Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

I magarica ugleda anđela – Nik Kejv

U moru opštih tema, još više opštih mesta, čini se da je uvek prisutna priča o nasilju. Najčešće, o porastu nasilja u sadašnjosti. Te priče, naravno, prati zgražavanje, cijukanje (ono sada već obavezno: ju, ju, ju), ništa manje i rečenice kuda sve to vodi i, razume se, da je nekada sve bilo bolje. Koreni problema, dublje promišljanje – suštinski: bilo kakvo razmišljanje su isključeni. Baš kao i uvek, dovoljno je izgovoriti par stereotipnih rečenica, onih koje pravdaju naš život za razliku od života tih nasilnika koji, jelte, uništavaju naš divni svet. Slične su, ako ne i identične, reakcije kada se povede priča o nasilju u umetnosti. Još preciznije, predstavljanju nasilja u umetnosti. Amblematični primer je scena iz poslednjeg Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu“. Upozorenje: ukoliko niste gledali ovaj film, a to vam svako savetujemo da učinite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Jedna od članica Mensonove bande koren nasilja, dok se sprema da iskasapi trudnu ženu, vidi u silnim scenama nasilja koje je videla u filmovima. Razume se, ova scena u sebi skriva ironiju, najpre zato što nasilje u Tarantinovim filmovima doživljava svojevrsnu apoteozu, postajući, eto opet ironije, zabava. Tarantinovo ironisanje za neke druge, verovatno za većinu, je sušta istina. Jedan od razloga za porast nasilja, ako ne i ključni, je nasilje u mas-medijima, čuli ste bezbroj puta. Otprilike, i kako to ovaj deo populacije zamišlja, neko ko gleda akcioni film ili igra nasilnu video-igru ekspresno postaje Džek Trbosek. Razume se, ovo nema nikakve veze za zdravim razumom. Niko neće postati ubica ili razbojnik, pa čak i ako provede ceo život gledajući kasapljenja u filmovima, ako mu se za to ne pruži prilika. A ta prilika je siromaštvo, beznađe i opšte bezakonje u društvu. Naravno, to je mnogo teže rešiti, a i zahteva veliki trud. Mnogo je lakše okriviti nasilje u mas-medijima. Ipak, tu se priča ne završava. Za ogroman broj ljudi umetnost je anestetik, nešto što nam pruža utehu u poprilično crnoj stvarnosti. Još tačnije rečeno, umetnost je svojevrsni simulakrum koji je tu da nas razvredri i oplemeni. U tom simulakrumu mesta crnoj stvarnosti nema. Zbog toga su i toliki povici na naturalističko predstavljanje nasilja u umetnosti. Umetnost mora da bude lepa, da citiramo Marinu Abramović. I pored svega toga, umetnost progovara o nasilju. Još tačnije, predstavlja nasilje u svoj svojoj razornosti i užasu. Baš kao što to čini i Nik Kejv u romanu „I magarica ugleda anđela“.
U dolini Jukulor, imaginarnom prostoru najverovatnije smeštenom u Australiji, živi zajednica jukulita. Uzoran život, oslonjen najvećim delom na čvrstim, kako to već biva, moralnim i religioznim postulatima, ipak u sebi krije tajnu. A ta tajna je užasno nasilje koje je sveprisutno u ovoj čudnoj zajednici. Žrtva tog nasilja je glavni junak romana Jukrid Jukro, nemi i, kako se svima čini, maloumni dečak. Prateći njegov životni put, strašno zlostavljanje od strane majke i okoline, Nik Kejv stvara priču o užasu koji mora doći na naplatu. I ona dolazi kada Jukrid krene u osvetnički pohod.
Pripovedačka veština Nika Kejva je neverovatna. Od samog početka romana ubačeni smo u dijabolični svet, onaj u kom, kako se čini, vladaju pravila nekog drugog sveta. Ipak, i kako stranica za stranicom romana odmiče, mi shvatamo da se taj izmaštani svet nimalo ne razlikuje od našeg. Ta, samo naizgled, dihotomija svoj najveći izraz zadobija u Kejvovim narativnim strategijama. Mešavina fantazmogorije sa čestim biblijskim aluzijama neraskidivo je povezana sa realističnim prikazom stvarnosti i nutrine glavnog junaka. One koje otkriva grotlo očaja: „Pitao sam se danima i noćima i kosti su mi ostarile i postale bolne tokom mog nastranog počinka. Danima i noćima pritiskala me je gnojava ruka očaja. Izluđujući bol stvorio mi se u srcu, dovoljno jak da me ubije. I sve vreme dok sam ležao tu, prigušeno mrmljanje mrtvih dizalo se iz zemlje, gnevni i vapijući zvuci, izgovarajući stotine jedva razumljivih i jedva pojmljivih istina.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzičkom stvaralaštvu. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Boba Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
Ovde, u ovom mračnom kutu, sagradio sam svoje utočište, daleko od senke ljudske ruke, na ovom točku gneva, na čijem su obodu oklevali pravedni maljevi svih njih. Svih njih koji su živeli da bi me povredili“, misli su Jukrida, glavnog junaka ovog romana. Nik Kejv stvara sjajnu sliku sveta u kom nasilje ne samo da je prisutno, to nasilje postaje određujuće po život. I možda još bitnije, nasilje je to koje rađa nasilje. Baš kakav je slučaj sa Jukridom Jukroom. Taj put je Kejv predstavio izuzetno, baš kao što je izuzetna i predstava čudnog sveta u kom glavni junak živi. Ako je za Tarantina nasilje zabava, u Kejvovom slučaju su nasilje, užas i prljavština našeg života postali poezija (baš kakav je i slučaj sa Kejvovim skorašnjim albumom „Skeleton Tree“). Naravno, to nasilje proždire sve. Ponajviše one koje su njihove žrtve. I to žrtve koje najčešće postaju dželati, odvodeći i sebe i svoje okruženje u propast. Baš kao što čini i glavni junak ovog izuzetnog romana: „Smrt je melem za bol života – to je moje otkriće svetu.“

Naslov: I magarica ugleda anđela
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveo: Goran Sinadinović
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 315

Pročitajte i prikaz Kejvovog romana „Smrt Zeke Manroa“

Smrt Zeke Manroa – Nik Kejv

„Možemo da budemo heroji / Samo na jedan dan / Mi možemo da budemo heroji“, stihovi su Dejvida Bouvija. Kontrapunkt ipak sledi: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“. „Heroji“, jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama je inspirisana Berlinskim zidom, još tačnije slikom zaljubljenog para koji se sastaje krišom pored zida. Razume se, potencijal ove pesme prevazilazi doslovno značenje i može se posmatrati kao sukob između surovosti sveta (svih tih zidova, doslovnih i metaforičkih) i ljudske potrebe da se surovost pobedi. I kao neminovni poraz u toj borbi izražen u potonjim stihovima. Himna je to savremenog čoveka, opis poraza herojstva. Pritom se ne misli na doslovno herojstvo (o njemu je na ovom mestu pisano povodom knjige „U potrazi za junakom“) već na poraz naših, možemo reći običnih, života. Svojevrsne zarobljenosti u efemernom koja se na kraju neminovno pretvara u banalnost. Izgleda da je ona Fukujamina teorija o kraju istorije bila u potpunosti tačna. I to ne u njenom osnovnom značenju koje glorifikuje liberalnu demokratiju kao najsavršeniji mogući politički sistem, već u njenom vernom pratiocu, neoliberalnoj ekonomiji, koja je kao nijedna vojna sila ili ideologija do sad uspela da pokori svet. Ljudski život se pretvorio u banalnost, ili kako je to sjajno Milena Marković rekla na jednom mestu u praseći idealizam. I polako dolazimo do naše poente. Gde je tu mesto umetnosti? Suštinski, da li tu umetnost može bilo šta da uradi ili promeni? I još bitnije, kako umetnost treba da se postavi prema takvom svetu? Najveći roman dvadesetog veka, Džojsov „Uliks“, je pokušao da odgovori na ovo pitanje. Nekadašnje herojstvo Odiseja smenile su avanture Leopolda Bluma. Malograđanina, dosadnjakovića i koliko-toliko zadovoljnog čoveka. Kroz prikaz jednog dana života dablinskog akvizitera novinskih oglasa, Džojs je predstavio savremenog čoveka. Kasnija književnost će Leopolda Bluma, tog sasvim običnog (malo)građanina, predstaviti u bezbroj varijanti. Takav je Henri Kinanski, junak nekoliko romana Čarlsa Bukovskog. U delu „Pošta“ pred nama se rađa lik gubitnika i beznačajnog čoveka koji svoj očaj utapa u alkoholu i seksu, svesnog da od promene sopstvenog život, tek ne sveta, nema ništa. Na tom tragu treba posmatrati i roman Nika Kejva.
Glavni junak romana, Zeka Manro, je sredovečni putujući prodavac kozmetičkih preparata. Ne manje bitno, Zeka Manro je satir. To će dovesti do samoubistva njegove žene Libi, već opterećene dijagnozom kliničke depresije, koja ne može da se pomiri sa muževljevim neverstvima. Zeka Manro je ostao sam sa devetogodišnjim sinom Zekom Juniorom. Kao da to nije dovoljno, Zekin otac umire od raka pluća. Zajedno sa sinom, Zeka Manro kreće u još jedan poslovni pohod, praćen brojnim seksualnim avanturama i ništa manje porazima, želeći da nekako pronađe izlaz iz užasa koji je postao njegov život.
Nik Kejv, proslavljeni muzičar i tekstopisac, se nalazi u novoj ulozi proznog pisca. Znajući kako to može da izgleda, dovoljno je pogledati silne prozne uratke „poznatih i slavnih“, roman „Smrt Zeke Manroa“ je najmanje rečeno pozitivno iznenađenje. Pred nama se nalazi sjajan pripovedač, koji kroz prividno lepršavu i laku naraciju slika nimalo jednostavnu sliku ljudskog pada. Priča je to koja leluja između banalnosti junakovog života, opisanog na neretko opori i užasavajući način, i eventualne katarzičnosti. Ali, iskupljenja nema: „Proklinje vlastite neutažive apetite, ali i dok to čini, herkulovskom snagom volje pokušava da skrene misli na blistave genitalije neke starlete ili slavne dive ili čije god, ali ne može nijedne da se seti, jer se čvorci zaleću u prozor a klavirski akordi su sada tako glasni da mu se čini da će mu se glava raspolutiti.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzici. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Bob Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
„Proklet sam – misli Zeka Manro u iznenadnom trenutku samosvesti svojstvene onima koji će uskoro umreti. Oseća da je negde usput gadno pogrešio, ali ta spoznaja traje koliko i otkucaj srca, a zatim nestaje (…)“, ovim rečenicama Nik Kejv otpočinje priču o životu Zeke Manroa. Sudbina junaka je čini se zapečaćena i čitaocu preostaje samo da vidi kako će do smrti doći. Baš kao i slučaju Džojsovog Leopolda Bluma, kreće put u kojem se junak romana suočava sa svojim životom. Neobavezni seks i bezbroj efemernosti koji su dosada Zeki Manrou pomagali da anulira svest o promašenosti življenja više ne pomažu. On pred sobom vidi pustoš. Ne samo svog života već i sveta u kojem živi. Nesposoban da se suoči sa tim saznanjem, Zeka Manro furiozno kreće u propast. Koprena je pala, sve iluzije su nestale, a smisao je nemoguće pronaći. Najgore od svega, Zeka Manro nije loš čovek. On je žrtva promašenih životnih izbora i banalnog sveta u kojem živi. Tome svedoče i njegove poslednje reči: „Samo mi je bilo teško biti dobar na ovom svetu.“ Nalik Bouvijevom stihu: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“, Nik Kejv piše himnu promašenosti, roman koji na najbolji način predstavlja svet u kojem živimo, ali i čoveka koji je najveća žrtva tog sveta.

Naslov: Smrt Zeke Manroa
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveli: Vesna Roganović i Draško Roganović
Izdavač: Evro-Giunti, Beograd, 2009
Strana: 237