled na ono o čemu se gotovo nikad ne piše. Na tu sjajnu sliku nadovezuje se analiza svakodnevnice. Likovi iz prošlosti prestaju da budu samo apstrakcije i seni. Oni su živi ljudi, i mi vidimo kako izgledaju njihovi dani, čime se zabavljaju, koje filmove gledaju, šta ih raduje ili žalosti… A sve to je ispisano sjajnim stilom, zanimljivim i uzbudljivim za čitanje, koji nas u isto vreme podučava i obogaćuje.
Dubravka Stojanović spada u red najznačajnijih savremenih srpskih istoričara. Završila je studije istorije na Filozofskom fakultetu, gde je i doktorirala. Profesor je na katedri za Opštu savremenu istoriju. Autorka je nekoliko istorijskih studija (posebno se ističu „Srbija i demokratija 1904-1914“, „Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914“, „Rađanje globalnog sveta 1880-1915“) Uređuje „Godišnjak za društvenu istoriju“. Oblasti njenog naučnog istraživanja su pitanje demokratije u Srbiji, evropski uticaji, modernizacijski procesi, položaj žene, kao i interpretacija istorije u novim srpskim udžbenicima. Za svoje stvaralaštvo i društveni angažman je dobila niz priznanja, među kojima je i Nagrada grada Beograda.
„Istoričar je dobio novi zadatak: da ponudi odgovore na pitanje koja sebi postavlja o svom vremenu; da dođe do saznanja o uzrocima savremenih pojava i o njihovom poreklu, do saznanja koja će mu pomoći da lakše racionalizuje vreme u kom živi“, ovako Dubravka Stojanović vidi ulogu istoričara u sadašnjosti. I uspeva da to u praksi pokaže u ovoj knjizi. Silni istorijski podaci (koji su u „Kaldrmi i asfaltu“ maestralno prikupljeni i predstavljeni) nisu sami po sebi cilj, naprotiv. Ono što Dubravka Stojanović u ovoj studiji želi da predoči, a u čemu i uspeva, je prikaz nepromenjenog mentalnog i životnog sklopa. Političke malverzacije i jalove rasprave, urbanistički haos, javašluk (paradigmatičan je primer gradnja kanalizacije u Beogradu punih trideset godina), malicioznost (protivnici elektrifikacije su kao argument protiv novog osvetljenja navodili da se oko električne centrale skuplja „sumnjivo ženskinje“) nedostatak bilo kakvog cilja i šire slike, sve je to slika Srbije sa početka dvadesetog veka. Ona je i danas ista. I ništa se ne popravlja. Za to vreme se sanjaju veliki snovi i pričaju „velike“ priče. One sa početka teksta, koje će izgleda na ovim prostorima imati još dugo svoju vernu publiku.

Naslov: Kaldrma i asfalt
Autor: Dubravka Stojanović (1963)
Izdavač: Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2017
Strana: 406