Borislav Pekić: život buntovnika – Srđan Cvetković

Jedan od najsigurnijih recepata za potpunu katastrofu je učešće intelektualaca i umetnika u političkom životu. I to pre svega za same umetnike. Primera je toliko da ih je nemoguće sve nabrojati, ali počećemo od Ovidija, jednog od najčuvenijih antičkih književnika, koji zbog političkih razloga biva poslat u progonstvo u kom će i umreti. Njegovu životnu nesreću nastavljaju brojni intelektualci i umetnici. To je posebno vidljivo na našim prostorima. Vuk Karadžić, verovatno najznačajnija ličnost na srpskoj kulturnoj sceni u devetnaestom veku, biva izložen šikaniranjima, progonima, čak i izgnanstvu od strane kneza Miloša Obrenovića, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali. Ništa bolje nije ni prošao Dimitrije Davidović, tvorac čuvenog Sretenjskog ustava. Zbog kritika režima tokom obrenovićevskog perioda na robiji završavaju Branislav Nušić, Svetozar Marković, Pera Todorović i Vasa Pelagić. U međuratnom periodu na robiji završavaju brojni intelektualci i umetnici, ponajviše komunisti. Samo je Moše Pijade u zatvoru proveo četrnaest godina. Situacija se ne menja nakon završetka rata, naprotiv, ona postaje još gora. Pojedini umetnici i intelektualci bivaju ubijeni bez suđenja, dok mnoštvo drugih završava na dugogodišnjim robijama. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da je najveći deo optuženih zaista bio kriv, pogotovo oni koji su bili deo kolabracionističkih snaga, ali nedostatak suđenja ili montirana suđenja svakako predstavljaju veliku civilizacijsku mrlju. Na nesreću, ni tu se priča ne završava. Kasniji progoni intelektualaca i umetnika – uključujući tu robijanja, napade, cenzure i brojne zabrane – nastavljaju se do današnjice. Pored nezamislive ljudske patnje, ovi progoni donose i mnoštvo uništenih dela, pre svega kao posledicu uništenih života. Najgore od svega, čini se da umetnici i intelektualci nisu postigli gotovo ništa. Politika se nije promenila usled njihovog angažmana, samo su oni stradali. Čak i u slučajevima kada umetnici prođu „nekažnjeno“ zbog svog političkog delovanja, stigma bavljenja praktičnom politikom ostaje zauvek na njihovim delom (setimo se samo sudbina Dobrice Ćosića, Oskara Daviča ili Marka Ristića). Ipak, i pored svega toga, brojni umetnici i intelektualci ne odustaju od politike, snoseći za to velike posledice, koliko lične ništa manje i karijerne. Nema boljeg primera za to od života Borislava Pekića.
Prateći život Borislava Pekića, Srđan Cvetković nam u ovoj biografskoj knjizi predstavlja njegovo odrastanje u Crnoj Gori, kasniji prelazak u Srbiju i okupacijske dane. Iscrpno su predstavljene posleratne godine, Pekićevo političko sazrevanje, osnivanje političke organizacije, kasnije hapšenje i robijanje. Svoje mesto u ovoj knjizi pronalazi i docniji Pekićev boravak na slobodi, književna karijera, baš kao i povratak u politiku tokom devedesetih.
Ono što se najpre mora reći, Cvetkovićeva knjiga je prvenstvo prikaz Pekićevog političkog angažmana. Njegova književna karijera nije zaobiđena, ali ona nije u fokusu autorovog istraživanja. Prateći razvoj Pekića kao ličnosti, Srđan Cvetković nam daje prikaz nimalo prijatnog posleratnog vremena. I tu odmah moramo da napravimo ogradu. Čini se da je u slučaju ove knjige autor pronašao pravu meru, za razliku od njegovih pređašnjih radova. Manihejsko viđenje sveta po kom je Cvetković poznat – u kom su komunisti potpuno zlo, a svi drugi nevini stradalnici – na sreću biva izbegnuto. Tako je dobijen objektivni pogled na prošlost, samim tim i na jednu biografiju. Ono što se mora zameriti je disproporcija u predstavljanju Pekićeve političke aktivnosti. Dok se posleratnom periodu posvećuje preko četrdeset stranica knjige, Pekićevoj političkoj delatnosti tokom devedesetih se pristupa ovlašno, i to samo na nekoliko stranica.
Srđan Cvetković je rođen u selu Topli Do kod Pirota. Završio je doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Polje njegovog istraživanja su najvećim delom posleratne represalije. Objavio je niz istorijskih studija (među kojima je i trotomna knjiga „Između srpa i čekića“) i članaka u periodici. Po mnogima predstavlja najznačajnije ime revizionističke struje među savremenim srpskim istoričarima. Radi kao naučni istraživač u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
„Kapitalizam eksploatiše radnika u ime gramzivosti eksploatatora, komunizam eksploatiše radnika u ime poboljšanja radničke egzistencije“, deo je programa SDOJ-a, političke organizacije čiji je osnivač bio Borislav Pekić. Neprihvatanje komunističke diktature, baš kao ni nacionalističke politike ogrezle u brojnim zločinima (pre svega Draže Mihailovića, Ljotića i Nedića), politički je kredo mladog Pekića zbog kog će robijati pet godina u najtežim uslovima. Od tog kreda neće odustati ni kasnije, čak ni kada bude poražen od strane ratnog huškača i zločinca na nesrećnim izborima u Rakovici 1991. godine. Borba je to za demokratiju i slobodu mišljenja pre svega. Možda je to najbolje sam Pekić opisao: „Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni.“ U toj borbi Pekić je izgubio mnogo, najpre su to izgubljene godine na robiji, ali i izgubljeno zdravlje zbog kog je kasnije prerano napustio ovaj svet, da ne pričamo tek o velikim delima koja je još mogao da napiše. Kako se čini, ideje za koje se Pekić borio su poražene, pogotovo ako pogledamo današnjicu. U čemu je onda čitava stvar, da se vratimo na početak? Zar Pekićev život nije najbolji primer pogubnosti politike na život umetnika? Odgovor na to pitanje je možda dao najbolje sam Pekić: „Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koje ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobiju za sekund, ni za dan, ni za godinu.“ Borba za slobodu ne prestaje nikada, čak i kada se nam tom putu dožive stradanja i porazi, bio je politički Pekićev kredo koji nam je ostavio kao amanet. Priču o toj borbi donosi Srđan Cvetković u ovoj knjizi.

Naslov: Borislav Pekić: život buntovnika
Autor: Srđan Cvetković (1972-)
Izdavač: Catena mundi, Beograd, 2020
Strana: 148

Besnilo – Borislav Pekić

Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne ugiba nikada; da se može desetke godina pritajiti (…) da će možda doći dan kad će na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje štakore i poslati ih da uginu u nekome sretnom gradu“, poslednje su rečenice u čuvenoj Kamijevoj „Kugi“. I početak naše priče. Kako mislimo, a to se nažalost najčešće pokazuje kao neistina, iskustvo velikih tragedija nas podučava da takve greške nikada više ne ponovimo. Nema boljeg primera za to od ratova. Iskustvo Prvog svetskog rata našu vrstu nije sprečilo da započne još jedan, znatno krvaviji rat. Holokaust nas nije sprečio da počinimo nove masakre i genocide. Baš kao što nas ni iskustvo stanovnika Uskršnjeg ostrva nije ničemu naučilo. Masovna seča drveća zarad izgradnje čuvenih kipova dovela je do potpunog uništavanja prirodnih resursa na ovom ostrvu. Rezultat je bilo desetkovanje stanovništva i posledice koje se i danas osećaju. Ono što će se svima nama desiti ukoliko se trend uništavanja životne sredine nastavi ovim tempom. Suština svega je da naša vrsta ne izvlači nikakve lekcije iz svojih grešaka, računajući valjda da će opasnost sama po sebi proći ili da se ona nikada više neće ponoviti. Jedini problem je što bacil kuge, kako to kaže Kami, nikada ne umire. Naprotiv, on samo čeka povoljnu priliku da se ponovo „probudi“. Te činjenice smo postali svesni ovih dana usled epidemije koronavirusa. I to ponajviše kroz ono čemu nas uče posledice i prateći efekti svake velike opasnosti. Prva je krhkost našeg znanja. Još više, koliko su velike naše zablude. Evo samo par primera. Protivnici vakcinacije sada mogu da vide kako izgleda svet u kom vakcine protiv zaraznih bolesti ne postoje. Isto tako, trenutna epidemija nas uči koliko je dragoceno istinsko znanje. Lečiti nas ne mogu šamani, vračevi i raznorazni prevaranti već isključivo lekari. Valjda ćemo u budućnosti shvatiti da to važi u svakoj oblasti života. Ono što nismo shvatili, a izgleda da to nećemo shvatiti ni u budućnosti, je jednakost svih ljudskih bića. Virus se ne obazire na to da li ste belac ili crnac, Srbin ili Aboridžin, bogat ili siromašan… Isto tako, to je i vrednost zdravog razuma. Masovna histerija, mnoštvo nesuvislih pretpostavki, ništa manje okovanost strahom dovela je do grotesknih scena, onih predapokaliptičnih kupovina po celom svetu. Zabluda potrošačkog društva da nam kupovina donosi sreću, sada je preokrenuta. Kupovina, kako to mislimo, donosi sigurnost. I ono što je najbitnije, a što će se tek pokazati, velike opasnosti nam otkrivaju ko smo mi zaista i šta se to zapravo krije u našim dubinama. Niko o tome nije pisao tako dobro kao Borislav Pekić.
Sasvim je uobičajeni dan na londonskom aerodromu Hitrou. Policija je tu da očuva sigurnost, lekari da nekako saniraju „aerodromske“ bolesti, brojni službenici da omoguće red i nesmetani protok saobraćaja. Baš kao što je i uobičajena gužva na aerodromu. Sve će se to promeniti u trenu. Na Hitrou sleće avion u kom se nalazi bolesna monahinja. I to zaražena opakim besnilom. Da sve bude još gore, besnilo počinje da se širi, sve dok celi aerodrom ne postane veliki karantin. Onaj u kom će se pokazati prava čovekova priroda.
Zamišljen kao prvi deo antropološke trilogije (kasnije su usledili „1999“ i „Atlantida“), „Besnilo“ je udžbenički primer „idejnog romana“. Baš kao i u „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana, Pekić preko pripovedanja o jednoj bolesti pokušava da prikaže rastakanje i propast jedne civilizacije. Ono što je bitno, ta propast je prikazana na literarno savršeni način. To je na prvom mestu forma. Koristeći paraliterarne žanrove (ponajviše triler, roman katastrofe, ali i horor), Pekić stvara zanimljivu priču koja će svakog čitaoca držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice romana. Na odličnu priču nadovezuje se Pekićeva nenadmašna erudicija. Gotovo da ne postoji oblast pomenuta u ovom romanu (bila to genetika, rad policijskih službi, tok bolesti i lečenja…) u kojoj Pekić ne briljira. I ono što je najbitnije, radnja nije „pojela“ suštinu. U pozadini savršeno napisane priče stoji pokušaj da se odgonetne koren bolesti cele jedne civilizacije: „Bolest postaje strašnija ukoliko se o njoj više govori. A o ničem drugom u karantinu se i ne govori. I to što se čuje najčešće su čudovišne mitologomene, rođene u nakaznom spoju neznanja i straha.“
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u Podgorici. Kao mladić je zbog osnivanja političke organizacije uhapšen i osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku na slobodu studira eksperimentalnu psihologiju. Objava njegovog prvog romana „Vreme čuda“ izaziva jednodušne pohvale kritike. Za drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ dobija NIN-ovu nagradu. Upravo ovaj roman je početak epopeje o porodici Njegovan, sedmotomnog romana „Zlatno runo“. Pekić je bio izuzetno plodan pisac. Pored niza romana, zbirki pripovedaka i drama, ostavio je mnoštvo knjiga eseja, književno-teorijskih ogleda, memoarske proze… Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio gotovo sva jugoslovenska književna priznanja. Celokupni Pekićev književni i esejistički opus nedavno je objavljen u izdanju „Lagune“ i „Službenog glasnika“.
„U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, kvasac je koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno“, piše Pekić u ovom romanu. Što je i njegova suština. Izabravši da taj put razobličavanja i pokazivanja ljudske suštine izvede kroz žanr-roman Pekić je učinio veličanstvenu stvar. To je pre svega dokaz da se o onim velikim i bitnim pitanjima može pisati na zanimljiv i uzbudljiv način. I još bitnije, na način koji će privući ljudi koji se nikada ne bi poduhvatili takvog štiva. Ono što Pekić pokušava, i u tome uspeva, je pokazivanje šta se to krije u najmračnijim ćoškovima naše duše i to kroz sukobljavanje sa velikom opasnošću. Čitanje ovog romana je pravo zadovoljstvo, pogotovo u danima u kojima se suočavamo sa sličnom opasnošću. „Besnilo“ nas suočava sa nama samima, sa našim iluzijama i glupostima, suštinski sa onim šta smo učinili od sveta u kom živimo. Ništa drugo nego sa bolešću savremenog sveta, koja nije ni besnilo, baš kao što to nije ni koronavirus u današnjici, već ono što mi: „Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je (…) pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“

Naslov: Besnilo
Autor: Borislav Pekić (1930-1992)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 624

Pročitajte i prikaz Pekićevog dela „Život na ledu“

Istorija privatnog života u Srba – Marko Popović, Miroslav Timotijević i Milan Ristović

Jedan od najčešćih razloga zašto se određena naučna disciplina ili umetnička grana ne zavoli, čitaj: izgubi svako interesovanje za nju, izvire iz prvog susreta sa njom. Tako će nekome književnost postati dosadna ukoliko je u osnovnoj školi ili gimnaziji imao daveža za nastavnika ili profesora srpskog jezika. Isto to se odnosi i na istoriju, geografiju, fiziku, matematiku… Iako je ovo poprilično manjkava logika, jer po njoj bi zbog susreta sa nekim dozlaboga dosadnim čovekom u mladosti ceo život proveli ubeđeni da su svi ljudi dosadni. Ipak, taj naš prvi, školski, susret sa naukom ili umetnošću jeste bitan. I tu nije toliki problem u ličnosti profesora koliko u sistemu koji on oličava. Daleke 1955. godine Borislav Pekić o našem obrazovnom sistemu piše: „Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.“ Prošlo je otad više od šezdeset godina, a situacija ne samo da se nije popravila već je postala još gora. Najluđe od svega, to je za dobar deo našeg društva pohvalna stvar. Tako ćete bezbroj puta ćuti pohvale srpskog obrazovnog sistema kada se on uporedi sa drugim sistemima. Ti drugi su debili koji svoju decu ne uče ničemu, a naš sistem je, jelte, sjajan jer nas od početka školovanja zasipa sa ogromnom količinom podataka. Koji su, istinu govoreći, potpuno bezvredni u sadašnjem vremenu. Koren problema leži u potpunom neshvatanju sveta u kom se živi. Informacione tehnologije su dovele do hiperinflacije znanja i podataka, ali i omogućile lak pristup svim tim podacima. Jedino šta je potrebno znati jeste kako da se čovek snađe sa tim mnoštvom podataka, kao i da nešto nauči iz njega. Primera radi, apsolutno je apsurdno terati učenike da napamet uče odluke Berlinskog kongresa, vrlo lako ćete ih pronaći na internetu ili u enciklopedijama, mnogo bitnije je naučiti kakve su posledice te odluke, čak i po današnji svet, ostavile. Isto tako, učenje odluka Berlinskog kongresa je nekorisno, pa čak i vrlo dosadno, bez upoznavanja sa kontekstom vremena. Ko su bili ljudi koji su živeli u to vreme, kako je izgledao njihov život, koliko su se razlikovali od nas… I tek kada istorija postane priča o ljudima, a ne datumima, bitkama i odlukama, i još bitnije, priča koja određuje našu sadašnjost, ona može biti korisna. I ne samo to. Istorija će tada, baš kao i ostale naučne grane, biti predmet interesovanja, a ne zeva koji će kasnije prerasti u potpunu nezainteresovanost. Lekciju o tome kako o prošlosti treba da se piše daje nam sjajna studija „Istorija privatnog života u Srba“.
Sastavljena iz tri dela, „Istorija privatnog života u Srba“ nas upoznaje sa svakodnevnim životom na ovim prostorima od srednjeg veka do 1990. godine. Autor prvog dela knjige, Marko Popović, nas odvodi u srpsko srednjovekovlje. Kako je izgledao život na vladarskom dvoru, ali i u čatrlji nekog siromaška, šta se jelo, koje je posuđe upotrebljavano, kako je tekao jedan dan u srednjovekovnom dvoru, kako su izgledali tadašnji sudovi i bolnice, sve to saznajemo do tančina. U drugom delu knjige, sastavljenom od strane Miroslava Timotijevića, se selimo u osvit novoga doba. Na jednoj strani su Srbi pod vladavinom Turaka, a na onoj drugoj pod vladavinom Austrijske imperije. Kakve je sve život doživeo promene posle otkrića štamparske prese i novih tehnologija, kako se moral menjao, kako su ljudi u osamnaestom i devetnaestom veku živeli upoznaje nas Miroslav Timotijević. U trećem delu knjige Milan Ristović nas seli u moderno vreme. Način života se menja do neprepoznatljivosti, a tehnologija sve više napreduje. Jedini problem je što dolaze silni prelomi, ratovi, revolucije i smene društvenih sistema kojе će živote ljudi odvesti do neslućenih ponora.
Po uzoru na petotomnu „Istoriju privatnog života“, koja je postala prava naučna senzacija početkom dvehiljaditih, izdavačka kuća „Clio“ je okupila tri eminenta stručnjaka da napišu njen srpski pandan. Da to nije nimalo lak zadatak svedoči potpuno odsustvo istraživanja privatnog života u srpskoj istoriografiji, kao i nedostatak istorijskih izvora. Propusta u studiji svakako ima, najveći je slabo obrađeni život pod otomanskom vlašću, kao i izbegavanje „škakljivih“ tema. Tako se LGBT populacija i pripadnici drugih verskih konfesija uopšte ne pominju. I pored ovih previda, autori su uspeli da naprave sjajnu sintezu preko deset vekova istorije, koliko kroz izučavanje istorijskih izvora, još više kroz njihovo sažimanje i pravljenje celine koja pleni svojom elokventnošću, naučnom preciznošću i dobrim stilom. Sve to prate sjajne ilustracije koje još više pospešuju kvalitet studije.
Marko Popović spada u red najznačajnijih srpskih savremenih arheologa. Učestvovao je na brojnim iskopavanjima na srpskim i vizantijskim lokalitetima. Autor je niza stručnih radova i knjiga o srpskom srednjovekovlju.
Miroslav Timotijević je bio srpski istoričar umetnosti i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najveći deo naučne karijere je posvetio izučavanju srpske umetnosti i kulture osamnaestog i devetnaestog veka.
Milan Ristović je redovni profesor na katedri za Opštu svetsku istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oblast njegovog naučnog interesovanja je dvadeseti vek. Autor je tri istorijske monografije i niza naučnih studija i članaka.
„Istorije nema bez čoveka, čovek živi samo u svakodnevnici, a svakodnevnice nema bez istorije kao ni istorije bez svakodnevnice. Pošto je čovek pretpostavka svega, ključno je tako kako čovek, živeći u svakodnevnici, živi istoriju“, napisao je čuveni srpski istoričar Andrej Mitrović. Ova misao je ideja vodilja autora studije „Istorija privatnog života u Srba“. U središtu priče o istoriji više nisu veliki događaji ili suvoparni podaci, pretvoreni nekom čudnom metamorfozom u apstrakciju koja je postala samodovoljna. Naprotiv. Ti istorijski događaji jesu prisutni, ali samo u svetlu posledica koje ostavljaju na ljudski život. U ovoj knjizi upoznajemo istoriju na drugačiji način. To nije registrator sa silnim prašnjavim dokumentima, svedocima davno prošlog vremena koje nema nikakve veze sa nama, već priča o životu. Još bitnije, to je priča o ljudima. I to onim ljudima čijim putem mi nastavljamo.

Naslov: Istorija privatnog života u Srba
Autori: Marko Popović (1944-), Miroslav Timotijević (1950-2016) i Milan Ristović (1953-)
Izdavač: Clio, Beograd, 2011
Strana: 643

Lauta i ožiljci – Danilo Kiš

Onda kad pomislite da je sa ovim svetom sve u redu, da koliko god postojale nepravde i zla, ipak postoji neka sila koja ustrojava naše postojanje, setite se sudbine pisca Bruna Šulca i jednog jesenjeg dana 1942. godine. Zamislite sliku mršavog Jevrejina (bolje reći kostura) koji ide ulicama poljskog grada Drogobiča noseći u rukama najveće bogatstvo. Krišku hleba. E sad zamislite kako u tog mršavog čoveka puca oficir Gestapoa Karl Gunter. Razlog? Njegov nadređeni, Feliks Landau, ustrelio je Gunterovog „ličnog Jevrejina“, tako da je ubistvo Bruna Šulca bilo poravnavanje računa. Sudbina Šulcovog dželata ostala je nepoznata, dok je Feliks Landau doživeo duboku starost kao slobodan čovek (robijao je samo devet godina). I onda stavite na dva tasa živote Bruna Šulca i Feliksa Landaua. S jedne strane će stajati jedan od najvećih književnih stilista dvadesetog veka, a sa druge ološ i bestidni zločinac odgovaran za smrt hiljade nevinih ljudi. Jedan je umro u pedesetoj godini u najtežim mukama, drugi u sedamdeset i trećoj u svojoj postelji. Zamislite još i silne knjige koje je Bruno Šulc mogao napisati da nije skončao tog jesenjeg dana 1942. godine. Možda i bolje od maestralne „Cimetaste prodavnice“? Ko može znati kakav je bio Šulcov zauvek izgubljeni roman „Mesija“? Setite se toga kad pomislite da ovaj svet ima smisla. Promislite još i o brojnim po usudu sličnim sudbinama umetnika. Svim tim mučnim životima ispunjenim progonima, besmislenim mukama i stradanjima. I preranim smrtima koje su dolazile kao posledice delovanja zločinaca. Neka vam u svest dođu načeta pluća Borislava Pekića na višegodišnjoj robiji koja su dovela do njegove kasnije prerane smrti. Pokušajte samo da zamislite koliko je taj čovek još mogao stvoriti? Planovi za nastavak „Zlatnog runa“ koje je trebalo da postane novo višeknjižje „Crveni i beli“ i roman „Srebrna ruka“ o Vizantiji, sve je to smrt odnela. Setite se i Danila Kiša. Njegove prerane smrti (u pedeset i četvrtoj godini), opet od opake bolesti pluća (ta prokleta pluća i literatura). I progona koji je ovaj velikan trpeo godinama pre smrti. Promislite samo koliko bi naša literatura bila bogatija da je Kiš poživeo duže. Boljeg dokaza za to nema od posthumno objavljene zbirke Kišovih priča „Lauta i ožiljci“.
U prvoj priči ove zbirke „Apatrid“ pratimo sudbinu pisca emigranta u Parizu koji beži pred nacističkim ludilom. Tema „Jurija Goleca“ je slična. Jevrejski pisac u Parizu nalazi se pred najvećim slomom u svom nesrećnom životu. U „Lauti i ožiljcima“ ispripovedana je povest o životu bračnog ruskog para u Jugoslaviji, ali isto tako i o sudbini mladog pisca. „Maratonac i sudija“ je fantazmagorija sjedinjena sa užasom Gulaga. Može li se pobeći od zla, Kiš pokušava da odgonetne. To je dominanta tema i priče „Pesnik“. Agenti OZNE daju mogućnost zatvoreniku za popravku. Satiričnu pesmu o novom režimu on mora da pretvori u panegirik ne bi li zadobio slobodu. „Dug“ je priča o poslednjim danima Ive Andrića i njegovom oproštaju od ovog sveta. „A i B“ je autopoetska varijacija Danila Kiša o dva mesta. Jednom najlepšem, drugom najružnijem na svetu.
Nastale u vremenu u kojem je Kiš stvarao čuvenu „Enciklopediju mrtvih“ (period od 1980. do 1986. godine), ove priče su trebale da postanu deo te zbirke ili su pak nastale kao njen direktni nastavak. Stilski i jezički divergentne, pripovesti iz „Laute i ožiljaka“ svedoče o ingenioznom talentu i pripovedačkom umeću Danila Kiša. Mešanje fikcije i stvarnosti ovde je dovedeno do svog vrhunca, onoga što je bila Kišova trajna zanimacija i opsesija. Samo sada sa poprilično oporim zaključkom: „I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih srpskih književnika dvadesetog veka,  je rođen u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda (u Aušvicu) odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat (iako je razlog bio čisto političke prirode) on piše polemički spis „Čas anatomije“ u kojem razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Igrajući se sa formom, stilom i ulogom pripovedača, Kiš je kroz ove priče izatkao neku vrstu testamentalnog oproštaja. U pripovestima sabranim u zbirci „Lauta i ožiljci“ provlače se sve literarne teme kojima se kroz svoj život ovaj velikan bavio. Tu su sudbine pisaca emigranata razdvojenih od svojih jezika i kultura (sasvim sigurno tu ima mnogo autobiografskih detalja), ne manjka ni žrtava totalitarizma i životnih nesreća („Šta tu ima da se kaže. Postoje životi koji nikad nisu zaslužili da budu življeni. Mi smo živeli kao da smo mrtvi“), ali i govora o neminovnom odlasku („Nije ga bolelo ništa posebno, bolelo ga je sve, boleo ga je život“). Pred nama je Kiš u svom svojem sjaju. Mudrac, izuzetni pripovedač, mistifikator, sjajni stilista, borac protiv svake vrste totalitarizma. Umetnik koji se nalazi na vrhuncu svoje stvaralačke imaginacije. I koji na tom vrhuncu nastaje. Baš zbog toga je ova zbirka važna. Koliko zbog svog kvaliteta, još više zbog svega onoga što nam je Kiš mogao dati da je duže poživeo. Još jedna je to priča o velikoj nepravdi. A ako pitate za Kišove dželate, bez brige. S njima je sve bilo u redu.

Naslov: Lauta i ožiljci
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 113

Uhvati zvezdu padalicu – Dragoslav Mihailović

uhvati-zvezdu-padalicuIzmrcvarenim žrtvama svakidašnjice, te beskrajne tranzicije iz goreg u gore, neka davna i bivša vremena ravna su edenskom vrtu. Baš kao i obično, sećanje potire ono što je ružno i ostavlja samo lepe stvari. U konkretnom slučaju, to su odblesci sećanja na sindikalna vremena, fiće i socijalističku potrošačku groznicu. Ali da se manemo prežvakanih priča o socijalističkom Diznilendu. Naša tema je ono što se često previđa i ostaje na margini interesovanja. Priča je to o zlatnim sedamdesetim jugoslovenske književnosti. Predratne literarne veličine, a to se naravno odnosi na Andrića, Krležu i Crnjanskog, odbrojavaju svoje poslednje dane. Socrealistička književnost oličena u imenima Đilasa ili Zogovića pojela je sopstvena revolucija. Ništa bolje ne stoje ni drugi socrealisti. Iako na rukovodećim mestima i ovenčani zvaničnim državnim i partijskim priznanjima njihovo stvaralaštvo nikoga ne uzbunjuje i ne izaziva reakciju. Vreme je za smenu generaciju. I tu iskrsavaju tri svetla lika koja će postati velikani naše literature. Prvi je Danilo Kiš koji sa romanom „Mansarada“ najavljuje svoje buduće opsesivne teme i zanimanja. Sledi kratki roman „Psalam 44“, možda i naše najbolje napisano delo o holokaustu, i nova literarna zvezda se rađa. Kasniji porodični ciklus („Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“) etabliraće do kraja ovog velikana. Druga sjajna literarna zvezda, Borislav Pekić, debituje sa „Vremenom čuda“. Sledi „Hodočašće Arsenija Njegovana“ i blistava književna karijera počinje. Treći je Dragoslav Mihailović. Zbirka priča „Frede, laku noć“, skrenuće pažnju na novo ime, a slavu će mu doneti romani „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. Šta je zajedničko ovoj spisateljskoj trojci? Citiraćemo Kiša i reći da je to „gorki talog iskustva“. Prvom je to holokaust, očeva smrt i sećanje na zverske dane, drugom robija, a trećem golootočko stradanje. Ovim piscima zajedničko je i pisanje o žrtvama mučnog dvadesetog veka i pokretanje duboko bolnih i zabranjenih tema, što im donosi novo stradanje. Iako poetički, stilski i tematski divergentni, njih povezuje opsesivna borba protiv crne svakidašnjice i duboka humanistička nota prema slomljenim, zaboravljenim i uništenim ljudskim sudbinama. Baš o takvim životima govori ova zbirka Dragoslava Mihailovića.
Pripovetke koje otvaraju i zatvaraju zbirku (prvi put objavljenu davne 1983. godine), „Pas“ i „Uhvati zvezdu padalicu“, donose nam životopise melanholičnih usamljenika. Susreti sa psom i umirućom tetkom junake će sukobiti sa sopstvenom zlehudom sudbinom. Druga pripovetka u zbirci „Barabe, konji i gegule“ zametak je životne priče Žike Kurjaka, potonjeg junaka Mihailovićevog romana „Čizmaši“. „Ujka Dragi sedi pod jabukom“ gorka je pripovest o neostvarenoj sudbini i smrti mladog čoveka. Prokockane šanse i promašen život je tema i „Šukar mesta“ koji donosi stradanja i zanose jednog nesrećnog Roma. O posleratnom vremenu, udbaškim represalijama i zločinima, posredno i o Golom otoku, govore pripovetke „Četrdeset i tri godine“ i „Treće proleće Svete Petronijevića“. O sivilu socijalističkog društva i o pričama onih zaboravljenih i uništenih ljudi pripovedaju „Japanska igračka“, „Čija to duša ovde tumara“ i „Oni se udružuju“.
Poetski usmerena na tri koloseka, ova zbirka pripovedaka nam donosi različite stilske izraze. S jedne strane, ona prva i poslednja donose elegičnu viziju bede i siromaštva. Usamljenost, nesnalaženje i mučni bol svoj izraz dobijaju u lirskom tonu koji svojom jačinom donosi emotivni patos, ali ne i patetiku. Druga stilska dimenzija, po kojoj je i Dragoslav Mihailović najpoznatiji, predstavlja ljudske sudbine ispričane sočnim jezikom junaka; dok ona treća i najznačajnija predstavlja realističnu pripovetku u novom ruhu. Mučna prošlost susreće se sa nimalo srećnom sadašnjicom i tvori blistave pripovesti o životu u raljama ideologije, pogrešnih izbora i zlog vremena.
Najveći živi srpski pisac Dragoslav Mihailović je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali nastavlja školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako završava studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen dugogodišnjem progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija „NIN-ovu“ nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Opsesivno traganje za drugačijim sudbinama, onim ljudima koji se ne pominju u partijskim književnim panegiricima, kojima novo doba ne donosi ništa dobro već naprotiv samo zlo, tema je stvaralaštva Dragoslava Mihailovića. Naličje je to jedne bajke, one u koju se i danas itekako veruje, priča o melanholicima otrovanim i uništenim životnim nedaćama i mukama. Što je posebno vidljivo u ovoj zbirci koja: „(…) oslikava neki paklen, nezasluženi bol, iznenađenost zbog neshvatljive kazne, i nesreću, poniženje i rugobu jednog života koji više ne može da se brani i nije za odbranu.“ To su one storije i sudbine koje zauvek vezuju stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića sa Kišovim i Pekićevim. Borba nasuprot zvanične verzije istine za koju se plaća velika cena. U isto vreme, to je i priča o stvaralaštvu velikih ljudi koji su uspeli da svoje stradalništvo pretvore u umetnost i da ne nikada ne pokleknu pred užasavajućom ideologijom. I najvažnije da stvore vrhunsku književnost, koja će kako vreme prolazi postajati sve veća i veća.

Naslov: Uhvati zvezdu padalicu
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 301

2666 (prvi i drugi tom) – Roberto Bolanjo

2666Na Stražilovu, okružen stoletnim hrastovima, nalazi se spomenik Branku Radičeviću. Nadgrobna ploča sa stihovima: „Mnogo hteo, mnogo započeo / čas umrli, njega je omeo!“, potresni je lament nad sudbinom mladog romantičarskog pesnika. Upravo u toj epohi romantizma, nesrećnoj i bolnoj, rođen je mit o bezgraničnom talentovanom umetniku čiji se život gasi, a da njegovi stvaralački planovi nisu završeni do kraja. Ta nedovršenost bolni je usud svetske književnosti. Najveća i najpoznatija svakako je ona Kafkina. Sijaset romana i pripovedaka Kafka na samrti poverava svom prijatelju Maksu Brodu tražeći da ih uništi. Kao što je to gotovo svima poznato, on nije ispunio prijateljevu želju i svet upoznaje Kafku kao velikog pisca, ali i dobija veliku zagonetku. Šta je Kafku nagnalo da izrazi ovu želju? Da li je to možda bila stvaralačka sumnja, osećaj da napisano ne vredi, ili pak čisto samrtničko ludilo, nikada neće biti u potpunosti odgonetnuto. Za razliku od Kafke, Gogolj nije tražio pomoć prijatelja. U predsmrtnoj agoniji i usled teškog nervnog rastrojstva on spaljuje rukopis drugog dela „Mrtvih duša“, uskrativši svetskoj književnosti još jedno veliko remek-delo. Najveći neprijatelj pisaca je smrt. Ta gospođa sa kapuljačom i kosom, da je predstavimo onako kako se najčešće zamišlja, ne haje mnogo za zamisli umetnika. Nije je, recimo, bila briga za sudbinu čuvene braće Karamazov, a pogotovo onu Ivanovu, koju je F. M. Dostojevski hteo da obradi u nastavku čuvenog romana, zamišljenog pod nazivom „Istorija velikog grešnika“. Ništa bolje nije prošao još jedan grešnik i varalica. U pitanju je Feliks Krul, čiji životni put ostaje nedovršen usled smrti Tomasa Mana. Smrt izgleda da baš ne voli grešnike. Dobri vojnik Švejk, zbog smrti svog tvorca Jaroslava Hašeka, ostaje večito zarobljen u ruskim rukama, ne dočekavši slobodu. Da ne pričamo tek o zamislima Borislava Pekića i njegovom nastavku epopeje „Zlatno runo“, pod nazivom „Crveni i beli“. U potpunosti odrađena kompozicija i napisani delovi (od kojih je posthumno objavljen roman „Graditelji“), prosto nisu bili dovoljni. Smrt je prekinula velike planove. Ponekad smrt dobije ravnopravnog protivnika. Njena je pobeda ipak izvesna, ali nije potpuna. O takvoj borbi svedoči roman „2666“.
U prvoj celini Bolanjovog romana „2666“ upoznajemo četvoro kritičara sa različitih meridijana kojima je životna opsesija stvaralaštvo velikog nemačkog pisca Arčimboldija. Da sve bude još zanimljivije, taj pisac je najzagontija ličnost svetske proze. Suštinski, o njemu se baš ništa ne zna. Potraga za piscem odvešće kritičare do Meksika, tamo gde ih čeka Amalfitano, središnji lik druge celine. Profesor sa gorkim iskustvom političkog izbeglice mora da nekako nastavi da živi, ali i da zaštiti svoju kćerku. Gradić u kojem živi, Santa Teresa, poprište je pohoda čudovišnog serijskog ubice žena. I tu iskače Oskar, junak treće celine. Američki novinar silom prilika biva uvučen u priču o ubistvima, koje svoj vrhunac doživljavaju u četvrtoj celini „Zločini“. Ubistvo preko stotinu žena Bolanjo opisuje naturalistički, ne prezajući da izazove mučninu čitalaca. I u onoj poslednjoj, petoj, celini, konačno upoznajemo pisca Arčimboldija. Kakva je njegova priča, i još bitnije šta on to radi u Santa Teresi, Bolanjo nam otkriva na kraju.
Pojava Bolanjovog romana „2666“ u potpunosti je zatekla sve one koju su mislili da književnost neminovno klizi ka propasti usled bezidejne dosade post-postmoderne literature. Da je to bio pravi književni zemljotres malo je reći. Iako posthumno objavljen dvotomno, svima je jasno da je ovo petotomni roman od kojih svaki donosi jedinstveni stil, poetiku, pa čak i kompoziciju. Promena pripovedačkih strategija, od one prve intelektualne, do druge priče o izbeglištvu (sa dosta autobiografskih delova), treće koja klizi ka trileru, četvrte koja je toliko okrutna da neminovno izaziva jezu, pa sve do pete koja je čisti životopis, čini roman „2666“ jedinstvenim proznim delom. Delimična nedovršenost romana usled autorove smrti još više je pojačala divljenje i izazvala brojne spekulacije šta je Bolanjo u njemu još hteo da kaže i dopiše.
Roberto Bolanjo je rođen u siromašnoj porodici u Santijago de Čileu. Zbog bede se njegova porodica seli od jednog do drugog čileanskog grada, gde mladi Bolanjo stiče osnovno obrazovanje. Sa porodicom napušta zemlju, i odlazi u Meksiko. Postaje novinar, ne završivši srednju školu. Vraća u Čile gde pruža podršku socijalističkom predsedniku Aljendeu. Po slomljenoj revoluciji je uhapšen, ali nekako uspeva da pobegne iz Čilea. Neko vreme živi u Meksiku, da bi poslednje godine života proveo u Barseloni, gde tokom dana radi kao portir, čistač i kuvar, dok noću piše. Za sobom je ostavio dvanaest romana (na srpskom su objavljeni „Udaljena zvezda“, „2666“, „Čile noću“, „Amajlija“ i „Divlji detektivi“), tri zbirke priče i šest knjiga poezije. Preminuo je u pedesetoj godini života.
U čemu je tajna romana „2666“? Na prvom mestu to je savršeno igranje sa književnom celinom. Kompozicija je to koja je dovedena do vrhunca, i još bitnija onakva kakva do sada nije viđena. Brojni prelazi, priče koje se račvaju, različitost u pripovedanju koje se spaja u maestralnu celinu, sjedinjeno sa sjajnim jezikom, jezgrovitim ali u isto vreme i raspričanim, karakterišu autorovo pisanje. Bolanjo suvereno demonstrira svoj nadmoćni stil i talenat pomerajući granice književnosti. Ne i manje bitno, u pozadini tog stilskog vatrometa skrivaju se velike priče. Od one o granici književnosti, umetničkom dignitetu i užasu izbeglištva, pa sve do priče o odurnoj i lešinarskoj civilizaciji, koja svoj vrhunac doživljava u serijskim ubistvima stotina žena negde na granici Meksika i Amerike, tamo gde su snovi veliki a život tako mali i jeftin. Uzmite u obzir i da Bolanjo roman „2666“ piše na samrti, često pomerajući termin presađivanja jetre (što će mu i na kraju doći glave), ne bi li ga dovršio, i tek tada ćete shvatiti veličinu ove knjige. Čini se da je konačno ona gospođa smrt pronašla ravnopravnog takmaca.

Naslov: 2666 (prvi i drugi tom)
Autor: Roberto Bolanjo (1953-2003)
Preveo: Igor Marojević
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 1108

Tajne priče – Mirjana Novaković

tajne-priceGotovo pa uvek, svaki vremenski period ima svoje favorite, nešto što ga određuje i najbolje pojašnjava. Postoje, naravno, i prolazne mode. To može biti odeća (koliko nam sada samo smešno izgleda oblačenje tokom osamdesetih), muzika, film, ideologija… Književnost, podrazumeva se, nije isključena. Od onih prvobitnih epova, preko mode trubadurskih pesama, ništa manje veltšmerca koji pokorava Evropu tokom epohe romantizma, ogromnih knjižurina nastalih u realizmu, pa sve do novovekovnog egzistencijalizma, došli smo do vremena u kojem je fantastika nešto najpopularnije. Njena istorija seže daleko izvan granica književnosti. Možda je najbolje reći da je preteča literature kakvu poznajemo. Ko nam garantuje da neki pećinski čovek u satima dokolice nije svoje saplemenike zabavljao i plašio sa pričama o spoljašnjem svetu i silnim zamkama koje ga iščekuju van sigurnosti pećine? A to su sigurno bile ogromne karakondžule i slična čudovišta. Ili još bolje, zamislite kako je tom našem ne tako dalekom pretku izgledala provala oblaka, udar groma ili zemljotres. I to je trenutak rađanja literature i religije. Suštinski, te dve naizgled odvojene kategorije su povezane nerazmrsivim klupkom. Čudesa su čar i odraz vremena. Kako to odlično objašnjava Reza Aslan u studiji „Zilot“ (izdala na srpskom „Dereta“) ono što današnjem čitaocu Ilijade, Biblije ili bilo kog religijskog spisa izgleda nestvarno i nemoguće, tadašnjim ljudima je bilo normalno i obično. Suština nije u istinitosti napisanog, već u poruci koja proizilazi iz napisanog. Fantazija i fantastika tako poprimaju didaktički značaj. Skriveno jezgro upleteno je u nestvarnu priču, upravo da bi suština tako izgovorena i napisana privukla što veću pažnju. Taj obrazac iz prvobitne usmene književnosti ne gubi svoj značaj ni u modernoj literaturi (setimo se samo „Guliverovih putovanja“, „Kandida“ ili „Baudolina“). Fantastika ima i onu drugu mračnu stranu. Opsenarsku i čisto zabavnu. Dublja poruka je nepostojeća ili se izgubila u „prevodu“. Komercijalnost izražena u čisto konzumerističkom pristupu fantastici polako počinje da je svodi na zabavu tinejdžera i onih večitih pubertetlija. Da ne mora baš tako da bude pokazuje nam zbirka „Tajne priče“ Mirjana Novaković.
Priča koja otvara zbirku, „Šnauceri ne slušaju džez“, zanimljiva je igrarija sa prošlošću i sadašnjošću. Beogradski vodovod čije se podzemne cevi pomeraju, opasni psi koji progone junakinju i psihodelija beogradske andergraund scene, sve to sačekuje čitaoce. Šta to povezuje jednu beogradsku zgradu, rimsko carstvo i Kafku, otkriva nam pripovest „Assicvrazioni generali“. „Priča o pilulama“, storija je o leku koji u isto vreme donosi i spas i propast. „Leni Rifenštal u Bosni“ gorka je povest o poslednjem ratu. Medijske manipulacije, umetnički dignitet i užas rata, svoje mesto su našle u ovoj izuzetnoj priči. „Što je izgubljeno“ je još jedna igrarija autorke, samo ovoga puta sa naučno-fantastičnim žanrom. Drugi deo zbirke nam donosi dve novele. U onoj prvoj, „Gromovska legija“, selimo se u početne godine nove ere. Na granici rimskog carstva najmanje što vredi je život. Imperija sa svojim već umornim i dekadentnim službenicima suočiće se sa varvarima, ali i sa čudom. Novela koja zatvara zbirku, „Jevanđelje po žednoj“, distopijska je slika sveta i svojevrsnog pokreta otpora novom totalitarizmu.
Ono što se najpre mora pohvaliti je autorkin stil. Ili još bolje rečeno, neverovatno umeće da se različiti stilovi uklope tako da svom svojom raznolikošću ne ruše celinu. Koliko to daleko ide pokazuje i ogromna lepeza autorkinih književnih tehnika i stilova. Da pomenemo samo dnevničko pisanje, epistolarnu formu, distopiju, naučnu-fantastiku, postmoderno poigravanje, istorijsku hroniku… Mirjana Novaković je majstor pripovedanja, a iz tog majstorstva proizilazi i uverljivost. I gotovo je svejedno o čemu ona piše, čitalac zaista ima osećaj da prisustvuje stvarnom događaju, pa bila to daleka ili bliska prošlost, sadašnjost i budućnost.
Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“ (1966). Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd i upoznaje sa graditeljem Kalemegdana, ali i sa đavolom u pohodu na svet. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana su bila u najužem izboru za „NIN-ovu“ nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković su prevedeni na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.
U zemlji u kojoj se književnost još uvek meri po aršinima davno prohujalih vremena i u kojoj je svaki iskorak u nešto nepoznato i novo neoprostivi i smrtni greh, zbirka „Tajne priče“ Mirjane Novaković je putokaz i primer kakva može i kakva treba da bude savremena literatura. Neopterećena epskim i mesijanskim težnjama, ona piše o istoriji pretvarajući je u čudesni književni igrokaz a ne u korektiv sadašnjosti. Čak i kada upotrebljava fantastiku ili fantastične elemente, Mirjana Novaković nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Zato i njene distopijske i fantazijske priče nisu pubertetlijsko igranje sa žanrom, kakav je gotovo uvek srpski žanr, već prava i ozbiljna književna dela, kao što su ona Džordža Orvela ili Kazua Išigura. Najbitnije, pišući o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, baš kao i kod Pekića, ono najbitnije kod Mirjane Novaković je čovek. Njegov moralni sklop, sukob sa svetom koji ga okružuje i mučni život na koji je često osuđen. A to su večne i velike teme, one koje određuju pisca bez obzira na vreme u kojem živi i koju književnu tehniku koristi. Baš o tim temama piše Mirjana Novaković, stvarajući ovu izuzetnu zbirku.

Naslov: Tajne priče
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 214

Černobiljska molitva – Svetlana Aleksijevič

20160709_214054Roman kao najkompleksnija književna vrsta pretenduje da u sebe upije sve oblike ljudskog izražavanja. Isto tako i da sublimira celovito iskustvo sadržano u različitim naučnim disciplinama, istraživanjima, formama… Suštinski da svojom strukturom i kompozicijom postane zaseban entitet. I zaista, oni briljantni pripovedači postaju tvorci novog sveta. Ponekad je on deo našeg postajanja, neretko i potpuno novi svet sa svim svojim pravilima. Ipak, gotovo uvek je polazna tačka običan život. Maestralni roman F. M. Dostojevskog „Zločin i kazna“ delimično se zasniva na kratkoj novinskoj vesti o ubistvu starice u Sankt Peterburgu. Čuvena „Ana Karenjina“ je po nekima plod Tolstojeve inspiracije životom pukovnika Nikole Rajevskog. Jedan od najboljih trilera svih vremena „Kad jaganjci utihnu“ napisan je na osnovu krvavih zločina serijskog ubice Teda Bandija. Čak se i fantastični svetovi, poput „Gospodara prstenova“ i „Igre prestola“ oslanjaju na stvarnost, samo ovoga puta onu srednjevekovnu. Možda je najbolje kazati da roman kao književna vrsta upija u sebe stvarnost, oplemenjujući je. Ili parafrazirati Hičkoka i reći da je roman život iz kojeg su izbačeni dosadni delovi. Ponekim piscima to nije dovoljno. Distinkcija između stvarnog i romanesknog sveta za njih je veštačka podela. Zašto oplemenjivati ono što je već dovoljno plemenito? Za neke je to stvar stila, dovoljno je pomenuti Džojsa i njegov „Uliks“. Drugima, pak, je to ideološko pitanje. Visoka umetnost, koja se izvitoperila i postala sluškinja politike i vladajuće klase, gubi svaki smisao. Stoga umetnost, a pogotovo književnost, treba vratiti svojim korenima, onome iz čega proizilazi. I tu nastaje prava revolucija, čiji je plod mnoštvo romana napisanih iz ugla „običnog“ čoveka i njegovih muka. Takav je Selindžerov „Lovac u žitu“ ili čuveni roman Hjuberta Selbija „Poslednje skretanje za Bruklin“. Ni naša književnost ne zaostaje. Čuvena dela Dragoslava Mihailovića („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“) ili Borislava Pekića („Odbrana i poslednji dani“), svedoče tome. Ponekad ni to nije dovoljno. Zašto roman mora da bude simulacija života? Neka bude pravi život!
Roman ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade Svetlane Aleksijevič, „Černobiljska molitva“, izuzetno je svedočenje o jednoj od najvećih katastrofa dvadesetog veka. Napisan iz ugla žrtava i svedoka Černobilja, on donosi gotovo stotinu različitih iskaza o ovom događaju, pokušavajući da odgonetne tajnu o krivcima i posledicama nuklearne katastrofe. Junaci romana su neverovatno raznoliki. Od priprostih seljana, do religioznih fanatika, preko fizičara, psihologa, novinara, fotografa, vojnika, naučnika, učiteljica, pisaca, povratnika u Černobilj, bivših i zagriženih komunista, pa sve do političara. Najbitnije, tu su i oni najviše postradali – likvidatori (vatrogasci na reaktoru) i njihove porodice. Svi oni pokušavaju da dignu glas i da kroz priču prežive tragediju i iskažu svoju istinu.
Najveći kuriozitet ovoga dela je njegova autentičnost. Svi junaci knjige su zaista žrtve Černobilja i svaka njihova reč je u potpunosti istinita. Beloruska nobelovka Svetlana Aleksijevič nije tvorac napisanog, ona je samo katalizator različitih glasova koji se spajaju u užasavajuću celinu. Autorka knjige je svojevrsni Vergilije novog veka u Danteovoj viziji „Pakla“. Ona nam ukazuje na muke, puštajući svedoke da sami pričaju. I oni govore. O patnji („Ne može se tako patiti bez smisla.“), o ljudskoj niskosti („Ima li nešto strašnije od čoveka?“), o izgubljenim iluzijama („Mešavina zatvora i dečjeg vrtića – eto šta je socijalizam.“), o kraju jednog sveta („Nisam pijan, ja sam komunista!“)… Pakao je to veći od Danteovog, veći zato što ovi junaci nemaju nikakvu krivicu i greh. A opet su osuđeni na njega.
Svetlana Aleksijevič je rođena u Ukrajini u mešovitom braku. Završava studije žurnalistike u Minsku i počinje da radi kao novinar i nastavnik istorije i nemačkog jezika. Njena prva knjiga „Otišao sam sa sela“ (1976) zabranjena je od strane sovjetskih vlasti. Godine 1985. izlazi roman sa desetinom svedočenja žena o Drugom svetskom ratu „Rat nema žensko lice“ (na srpskom izdala „Čarobna knjiga“). Ona je i početak petoknjižja „Glasovi utopije“ u kojem autorka sastavlja istoriju Sovjetskog saveza iz ugla običnog čoveka. Čine je naslovi „Černobiljska molitva“, „Poslednji svedoci“ (ispovesti dece učesnika o Drugom svetskom ratu) „Dečaci od cinka“ (priča majki koje su svoje sinove izgubile u avganistanskom ratu) i „Vreme sekond-henda“ (fenomen postsovjetskog čoveka). Žestoki je protivnik i kritičar sadašnje ruske i beloruske vlasti, zbog čega je jednu deceniju provela u izgnanstvu. Njene knjige su na području bivšeg Sovjetskog saveza dostizale milionske tiraže, a za spisateljski rad je dobila niz priznanja, čija je kruna Nobelova nagrada za književnost.
Žanrovski odrediti stvaralaštvo Svetlane Aleksijevič je veoma teško. Njeni romani nisu klasična romaneskna dela, ali u isto vreme ni potpuno dokumentarna proza, ono što anglosaksonska literatura zove „nefikcijom“. Suštinski, Svetlana Aleksijevič se nalazi negde između ove dve kategorije. Povrh svega, ona je buntovnik. Koliko protiv političkog sistema u svom društvenom angažmanu, isto toliko i u književnosti. Njeno trajno opredeljenje da književnost vrati korenima, stavljajući narod u ulogu junaka ali i naratora romana, rezultira pravim stilskim vatrometom. Ona stara floskula da život piše romane, ovde je potvrđena. Sasvim sigurno ne postoji pisac koji bi mogao da prenese tu jačinu osećanja tuge, muke i žalosti kako to čini junaci „Černobiljske molitve“. I najvažnije, ta osećanja su ispričana tako elegantno a opet obično i svakodnevno, iskreno, životno, humano, i najvažnije duboko ljudski. Kako kaže sama autorka: „Ja se bavim nečim što bih nazvala propuštenom istorijom, netragom nestalim tragovima našeg boravka na zemlji i u vremenu. Pišem i sakupljam svakodnevna osećanja, misli i reči. Pokušavam da otkrijem život duše. Život običnog dana, običnih ljudi.“

Naslov: Černobiljska molitva
Autor: Svetlana Aleksijevič (1948-)
Prevela: Enisa Uspenski
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 341

London 1-3 – Edvard Raderfurd

LondonJedan od najslikovitijih (barem po nazivu) umetničkih pravaca, dehumanizacija umetnosti, kao jednu od svojih glavnih odlika postavio je samodovoljnost umetnosti kao takve. Tvorac ovoga pravca, španski filozof Hose Ortega i Gaset, aludirao je na većinu umetničkih pravaca nastalih posle Velikog rata. Nije to nova ideja. Još na početku devetnaestog veka, Viktor Kuzen formuliše pojam larpurlartizma, umetnosti koja sleduje samo estetici ne obazirući se na moralna ili didaktička načela. Ulaziti u proučavanje kasnijih teorijskih i umetničkih grupa i pravaca, nezahvalan je zadatak. Ipak, kao jedna od osnovnih karakteristika moderne književnosti može se uzeti upravo ta potreba za samodovoljnošću. Situaciju je još više zakomplikovala pojava postmodernizma. Preplitanje žanrova, upotreba groteske, svojevrsni stilski pluralizam i gubljenje originalnosti, doveli su do potpunog haosa. Ako se većina književnih žanrova u nekom smislu može smatrati samodovoljnim (mada je i to nategnuta konstrukcija), roman sigurno nije takav. Najpre zato što je on sublimiranje celovitog ljudskog iskustva i u sebi sadrži mnogobrojne elemente. Najvidljivije je to u istorijskim romanima, svojevrsnim modernim sagama. Uzmimo za primer samo Pekićevo remek-delo „Zlatno runo“. Pored neminovne istorijske hronike, ovaj roman je u isto vreme i psihološka, etnološka, mitološka i sociološka studija. Današnje vreme ovakvim romanima ne ide na ruku. Htenje da se sa što manje reči kaže više, potreba za jeftinom psihologijom i filozofijom, traženje lakih odgovora i još lakše umetnosti, sve je to oznaka savremenosti. Pojednostavljenje koje najčešće dovodi do banalnosti, nikako nije pogodno vreme za roman-epopeju. Stoga je i pojava dela u ravni Tolstojevog „Rata i mira“ ili Pekićevog „Zlatnog runa“, pravi književni događaj. Baš takav je roman Edvarda Raderfurda „London“.
Prvi deo ove celovite hronike britanske prestonice, vraća nas u pedesete godine pre nove ere. Jedno pusto mesto nazvano je Londinos, i u njegovoj blizini živi keltsko pleme. Ribar, začetnik porodične loze Daket, pripadnik je tog plemena koje će se stati na put Cezarovim osvajanjima. Ipak, poraz keltske civilizacije je neminovan. Dolazi vreme novog razvoja i podizanja grada Londonijuma. Prateći ribareve potomke, Edvard Raderfurd pripoveda o padu rimskog carstva, prihvatanju hrišćanstva, začetku anglosaksonske civilizacije, kao i uzdizanju trgovačkog Londona. Drugi tom nas odvodi pravo u srce srednjeg veka. Dinastički ratovi su završeni i na tron dolaze dve velike figure Henri VIII i Elizabeta I. Dok će Henri Englesku verski odvojiti od ostatka Evrope, Elizabeta će je pak ojačati i pretvoriti u velesilu. Razvoj je vidljiv na svakom koraku. Nove zgrade, trgovačke komore, začetak umetnosti (dovoljno je pomenuti samo Šekspira), sve će to podizati i rušiti članovi porodice Daket. Treći tom je priča o najslavnijem dobu Londona. On je ne samo prestonica Engleske, već i najveće imperije na svetu. Ubrzana industrijalizacija, materijalno bogatstvo i opšte pregalaštvo, biće zaustavljeni velikim ratovima. London ih preživljava, nastavljajući da gradi svoju bogatu povest.
Ispisujući istoriju Londona na preko hiljadu i dvesta stranica, Edvard Raderfurd je stvorio i neodoljivu hroniku jedne porodice. Izbegavajući da istoriju svede na romansiranje vladarskih ili plemićkih životopisa, on je stvorio autonomno umetničko delo, kao i ništa manje vredan istorijski udžbenik. Pisanje ovakvog romana nimalo nije lak zadatak. Ako uzmemo u obzir ogroman vremenski raspon od dve hiljade godina (to bi bilo gotovo dve godine po jednoj stranici), hroniku porodice koja se račva na desetine poprečnih loza, dodajte tome još i nekoliko stotina likova, tek tada možemo shvatati koliko je ovaj roman jedinstven ne samo po svojem obimu i složenosti, no i po umetničkoj viziji.
Edvard Rederfurd je jedan od najcenjenijih svetskih pisaca istorijskih romana. Studirao je na prestižnim univerzitetima Kembridž i Stanford. Godine 1987. objavljuje svoju prvu knjigu „Sarum“, roman koja prati deset hiljada godina istorije okruga u blizini spomenika Stounhendž. „Sarum“ postaje instant bestseler i Raderfurd zadobija veliku slavu i priznanja. Slede romani-hronike koje prate istoriju Rusije, Londona, Dablina, Irske, Njujorka i Pariza. Rederfurdova dela su prevedena na preko dvadeset jezika i doživljaju velike tiraže. Pored „Londona“, izdavačka kuća „Laguna“ je na srpskom objavila i njegova dela „Njujork“ i „Ruska“.
Trotomni roman Edvarda Raderfurda „London“, je dvostruka hronika. Prva je istorijska, gde se ovaj autor pokazao kao nenadmašni majstor. Nepretenciozno izlaganje istorijskih činjenica, sjedinjeno sa pitkim stilom i zanimljivim legendama i pričama, u isto vreme će zabaviti ali i još važnije podučiti svakog čitaoca. Baš zbog toga, Raderfurdov „London“ nije samodovoljan roman, on je pre svega mešavina različitih elemenata, ipak sjedinjenih u maestralnu celinu. Još bitnije, London Edvarda Raderfurda je neverovatno zanimljivo mesto. Za tren oka ćete preći sa ulica rimskog Londonijuma na blatnjave sokake srednjevekovnog Londona. Upoznaćete Šekspira koji se sukobljava sa puritanskim duhom vremena, moraliste koje bi zabrane svaku radost, ali i sifražetkinje koje se bore za žensko pravo glasa. Isto tako, u jednom trenutku ste među skupljačima đubreta na Temzi, a već u onom sledećem na raskošnim banketima viktorijanske Engleske. Drugi segment romana, porodična hronika, podjednako je bitan. Prateći uspone i padove porodice Daket, i još desetine familija, vi ćete se identifikovati sa njihovim borbama i gresima, ali i spoznati istinsko dobro i zlo. Pred vama će ukazati živa istorija izobražena u ljudima od krvi i mesa. Možda je to i najveća vrednost ovog izuzetnog romana, upravo ta kombinacija pitke istorije i pulsirajućeg života, koja će retko kog čitaoca ostaviti ravnodušnim.

Naslov: London 1-3
Autor: Edvard Raderfurd (1948-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Laguna, Beograd, 2009
Strana: 1218

Velika Zaseda – Žorže Amado

Velika zasedaIzgraditi novo i pravedno društvo na ruševinama starog, želja je svake civilizacije već stotinama godina. Tako se kroz istoriju dešavaju smene političkih sistema ili ličnosti koje taj režim personifikuju. Nažalost, promena je kratkotrajna i nikada korenita. Pobednici se brzo pretvaraju u ono protiv čega su se borili, dok ideale smenjuje pohlepa i volja za moć. Onim nesrećnim dušama sa viškom ideala, preostaje mašta. Ideja o utopiji, svojevrsnom savršenom društvu, tako postaje jedna od najčešćih filozofskih tema. Od Platonove Atlantide, preko „Utopije“ Tomasa Mora, „Društvenog ugovora“ Rusoa, pa sve do Marksovog „Kapitala“, ideja je ista, naravno sa različitim interpretacijama i metodama. I, opet na nesreću, sa neslavnim krajem. Idealizam ostaje samo idealizam ili se pretvara u svoju suprotnost. Tu na scenu stupaju umetnici. Mašta koja se ne može pretvoriti u stvarnost, može barem dovesti do stvaranja paralelne stvarnosti. Borislav Pekić duhovito konstatuje: „Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.“ Nabrajanje paralelnih svetova u umetnosti zauzelo bi desetine i desetine strana, no pomenimo samo Oz, Foknerovu grofoviju Joknapatof, Tolkinovu Srednju Zemlju, Vesteros Džordža Martina… Nisu retki ni izmišljeni svetovi na teritorijama stvarnih država. Primeri su čudesna stvarnost u delima „Deca ponoći“ i „Limeni doboš“ Salmana Ruždija i Gintera Grasa. Ipak, niko nije otišao dalje u stvaranju sopstvenih svetova od umetnika sa južnoameričkog kontinenta. Književni pravac nazvan magijski realizam, sjedinio je u sebi verovatno najveće sanjare sveta: čudesnu maštu Borhesa, Markesa sa ništa manje čudesnim Makondom, beskrajno razigranog Kortasara… Jedan od tih „magičnih“ realista bio je i Žorže Amado.
Radnja čuvenog Amadovog romana „Velika Zaseda“ smeštena je u prve godine postkolonijalnog Brazila. Dok se u velikim gradovima vode odsutne borbe oko društvenog uređenja, hrabri avanturisti osvajaju komad po komad zemlje. Nisu retki ni međusobni obračuni, i baš na mestu gde se jedan takav desio – niče naselje Velika Zaseda. Prateći razvoj Velike Zasede od podizanja prvih kuća, pretvaranja u seoce, varoš i na kraju grad, Amado nam daje portrete njegovih osnivača. Čudesna je to mešavina nacija (tu su crnci, belci, mulati, Arapi..), a još više njihovih zanimanja (vlasnika plantaži, telohranitelja, razbojnika, trgovaca, prostitutki, kovača, stolara…). Sve njih ujedinjuje pripadnost Velikoj Zasedi, kao i istrajna borba da se ona razvije i zaštiti od neminovnog dolaska pohlepne centralizovane države i njene ništa bolje administracije.
Majstor pisane reči Žorž Amado je romanom „Velika zaseda“ uspeo ne samo da napiše remek-delo, već i da prenese čisti život u svom najlepšem izdanju zahvaljujući izuzetnom talentu, stilu, osećaju za duhovito, ali i sočnom jeziku. Još bitnije, iako su Amadovi likovi prepuni strasti i grehova, oni u isto vreme predstavljaju i ono najvrednije što čovek poseduje u sebi, svu onu duboku čuvanu dobrotu i lepotu. To je moguće najpre zbog toga što im Amado ne pristupa sa pozicije neutralnog posmatrača ili još gore moralističkog sudije, naprotiv, on ih poštuje baš zbog toga kakvi oni jesu. Neopterećen ideologijom, religijom ili uskim obzirima puritanskog morala, Žorže Amado je jedan od onih retkih humanista koji zaista voli ljude. A onaj ko istinski voli ljudi, voli i dobro i loše u njima. Baš zbog toga tema „Velike Zasede“ nisu slavni istorijski događaji, nego životi prezrenih, odbačenih i namerno zaboravljenih ljudi; koje Amado maestralno oživljava, pripovedajući o „nečistoj ljubavi, dok još nije podignut oltar vrline“.
Najveći brazilski pisac svih vremena, Žorže Amado, je rođen u pokrajini Baija, gde je i proveo veći deo svoga života. Po završenom školovanju, postaje deo velikog pokreta brazilskih književnika koji su hteli da stvore novu umetnost oslobođenu od stega evropskog kolonijalnog uticaja. Pored književnog rada, bio je politički aktivan kao član Komunističke partije, što je rezultiralo višegodišnjim izgnanstvom. Napisao je preko dvadeset romana, niz biografija, pozorišnih drama, filmskih scenarija, vodič kroz Baiju i jednu zbirku pesama. Dobitnik je desetine velikih književnih priznanja (Nobelova nagrada mu je nekoliko puta izmakla), a brojni prevodi njegovih dela štampani su u milionskim tiražima. Na srpskom su objavljeni Amadovi romani: „Opaka zemlja“, „Gabrijela, cimet i karanfil“, „Šatra čudesa“ i „Velika zaseda“, kao i novele: „Poslednji dani smrti“ i „Prugasti Mačak i Gospojica Lasta“.
Koliko je izmišljen, toliko je i stvaran život Velike Zasede. Snovi, nade i patnje žitelja ovog mesta; snovi su, nade i patnje svih žitelja kugle zemaljske. Ispisujući istoriju jednog izmaštanog brazilskog naselja, Žorž Amado je napisao i svoju utopijsku verziju istorije sveta. A ona je mnogo veća i značajnija od odurne realnosti u kojoj živimo i koju ne znamo ili ne želimo da izmenimo. Ali to ne znači da treba da prestanemo da sanjamo, baš što to ni Amado nije učinio. Ko zna, možda i mi nekada postanemo slični žiteljima Velike Zasede, kako ih ovaj veliki brazilski pisac opisuje: „Stanovnici Velike Zasede – reče – žive tu oslobođeni predrasuda, stega i prinuda koje nameću krivični zakonik ili katehizis. Čestitijeg sveta od ovog u Velikoj zasedi, uprkos imenu naselja i rđavim navikama, nema u čitavoj oblasti (…) A znati li zašto, velečasni? Zato što ovde niko nikome ne naređuje, već se zasniva na dogovoru i čini dobrovoljno, a ne iz straha od kazne.“

Naslov: Velika Zaseda
Autor: Žorže Amado (1912-2001)
Prevela: Jasmina Nešković
Izdavač: Paideia, Beograd, 2011
Strana: 435