Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Rod – Miljenko Jergović

Zamislite, ako možete, svet bez različitosti. Kao u nekakvoj krajnje užasavajućoj distopiji, taj svet bi bio mesto u kom bi obitavalo mnoštvo identičnih ljudi, koji rade identične stvari. Otprilike kao u Hakslijevom „Vrlom novom svetu“. Zamislite tu bezobličnu uniformisanost, jednakost pervertirano pretvorenu u najgori košmar. O tom i takvom svetu, iako im on, eto malo paradoksa, nikada neće pasti na pamet, sanjaju snevači o etnički čistim državama i društvima. Kad smo već krenuli sa paradoksima, evo još jednog. Naša nacionalna, ako ona uopšte postoji, posebnost je nemoguća ako ne postoji posebnost drugih. I još više ako ta posebnost ne živi uporedo sa našom posebnošću. Bez poređenja sa drugima kako bismo uopšte znali da smo različiti? Ili, zamislite samo taj košmar, da smo isti. Setite se toga kada neko ovih dana, svakako i u budućnosti, krene da priče o „migrantskoj opasnosti“. Još više kada počne da vam govori zašto je ta „opasnost“ zaista opasnost. A ona je, kada se stave na stranu dimne zavese straha od moguće ekonomske propasti ili porasta kriminaliteta, ništa drugo nego mržnja prema „drugačijem“. I to mržnja proizašla iz ubeđenja da su ti drugi niža vrsta. To je, uostalom, i srž antimigrantske retorike. Najbolje ćete to videti kada u razgovoru sa zastupnicima antimigrantske politike uporedite, recimo, jednog srpskog emigranta sa sirijskom. Uslediće neminovna zapenušanost, verovatno i bes, praćen tiradom da to nije ista stvar. Ti drugi, uvek ti drugi, su prljavi, smrdljivi, zli, sejači zaraze, silovatelji naših žena (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan), za razliku od nas, koji smo, jelte, nevinašca i divna bića. Savršeni svet za ovakve ljude bi bio svet u kom bi obitavali samo mi. Bio bi to svet u kom ne bi bilo nikakvog mešanja i u kom bi nekakva rasna čistoća, vlažni san svakog nacionaliste, ostala sačuvana. Na sreću, takav svet je nemoguć. Ponajviše zato što bi takav svet vrlo brzo propao. Nema boljeg primera za to od kraljevskih dinastija. Mnoštvo brakova sklopljenih isključivo u okviru plemstva doveo je do rađanja bolesne i deformisane dece. Isto to važi i za države. U društvima u kojima bi živeli samo pripadnici jedne nacije bez ikakvog dodira sa drugim nacijama vrlo brzo bi došlo do stagnacije. Koliko naučne, još više kulturne, ništa manje i ekonomske. Naprosto, društvena i nacionalna samodovoljnost nije moguća. Ili ako je ona prisutna, sledi propast. Nema boljeg primera za to od Srbije tokom sankcija devedesetih. Izuzetnu priču o preplitanju različitosti, ali i o svim nedaćama koje su pratile to preplitanje, donosi Miljenko Jergović u romanu „Rod“.
Prateći istoriju svoje porodice od kraja devetnaestog veka pa sve do savremenosti, trenutka u kom poslednji član porodice umire, Miljenko Jergović stvara izuzetnu sliku nekoliko desetina godina naše istorije. U njenom središtu su dva lika. Prvi je Karlo Stubler, banatski Švaba, koji dolazi u Sarajevo na razmeđi dva veka. Govoreći o njegovom poslu železničara, ništa manje i o silnim državama i društvenim sistemima u kojima on službuje, Jergović slika uspon jedne porodice i njeno docnije stagniranje. To stagniranje svoj najveći izraz zadobija u slici umiranja Karlove unuke na početku dvadeset i prvog veka. Podjednako i smrti porodice Stubler.
Žanrovski odrediti Jergovićev roman je težak zadatak. Ipak, možda je najbolje reći da je on žanrovski hibrid. U svojoj biti, „Rod“ je memoarska knjiga, priča o jednom veku jedne porodice. Ali to je samo jedna strana ovog dela. Vešto preplićući stvarne događaje sa fikcijom, pogotovo u završnom delu romana „Kalendar svakodnevnih događaja“, ništa manje i sa brojnim esejističkim, dokumentarnim i putopisnim pasažima, Miljenko Jergović sklapa savršeni mozaik od neretko potpuno različitih i samo naizgled nespojivih delova stvarnosti. I to sa željom da se užas te stvarnosti pretvori u literaturu: „Ne zaboravljati ništa, pamtiti sve, to je pakao. Sretan i spokojan čovjek može biti samo ako se ovoga ne sjeća. Ili ako se sjećanje slije u tekst, u literarnu fikciju, koja može biti stvarnija od zbilje i od sjećanja, ali nije upisana u živo meso kao što sjećanje jest.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i mnoštvo novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
„Oni su sa svojim kulturama i jezicima tvorili jedan izvannacionalni identitet, čiji je kulturni supstrat bio jači od njihove narodne pripadnosti. U mome slučaju, ili u slučaju moje obitelji, to znači da smo bosanski Hrvati u čiji su identitet upisani slovenstvo, njemstvo, talijanstvo, te još pokoja nacija bivše Monarhije“, piše Jergović u ovom romanu. Što je i njegova suština. Priča o Stublerima, o njihovom rodu, je ništa drugo nego priča o preplitanju. I još više, o silnom napretku koje je to preplitanje donelo. Na kraju, donelo je, ili barem doprinelo tome, da se iz tog preplitanja izrodi Jergovićev literarni talenat. Ali, donelo je, i to u isto vreme, silne nedaće. Ponajviše one koje dolaze od ljudi kojima je protivljenje tom preplitanje, a još više pitanje rasne i nacionalne čistoće, omiljena zabava. Podjednako način da napakoste drugima. Ispisujući pripovest o različitosti, Jergović u isto vreme piše i povest o veku ludila na ovim prostorima. Besmislenim smrtima, užasima i ratovima. Ali i o silnim radostima, napretku i blagodetima tog preplitanja. I o nadi da se neke naše gluposti, one sa početka teksta, mogu ispraviti: „Ali nije razlika u višenacionalnom društvu, naspram društva koje je nacionalno homogenije. Razlika je u odnosu prema različitostima. Možemo uživati u mržnji i od mržnje graditi svoj identitet, a možemo živjeti i bez tog užitka. Ako ne mrzimo, tada se nužno ogledamo u drugome, i tada drugi nužno postaje dio našeg identiteta.“

Naslov: Rod
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2014
Strana: 1008

Pročitajte i prikaze Jergovićevog romana „Buick rivera“,
knjige eseja „Autobus za Vavilon“ i prepiske „Drugi krug

Tuđa kost – Sanja Savić

Pored mnoštva stvari koje nam književnost pruža – tu je najpre užitak u čitanju, ali i saznajna vrednost literature i mogućnost uživljavanja u tuđe sudbine – ona nam daje još jedan dar. To je mogućnost da kroz istoriju literature pratimo i razvoj naše civilizacije. Literatura nam omogućuje da prodremo u istoriju o kojoj se gotovo ništa ne zna. Takav je slučaj sa položajem žene u našoj istoriji. Kroz celi srednji vek žena je skoro nepostojeća za literaturu. Oni retki izuzeci su priče o vladarkama. Ako to nije panegirik njihovom vrlinskom životu, ponajviše onda kad završe u manastiru (najbolji primeri su kneginja Milica i monahinja Jefimija), to je onda priča o spletkama i nepočinstvima. Tako Grigorije Camblak nesrećnu Simonidu, žrtvu Milutinovog ludila (tolikog da pojedini istoričari govore da je Milutin Simonidu napastvovao u osmoj godini života), naziva preljubnicom. Ista matrica se nastavlja i u kasnijem periodu. Jedan od najamblematičnijih likova je prokleta Jerina. Ona je zla, ohola i surova vladarka, nemilosrdna prema narodu, razume se i preljubnica. Narodna poezija nam isto tako pokazuje kakav je položaj žene u tadašnjem vremenu. Ona može da bude dobra žena, okrenuta isključivo domu i porodici (kakva je na primer majka Jevrosima), ili zla žena, preljubnica i nemoralna rospija (opet amblematični lik Anđelije, supruge Banović Strahinje). Ovo se ne menja ni u kasnijoj literaturi. Ženski likovi u romantizmu i realizmu su stereotipni i nastali po istoj matrici. To je ili poetski objekt (ona je divna, nežna i nevina, a on žudi za njom) ili moralistički primer dobra ili zla. Suština je da je žena zapostavljena i čisti dekor u muškom svetu. Na sreću, pojavljuju se prve žene književnice. Kroz stvaralaštvo Milice Stojadinović Srpkinje, Anđelije Lazarević i Milice Janković pomalja se novi lik žene. Naravno, muški svet je i dalje neprikosnoven. Najbolje nam to pokazuje odnos prema ovim književnicama, baš kao i njihov odlazak u potpuni zaborav. Ipak, pojavljuju se ubrzo i prve umetnice koje zadobijaju priznanja javnosti. Naravno, napada ne manjka. Tako se Branislav Nušić u komadu „Uljež“ ruga prvim feministkinjama, a Ksenija Atanasijević trpi užasne pritiske i napade. Ipak, povratka nije bilo. Isidora Sekulić i Desanka Maksimović u predratnom periodu to pokazuju. Kasnije im se pridružuju, da pomenemo samo neke: Svetlana Velmar-Janković, Dubravka Ugrešić, Milica Mićić Dimovska, Mirjana Novaković, Mirjana Mitrović… Stari svet je nestao i žena je napokon prestala da bude samo dekor u literaturi. Putem ovim književnica ide i Sanja Savić.
Roman „Tuđa kost“ je pripovest o tri žene. To je na prvom mestu priča o naratorki, ali i o njene dve babe. Dve vremenske ravni – prva je vreme u kom junakinjine babe odrastaju, pronalaze prve ljubavi, udaju se i dobijaju decu; a druga sadašnjost u kojem glavna junakinja mora da pronađe svoje mesto – neprestano se sastavljaju i prožimaju. Koliko je ovaj roman priča o nutrini tri junakinje, još više je to pripovest o tužnim vremenima bede, ratova i izbeglištva.
„Tuđa kost“ nam predstavlja uzavreli svet tri žene. Suočene sa emotivnim padovima, dilemama i pogrešnim odlukama, neretko i užasnim prilikama i stradanjima, one ipak istrajavaju. Njihove živote Sanja Savić prikazuje kroz odlično pripovedanje, protkano emotivnim nabojem i istinskim poetskim biserima. Takve su i ove rečenicom okovane užasom, još većim kada nam dođe u svest da ovo jedna majka izgovara svojoj kćerki: „Đe si pristala? Meni? Sebi? Da si bar muško. Kome da te nosim? Otac da te ne vidi, sestra da te ne poznaje. Majka da te ne voli, dijete da oplačeš. Ljubav da ti ne vraćaju, suze tvoje da ih ne rastope. Da ne vidiš ni sunca ni kurca ni detelinu sa četiri lista. Svekrva da te rastrga, snaja da te mrzi. Drugaricu da nemaš. Radost da ti izmiče, osmijeh da te ne gleda, podove da svojim brišeš. Voda da te opere, lice da ti nestane, i poslije, grob da te pritisne teže od života. Tuđa kost u svakoj kući da budeš. Pogleda da ne digneš, jado jedna, kud nisam skapala dok sam te rađala, bog da me vidi, pa i tebe da gleda, kad mi te je dao.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, roman „Neoštrine“ i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Uzevši u obzir činjenicu da svako od nas ima po dvije babe, čiju sreću ili nesreću treba da ponovi, zapitala sam se kako bi bilo da stvorim njihovu sreću, a potom uzmem sebi ono što mi odgovara“, piše Sanja Savić na početku ovog romana. Upravo to ponavljanje, najčešće pogrešnih izbora i nesreće, koliko lične nesreće još više one na koju nas vreme nagoni, je i potka ovog romana. „Tuđa kost“ je priča o neprilagođenosti, ali i pokušajima da se pronađe svoje mesto u svetu u kom se živi. To je još teže kada se uzme u obzir da je ovo priča o ženama. Njihov put kroz svet koji ženi nimalo nije naklonjen, oivičen brojnim nepravdama i užasima istorije, kakav je užas istorije uvek kod nas, predstavljen je maestralno. Bez patetike i, još bitnije, bez povlađivanja, ali sa mnogo ljubavi prema svojim junakinjama, Sanja Savić je ispisala roman koji nam prikazuje nimalo laku sudbinu tri žene. Baš kao što sudbina žena nikad nije bila laka na ovim prostorima. Ako ništa drugo, danas su te sudbine barem dostojno predstavljene. Najbolje nam to pokazuje Sanja Savić u ovom sjajnom romanu.

Naslov: Tuđa kost
Autor: Sanja Savić (1988-)
Izdavač: Arete, Beograd, 2019
Strana: 151

Buick Rivera – Miljenko Jergović

Prošao je skoro jedan vek od njenog nastanka, a ona i danas izaziva podjednako oprečne stavove i emocije. Svako o njoj ima mišljenje. I svako joj može pronaći bezbroj mana, ništa manje i vrlina. Njeni ljubitelji i protivnici joj podjednako pristupaju kroz emocije, skoro kroz afekat. Reč je, naravno, o Jugoslaviji. O njoj su napisane stotine radova u kojima se kroz političku, socijalnu i ekonomsku analizu pokušava pronaći odgovor na pitanje kako je ovaj projekat nastao i zašto je nestao. Naša tema je drugačija. Ostavićemo po strani tvorevinu i fokusirati se na ljude koji su u živeli u njoj. Što je još gore i teže. Najpre zato što se, za razliku od recimo Amerike, u njoj nikada nije ustalilo nacionalno jedinstvo. Retki Jugosloveni su pripadali ili intelektualnoj eliti ili pak onom taboru prinuđenom da odabere srednje rešenje usled mešovitog nacionalnog porekla. Ostali su bili ono što su i ranije bili, noseći teret pređašnjeg nasleđa, ostvarenih ili još češće neostvarenih državotvornih i ostalih zamisli. Posledica svega toga je bio krvavi razlaz i međunacionalni sukob kakav je u istoriji retko zabeležen. Krajnja je to tačka pred kojom se teško nazire odgovor. Kako odgovoriti na pitanje šta je to nateralo ljude koji su decenijama živeli u kakvom-takvom miru i blagostanju da otpočnu dva sukoba sa užasnim simbolima stradanja kao što su Jasenovac ili Srebrenica? Pogotovo što se, čak i godinama posle njenog kraha, uspomene na Jugoslaviju kod svih zaraćenih strana svode na bajkovitu priču o zemlji blagostanja. Skoro pa dembeliju u kojoj su svi živeli srećno (sve te silne fiće, crveni kiosci, letovanja, farmerke iz Trsta…) uživajući čari običnog, čitaj mediokritetskog, života. Takav je bio i njen kraj. Koliko užasan, još više banalan po svojim učesnicima i zločincima. Pogledajte samo lica političara, vojskovođa i ratnih profitera. Poslušajte i njihove reči. Užasna praznina. Ona o kojoj je Leonard Koen sastavio sjajnu pesmu: „Suviše sam star / Da bih učio imena novih ubica / Ovaj ovde izgleda umorno, neprivlačno / Posvećeno, profesionalno (…) Svi oni / Hrvati, Muslimani, Bosanci, Srbi / Svi batinaši krvavih ruku / I skidači skalpova (..)“ Može li se pisati o takvim ljudima? Suštinski, može li se banalnost pretvoriti u umetnost? Da može pokazuje nam Miljenko Jergović.
U središtu romana „Buick Rivera“ nalaze se sudbine dvojice jugoslovenskih emigranta. Hasana Hujdura, koji je u Ameriku otišao pre izbijanja rata, i Vuka Šalipure, osrednjeg ratnog zločinca odbeglog od ruke pravde. Njihovi putevi se sastavljaju u gradiću Toledo u Oregonu tokom jedne zimske noći. Hasanov automobil, naslovna „Buick Rivera“, je zaglavljen u smetu. Pomoć na putu mu pruža Vuko. Kratkotrajni susret će obojicu odvesti nazad u jugoslovensku prošlost, dovesti do neočekivanih zaključaka i spoznaja, ali i promeniti život koji su godinama gradili u Americi.
Fokusiran na dve ravni, Jergović nam u ovom romanu predstavlja sukobljene svetove. Jedan je Amerika početkom dvehiljaditih u kojoj tavore glavni junaci, a onaj drugi njihova prošlost i Jugoslavija. Taj susret svetova je izveden sjajno i to ponajviše zahvaljujući pripovedačkoj municioznosti. Jergović ništa ne prepušta slučaju. Bezbrojne reminiscencije koje se susreću sa sadašnjošću tvore uzbudljivu pripovest, nadograđenu sa sjajnom psihologizacijom. Od običnog i efemernog Jergović uspeva da stvori duboko i očaravajuće. Baš kao što je to i automobil koji je začetak priče: „Ali svaki čovjek ima jednu ili dvije stvari s kojima ima takav odnos i svakoga negdje čeka njegov Buick Rivera, može to biti auto, bicikl, naliv-pero, pa čak i kompjuter, može biti i pas ili konj, nešto što će ga sabrati i okupiti, učini boljim i strpljivijim, samo što svima nije dato da se s tom stvari za života sretnu.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju zbirke priče (Mama Leone, Sarajevski Marlboro), romani (Dvori od oraha, Otac), zbirke eseja (Naci bonton, Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Oslikavajući do tančina pređašnji jugoslovenski život i sadašnje američke (ne)prilike junaka romana, Jergović sastavlja priču koja prevazilazi sudbinu dvojicu ljudi i pretvara se u pripovest o nesrećnoj sudbini jedne zemlje i njenih žitelja. A ovde je ta slika još tragičnija zato što govori o ljudima koji su pobegli od pređašnjeg života ne nalazeći zadovoljstvo u novom. Jugoslavija je san, čudesna fantazmagorija u kojoj se mešaju sreća i užas. Krajnji rezultat je konfuzija koju Jergović groteskno kruniše sa redovima u kojim ratni zločinac žali za zemljom koju je rušio. Ta konfuzija je i slika Jugoslavije iz današnjice. Pogotovo onih ljudi koji živeći u novom svetu ne mogu da se otarase starog: „Ne izdržiš i proviriš iza tuđeg lica kojeg nosiš umjesto svoga ili se ne sjetiš što u kojem vremenu moraš govoriti i osjećati. Ništa nije teže nego biti netko drugi.“

Naslov: Buick Rivera
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Rende, Beograd, 2017
Strana: 180

Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine – Ivo Andrić

„Kad čitamo dobru pripovetku mi na svašta pre pomišljamo nego na način na koji je nastala, na trud kojim je sagrađena“, Ivo Andrić ostavlja zapisano u svojim „Sveskama“. I zaista, pisanje se često posmatra kao magijski trenutak, a pisac kao demijurg koji je u stanju da za čas iz sebe izvuče i na svet donose jedan potpuno novi svet. Naravno, to se ne odnosi na loše pisce. Rđav stil, promašena forma ili kompozicija, nedostaci i rupe u tekstu, sve to pokazuje koliko je pisanje u stvari ozbiljan posao. Paradoksalno, mi čitajući loše napisanu literaturu tek tad to shvatamo. Kod onih sjajnih dela, tamo gde je stil, forma i kompozicija dovedena do svog vrhunca, to pitanje se ne pokreće. Zavarani savršenstvom mi mislimo da je ono nastalo samo po sebi, da je prosto takvo i nemoguće da bude drugačije. Zalaženje u svet koji stoji iza napisanog, ipak je težak zadatak. Čuvajući tajne „zanata“, često i sami pisci skrivaju predistoriju svojih dela. S namerom ili bez nje, gotovo da je svejedno, oni kao da namerno podstiču mistifikaciju svog stvaralaštva. O čitaocima, i to sa retkim izuzecima, ne treba trošiti reči. Za njih je književnost onaj finalni proizvod, otprilike kao mleko kupljeno u super-marketu. Ko će se zamlaćivati s procesom koji je bio potreban da to mleko stigne do police. Na nesreću, tu ni književni kritičari ne pomažu mnogo. Fokusirani na značenje koje oni pridaju određenom delu, a ne šta to delo zaista po svojoj suštini predstavlja, kritika gotovo da ne mari za dubinu. Čak i onda kada ta istraživanja uslede, ona se gotovo po pravilu odnose na piščev lični život i traganje za događajima, čitaj prljavštinama, koji stoje u senci tog dela. Stoga su od neprocenjivog značaja tekstovi u kojima pisci razlažu proces svog rada. Tako ćete, recimo, iz zapisa Margaret Jursenar shvatiti koliko je bilo potrebno decenija pomnog istraživanja i pisanja da se stvore remek-dela „Hadrijanovi memoari“ i „Crna mena“. Ne razlikuje se ni Pekić. Čitajući njegove dnevnike vi počinjete da shvatate koliko je truda i upornosti trebalo za pisanje „Zlatnog runa“. U pojedinim slučajevima postoje i druge vrste tekstova u kojima pisci ukazuju na predistoriju svog stvaralaštva. U njima se kao u nekakvom programskom načelu – setite se smo čuvenog pisma F. M. Dostojevskog bratu kad je imao osamnaest godina i rečenice: „Čovek je tajna, ako je budeš odgonetao celog života, ne govori da si izgubio vreme“ – nazire smisao njihovog pisanja. Jedan od tih tekstova je i doktorska teza Ive Andrića.
Da bi u potpunosti razložio kasniju tezu o duhovnom životu porobljene Bosne, Andrić na početku ovog rada zalazi u njenu daleku prošlost. Kroz prikaz života bosanskog kraljevstva, te stalne tenzije između zvanične verzije hrišćanstva i bogumilstva, polako se stiče slika o zemlji koja će lako potpasti pod ropstvo. I ono dolazi. Tursko osvajanje Bosne pretvara je u novi svet. Jedno potpuno raspolućeno društvo sa bogatom i svemoćnom kastom i ogromnom većinom poniženih i potpuno osiromašenih ljudi. Da sve bude gore, to ropstvo dovodi i do potpunog kulturnog kraha. Duhovni život je zamro, a samo one retke iskre u porobljenim narodima osvetljavaju pomrčinu. O njima Andrić progovara i čuva ih od zaborava.
Nastala kao doktorska teza na Univerzitetu u Gracu, ova studija je mnogo više od jednog istorijskog rada. Na prvom mestu, mora se pomenuti stil. Ne odbacujući formu naučnog dela, Andrić ubacuje literarne elemente. Pojedini delovi teze čitaju se sa lakoćom i uživanjem koja se meri sa najboljim književnim delima. Takođe, u njoj su pohranjeni svi oni sada već poprilično izgrađeni piščevi stilski i životni stavovi. Tada već proslavljeni pripovedač, naime Andrić piše tezu 1924. u trideset i drugoj godini života, daje sublimaciju svojih spisateljskih ali i eruditskih sposobnosti. Kako god je čitali, da li kao naučno ili literarno delo, ova studija zavređuje pažnju i divljenje.
Ivo Andrić, najveći jugoslovenski i srpski pripovedač i romansijer dvadesetog veka, je rođen u Dolcu kod Travnika. Još u detinjstvu spoznaje bedu usled smrti oca, koja će ga pratiti do zrelog doba. Kao mladić je bio aktivan član revolucionarne grupe „Mlada Bosna“, za šta je i robijao. U kasnijem periodu, gradi karijeru na dva koloseka. Aktivni je diplomata i predstavnik Kraljevine Jugoslavije u nekoliko zemalja, ali i plodni književni stvaralac. Za vreme Drugog svetskog rata će napisati svoja tri najznačajnija dela „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“. Posleratni period obeležava njegov novi društveni angažman i potpuni književni trijumf, krunisan Nobelovom nagradom. Našoj literaturi je pored nekoliko istaknutih romana ostavio stotine pripovedaka, desetine novela, mnoštvo lirskih i meditativnih zapisa, pesama i eseja.
Andrićev pogled na Bosnu pod turskom vladavinom je mračan i krajnje pesimističan. On u tezi ne pronalazi ni jednu jedinu svetlu tačku turske uprave, pa bio to kulturni, ekonomski ili civilizacijski čin. Porobljena Bosna je za Andrića mesto potpunog sloma svih humanističkih vrednosti. I baš zbog takve ocene, Andrić je često osporavan kao islamofob i mrzitelj bosanskih muslimana. Ali to prosto nije istina. On sam u tezi navodi da njegov cilj nije kritika islama već prikaz posledica koje je jedna krajnje surova ekspanzionistička politika ostavila na istoriju Bosne. Borba protiv zla, gnušanje nad tamnim vilajetom u kojem je ugašena svaka ljudskost, tako postaje dominanta tema ovog Andrićevog rada. I ne samo njega. U većom delu Andrićevog književnog stvaralaštva ta slika je ista. Krajnje pesimistični prikaz porobljenog sveta, tamo gde je zlo nekažnjivo a nepravda sveprisutna. Stoga je i ova teza značajna kao prethodnica njegovih dela, ali i kao prikaz onih dubokih Andrićevih stavova i istraživanja koji će dovesti do kasnije kolosalne književne karijere.

Naslov: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine
Autor: Ivo Andrić (1892-1975)
Preveo: Zoran Konstantinović
Izdavač: Zadužbina „Petar Kočić“, Banja Luka – Beograd, 2012
Strana: 190

Iskra – Vidosav Stevanović

iskraO ratu je pisano mnogo. Prelomni događaji, bitke, storije o junačkoj hrabrosti ništa manje i o krajnjem kukavičluku, svoje mesto su pronašli u delima direktnih učesnika, kao i svedoka, istoričara i romanopisaca. Dobar deo tih napisa o ratu kićenje je sopstvenih uspeha i pokušaj da se opravda besomučno stradanje tako što će se ratu dati grandiozni epiteti i moralno prihvatljivo lice. Najgnusnija je svakako sintagma pravedni rat čije se autorstvo pripisuje svetom Avgustinu. Taj često rabljeni izraz postao je odrednica nečega što bi se najjednostavnije moglo označiti kao marketinška strategija za etički pogled na porobljavanje drugih. Prva faza je poznata, i o njoj je sa filigranskom preciznošću pisao Orvel. Tako on u eseju o (zlo)upotrebi jezika razlaže taktiku pretvaranja neprijatelja u niža bića. Potpuna dehumanizacija protivnika, oznake kao što su talog društva ili bubašvabe, dovešće brzo do toga da se te bubašvabe moraju pogaziti, i to sa dobrim opravdanjem. Oni su zaboga samo bubašvabe, a ne ljudi. Onda sledi krvavi pir koji opet mora zadobiti moralno lice. I to je ono što čine potonji tekstovi o ratu. Zarad očuvanja sopstvenog čistog lica i sticanja herojskih uspomena za kasnije generacije rat postaje svetla i velika stvar. Ali na sreću, postoji i druga strane medalje, oni pisci koji u ratu ne vide ništa drugo sem najgore svinjarije i potpunog čovekovog posrnuća. Najveći je svakako Remark. Kroz uspomene na ratno stradanje, i šta u svojoj biti zaista predstavlja rat, Remark je zauvek uništio bajku o militarističkoj pravednosti. Istu sliku donosi i Jaroslav Hašek, samo sada u grotesknom obličju kroz avanture dobrog vojnika Švejka. Stvaralaštvo ove dvojice velikana postaje osnov buduće antiratne proze. Ali i u njoj postoji podela na dve grupe. Dobar deo pisaca kroz slike pojedinačnih sudbina u dobro poznatom okruženju portetiše ratno vreme. Tako o besmislenosti rata kroz pripovest o stradanju jedne porodice maestralno govori Visente Blasko Ibanjez u romanu „Četiri jahača apokalipse“. U našoj književnosti rat zadobija potpuno drugačije lice kroz životne priče posetilaca čuvenog „Bife ‘Titanika’“ Ive Andrića. S one druge strane stoje dela u kojima lokalizacija ne postoji. Univerzalnost stradanja tako još više pojačava arhetipsku sliku, prvi put viđenu kod Kafke. Najznačajnija književna dela u kojima odrednice vremena i prostora ne postoje dolaze iz pera Dž. M. Kucija. Tim putem kod nas je pošao Vidosav Stevanović.
Zimsko je veče. U kući Iskre i njenog oca teče proslava. Pevanje, veseli uzvici rođaka i sreća u trenutku će biti prekinuti. Pojavili su se ratnici, donoseći stradanje. Pokolj muškaraca i besomučna pljačka kuće, biće krunisani otmicom Iskre. Nju kao ratni plen uzima komandant ratnika. Mučne scene silovanja smeniće užas zarobljeništva, a da sve bude još gore Iskra je ostala trudna. I tada ona odlučuje da pobegne. Divljaštvo u ratnom ludilu koje Iskra sreće na putu ništa je spram želje da spase sebe i dete. Vreme u kojem se dobrota začas pretvori u zlo, i u kojem ništa nije sigurno, sačekuje Iskru i prati je sve do kraja romana.
Iskustvo rata u delu Vidosava Stevanovića zadobija potpuno novo lice. Nalazeći se negde blizu dobro poznate slike ratnog pustošenja, on je još više pojačava savršeno vođenom naracijom, koja po svojem zaletu u isto vreme predstavlja pikarski ali i roud-roman. I što je posebno važno, „Iskra“ je izatkana od koliko jednostavnog, toliko i kompleksnog jezika. Rečenice koje se nižu za rečenicama tvore bolnu viziju grozomornog vremena. Tako imamo sliku mržnje, uzmimo samo za primer ove rečenice: „Ne možeš zamisliti koliko vas mrzim. I koliko mrzim sebe što ranije nisam znao da vas treba mrzeti iz dna duše. Tek u ratu sam to naučio“, ali i nepatvorene dobrote Iskre kao kontrapunkta tom ludilu.
Vidosav Stevanović spada u red najvećih srpskih romansijera i pripovedača druge polovine dvadesetog veka. Debituje sa zbirkom priča „Refuz mrtvak“ koja izaziva velike sporove zbog pogleda na socijalističko društvo, za šta autor završava čak i na sudu. Mnogi ga smatraju za najznačajnijeg predstavnika jugoslovenskog književnog „crnog talasa“. Književnu slavu mu donose romani „Nišči“ i „Testament“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od protivnika Miloševićevog režima i zahuktalog nacionalizma koji će se pretvoriti u kasniji rat. Usled političkih pritisaka tokom devedesetih godina, napušta Jugoslaviju i seli se u Francusku. Početkom dvehiljaditih vraća se u Srbiju. Autor je preko trideset književnih dela, nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Za svoje stvaralaštvo je dobio najveća jugoslovenska i srpska književna priznanja, kao i francuski Orden viteza reda umetnosti i literature.
Vi o Iskrinom svetu gotovo ništa ne znate. Njenu nacionalnost, kao i nacionalnost njenih krvnika, dobijate samo posredno. U čitavom romanu ne postoji ni jedna jedina prostorna i vremenska odrednica. Jedino što znate jeste da je rat u pitanju, i to verovatno onaj u Bosni. Slika ratne pokore tako gubi svoje lokalno lice, kao u Kucijevim delima, i prerasta u nešto mnogo više. U onu sliku rata koja se zaobilazi, i u kojoj je ratno stradanje podjednako za sve učesnike. Gde je rat – krv, muka, bol, zlo i strahota, gde nema ničeg plemenitog, junačkog i herojskog. I gde je jedina svetla tačka sudbina Iskre, devojke koja je prinuđena da živi i opstane uprkos svemu. I nebitno je što je Iskrino dete plod divljačkog silovanja, nebitno što je to divljaštvo sveprisutno, slika tragične Iskrine istrajnosti svojim duboko humanim i ljudskim tonom, koji proizilazi iz spisateljskog dara Vidosava Stevanovića, pretvara dobru poznatu sliku ratnog stradanja u univerzalni krik za čovečnošću u vremenu najgoreg varvarizma.

Naslov: Iskra
Autor: Vidosav Stevanović (1942-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2016
Strana: 135

Osama – Vladimir Kecmanović

OsamaTamni bosanski vilajet mesto je najdubljih ljudskih padova ali i najvećih uzleta. Stvoren je na mržnji i ljubavi, bolno okrenut svemu onom lošem kao i dobrom, a ipak mesto na kojem je najlepše i isto tako najgore živeti. Komad je to zemlje koji prkosi svakom razumu i logici, štaviše žiteljima Bosne razum i logika su nešto strano i nepojmljivo. Pokušaja da se protumači i opiše ne samo ova zemlje već pre svega mentalitet onih ljudi koji su njeni posednici, bilo je mnogo. Od gotovo gadljivog austro-ugarskog kolonijalnog proučavanja (koliko je Bosna zemlja čuda govori i to što postoje oni koji žale zbog odlaska bečkih gospodara) nekih čudnih varvara u srcu Evrope, pa sve do „lokalaca“ upregnutih u jaram svoje nacije, vere i ideologije. Rezultat je brevijar uopštenosti, stupidnosti, ograničenosti i mržnje. Ti i takvi pisci gotovo su sa radošću pristajali da postanu pogonsko gorivo nekih novih ratova. Kako su ratovi prolazili, tako su i oni nestajali. Samo jedan jedini svetli duh (za neke pre zloduh), ostao je da bdije nad ovom zemljom i osvetljava ga razumom. Taj duh se zove Ivo Andrić. Zadojen od mladosti idejom o bratstvu svih naroda i vera, verovao je u nju do smrti. Verovao je u nju čak i ispisujući sledeće reči o Bosni: „To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo, usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je junaštvo bez slave, mučeništvo bez nagrade.“ Bolno je gledao mržnju (u svojoj čuvenoj priči „Pismo iz 1920“ Bosnu naziva zemljom mržnje) i pomor koji je bio posledica te mržnje. U ratnom vihoru posle vesti o ustaškom krvavom piru u Sarajevu njegova nada ipak ne nestaje. Stoga i piše da „zlo, nasilje i prevara ne mogu trajno vladati svijetom“, čvrsto verući da će narod „pod jednom zastavom krenuti novim putem sloge, rada i obnove.“ Stvarnost ga je demantovala. Nije trebalo puno vremena da se ta mržnja ponovo projavi i donese novi rat. On ga na sreću nije doživeo. Ali jesu neke nove generacije pisaca koje nastavljajući Andrićevim putem pokušavaju da rastumače i opisu Bosnu. Jedan od tih pisaca je i Vladimir Kecmanović.
Radnja novog Kecmanovićevog romana „Osama“ smeštana je u neimenovanu bosansku kasabu. Pisac (sâm Kecmanović?) tokom boravka u Njujorku upoznaje starog Bošnjaka koji počinje da mu pripoveda priču o svom životu i sredini iz koje je otišao. Klupko strasti, mržnje, ljubavi, ipak ponajviše zla, počinje da se odmotava. Opisujući svoju mladost i prijateljstvo sa Muratom, potomkom stare begovske porodice, polako se ulazi u tragični svet Bosne. Muratova ljubav sa Srpkinjom Milicom rezultira rađanjem Bajazita. Bezbrižan i koliko-toliko siguran život u socijalističkoj Jugoslaviji poljuljan je sa nacionalističkim ludilom. Raspad Jugoslavije, raspad je i njihovih života. Na scenu stupaju ratni profiteri, zapenušani nacionalni propovednici, sadisti, ubice i korumpirani mirotvorci, pretvarajući nekada mirni svet u pakao iz kojeg nema izlaza. Ludilo preti svima, pogotovo onima koji su rat najmanje krivi. U čudesnoj metamorfozi povučeni mladić Bajazit postaje Osama bin Laden. Beznačajni policajci i ćate postaju glavešine i vladari. Oni najbolji su ubijeni ili skrajnuti. Zlo obuzima sve.
Vešto koristeći dijalekt bosanskih muslimana najsličniji govoru sarajevskih jalijaša, Kecmanović uspeva da tragičnu priču ispripoveda na neodoljivo duhovit način. Možda je upravo to balansiranje između tragičnog i smešnog najveća vrlina ovog dela. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da Kecmanović uspeva da nekoliko decenija, ali i dugi i krvavi rat, smesti na nešto manje od četiri stotine stranica, pritom koristeći svoj već dobro poznati stil zgusnutih i kratkih rečenice („enter“ je proređen za razliku od njegovih prošlih romana). Stoga je i šteta što transformacija Bajazita u Osamu predstavlja verovatno najslabiji deo knjige. Tome je verovatno kumovalo pripovedanje svedoka iz prvog lica bez ulaska u svest nesrećnog Bajazita, ali i pozivanje na „Prokletu avliju“ Ive Andrića. Upoređujući sliku preobražaja iz „Proklete avlije“ i „Osame“, ova potonja je ništa drugo nego neubedljiva u odnosu na svoj uzor.
Jedan od vodećih glasova nove srpske proze, Vladimir Kecmanović je do sada objavio romane „Poslednja šansa“, „Sadržaj šupljine“, „Feliks“, „Top je bio vreo“, „Sibir“ i „Kainov ožiljak“ (koautor sa Dejanom Stojiljkovićem). Dobitnik je niza značajnih nagrada, a nekoliko njegovih dela imalo je filmske i pozorišne adaptacije.
Ispisujući sudbinu jednog Bošnjaka u romanu „Osama“, Kecmanović ispisuje i sveobuhvatnu hroniku Bosne druge polovine dvadesetog veka. Pored sigurnog i izuzetnog stila (što mu ni najveći protivnici ne mogu osporiti), bitno je što on u roman ne ubacuje svoje ideološke i političke sudove. Ne odustajući od puta započetog u svom najpoznatijem delu „Top je bio vreo“, Kecmanović nastavlja da piše o vremenu u kojem oni najgori isplivavaju na površinu, a oni nevini i najbolji stradaju. O takvom svetu pisao je i Andrić nikada ne prestavši da veruje da se on može popraviti. Kecmanović, pak, ne: „Pošlo je sve u pićku materinu, ja da ti kaem. / Vazda su stari tako prićali, kaeš? / Ja, i to si u pravu. / Al slušaj ša ti ja kaem – možda su tako prićali zato šo je svijet vazda u pićku materinu i išo. / A sad ne ide, neg – trći.“

Naslov: Osama
Autor: Vladimir Kecmanović (1972-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 368