Po svom liku – Žerom Ferari

Iako ovogodišnja odluka Pulicerovog žirija verovatno neće izazvati toliko kontroverzi, kakve je, recimo, donela dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ona svakako predstavlja svojevrsnu prekretnicu. U čemu je stvar? Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade je osamnaestogodišnja tinejdžerka Darnela Frejžer, i to za snimak ubistva Džordža Flojda od strane američke policije, koji je docnije izazvao burne proteste. Pre nego što se neko upita u čemu je ovde problem, stvar je u sledećem. Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade nije fotograf, nije čak ni novinski izveštač, jednostavno, ona je bila samo prava osoba na pravom mestu i u pravo vreme. I ne treba nikako smetnuti s uma, osoba koja je smogla hrabrosti, i pored pretnji policajaca koji su zlostavljali i ubili Džordža Flojda, da snimi i objavi ovaj mučni snimak na internetu. Odluka da se njen snimak nagradi otvorila je debatu da li je odluka Pulicerovog žirija ispravna. Pre svega je to pitanje da li ispravno nagrađivati snimke amatera i da li je to uniženje profesije, pogotovo u vremenu u kom svako ko ima foto-aparat za sebe misli da je foto-reporter? S druge strane, ova fotografija je skrenula pažnju na promenu svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno dovoljan je ovaj Riplijev podatak. U današnjici se za samo par minuta napravi više fotografija nego u celom devetnaestom veku. Koliko je tome doprineo napredak tehnologije, pre svega njena dostupnost, ništa manje je to posledica svojevrsne renesanse fotografije koju je doneo internet, pre svega pojave društvenih mreža. Na njima se tokom svakog dana objavi doslovno milijarde fotografija, pomoću kojih brojni ljudi dele svoju intimu, uspomene sa proslava, letovanja, iz svakodnevnog života, ništa manje i pokušaje stvaranja umetničkih fotografija. Kako se misli, fotografi su svi, da parafraziramo čuvene Miljkovićeve stihove, što, da se vratimo na početak, izaziva neminovni odijum profesionalnih fotografa. Ono što je još bitnije, barem za ovu priču, predstavlja pitanje da li je tolika količina snimljenih fotografija dovela do njene eferemerizacije. Odgovor je da to nikako nije tačno. To nam je pokazala Darnela Frejžer, ali ne samo ona. Snimak samospaljivanja tunižanskog mladića Muhameda Buzizija doveo je do arapskog proleća. Fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu dovele su do opsežnih preispitivanja američke politike i uopšte pitanja torture u današnjici. Duboko potresna fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija nas je suočila sa nezamislivom patnjom izbeglica. Razume se, ovo je samo manji deo čuvenih fotografija koje su promenile svet u kom živimo. O njima pripoveda i Žerom Ferari u romanu „Po svom liku“.
Glavna junakinja ovog romana je mrtva, to saznajemo na prvim stranicama knjige. Oko njenog odra u korzikanskom naselju u kom je rođena i odrasla okupljaju se ljudi da je isprate. Žerom Ferari u ovom romanu predstavlja sahranu, ali i život mrtve junakinje Antonije, i to od odrastanja u gotovo uobičajenoj korzikanskoj porodici, školovanja, zaljubljivanja i ljubavnih avantura, docnijeg zapošljavanja Antonije kao foto-reportera u lokalnim novinama, ali i njen odlazak na jugoslovensko ratište tokom devedesetih koje će joj promeniti život.
Baš kao i u svojim prethodnim romanima, Žerom Ferari nam dalje sjajni uvid u intimni svet svojih junaka, ispisan izuzetnim stilom, naizgled krajnje jednostavnim, ali ako se malo dublje pogleda, zapravo izbrušenim do savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod roman. Odstranjujući gotovo sve suvišno i minuciozno se udubljujući u život svoje junakinje, ali i istražujući istoriju fotografije koja je direktno povezana sa junakinjinom sudbinom, Žerom Ferari stvara istinsko vredno delo, roman koji nas na izuzetan način način sukobljava sa gotovo neminovnim porazom: „(…) grli nećaka svom snagom, oslepljuje ga svojim grudima da bi ga na trenutak držao van domašaja večne smrti i gorkog dana, u smešnom zaklonu svojih ruku, i ostaju zajedno nepomični, zaboravljajući na cveće, suton i vodu što miruje, a na grobove se polako spušta još jedna vrela noć (…)“
Žerom Ferari, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa knjigom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ i ovog dela objavljen i njegov roman „Princip“ u izdanju „Čarobne knjige“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Nijedan fotos, nijedan članak, nije dosada izazvao nikakav šok, sem možda beskorisnog i prolaznog šoka od užasa ili sažaljenja. Ljudi ne žele takvo nešto da vide, a ako vide, više vole da zaborave. Nisu oni zli, samoživi niti ravnodušni. Ili barem ne u potpunosti. Ali nisu u stanju da gledaju takve stvari znajući da ih ne mogu baš nimalo promeniti. Nemamo pravo da očekujemo to od njih. Jedino što je u njihovoj moći jeste da skrenu pogled. Zgroze se. A potom skrenu pogled“, reči su jednog junaka ovog romana. I zaista, kada se pogleda istorija naše civilizacije, pogotovo skorašnja, čuvene fotografije o kojima smo govorili, i jesu i nisu promenile svet. Uzmimo samo kao primer fotografiju utopljenog dečaka koju smo pomenuli. Istinski šok u susretu sa ovom fotografijom na nesreću nije promenio veći deo evropskog javnog mnjenja. I dalje se skoro isključivo govori o izbeglicama kao ubicama, silovateljima, lopovima, teroristima, slobodno nastavite ovaj beskonačni spisak, dok se njihova nepojmljiva patnja, kakva je sigurno slika utopljenog dečaka, namerno stavlja u zapećak. Suočena sa tom ravnodušnošću sveta, ništa manje i sa nepromenjivim užasom koji je odlučila da ovekoveči tokom građanskog rata u Jugoslaviji, glavna junakinja ovog izuzetnog romana doživljava poraz. San da postane veliki foto-reporter, koji je gajila čitavog svog života, prekinut je posle tog shvatanja. Fotografija može da ovekoveči užas, može i da nas toliko kosne toliko da promeni naš život, ali ona nikada ne može da izmeni svet. On ostaje nepromenjivo mesto užasne patnje, što Žerom Ferari nenadmašno predstavlja u ovom romanu. Fotografija ima samo moć da to ovekoveči i da nas večito podseća na zla i nesreće koja smo sposobni da učinimo: „Njoj ne pripada polje večnih lepota. Ona seče tok vremena kao neumoljiva Mojra, i jedina ima moć da to čini.“

Naslov: Po svom liku
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 204

Pročitajte i prikaz romana „Beseda o padu Rima“ Žeroma Ferarija

Beseda o padu Rima – Žerom Ferari

Ukoliko nas u međuvremenu ne pogodi neka velika kometa ili planeta postane igralište ludaka sa oružjem za masovno uništenje, nestanak života naučnici smeštaju u daleku budućnost. Jedna po jedna zvezda će nestajati, odvodeći sa sobom u smrt galaksije. Onda kad se i poslednja zvezda ugasi, crne rupe će početi da gutaju celi univerzum. I to će biti kraj. Krajnja praznina. Ali pre tog potpunog kraja, koji se predviđa za stotinu milijardi godina, ljudska vrsta se svakoga dana mora suočiti sa propadanjem i nestajanjem. Šta god radili, ili još bolje reći koliko god se trudili da tu činjenicu prenebregnemo, entropija je najznačajnija odrednica našeg života. Još preciznije, primenjena entropija je smrt. Možete je posmatrati iz čisto naučnog ugla (tu je sada već klasična teorija entropije Rudolfa Julijusa Emanuela Klauzijusa o energiji koja se ne može ponovo pretvoriti u rad), ali i iz filozofskog ugla. Solomon o toj čovekovoj neminovnoj propasti u Knjizi Propovednikovoj govori: „Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog, kojim se trudi pod suncem? Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. (…) Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.“ Gde je tu mesto filozofije, podrazumeva se i umetnosti? Možda bi najbolje bilo reći u neutralisanju siline entropije. Verovatno najznačajniji filozof svih vremena, Platon, uvodi u našu entropičnu stvarnost ideju kao metafizičku supstanciju. Ideja tako postaje nešto više od propadljivog postajanja. Platonovo učenje kasnije ulazi u svaki segment života. Ono postaje osnov religije (posebno hrišćanstva) i filozofije. Čoveku je data mogućnost za savršeni svet ideja ili pak za nastavak života koji je za razliku od ovog večan i nepropadljiv. Ako ostavimo metafiziku po strani, čovek se kroz još stotinu načina bori protiv entropije. Može to biti kroz stvaranje porodice (ideja večitog kontinuiteta kroz život potomaka), ali i preko umetnosti, nauke i bezbroj drugih vrsta stvaralaštva (ljudi nestaju, ali dela ostaju). Da li je to dovoljno? Suštinski, da li postoji mogućnost da se entropija zaista izbegne? Ili je propast, ipak, neminovna? Odgovor na to pitanje pokušava da dâ Žerom Ferari.
„Beseda o padu Rima“ je priča o jednom korzikanskom selu i životu dvojice najboljih prijatelja. Matje i Libero, studenti filozofije, odlučuju da napuste fakultet i upuste se u avanturu. Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“ za njih se nalazi na Korzici, još tačnije u jednoj seoskoj krčmi koja se pod njihovom upravom preobražava i pretvara u neku vrstu raja. Paralelno sa ovom pričom, Žerom Ferari nas upoznaje sa sudbinom Matjeove sestre Aurelije koja traga za crkvom u kojoj je službovao blaženi Avgustin, kao i njegovog dede Marsela. Iza svih ovih priča krije se krah. Ponajviše u odnosu dva prijatelja. Zajednički život malo po malo počinje da ih nagriza i odvodi u neminovnu propast.
Sastavljen iz sedam delova (svaki je nazvan po delovima iz beseda blaženog Avgustina), ovaj roman je najbolje okarakterisati kao hroniku porodice, vremena, ali i savremenog društva. Žerom Ferari uspeva da maestralno (i to na nešto više od dvesta strana) napravi istoriju jednog veka, da ispripoveda porodični životopis, kao i da dâ sjajnu pozadinu ovim pričama pozivanjem na filozofsku misao (neizbežni blaženi Avgustin i Lajbnic). Najvažnije od svega, on uspeva sve to da prenese kroz sjajan stil, blistav u svojoj literarnoj čistoti i isto tako nepretenciozan i mudar u filozofskim pasažima (dovoljno je samo navesti ovaj odeljak: „Demijurg nije bog stvoritelj. On i ne shvata da stvara svet, on gradi ljudsko delo, kamen po kamen, a njegova tvorevina ubrzo mu izmiče i prevazilazi ga, i ako je ne uništi, ona će uništiti njega.“), koji možemo da osetimo i na srpskom zahvaljujući sjajnom prevodu Melite Logo-Milutinović.
Jedan od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca, Žerom Ferari, je rođen na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa zbirkom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ objavljen njegov roman „Princip“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Beseda o padu Rima“ je priča o porazu. Na prvom mestu porazu prijateljstva i naše istrajne želje za davanjem smisla postojanju. Ovaj roman je i priča o porazu istorije, toj smešnoj nadi za večitim trajanjem. Sudbina junakovog dede Marsela koji je svoje postojanje vezao za trajanje države i porodice, još jedna je slika entropije. Krajnja slika poraza je sudbina blaženog Avgustina izražena kroz reči: „Čovek gradi na pesku. Ako hoćeš da obgrliš to što je izgradio, obgrlićeš samo vetar. Ruke su ti prazne, a srce ojađeno. A ako voliš svet, nestaćeš s njim.“ Pred nama je slika nestajanja. Prijateljstva, porodice, ljubavi, otadžbine, filozofije, smisla, vere, suštinski celog sveta. Entropije koja nas neminovno guta šta god stvorili ili uradili. Ima li utehe? Možda. Žerom Ferari u ovom romanu piše: „Treba živeti i brzo zaboraviti, treba pustiti da svetlost umekša obrise grobova.“

Naslov: Beseda o padu Rima
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 206