Kuća – Ivana Đilas

Jedan od najgnusnijih prizora modernog sveta na ovim prostorima svakako predstavljaju mučne slike izbacivanja ljudi iz svojih domova od strane izvršitelja. Koliko su to pre svega posledice ekonomske propasti, ništa manje su to slike apsolutnog odstranjivanja bilo kakvog moralnog osećaja i empatije kod dobrog dela društva. Surovi neoliberalni kapitalizam je na ovim prostorima zadobio još groznije lice, razume se, zaklonjeno iza tupoumnih fraza o zakonima, koji su napisani baš tako da odgovaraju bitangama, ali i one još rabljenije fraze o „rađenju svog posla“, tipskom opravdanju svih psihopata i zločinaca od Ajhmana do današnjice. Kao kontrapunkt takvom svetu navodi se prošlost, pogotovo period socijalističke Jugoslavije. Ipak, možda je potrebno otići malo dalje u prošlost i progovoriti o odnosu države prema svojim građanima. U srednjem veku – uključujući tu zapadne zemlje, ali i prostore pod upravom Osmanlija – uobičajene globe koje su države uzimale od svojih podanika uglavnom su iznosile deset posto njihovih primanja. Razume se, bilo je još poreskih nameta, pogotovo u okviru Osmanskog carstva, ali oni gotovo nikada nisu prelazili stopu od dvadeset posto prihoda onoga ko je plaćao porez. Samo zarad poređenja, u današnjoj Srbiji poresko opterećenje na platu iznosi gotovo četrdeset posto. Naravno, ove brojke su neuporedive, pre svega je to pitanje vremenskog konteksta, ali i šta se za taj „harač“ zauzvrat dobija. Ipak, može se slobodno reći da su države, uključujući tu i strukture koje su uvezene sa njom, sa protokom vremena postajale sve „alavije“ i surovije. Najbolje to vidimo na ovim prostorima. Tako, recimo, Vuk Karadžić u svojim spisima beleži da je dobar deo stanovništva posleustaničke Srbije žalio zbog odlaska Turaka. Srpske vlasti su u odnosu prema svom stanovištvu bile surovije i gore od osmanlijskih struktura. Sve to prati i pojava mešetara – danas bismo ih nazvali biznismenima – koji u sadejstvu sa vlašću sprovode potpunu pljačku stanovništva. Naravno, dolazi i otpor, izražen u socijalističkom pokretu, koji dovodi do korenitih promena. Tako 1874. srpska skupština donosi zakon o šest dana zemlje kojim se strogo zabranjuje prodaja kuće, dvorišta i okućnice dužnika da bi se izmirili bilo kakvi dugovi, uključujući tu i poreze. Kada pogledate današnjicu i uporedite je sa ovim zakonom, vrlo lako ćete videti da je društvo pre 150 godina bilo mnogo humanije nego današnje, da ne pričamo tek o kasnijem periodu, pogotovo vremenu socijalističke Jugoslavije. Naravno, to je rezultat otpora, kog, na nesreću, danas nedostaje. O svetu u kom otpor ne postoji i u kom bitange slobodno mogu da vršljaju piše Ivana Đilas.
Mladi umetnički bračni par je mislio da je dosegao vrhunac svog života, krunisan kupovinom velike kuće u predgrađu Ljubljane. Solidna primanja, uređenje novog doma, vaspitanje deteta, kupovine novih stvari, odlasci na letovanja i zimovanja, sve je to njihov svet. Ipak, dolazi velika ekonomska kriza. Primanja su sve manja, nekada ih i nema, a rate kredita i ostale finansijske obaveze ne nestaju. Bračni par je prinuđen na očajnički potez, prodaju kuće u koju su uložili godine i godine svog života, ali im to ne polazi od ruke. Još gore, dolaze poverioci i izvršitelji. Naizgled savršeni život srednje klase brzo se pretvara u potpuni pakao.
Prvo o manama romana. To je pre svega njegovo „grebanje“ po površini. Ivana Đilas je oštrouman posmatrač, ali odnos prema vremenu i prilikama tog vremena, kako se čini autoru ovih redaka, ostaje, ipak, samo na površini, svejedno da li je pitanje psiholoških previranja junaka romana, pre svega glavne junakinje, ali i društveno-političkih prilika. Takav slučaj je i sa stilom. Naravno, ovo ne znači da je „Kuća“ loš roman. Naprotiv. Ivana Đilas je napisala odličnu hroniku propasti srednje klase u neoliberalnom kapitalizmu, koja se čita lako i neretko sa uživanjem, ali ostaje žal što se temi i junacima nije pristupilo „dublje“, što bi ovaj roman sasvim sigurno učinilo znatno boljim.
Ivana Đilas je rođena i odrasla u Beogradu. Tokom bombardovanja 1999. seli se u Sloveniju, gde će završiti studije. U slovenačkim pozorištima je režirala preko pedeset predstava za decu i odrasle. Redovni je kolumnista slovenačkog lista „Mladina“. Njen roman-prvenac „Kuća“ je zadobio status bestselera u Sloveniji.
„Njegova generacija je počela sa Lenjinom i završila u neoliberalizmu. Mene su vaspitavali u socijalizmu. Imati mnogo novca je u mom vaspitanju značilo da otimaš od drugih, i to je bilo ružno. Napredak je bio namenjen celom društvu, ne pojedincima. Želeti više nego što imaju drugi bilo je neprihvatljivo. Malo više svako zaslužuje. Misliti da ti pripada mnogo više je po načelima mojih roditelja sramota“, ovako glavna junakinja romana opisuje međugeneracijske razlike, ali i svoj prelazak iz jednog u drugi društveno-politički sistem. Još gore, ovaj prelazak je otežan nerazumevanjem istinske prirode novog sistema u kom se živi. Junaci Ivane Đilas su doživeli sve blagodeti srednjeklasnog života u neoliberalnom kapitalizmu, razume se, na kredit i uz obavezu da takav život otplaćuju sve do smrti. Na nesreću, došla je kriza, a sa njom i drugo lice neoliberalnog kapitalizma koje nema nikakve milosti prema pojedinačnim ljudskim sudbinama. Na udaru je dom, gotovo ceo život junaka, koji će biti biti oduzet bez milosti, da se vratimo na početak teksta. Opisujući nevolje junaka romana sa kućom, koja postaje simbol jednog groznog vremena, Ivana Đilas, i pored mana o kojima smo već pričali, ispisuje pitak, krajnje zanimljiv i razigran roman, priču o nesreći naše generacije i njenom nesnalaženju u „vrlom novom svetu“: „U samo jednoj generaciji smo od revolucija i čvrstih ubeđenja došli do toga da ne verujemo više ni u šta. Vreme u kome živimo nema strukturu. Vreme mog oca bilo je uspinjuća krivulja s predvidljivim stanicama, koja se u njegovoj mašti ne završava s njim, nego se nastavlja preko mene (…) još dalje. Meni se moj život čini kao more mehurića od sapunice, u kome uvek vidim samo onih deset oko sebe, i tek kad se neki od njih rasprši, vidim sledeći. Tako je zamorno dovoditi te mehuriće u bilo kakav red da polako odustajem i samo još plivam među njima.“

Naslov: Kuća
Autor: Ivana Đilas (1976-)
Preveli: Danica Ilić i Ivana Đilas
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 187

U zimu – Karl Uve Knausgor

Baš kao i obično, početak leta na ovim prostorima označava i početak međunacionalnih prepucavanja, ponajviše oko prirode ratova tokom devedesetih. Pod tim se pre svega misli na kvalifikacije velikih zločina, ali i pitanje odgovornosti za njih. Gotovo da ne prođe dan, a da on ne započne opsežnim raspravama ovog tipa, da se ne priča tek o dnevnopolitičkim sporenjima, koja su izgleda postala biblijski „hleb nasušni“ dobrog dela žitelja Balkana. I sve bi to bilo u redu da ove rasprave vode nečemu, pre svega pokušaju da se vampiri prošlosti konačno upokoje, da parafraziramo naziv čuvenog Pekićevog romana, samo što to na nesreću nije slučaj. Još gore, prilikom ovakvih raspravi, gubi se svest ne samo o njihovoj izlišnosti, već i o granici dobrog ukusa. Užasne uvrede, večito ad hominem u svakoj raspravi, brojanje krvnih zrnaca, optužbe za izdajstvo i plaćeništvo, sve je to samo manji deo ovakvih rasprava, koliko na internetu, još više u javnoj sferi. Rasprave političara, novinski stupci i televizijski program su se pretvorili, nećemo pogrešiti ako kažemo, u pravu mentalnu i moralnu kloaku, iz koje, na nesreću, spasa nema. Suština svega se, što je i poenta čitave priče, iscrpljuje u uniženju samoga života. On postaje večito ponavljanje izanđalih i bezbroj puta ispričanih priča, i to na najbestidnije načine, dok stvarni život tone u sve veći kal. Nema tu mesta za napredak, nema prostora čak ni za istinsko preispitivanje prošlosti o kojoj se toliko govori, stvarnost postaje večito vraćanje istog, da sada citiramo Ničea. Baš kao i uvek, društvena i politička stvarnost neminovno utiču na literaturu. Iako ovo pre svega spada u domen ličnog utiska, teme ratova devedesetih, ideoloških borbi i političkih rasprava, od Drugog svetskog pa sve do današnjice, predstavljaju dominantu temu literature na ovim prostorima. Naravno, to je sasvim razumljivo, život na prostorima na kojima se u samo nekoliko pređašnjih decenija dogodilo toliko potresa predstavlja ne samo izuzetnu temu za literaturu, već i svojevrsno moralno pitanje. Pisati o splinu životu na mestu gde je skoro juče zaklan komšija nije baš sjajan moralan izbor. Baš zbog toga nam se neretko literarne teme, i ne samo one, savremenih svetskih pisaca čine toliko daleke i neretko kao potpune efemerne. Kolika je to greška najbolje nam pokazuje Karl Uve Knausgor.
Nastavljajući tačno tamo gde je stao u delu „U jesen“, Karl Uve Knausgor u knjizi „U zimu“ predstavlja svojoj još uvek nerođenoj kćerki, to će do kraja knjige promeniti, svet koji će je okruživati, i to kroz govor o stvarima, pojavama, osećanjima i ljudima koje će tek upoznati.
Žanrovski odrediti ovo delo, kakav je i slučaj sa knjigama koje čine tetralogiju o godišnjim dobima („U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, sve ih je objavila „Booka“ u sjajnom prevodu Radoša Kosanovića) predstavlja težak zadatak. Ipak, ako ga se poduhvatimo, možemo reći da je ono kombinacija memoarskih zapisa sa romanesknim potencijalom i čudnovatih eseja. U njima Knausgor obrađuje stvari koje nas okružuju (tu su vozovi, četkice za zube, štapići za uši, šahtovi, prozori…), ali i naše postupke i osećanja (seksualni nagon, razgovore, navike…), baš kao i bliske ljude. Ono što je za čitaoce izuzetno bitno, svako poglavlje u ovoj knjizi je napisano izuzetnim stilom i uz sjajna promišljanja, kakva su, recimo, o savremenim tehnologijama: „Naučio sam da očekivanje odgovora seže toliko duboko da je verovatno u samoj osnovi čoveka, da je to glavna osobina našeg bića. I shvatio sam da je novi virtuelni svet s kojim naša deca odrastaju toliko zarazan upravo zbog toga što zadovoljava potrebu za odgovorom i reakcijom, i zato što to čini neposredno. Na taj način virtuelno zadire u srž društvenog života, i svima nam pruža blagodeti društva a da ne moramo platiti cenu društva (…)“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“ i tetralogiju o godišnjim dobima. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„(…) deca će nagonski reagovati na užase rata i patnje siromaštva, zahtevaće pravdu i jednakost, u naivnosti rane mladosti, koja je poslednja faza dečje duše, kada se ona prvi put otvara spoljašnjem svetu, u borbi koju nikada ne može dobiti, pošto je po prirodi bespomoćna, te u njima može preživeti samo kao nešto drugo, snažnije i žilavije kod onih koji se snađu, tanko i staklasto kod onih koje život odluči da zdrobi“, ispisuje Knausgor u ovome delu, predočavajući nam izuzetno sukob između mladalačkog entuzijazma, kakav će skoro sigurno imati njegova kćerka, i kasnijeg života. Upravo taj život, sa svim njegovim banalnostima ali i najvećim ushićenjima, predstavlja Knausgovor u ovom delu. Munuciozno fokusiran na detalj, na traženje velikih stvari u svakodnevnim predmetima i ljudskim postupcima, Knausgor sastavlja sjajnu priču o našim životima, svakodnevnici koju olako shvatamo kao datost i neinspirativnu stvar. I da se vratimo na početak. Čitanje Knausgora u našem vremenu, pogotovo na ovim prostorima koji su opterećeni jalovim raspravama i krajnje zatrovani efemernim politikanstvom, predstavlja pravi dar. Pred nama je istinski život i priča o onome šta život zaista čini životom: „(…) naše duše ipak liče na dinosauruse, velike su kao kuće, kreću se teško i sporo, ali ako se uplaše i naljute, mogu biti opasne po život, ne libe se da povrede ili ubiju. Ovom slikom hoću da kažem da spolja sve može delovati nesporno, dok se unutra dešavaju sasvim drugačije stvari, sasvim drugačijeg formata. Dok je spolja reč samo reč, koja padne na zemlju i nestane, unutra može prerasti u nešto ogromno, što će ostati dugi niz godina.“

Naslov: U zimu
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 252

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“,
kao i knjige „U jesen“ Karla Uvea Knausgora

Gošća – Takaši Hiraide

Jedan od najvećih pokazatelja psihopatije i sociopatije, i to najčešće u najranijem detinjstvu, predstavlja naš odnos prema životinjama. Naravno, izuzetaka ima, ali dete koje zlostavlja životinje najverovatnije će izrasti u sociopatu ili psihopatu. Pre nego što nego grakne i pomene Hitlera, moguća je i obratna situacija. Pojedini ljudi mogu pokazati istinske emocije prema životinjama, a da u isto vreme budu potpuni monstrumi u odnosu prema drugim ljudima. Ali da se mi vratimo na stvar. Odnos jednog društva prema životinjama nam može sjajno pokazati kako to društvo zapravo izgleda. Primera je mnogo, ali izdvojićemo samo nekoliko ilustrativnih. Prilikom nemačkog napada na Poljsku 1939. godine, poljska odbrana je u svom sastavu imala i konjičku jedinicu. I sve bi to bilo u redu da baš ta konjička jedinica nije poslata na nemačke tenkove. Rezultat je lako zamisliti. Konji, naravno, nisu imali nikakvu šansu protiv tenkova. Uostalom, ni vojnici koji su jahali na tim konjima. Drugi primer, još čuveniji, vezuje se za život nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Po priči, Niče je doživeo teški nervni napad, koji je rezultirao kasnijim boravkom u duševnoj bolnici, posle užasne slike zlostavljanja jednog konja. Sudbina tog nesrećnog konja je zadobila izuzetan prikaz u filmu „Torinski konj“ Bele Tara, nastalom po scenariju Lasla Krasnohorkaija. Ili da uzmemo još jedan primer, naš odnos u današnjici prema životinjama. Skoro pola miliona životinja se tokom svake godine usmrti prilikom testiranja kozmetičkih proizvoda. Dobro ste pročitali, skoro pola miliona. Broj ubijenih životinja zarad pribavljanja njihovog krzna je desetostruko veći. Ovi brojevi su još monstruozniji kada se uzme u obzir da su sve te životinje ubijene samo iz hira. Nošenje bundi, kao i nanošenje kozmetičkih sredstava nimalo ne predstavlja egzistencijalnu potrebu. Šta je suština ove priče? Kroz ova tri primera možemo videti naš odnos ne samo prema životinjama već i prema drugim ljudima. Kao što su ljudi surovi prema životinjama, isto tako su surovi i prema drugim ljudima. Zarad nekakve junačke slave podjednako će biti žrtvovane i životinje i ljudi. Isto tako, zarad profita stradaće i ljudi i životinje. Naravno, i na sreću, naš odnos sa životinjama se ne iscrpljuje u ovim ludostima i bestijalnostima. Kroz celu istoriju naše civilizacije, životinje su nam bile ne samo verni pratioci, već i stvorenja koja su nam menjala život. Nema boljeg svedoka tome od literature. Jednu takvu priču donosi i Takaši Hiraide u romanu „Gošća“.
Kraj je osamdesetih u Tokiju. Pisac romana i njegova supruga su iznajmili kuću u predgrađu. Finansijski problemi, snalaženje na novom poslu i u novom domu, sve će to promeniti dolazak gošće, komšijske mačke Ćibi. Prvobitni piščev otklon brzo prerasta u zaintrigiranost, docnije u potpunu opčinjenost mačkom koja postaje stalna gošća ovog bračnog para. Prateći protok vremena, razvoj tog odnosa, sjedinjen sa svim peripetijama i gotovo neminovnom tragedijom, Takaši Hiraide ispisuje sjajan roman.
Ispisan kao autobiografski roman, „Gošća“ nam predstavlja intimni svet samoga pisca, ali i društvene prilike u Japanu krajem osamdesetih. To prelamanje privatnog i javnog Takaši Hiraide u ovom romanu izvodi izuzetno. Prateći umetničku scenu Japana, Takaši Hiraide je njen istaknuti predstavnik, mi vidimo sjajno predstavljeni nama samo naizgled daleki prostor. Slična stvar je i sa društvenim prikazom stvarnosti. Ekonomski razvoj koji smenjuje neminovna stagnacija donosi velike promene u životu junaka. Naravno, ovo je samo jedan segment romana, onaj mnogo bitniji je pripovedanje o čudesnoj gošći koja uspeva da sivilo života, posledicu prelamanja društvenih sa nedaćama iz našeg privatnog života, pretvori u nešto sasvim drugo.
Takaši Hiraide, istaknuti japanski pesnik i prozaista, rođen je u gradu Mođi. Nakon studija se zapošljava u izdavaštvu. Objavio je nekoliko zbirki pesama, knjiga eseja i putopisa. Za svoje stvaralaštvo je zadobio istaknuta japanska i internacionalna priznanja. „Gošća“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Voleo bih da znam sve o tom danu, prolaznom poput kapljice rose, ali njega je tama minulog vremena već progutala“, piše Takaši Hiraide u ovom romanu. Ispisujući pripovest o pokušajima da se ta tama minulih vremena nekako „osvetli“, on u „Gošći“ pripoveda o jednom čudesnom stvorenju koje mu je promenilo život. Reč je, naravno, o mački. Naizgled sasvim obična životinja, Ćibi ipak postaje nešto sasvim drugo. Svojim uticajem na život vlasnika, ona ga pretvara u nešto sasvim drugo, baš kao i u slučaju romana „Ulični mačak Bob“ o kom smo nedavno pisali. Još bitnije, ovaj roman nam sjajno predstavlja koliki uticaj životinje imaju na nas, kako nas menjaju i neretko od nas prave bolje ljude. U ovom romanu je predstavljen život jedne takve čudesne životinje: „Ćibi se ponašala potpuno isto kao uvek. Izraz na njenom licu govorio je da je njeno zanimanje usredsređeno na astronomiju i na biljni i životinjski svet. Za svet ljudi njoj je sasvim svejedno. Samo su njene šiljate uši sve vreme osluškivale taj glas koji je tekao ka njoj, prodirući kroz meni nevidljivu pukotinu.“

Naslov: Gošća
Autor: Takaši Hiraide (1950-)
Preveo: Nataša Tomić
Izdavač: Booka, Beograd, 2018
Strana: 138

U jesen – Karl Uve Knausgor

Iako je o čuvenoj Tolstojevoj pripovetki „Smrt Ivana Iljiča“ već pisano na ovom mestu, nije na odmet da je se prisetimo. Uzgred, ukoliko je niste čitali, obavezno tu grešku ispravite. I preskočite narednih nekoliko rečenica da vam uživanje u čitanju ne bude pokvareno. Ivan Iljič, naslovni junak Tolstojeve pripovetke, ništa je drugo nego mediokritet. Ivan Iljič se kroz život provlačio, prilagođavajući se društvenim i političkim okolnostima. Suštinski, nikakve sreće, ali ni velike nesreće nije bilo u njegovom životu. Potpuna je to praznina, može se slobodno reći. Samo što on prekasno dolazi do tog saznanja. Ivan Iljič je na samrtničkoj postelji, kasno je bilo kakvu promenu. Mala digresija, završetak Frenzenovih „Korekcija“ donosi sličan gorko-slatki kraj jednog ljudskog života. Ali da se vratimo na stvar. Šta je osnovna potka Tolstojeve pripovetke? Ili još preciznije, kako da izbegnemo sudbinu Ivana Iljiča? Najjednostavniji odgovor je da živimo. I tu već nastupa problem. Moderna civilizacija, i ne samo ona, suštinu života najčešće vidi u slavi i velikom bogatstvu. Onih čuvenih „petnaest minuta slave“ Endija Vorhola postali su recept za uspeh. Ipak, najveći broj ljudi nije predodređen za slavu. Najjednostavnije rečeno, pisaca je bilo i ima ih koliko god hoćete, ali jedan je Tolstoj. Možda je to jedan od najvećih problema današnjice, koliko na ličnom planu – zamislite sve te ljudske živote i slomove kada se uspeh ne dosegne – ali ništa manje i na opštem. Zamislite i silne imbecile na „visokim“ mestima bez ikakvih zasluga – sem, razume se, žudnje za moći – koji čitavo društvo odvode u propast. Naravno, to ne znači da ne treba težiti ostvarivanju snova, ali nekakvi limiti se moraju znati. Drugi recept za život, takođe sveprisutan i ništa manje opasan, donose nam religije i ideologije. Zarad boljitka u budućnosti – budućem životu u slučaju religija i života u budućnosti u slučaju ideologija – od nas se očekuju odricanja. Da ne bismo goreli u paklu ili završili u koncentracionom logoru, uzećemo samo ovaj dobro poznati primer, potrebno je da se odreknemo seksualnosti koja se protivi nečijim moralnim „merilima“. Zamislite samo koliko je to užasan život. To odricanje od života, najčešće i što je najgore dobrovoljno slepilo, prisutno je na svakom ćošku. Može to biti „pozitivno razmišljanje“ koje propovedaju moderni gurui, može to biti i ulazak u kolotečinu malograđanskog života („u se, na se i poda se“, kako govori poznata izreka). Ali na kraju, ipak, dolazi otrežnjenje. Nekada prekasno, kao u slučaju Ivana Iljiča. Nekada na vreme, kakav je slučaj sa Knausgorom.
Piščeva supruga je trudna. Za nekoliko meseci na svet će doći još jedno ljudsko biće. Ova knjiga eseja (prvi deo tetralogije koju čine knjige „U jesen, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“) očevo je pismo nerođenoj kćerki. Karl Uve Knausgor joj piše o porodici u kojoj će se roditi, vremenu u kom će živeti, ali i o silnim stvarima koje će je okruživati. Ništa drugo nego o životu koja će ona živeti.
Posle šestotomne „Moje borbe“, Karl Uve Knausgor donosi još jedno literarno iznenađenje. Ako je „Moja borba“ pomerila granice poimanja privatnosti, ništa manje i tema kojima se literatura bavi (za one koje nisu čitali „Moju borbu“, Knausgor u njoj na nekoliko hiljada stranica opisuje jedan sasvim obični, neretko dosadni život), ova knjiga eseja, kao i knjige koje dolaze posle nje, opisuje stvari koje nas okružuju. I to sasvim obične, nećemo pogrešiti ako kažemo stvari koje ni ne primećujemo. Klozetske šolje, plastične kese, limenke, vaške, ptice selice, žvake… Na prvi pogled bizarni leksikon stvari, predmeta i pojava koje nas okružuju ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Pišući o svim tim stvarima i pojavama, Karl Uve Knausgor u stvari ispisuje ne samo priču o tome kako te stvari menjaju naš život, nego priču o životu samom: „Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
„Ne razoružava nas bespomoćnost, rekao bih, ne zadire nam to pravo u srce, već nevinost. Jer čovek zna koliko će bola svet naneti, zna koliko će složen i težak život biti, i zna da će dete razviti čitave nizove odbrambenih mehanizama, strategija izbegavanja i metoda samoodržanja, u složenoj međuigri s društvenim okruženjem, koju celovit život podrazumeva, u dobru i u zlu“, piše Karl Uve Knausgor spremajući se za dolazak nove bebe, još jednog ljudskog bića na ovaj svet. Njegovog deteta. Ispisujući povest o svom životu, ili je bolje reći predstavu o svom životu i stvarima koje taj život čine životom, Karl Uve Knausgor ga sukobljava sa životom koji će tek doći. I to životom u kom će stvari opisane u ovoj knjizi poprimiti neko sasvim drugo značenje i smisao. Baš kao i u „Mojoj borbi“, Knausgor se opisu tog sveta predaje neštedimice, neretko i nemilosrdno prema samome sebi. Što je za nas najbitnije, svi ti „opisi“ sveta ispisani su izuzetno, gotovo bez pandana u savremenoj literaturu. Opisujući stvari koje čine jedan život, Knausgor ispisuje povest o životu samom. Preko sitnica dolazi se do suštine, da se vratimo na početak. I onih večnih pitanja o našem životu. Karl Uve Knausgor se sa tim pitanjima suočio u ovom izuzetnom delu: „To sam naučio radeći u bašti, nema potrebe za oprez ili strah, život je tako bujan, naprosto nadire u kaskadama, slep i zelen, i to je ponekad zastrašujuće, jer i mi živimo, ali u nekakvim kontrolisanim uslovima, zbog čega se plašimo tog slepog, divljeg i haotičnog života što se proteže ka suncu (…)“

Naslov: U jesen
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2020
Strana: 206

Pročitajte i prikaze prvog i šestog toma „Moje borbe“

Moja borba, šesti tom – Karl Uve Knausgor

Jedan od sedam smrtnih grehova, kako to vide hrišćani, je i gordost. I ne samo to, gordost pojedini teolozi vide kao najveći greh iz kog proizilaze svi ostali grehovi. Sličan stav dele i druge religije. I ne samo one. Gotovo da ne postoji period u istoriji naše civilizacije u kom gordost nije posmatrana kao loša stvar. Naravno, gordost sama po sebi predstavlja poprilično ružnu stvar, pogotovo onda kada se ispoljava kod ljudi koji nemaju nikakav razlog za takvo ponašanje. Ipak, i ako zagrebemo malo dublje, otpor prema gordosti proizilazi iz sasvim drugih pobuda. To je ništa drugo nego suprotstavljanje shvatanju sveta koje je duboko individualno. Da bi se to shvatilo treba krenuti od početka. Biblijska priča o Adamu i Evu je najbolji prikaz toga. Bog prvim ljudima daje sve blagodeti, ali i postavlja granicu. Adam i Eva ne smeju da uberu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Kako je svima poznato, oni su to učinili, što je dovelo do njihovog izgona iz rajskog vrta i života prepunog zala i muka. Suština ove priče je u ograničenju naše slobode višim autoritetom. Slobodan si, ali samo do određene granice. I ako pokušaš da budeš svojeglav, još tačnije – da misliš svojom glavom, bićeš kažnjen. Ova biblijska parabola je pokazala kakva će biti istorija ljudske civilizacije. Ili još preciznije rečeno, naša sloboda će uvek biti ograničena. Može to biti bog, ništa manje i zakon, neretko sila, ali uvek će nam neko stajati nad glavom sprečavajući nas da ne „preteramo“ u našoj slobodi. Ipak, najperfidnija su ona ograničenja kojih nismo ni svesni, ona „nepisana“ i opšteobavezujuća pravila koja posmatramo kao datost. Primera radi, to je porodični život. Niko nas, barem zasad, neće odvesti u zatvor ako odbijemo da živimo u braku ili da rađamo decu, ali takav izbor će izazvati opšti odijum i još češće kritike. Ima i drugih primera. Ukoliko, recimo, odbijemo da posmatramo kao neprijatelje određenu naciju koju naša nacija posmatra kao neprijateljsku bićemo posmatrani kao izdajnici, neretko i kao neprijatelji. Suština je da se sve što odstupa od kolektivističkog shvatanja sveta u kom je najveća svetost sigurnost određene zajednice mora saseći u korenu. Ili barem osuditi, ne bi li takvo ponašanje bilo određeno kao nešto duboko nepoželjno. Baš takav slučaj je i bio sa sada već čuvenom „Mojom borbom“.
Šesti tom „Moje borbe“, svojevrsnog književnog ali ništa manje i društvenog fenomena, nas vraća na početak čitave priče. Godina je 2009. Karl Uve Knausgor je čovek „zarobljen“ u porodičnom životu. Prošlo je nekoliko godina od izlaska njegovog poslednjeg romana, ali i od početka njegovog porodičnog života. Očaj, koji Knausgor ovako opisuje: „Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve“, će biti smenjen pokušajem da se pronađe uzrok tog stanja. Knausgor počinje da piše o svom životu. Jedini problem je što u tom pisanju neće poštediti nikoga. Ponajviše ljude koji su mu bliski. Kroz celi šesti tom ovog romana mi pratimo kako je to pisanje izgledalo, ali i kakve je posledice ono donelo.
Baš kao i u svim delovima „Moje borbe“ (ako se odlučite za čitanje ovog romana, obavezno krenite od prvog toma), Knausgor polazi od stvarnosti koja ga okružuje. Banalnost svakodnevnog života (bila to promena pelena deci, odlazak do samoposluge ili večera sa prijateljima) predstavljena je u potpunosti. Knausgor ne ulepšava stvarnost, ne pokušava da život učini zanimljivijim ili lepšim. On nam samo daje istinsku sliku života, oštro se protiveći bilo kakvom pokušaju ulepšavanja: „To je greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja za autentičnošću, ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo jedni za druge i za svoje okruženje.“
Karl Uve Knausgor spada u red najznačajnijih savremenih norveških i evropskih pisaca današnjice. Debitovao je sa romanom „Van sveta“ za koji je dobio prestižnu norvešku nagradu kritike. Sledi roman „Vreme za sve“, istorija anđela inspirisana biblijskim legendama. Od 2009. do 2011. godine izlazi šest tomova njegovog romana „Moja borba“, koji izaziva svojevrsni književni i društveni skandal. Knjiga je samo u Norveškoj prodata u preko pola miliona primeraka (koliki je ovo uspeh govori podatak da Norveška ima pet miliona stanovnika), a do sada je prevedena na dvadeset jezika. Usled neslaganja sa sadržajem knjige, nekoliko članova njegove porodice ga sudski goni, sledi razvod braka sa suprugom Lindom i medijska haranga. Govoreći o svom delu, Karl Uve Knausgor je rekao da se oseća kao da je sklopio faustovsku nagodbu u kojoj su porodični odnosi žrtvovani zarad literarne slave. U izvrsnom prevodu Radoša Kosanovića, izdavačka kuća „Booka“ je objavila svih šest tomova „Moje borbe“. Knausgor je napisao i nekoliko knjiga eseja.
Ako čovek hoće da dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to boli“, piše Knausgor. I upravo to i čini u ovom romanu. Svesno ogoljavajući svoj život, on ogoljava i život svih ljudi koji ga okružuju. Sitne svađe i male pakosti, svi naši mali grehovi, suštinski: banalnost našeg života je pronašla mesto u „Mojoj borbi“. I baš zbog toga je bio toliki odijum protiv ovog romana. Ono nepisano pravilo da se o takvim stvarima ne priča, da je ta banalnost nešto samo naše i ono što treba da se sakrije od drugih, je u „Mojoj borbi“ prekršeno. Primera radi, naš otac može biti notorna bitanga, ali se tako o njemu ne sme javno govoriti. Kod Knausgora to nije slučaj. Isto tako, Knausgor se kroz svih šest tomova ovog izuzetnog romana sukobljava sa kolektivističkim pogledom na svet. Gde taj pogled na svet odvodi on nam predstavlja u odeljku romana „Ime i broj“, ništa drugo nego eseju na preko četiri stotine strana o Hitlerovoj „Mojoj borbi“. Knausgor zaključuje: „Moral koji polazi od svih, koji polazi od ‘mi’, opasna je stvar, možda i najopasnija od svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali ne u stvarnosti, gde ljudi postoje pojedinačno.“ Suština je da se svet jedino može posmatrati iz sopstvene vizure. Upravo tu vizuru, ništa manje i događaje koji su odredili takav pogled na svet Knausgor predstavlja na preko tri i po hiljade strana „Moje borbe“. Književni je to podvig kom se teško može pronaći pandan, ništa manje i izvrsno književno delo koje je obeležilo početak veka u kom živimo.

Naslov: Moja borba, šesti tom
Autor: Karl Uve Knausgor (1968-)
Preveo: Radoš Kosanović
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 1083

Pročitajte i prikaz prvog toma „Moje borbe“

Serotonin – Mišel Uelbek

Praviti ovakvu vrstu podele je nezahvalan posao. Ponajviše zato što ona do sada nije bila predmet nekog većeg proučavanja. Ali da ipak probamo. Ukoliko bismo pokušali da napravimo podelu pisaca na osnovu one sada već opštepoznate Jungove karakterizacije ličnosti, velika većina literata bi sasvim sigurno bili introverti. Da budemo odmah načisto, ovo se isključivo odnosi na javne istupe. Sam čim stvaranja je duboko introvertan čin. Gotovo da ne postoji pisac koji može da stvara okružen gomilom ljudi, ako izuzmemo one romantičarske mitove o pesnicima koji pišu pesme po kafanskim salvetama. Ovde je reč o onome šta se dešava nakon stvaranja. Pisci su ljudi, jedan od retkih istinitih stereotipa, koji su uglavnom zatvoreni u sebe i u svoj svet. Koliko je to duboka potreba (možda je najbolji primer Borislav Pekić koji je emigrirao u London ponajviše zato što je tražio prostor i vreme u kom bi mogao da na miru stvara), još više je to želja za zaštitom privatnosti. Takav je, da opet uzmemo najočitiji primer, Ivo Andrić. Namerno izgrađena slika nedostupnog čoveka bila je daleka od istine. To nam najbolje pokazuju svedočenja Andrićevih poznanika i prijatelja. Krinka nedostupnosti bila je brana od nasrtljivog sveta, onakvog kakav je na Balkanu sveprisutan. S druge strane stoje pisci koji se ne straše javnog nastupa. I ne samo to. Njih je, čini se, nemoguće zamisliti bez javnog delovanja. Najpoznatiji je svakako Tolstoj. Neverovatna književna karijera, ona koja i danas izaziva apsolutno divljenje, Tolstoju nije bila dovoljna. On je želeo da bude učitelj. I ne samo to, Tolstoj je hteo da bude prorok i vođa. Svedok tome su knjige i spisi iz njegovih poslednjih godina, ako ćemo govoriti iskreno – pamfleti i škrabotine kada se uporede sa titanskim “Ratom i mirom”. I tu nastupa problem, bezbroj puta viđen do sad. Književnost nestaje i ustupa mesto javnom radu. Najčešće su to jalove političke rasprave, one u kojima se pisci po količini sujete opasno približavaju operskim divama, i, što je još gore, ta jalovost sjedinjena sa sujetom jede njihovo stvaralaštvo. Ako ćemo tražiti primer za ovo to bi svakako bio Dobrica Ćosić. Ipak, postoji i treća grupa pisaca. Onih kod kojih se introvertnost neprestano prožima sa ekstrovertnošću, još tačnije – to su slučajevi u kojima je gotovo nemoguće razlučiti gde se završava književnost, a gde počinje stvarni život. To su ljudi koji, možda je tako najbolje reći, žive ono što su napisali. Ili to afektiraju, želeći da stvore takvu sliku. Jedan od takvih pisaca je i Mišel Uelbek.
Floren-Klod Labrus, glavni junak novog Uelbekovog romana, nalazi se na životnoj prekretnici. Njegova veza sa znatno mlađom Japankom Juzu je pred prekidom. Koliko je to posledica Juzuinog neverstva, još više je to junakov krajnji zbir očaja, depresije i nezadovoljstva sopstvenim životom. Labrus odlučuje da pobegne. Prateći njegov put od samačkih hotelskih soba, obavezno pušačkih, pa sve do daleke francuske provincije, Uelbek nam daje epsku sliku propasti. To je najpre propast junakovog života, ali ništa manje i sveta onakvog kakvog smo ga dosad poznavali, ponajviše savremene Francuske.
Već dobro poznatu narativnu strategiju, sredovečnog čoveka sukobljenog sa užasima očaja, Uelbek zadržava i u ovom romanu. Događaji i radnja su najčešće samo neophodni dekor i prilika za šlagvort. A taj šlagvort su brojni esejistički pasaži. To su na prvom mestu zapažanja, najčešće istančana samopsihologizacija, o nutrini glavnog lika romana. Ne i manje bitno, to je i priča o politici, društvu, kulturi, svemu onome što čini svet u kom živimo. U ovom slučaju to je ponajviše priča o mestu muškarca u savremenosti: “Muškarci, generalno, ne umeju da žive, oni sa životom nikada nisu zapravo na ‘ti’, nikad se ne osećaju ugodno u svojoj koži, pa se zato upuštaju u razne poduhvate, manje ili više ambiciozne, manje ili više grandiozne, kako ko već, i onda u tome, uglavnom, pretrpe neuspeh i dođu do zaključka da bi bolje uradili da su, sasvim jednostavno, živeli, ali uglavnom tada biva već prekasno za sve.”
Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen na ostrvu Reinion blizu Madagaskara. Debituje kao pesnik i autor studije o H. P. Lavkraftu. Njegov roman-prvenac “Proširenje područja borbe” mu donosi pažnju kritike i publike. Sledi niz romana (“Elementarne čestice”, “Platforma”, “Mogućnost ostrva”, “Karta i teritorija” i “Pokoravanje”). Za njih dobija izuzetne kritike, niz priznanja (među kojima je i Gonkurova nagrada), ali i nebrojane napade. Autor je i nekoliko zbirki poezije, kao i knjiga prepiski.
Uelbekov fenomen je gotovo nemoguće objasniti. Najpre treba odgonetnuti šta je namerno izgrađena slika, a šta istina. Što je suštinski nemoguće. Sam Uelbek je to zamešateljstvo napravio. Njegovi stavovi, apsolutni otpor političkoj korektnosti (što mu je donelo prezir liberalne javnosti) sjedinjeni su sa koketiranjem sa istom tom politički korektnom elitom. Ideološke pozicije, neretko bliske desnici, se za čas promene i pretvore u svoju suprotnost. Čak i Uelbekov imidž, onaj javni nastup sa početka teksta, je u “službi radnje”. Uelbek je, baš kao i likovi iz njegovih knjiga, kapriciozan, sklon ekscesu i skandalu. I kako onda shvatiti stvaralaštvo čoveka koji je svoj lični život spojio sa literaturom koju stvara? Pa, možda je najbolje čitati tu literaturu, zaboravljajući silne skandale, čudne stavove i ekscentričnost pisca. Ukoliko to zanemarimo, pred nama se, u ovom slučaju, ukazuje sjajno napisan roman. I još bitnije, odlično opisan unutrašnji svet zbunjenog i umornog čoveka. Ideologija i politika su davno izgubile svaki smisao. Baš kao i svako, suštinski efemerno, zadovoljstvo ovoga sveta. Ostaje samo iskanje za ljubavlju, ono što jedino može da spasi čoveka u današnjici: “Spoljni svet bio je surov, nemilosrdan prema slabima, taj svet gotovo nikad ne ispuni ono što je obećao, a ljubav ostaje jedino u šta se, možda, još može verovati.”

Naslov: Serotonin
Autor: Mišel Uelbek (1958-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Booka, Beograd, 2019
Strana: 304

Noć bez svitanja – Dženi Erpenbek

Iako smo duboko zašli u dvadeset i prvi vek, čini se da od onog prošlog, dvadesetog, nikako ne možemo da se oprostimo. I to je primetno u svakom segmentu života. Ne prođe puno, pogotovo na našim prostorima, a da ne počne priča o pređašnjem veku, njegovim usponima, zabludama i usudima. Neretko je i prisutan žal starijih generacija za prošlim vremenima. Tada je za njih sve bilo mnogo bolje. Materijalni položaj, način života i njegova brzina, kao i manja zavisnost od modernih tehnologija, sve su to priče koje ćete bezbroj puta čuti. Nekada to prerasta u grotesku, možda je najbolje navesti kao primer Ćosićev dnevnik „U tuđem veku“ u kojem on negira postojanje dvadeset i prvog veka datirajući svoje zapise kao 1999. + 1. I nije jedini koji to čini. Nalik engleskim ludistima ili skupini čudaka iz zbirke priča „Vek“ Aleksandra Gatalice koja je početkom dvadesetog veka osnovala društvo za zaštitu devetnaestog veka odbijajući da bilo šta ima sa dvadesetim, tako i danas imate brojne ljude koji žive u ovom vremenu, ali njihovo stvarno postojanje je ostalo negde duboko u prošlosti. Za čim se to zapravo žudi? I šta to zaista predstavlja dvadeseti vek? Ako bismo pokušali da ga opišemo u jednoj rečenici ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: dvadeseti vek je period najvećeg čovekovog uspona, ali isto tako i njegovog najvećeg pada. Da krenemo samo od tehnološkog napretka. U ovom veku je u potpunosti promenjen transport (automobili, autobusi, avioni…). Sredstva telekomunikacije su doživela svoj vrhunac (telefon, mobilni telefon, televizija, internet…). Mnoge bolesti su iskorenjene (od gube pa do tuberkuloze), a životni vek je za manje od sto godina skoro duplo produžen. Komoditet i kvalitet života je višestruko povećan (bolja ishrana, električna energija, razni kućni aparati…). Popravljen je i položaj brojnih društvenih grupa i nacija (kraj klasičnog kolonijalizma i rasne segregacije, veća radnička i ženska prava, prestanak gonjenja LGBT populacije…). Ovo je samo mali deo progresa koji nam je doneo ovaj vek. A sa druge strane stoje dva najveća rata koji je svet ikada doživeo, totalitarni sistemi, ekonomska nejednakost, genocidi i holokaust, nuklearno oružje, ekološka kriza i globalno zagrevanje… I kako se snaći u svemu ovome? Suštinski, kako najbolje ispričati priču o dvadesetom veku? Odgovor nam daje nemačka spisateljica Dženi Erpenbek.
Početak je dvadesetog veka. Mala devojčica je preminula. Smrt te devojčice uzrokuje tektonske poremećaje u životu njenih roditelja. Ali, šta bi se desilo da ta devojčica preživi? Njeni roditelji bi se odselili u Beč, nadajući se boljem životu. Ali, dolazi do kraha Austrougarske i siromaštva. Ta sada već odrasla devojčica gine. Ipak, autorka joj daje mogućnost da preživi. I da postane komunista. Zamislite je kao sredovečnu ženu, Nemicu, u Sovjetskom Savezu. Uhapšena je i poslata u Gulag gde umire. Ali šta ako ne umre? I šta ako završi u Istočnoj Nemačkoj kao zaslužni umetnik? I tek tu premine u šezdesetoj godini. Ali ni to ne mora da bude istina. Kraj je dvadesetog veka. Ta devojčica je prešla devedesetu godinu i umire u staračkom domu.
Dženi Erpenbek je napisala roman kojem se ne može pronaći pandan. I to najpre u kompozicionom smislu. Kroz pet priča o jednom ljudskom životu, a onda i kroz pet varijanti istog tog života, autorka pravi sjajni književni eksperiment. Još bitnije, ovo genijalno kompoziciono rešenje prati odličan stil koji verno dočarava brojne istorijske periode u kojima se dešava radnja romana. Evo samo jednog malog detalja. Junakinja, u periodu kad je komunista, piše svoju biografiju. U prvoj piše da je preporučuje „drugarica U., zaslužna funkcionerka Komunističke internacionale i napredni mislilac“. Kako ta osoba pada u nemilost u sledećoj biografiji je označena samo kao „drugarica U“. Na kraju to izgleda ovako: „Tada sam bila pod uticajem narodnog neprijatelja U.“
Dženi Erpenbek spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Rođena je u Berlinu, gde pohađa studije operske produkcije i režije. Do 1997. godine radi kao pozorišni producent. Započinje spisateljsku karijeru romanom „Staro dete“ (1999), posle kojeg sledi niz izuzetnih romana, zbirki priča i drama. Dobitnica je najvećih nemačkih književnih priznanja i nagrada. Njena dela su prevedena na više od dvadeset jezika. Pored ove knjige, na srpskom je objavljen i njen roman „Pohođenje“ u izdanju „Geopoetike“.
Zamah Dženi Erpenbek u ovom romanu je neverovatan, kao i ambicija. Izabravši da poreklo glavne junakinje, tek u poslednjem poglavlju saznajemo njeno ime, bude jevrejsko, Dženi Erpenbek ovu pripovedačku strategiju čini još kompleksnijim i većom. Priča o dvadesetom veku, svim njegovim usponima, podjednako i padovima, data je na maestralan način. I pored ove kompozicione složenosti, Dženi Erpenbek je pripovedač koji sve niti čvrsto drži u rukama, tvoreći priču koja svakog čitaoca na podjednak način i uzbuđuje i nagrađuje. U središte te priče je sudbina jedne žene, ali još više usud jednog veka. Pripovest je to o napretku, koliko i o zlu dvadesetog stoleća. I o lepoti koju je ovaj vek neštedimice uništavao: „Pa zar je lepota ikad i imala neki drugi smisao nego da sve one koji bi hteli da je osvoje međusobno zavadi i na kraju učini da je iskidaju između sebe, ili ako im to ne pođe za rukom, umesto toga iskidaju sami sebe?“

Naslov: Noć bez svitanja
Autor: Dženi Erpenbek (1967-)
Prevele: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović-Fischer
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 231

Crvene stoličice – Edna O’Brajen

Ako izuzmemo one dosadne prepirke o tome ko je prvi započeo rat u bivšoj Jugoslaviji i bio veća žrtva, čini se da od mišljenja drugih o istom tom ratu, a pod tim se pre svega misli na pogled sa strane, ne postoji nešto što će izazvati veće rasprave i teže reakcije. Kamijeva misao u „Strancu“ da je čak i na optuženičkoj klupi zanimljivo slušati šta drugi govore o nama, jeste primenjiva u ovom slučaju, ali samo jednim delom. Još tačnije, ukoliko se pozitivno govori o nama. Kako to najčešće nije slučaj, nastupaju otužne jeremijade sjedinjene sa pravedničkom indignacijom i besom. Tako će u našoj javnosti, srpskoj razume se, istup nekog svetski poznatog i priznatog umetnika ili intelektualca koji se „stavi“ na srpsku stranu izazvati silno oduševljenje. Takav je, recimo, slučaj sa Handkeom. A opet, ukoliko je situacija obrnuta, setimo se samo nedavnog gostovanja Herte Miler, sledi „plač i škrgut zuba“. I to nije slučaj samo sa „običnim svetom“, naprotiv, ova histerija zahvata i one koji sebe smatraju za obrazovane ljude i intelektualce. Suštinski, našoj javnosti, sada se tu već misli na sve bivše članice jugoslovenskog konglomerata, nije potrebno mišljenje drugih, o nekoj umetničkoj ili moralnoj viziji tek nema reči, jedino što nam je potrebno je tapšanje po ramenu i to ponajviše onda kad nismo u pravu. Naravno, tu postoji i druga strana. Ni oni koji su pisali o nama se nisu mnogo proslavili. Balkan za dobar deo svetske javnosti predstavlja neku vrstu civilizacijske crne rupe. Možda je to najbolje uporediti sa onim prastarim mapama na kojima su domišljati i poprilično maštoviti kartografi ucrtavali silna čudovišta, mitska stvorenja i izmišljene zemlje tamo gde nisu znali šta se zaista nalazi. Vesna Goldsvorti u knjizi „Izmišljanje Ruritanije“, polazeći od imaginarne Ruritanije (nastale iz pera engleskog pisca Entonija Houpa) pa sve do pisanja o prošlom ratu na Balkanu, sastavlja maestralnu studiju o „pripovedačkoj kolonizaciji“. Preciznije rečeno o moralnim sudijama sa strane koji su sebi uzeli za pravo da „dovedu k poznaniju prava“ zabludele i divljačne narode Balkana. I, naravno, da tu neće biti rezultata, zato što ni jednoj ni drugoj strani nije stalo do istine, još manje do morala. Dok jedni očekuju tapšanje svojoj zlobi i niskosti, drugi glume moralne inkvizitore i sude onima koje čak ni ovlašno ne poznaju. Ipak, postoje i svetli izuzeci. Baš kakav je roman irske spisateljice Edne O’Brajan.
U jedno irsko seoce doseljava se Vladimir Dragan zvani Vuk, čovek koji se bavi alternativnom medicinom. Slatkorečiv i sa aurom nečeg nedokučivog, ali poprilično privlačnog, on izaziva opštu pozornost. Žene, muškarci i deca, suštinski svi žitelji sela potpadaju pod njegov uticaj. Ponajviše Fidelma Makbrajd koja postaje isceliteljova ljubavnica. Ipak, sve to vrlo brzo nestaje. Iscelitelj je uhapšen i njegov pravi identitet je otkriven. Doktor Vuk je ratni zločinac sa Balkana odgovoran za smrt hiljade nevinih ljudi. Selo nekako uspeva da preboli svoju lakomislenost, ali ne i Fidelma. Ona nosi isceliteljovo dete.
Edna O’Brajen je prava čarobnica reči. Maestralni lirizam, ponajviše izražen u opisima irske prirode („Iza prozora, zemlja je bila bela i okovana mržnjom, i taj mraz je ujedao sve, čak i valov za stoku na komšijskoj livadi, a noć je bila kristalno jasna, hladna i neumoljiva, kao sama smrt“) sjedinjen je sa dubokim uvidima u ljudsku prirodu, pogotovo žensku. Sukob spoljnjeg i unutrašnjeg, suštinski ono što ostaje kao posledica i ishod te borbe, tema je Edne O’Brajen. A ona joj pristupa koliko sa empatijom i iskrenom osećajnošću, još više sa željom da se ljudski ponor i sve ono što nosimo u sebi ispita do najvećih dubina. I to onoliko koliko je moguće: „Mi ne poznajemo druge. Oni su za nas zagonetka. Ne možemo da ih poznajemo, naročito ne one s kojima smo najintimniji, zato što nas navike zamaju, a nada oslepi pred istinom.“
Edna O’Brajen po mnogima predstavlja najveće ime savremene irske književnosti. Rođena je u malenom irskom mestu Tomgrejni u porodici fanatičkih katoličkih vernika. Udaje se protiv volje roditelja i seli u London gde postaje recenzent u jednoj izdavačkoj kući. Njen prvi roman „Provincijalke“ (1960) je izazvao opštu sablazan u Irskoj zbog predstavljanja seksualnog života žena, toliko da je on spaljivan, a autorka je bila javno prokažena od strane majke. Edna O’Brajen je do sada objavila osamnaest romana, nekoliko zbirki priča i pesama, kao i drama. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća irska i internacionalna književna priznanja.
„Jer na ovom svetu se više nego što možeš da pojmiš jeca“, Edna O’Brajen na jednom mestu u ovom romanu citira Jejtsa. I možda je ovo najbolja odrednica romana „Crvene stoličice“. To je roman o jecanju. Namerno izabravši da ratnog zločinca, i onom najmanje pronicljivom čitaocu će biti jasno da je taj zločinac Radovan Karadžić tačnije njegov alijas doktor Dragan Dabić, izvede sa Balkana i smesti u „civilizovani“ svet, Edna O’Brajen maestralno tka priču o snazi zla i njegovoj privlačnosti, gde god da se ono nalazi. I to je najveća draž i vrednost ovog romana. „Crvene stoličice“ nisu moralisanje, isto tako ni priča o ludim Balkancima koji se tamane međusobno. Edna O’Brajen je napisala roman o ratu u Bosni, ali to je najmanje roman o ovoj temi, koliko god to paradoksalno zvučalo. „Crvene stoličice“ su pripovest o zlu. A to zlo ostavlja istu pustoš, svejedno da li ono dejstvuje u Bosni ili u Irskoj. Najgore od svega je što dolazi od onih ljudi koji se kriju iza velikih reči i ideja. Kao što se i zločinac iz ovog romana krije iza ljubavi prema svojoj zemlji: „I ne biste verovali koliko mnogo reči postoji za dom i kakva se divlje okrutna muzika iz nje može iscediti.“

Naslov: Crvene stoličice
Autor: Edna O’Brajen (1930-)
Preveo: Goran Skrobonja
Izdavač: Booka, Beograd, 2017
Strana: 268

Mračno da skoro je noć – Joana Bator

Svodeći životne račune, Margaret Jursenar u knjizi „Širom otvorenih očiju“ izgovara rečenicu: „Kako bi otužno bilo biti srećan“. Pre nego što neko ovaj iskaz Margaret Jursenar podvede pod tipičnu staračku mrzovolju, treba reći o kakvoj to sreći čuvena spisateljica govori. U pitanju je malograđanski ideal sreće, ona šarena laža koja se već decenijama smatra za vrhunac ljudskog života. O toj sreći zapenušano govore moderni proroci i gurui, silni lajf-kouči, psiholozi, raznorazni sektaši i bezbroj nazovi pisaca (na čelu sa onom odurnom kreaturom pod imenom Paulo Koeljo). Sreća je postala središte gotovo svake reklamne kampanje, tako da se danas uz prašak za veš ili sapun neizostavno dobija i radost koju taj proizvod donosi. Šta se krije iza ove sreće? Najjednostavnije rečeno, zjapeća praznina. Ovaj teror sreće, nikako drugačije se ne može nazvati, nije zaobišao ni umetnost. Najprostije, promenio se ukus publike i zenit očekivanja. Ipak, pre nego što se progovori o ovoj temi, potrebno je vratiti se na početak i to na najranija shvatanja umetnosti. Tu se pre svega misli na Aristotela. On u „Poetici“ cilj jednog umetničkog dela, u konkretnom slučaju tragedije, vidi u katarzi, svojevrsnom pročišćenju čoveka kroz suočavanje sa sopstvenom prirodom koju nam pruža umetnost. I polako dolazimo do sadašnjosti i priče o banalnoj sreći. Da li je moguće pomiriti aristotelovski ideal umetnosti sa modernim svetom? Ili da to ovako postavimo. Čovek kroz umetničku katarzu, koliko god ona možda bila teška i mučna, dobija smisao. Sa druge strane, banalnost (čitaj današnje trućanje o sreći) ne donosi ništa. Jedini njen ishod je održavanje statusa kvo i davanje lažne utehe kroz efemernost koja se danas prečesto naziva srećom. I polako dolazimo do naše poente. Ukoliko neki umetnik u današnjici ne želi da bude osuđen na marginu, prinuđen je da igra po pravilima savremenog sveta. Ne kopati previše duboko, još bolje ostati isključivo na površini i laprdati o efemernosti (najčešće o toj otužnoj sreći), postalo je gotovo pa pravilo savremene umetnosti. Da se ipak i u današnjici može stvarati prava, mada je možda bolje reči aristotelovska, umetnost svedoči Joana Bator.
Alicija, novinarka jednog poljskog lista, je poslata u pogranični grad Valbžih da istraži slučaj nestale dece. Naizgled rutinski zadatak je za Aliciju nešto mnogo više. Poreklom iz Valbžiha, Alicija mora da se sukobi sa sivilom grada iz kojeg je pre mnogo godina pobegla, ali i sa svojom prošlošću. Kopajući po prljavim tajnama grada koji propada pod teretom političke i ekonomske tranzicije, Alicije u isto vreme uranja i u užase svoje porodične istorije. Sestrino samoubistvo, očeva otuđenost, lelujavo sećanje na majku, sa svim tim Alicija mora da se suoči. Još više sa tajnama koje se posle mnogo godina otkrivaju i bacaju potpuno novo svetlo na davno prošle događaje.
„Mračno da skoro je noć“ je duboko kompleksan i višeslojan roman. Na prvom mestu, to je priča o nekoliko decenija života jednog grada. Joana Bator je u tom, nazovimo ga, istorijskom pregledu gradske istorije maestralna. Sa druge strane stoji porodična priča. Koja je opet povezana sa duhom vremena. Nacistička, komunistička, ali i ništa manje moderna tranzicijska stvarnost u sadejstvu sa onim najdubljim i najgorim ljudskim porivima otvaraju ponor pakla. Čitalac koji se poduhvati čitanja ovog romana mora biti spreman na prikaz sveta koji prevazilazi sve moguće užase. Pedofilija, najstrašnije porodično nasilje, siromaštvo koje nagoni čoveka na zlo i bestijalnost, sve su to teme sa kojima se autorka ovog romana hrabro hvata u koštac. Perverzije i bolesti Markiza de Sada ništa su spram ludila stanovnika Valbžiha. Najbolje to otkriva jedna od junakinja romana: „Zaražena sam smrću, u tome je suština moje bolesti.“
Joana Bator je rođena u Valbžihu. Završava studije filozofije i posvećuje se akademskom radu. Njena doktorska teza je jedan od prvih poljskih radova o filozofskom aspektu feminističkih teorija. Predavala je na nekoliko varšavskih fakulteta. Početkom dvehiljaditih napušta akademski rad i posvećuje se književnom stvaralaštvu. Debituje sa romanom „Peščani breg“. Godine 2013. je za roman „Mračno da skoro je noć“ dobila najveće poljsko književno priznanje „Nika“. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika, a po mnogima Joana Bator predstavlja jedno od najvećih otkrića novije evropske proze.
Kroz prikaz propadanja Valbžiha, Joana Bator predstavlja sliku neuspele tranzicije iz komunizma u kapitalizam. Idealno je to tle za prevarante i bolesnike svih fela, zapenušane religijske i nacionalne lidere, suštinski najpogodniji prostor za bujanje raznoraznih anomalija i prljavština. I kao takvo, mesto na kojem se najbolje prikazuje do kojih ponora ludila i zla čovek može da ode. Nema u ovom romanu poštede. Nema u njemu nikakve nade. Nema ni sreće. Joana Bator nas kroz roman „Mračno da skoro je noć“ suočava sa vrhuncem ljudske bestijalnosti i užasom koji uništava bilo kakvu pomisao na banalnu sreću kojom nas neprestano zasipaju. U isto vreme, ovaj roman pruža aristotelovsku priliku za katarzu, ali tek onda kad shvatimo suštinu naše prirode i postojanja. Najbolje to izražava autorka romana: „Život ima smisao tek onda kada ga se setimo i shvatimo.“

Naslov: Mračno da skoro je noć
Autor: Joana Bator (1968-)
Prevela: Jelena Jović
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 460

Krug – Dejv Egers

On zna kad ste rođeni. Zna i u koju ste školu išli. Poznato mu je i šta ste diplomirali i koji su vas ispiti mučili. Odlično je upoznat sa vašim prijateljima. O partnerima tek da se ne govori. Ono što ste vi davno zaboravili, on pamti savršeno. Upoznat je sa vašim političkim uverenjima. Zna da volite čokoladu i mrzite karfiol. Za muziku je specijalista, za čas posla će vam preporučiti, i to gotovo uvek nepogrešivo, muzičara ili žanr koji volite. Zna gde ste bili juče, u kom ste restoranu večerali i sa kim. Kakav je bio provod sinoć i zašto je bend koji je svirao odličan. Zna i vaše najveće strahove. Poznato mu je i ono što nikada, ali baš nikada, ne biste podelili sa drugima. Vaše najveće seksualne fantazije ili trenuci u kojima je očaj toliko veliki da traženje načina za što lakše samoubistvo postaje jedina opcija, sve on to zna. I najbitnije, upoznat je u svakom trenutku gde se nalazite. Ako ste pomislili da je ovo sinopsis za horor film, neku novu verziju Hičkokovog „Prozora u dvorište“, pogrešili ste. U pitanju je svet u kojem živimo, još tačnije jedan njegov segment na koji ne obraćamo dovoljnu pažnju. Reč je o internetu. Nabrojane stvari u prethodnim rečenicama, i još mnogo njih, delimo sa njim. I to bez ikakvog zazora i straha. Posledica je to pre svega našeg odnosa prema internetu. Uvereni u njegovu bezličnost i još bitnije našu anonimnost mi gradimo potpuno novu paradigmu života. Ako je u početku internet predstavljao zgodan način za pretragu stvari i podataka, kao i jednostavno sredstvo za komunikaciju, on je u današnjici prerastao svoje osnovno značenje u evoluirao u nešto mnogo više. Sasvim sigurno paralelnu stvarnost koja rame uz rame stoji uz realnost. Za koju opet mislimo da je slobodna i bezlična. Da je to daleko od istine, uveriće nas par brojki. Tržište pametnih telefona drže samo dve firme. Jedna od te dve firme, konkretno „Gugl“, u isto vreme je i svetski lider pretraživanja na internetu, vlasnik najvećeg servisa za elektronsku poštu, video snimke i još bezbroj stvari. Jedna druga firma, „Fejsbuk“, je vlasnik velikih društvenih mreža koje koristi skoro trećina čovečanstva. Suštinski, nekoliko firmi u svojim rukama drži internet, ono za šta mislimo da je bezlični prostor slobode. Baš te firme znaju sve one stvari koje smo nabrojali na početku. Šta će se desiti kad te firme odluče da iskoriste ove podatke tema je romana Dejva Egersa.
Ponuda za posao u „Krugu“, najvećoj internet kompaniji današnjice, za Mej Holand je najmanje rečeno dar sa neba. Dosadu provincije u kojoj je mislila da će provesti život, smenjuje bleštavilo ogromnog kalifornijskog kampusa u kojem je smeštena korporacija „Krug“. Sve počinje idilično. Nasmejane kolege, uglavnom mlade i tako kul, beskrajne zabave, nastupi poznatih zvezda, sve je to nova stvarnost za Mej. Još bitnije, ona napreduje i stiče simpatije direktora „Kruga“. Tolike da ona postaje zaštitno lice korporacije. Međutim, pukotine počinju da se pojavljuju. Iza šarenila, svih tih silnih igračaka i novih tehnologija, dešava se nešto zlokobno i čudno. Ono sa čim će Mej morati da se suoči.
Žanrovsko određenje „Kruga“ nije lak zadatak. U svojoj biti distopija, „Krug“ je u isto vreme i furiozni triler koji čitaoca tera da sa nestrpljenjem iščekuje svaku sledeću stranicu. Nalik majstorima žanra, pre svega Hičkoku, Egers čitaocu daje podjednaku dozu straha i adrenalina. Svest da nešto duboko nije u redu je vidljiva i pored idiličnosti „vrlog novog sveta“, stvarajući atmosferu saspensa koja čitaoca drži sve do neočekivanog raspleta. Još bitnije, „Krug“ je roman ideja, priča o savremenosti koja zadire duboko ispod površine. Sveta koji, baš kao i kod Orvela, zadobija novo lice i u kojem važe neka nova pravila: „Tajne su laži. Šerovanje pokazuje da ti je stalo. Privatnost je krađa.“
Dejv Egers, jedan od naznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je rođen u Bostonu. Upisuje studije novinarstva, ali ih prekida usled smrti oca i majke. Egers u dvadeset i prvoj godini života postaje staratelj osmogodišnjem bratu. Ovo iskustvo će opisati u knjizi „Potresno delo zapanjujuće genijalnosti“ koja je zadobila sjajne kritike, ušla u najuži izbor za „Pulicerovu nagradu“ i doživela milionske tiraže. Sledi nekoliko romana (na srpskom su pored „Kruga“ objavljeni „Potresno delo zapanjujuće genijalnosti“ i „Hologram za kralja“), zbirki priča i publicističkih dela. Egers je i slikar, osnivač jedne izdavačke kuće, kao i nevladine organizacije koja promoviše omladinsku kulturu čitanja i pisanja.
Ako su klasici distopijskog žanra, pre svega se misli na Orvela i Hakslija, svoje viđenje sadašnjosti smestili u daleku budućnost, situacija sa „Krugom“ je obrnuta. Sadašnjost kod Egersa ostaje u sadašnjosti. Najpre zato što se mračna stvarnost koju Egers otkriva zaista dešava. Setite se onih firmi koje kontrolišu internet. Egersov „Krug“ je njihova metastaza. Korporacija koja pod svoje okrilje preuzima „Gugl“ i „Fejsbuk“ postajući najveća pretnja slobodnom čovečanstvu. U rukama malog broja ljudi nalaze se svi podaci sa početka teksta, najjednostavnije rečeno – naš život, koji postaje njihovo igralište. Novi je to totalitarizam, još veći i još užasniji od onih pređašnjih. Najpre zato što ne postoji prisila, jer ovom novom totalitarizmu mi dobrovoljno dajemo kontrolu nad našim životima. Najbolje to izražava glavna junakinja Egersovog romana: „Većina ljudi to želi. Većina bi dala sve što ima, sve što zna – sve bi dali samo da znaju da su viđeni, potvrđeni, da će čak možda biti upamćeni. Svi znamo da ćemo umreti. Svi znamo da je svet prevelik za nas da bismo bili važni. Sve što nam preostaje jeste da budemo viđeni, ili saslušani, makar za trenutak.“

Naslov: Krug
Autor: Dejv Egers (1970-)
Preveli: Jelena Maksimović i Nebojša Marić
Izdavač: Booka, Beograd, 2014
Strana: 432