Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Advertisements

Beseda o padu Rima – Žerom Ferari

Ukoliko nas u međuvremenu ne pogodi neka velika kometa ili planeta postane igralište ludaka sa oružjem za masovno uništenje, nestanak života naučnici smeštaju u daleku budućnost. Jedna po jedna zvezda će nestajati, odvodeći sa sobom u smrt galaksije. Onda kad se i poslednja zvezda ugasi, crne rupe će početi da gutaju celi univerzum. I to će biti kraj. Krajnja praznina. Ali pre tog potpunog kraja, koji se predviđa za stotinu milijardi godina, ljudska vrsta se svakoga dana mora suočiti sa propadanjem i nestajanjem. Šta god radili, ili još bolje reći koliko god se trudili da tu činjenicu prenebregnemo, entropija je najznačajnija odrednica našeg života. Još preciznije, primenjena entropija je smrt. Možete je posmatrati iz čisto naučnog ugla (tu je sada već klasična teorija entropije Rudolfa Julijusa Emanuela Klauzijusa o energiji koja se ne može ponovo pretvoriti u rad), ali i iz filozofskog ugla. Solomon o toj čovekovoj neminovnoj propasti u Knjizi Propovednikovoj govori: „Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog, kojim se trudi pod suncem? Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. (…) Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.“ Gde je tu mesto filozofije, podrazumeva se i umetnosti? Možda bi najbolje bilo reći u neutralisanju siline entropije. Verovatno najznačajniji filozof svih vremena, Platon, uvodi u našu entropičnu stvarnost ideju kao metafizičku supstanciju. Ideja tako postaje nešto više od propadljivog postajanja. Platonovo učenje kasnije ulazi u svaki segment života. Ono postaje osnov religije (posebno hrišćanstva) i filozofije. Čoveku je data mogućnost za savršeni svet ideja ili pak za nastavak života koji je za razliku od ovog večan i nepropadljiv. Ako ostavimo metafiziku po strani, čovek se kroz još stotinu načina bori protiv entropije. Može to biti kroz stvaranje porodice (ideja večitog kontinuiteta kroz život potomaka), ali i preko umetnosti, nauke i bezbroj drugih vrsta stvaralaštva (ljudi nestaju, ali dela ostaju). Da li je to dovoljno? Suštinski, da li postoji mogućnost da se entropija zaista izbegne? Ili je propast, ipak, neminovna? Odgovor na to pitanje pokušava da dâ Žerom Ferari.
„Beseda o padu Rima“ je priča o jednom korzikanskom selu i životu dvojice najboljih prijatelja. Matje i Libero, studenti filozofije, odlučuju da napuste fakultet i upuste se u avanturu. Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“ za njih se nalazi na Korzici, još tačnije u jednoj seoskoj krčmi koja se pod njihovom upravom preobražava i pretvara u neku vrstu raja. Paralelno sa ovom pričom, Žerom Ferari nas upoznaje sa sudbinom Matjeove sestre Aurelije koja traga za crkvom u kojoj je službovao blaženi Avgustin, kao i njegovog dede Marsela. Iza svih ovih priča krije se krah. Ponajviše u odnosu dva prijatelja. Zajednički život malo po malo počinje da ih nagriza i odvodi u neminovnu propast.
Sastavljen iz sedam delova (svaki je nazvan po delovima iz beseda blaženog Avgustina), ovaj roman je najbolje okarakterisati kao hroniku porodice, vremena, ali i savremenog društva. Žerom Ferari uspeva da maestralno (i to na nešto više od dvesta strana) napravi istoriju jednog veka, da ispripoveda porodični životopis, kao i da dâ sjajnu pozadinu ovim pričama pozivanjem na filozofsku misao (neizbežni blaženi Avgustin i Lajbnic). Najvažnije od svega, on uspeva sve to da prenese kroz sjajan stil, blistav u svojoj literarnoj čistoti i isto tako nepretenciozan i mudar u filozofskim pasažima (dovoljno je samo navesti ovaj odeljak: „Demijurg nije bog stvoritelj. On i ne shvata da stvara svet, on gradi ljudsko delo, kamen po kamen, a njegova tvorevina ubrzo mu izmiče i prevazilazi ga, i ako je ne uništi, ona će uništiti njega.“), koji možemo da osetimo i na srpskom zahvaljujući sjajnom prevodu Melite Logo-Milutinović.
Jedan od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca, Žerom Ferari, je rođen na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa zbirkom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ objavljen njegov roman „Princip“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Beseda o padu Rima“ je priča o porazu. Na prvom mestu porazu prijateljstva i naše istrajne želje za davanjem smisla postojanju. Ovaj roman je i priča o porazu istorije, toj smešnoj nadi za večitim trajanjem. Sudbina junakovog dede Marsela koji je svoje postojanje vezao za trajanje države i porodice, još jedna je slika entropije. Krajnja slika poraza je sudbina blaženog Avgustina izražena kroz reči: „Čovek gradi na pesku. Ako hoćeš da obgrliš to što je izgradio, obgrlićeš samo vetar. Ruke su ti prazne, a srce ojađeno. A ako voliš svet, nestaćeš s njim.“ Pred nama je slika nestajanja. Prijateljstva, porodice, ljubavi, otadžbine, filozofije, smisla, vere, suštinski celog sveta. Entropije koja nas neminovno guta šta god stvorili ili uradili. Ima li utehe? Možda. Žerom Ferari u ovom romanu piše: „Treba živeti i brzo zaboraviti, treba pustiti da svetlost umekša obrise grobova.“

Naslov: Beseda o padu Rima
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 206

Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Jedno đubre manje – Đorđe Bajić

Jedno djubre manjeOdgovarajući jednom na pitanje zašto je napisala kriminalistički roman, naša poznata spisateljica Mirjana Novaković odgovorila je da je u zemlji koja je kriminalizovana od vrha ne postoji bolji žanr da je prikaže. I zaista, uzimajući u obzir trenutnu situaciju, čini se da ne postoji pogodnije tle od ovog našeg za krimi žanr. Što je opet tako daleko od istine. Ovi romani pažljivo su čuvana tajna i gotovo pa isključivo zanimacija uskog kruga ljubitelja i posvećenika. Ali da krenemo od početka. Prvo kriminalističko književno delo na našim prostorima dolazi iz pera Lazara Komarčića. On 1880. godine objavljuje roman „Dragocena ogrlica“ sa vrlo jednostavnom fabulom. Ogrlica iz naslova je ukradena, što dovodi sudskog postupka i otkrivanja krivca za krađu. Sledi njegov daleko uspešniji roman „Dva amaneta“ (ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije, današnjeg SANU-a) o ljubavnom trouglu koji se završava nesrećno. Začetnik još jednog žanra, naučne fantastike, Lazar Komarčić je, i pored nekoliko priznanja, od strane kritike ocenjen kao loš pisac, dok njegova dela nose predznak šunda i petparačke literature. Istorija tek pokrenutog žanra doživljava stagnaciju. Za razliku od sveta gde se pojavljuju velika književna imena kao što su Artur Konan Dojl ili Agata Kristi, kod nas je žanr incident ili još češće samo puka zabava. Tako nastaju silni feljtoni iz „Pravde“, „Politike“ i „Novog vremena“ u kojima novinari, ništa manje i pisci, eksploatišu kriminalne teme zarad podizanja tiraža. Vrhunac je svakako serijal „Lun, kralj ponoći“, u formi roto-romana, koji doživljava veliku slavu i čitanost u socijalističkoj Jugoslaviji. Izuzetno je zanimljiv i detektivski roman „Podzemni klub“ objavljen 1921. pod pseudonimom Harold Džonson, čije je autorstvo Miloš Crnjanski priznao u svojim docnijim spisima. I to bi bilo to sve do dvehiljaditih kada počinje renesansa žanra. Sa manje ili više uspeha, pojavljuju se srpski krimići, u širokoj lepezi od mešavine krimi tema i pravoslavne mistike (Vanja Bulić), kombinacije fantastike i detektivskog romana (Goran Skrobonja i Pavle Zelić) parodije žanra (Mirjana Đurđević), ali i vrhunskih književnih dela kao što je roman „Tito je umro“ već pomenute Mirjane Novaković. Pojava žanrovski određenih krimića nastalih po klasičnim uzorima, ipak se vezuje za Đorđa Bajića.
Inspektor Nikola Liman, kojeg smo upoznali u prethodnom Bajićevom romanu „Žuta kabanica“, ponovo stupa na scenu. Umorni sredovečni policajac sa prošlošću alkoholičara i propalim brakom (a kakav bi i inače bio, ako ne takav?!), nalazi se pred najvažnijim slučajem u svojoj karijeri. Mladić Milidrag, sin beogradskog tajkuna Mitra Krstića, otrovan je u noćnom klubu tokom proslave rođendana. Kao najbolji detektiv u beogradskoj policiji Nikola dobija zadatak da reši ovo ubistvo. Da situacija bude još komplikovanija, Limanova devojka Inge radi kao striptizeta u klubu gde je Milidrag skončao. Potrebno je pomiriti lično i privatno, ali i snaći se u beskrajnom krugu prljavština i zavera koje će inspektora Limana odvesti do neočekivanog raspleta.
Sledujući pravilima žanrovske književnosti, Bajić stvara delo sa dobrim zapletom i ništa manje zanimljivim nabojem. Uzori su mu svakako takozvana tvrdo kuvana kriminalistička dela, čiji su najznačajniji predstavnici Dešijel Hemet i Rejmond Čendler. Svet u kojem haraju kontroverzni biznismeni, starlete, prostitutke i bogati naslednici, sjedinjen sa intrigama koje se pletu između vlasti i kriminalnih struktura, a začinjen sa puno droge, alkohola i smrti, rasturiće prkosni, nepotkupljivi i od života umorni detektiv, baš kako to i biva u „tvrdo kuvanim“ klasicima detektivskog žanra. Ipak, bitno je i to što Bajić ne staje samo na tome dajući „Jednom đubretu manje“ izuzetno važan vremenski i lokalni šmek.
Đorđe Bajić spada u red najznačanijih srpskih savremenih žanrovskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Ostrvo mrtvih“ mešavinom pulpa i horora, sa neizbežnom pojavom vampira i zombija. Sledi noveleta „Crna zvezda“ u zborniku „U znaku vampira“. Žanrovski preokret pravi sa romanom „Žuta kabanica“, prvim delom trilogije o inspektoru Nikoli Limanu (treća knjiga se očekuje tokom sledeće godine). Predani je izučavalac i ništa manje dobar poznavalac žanrovske književnosti i filma, o čemu svedoče brojni eseji i napisi. Profesor je srpskog jezika u jednoj beogradskoj školi.
Napisati klasičan detektivski roman težak je zadatak. Potrebno je na prvom mestu izabrati formu i pronaći dobar balans između konstrukcije romana i eventualne umetničke vizije. Đorđe Bajić je u „Jednom đubretu manje“ izabrao konstrukciju, nauštrb stila. I baš zbog toga ovome romanu se može naći sijaset stilskih zamerki. Upotreba izlizanih konstrukcija kao što su: tenzija koja se može seći nožem, vrvi kao u košnici, šta će mu hamburger kad ga kući čeka šnicla, u isto vreme je degutantna ali i neodoljivo privlačna. Najpre zato što Bajić ne teži da stvori delo koje pleni svojim stilskim savršenstvom već klasičan detektivski roman, koji je rob unapred poznatih konvencija. U isto vreme Bajić te poprilično šablonizovane karakterizacije likova, prostora i zapleta vešto koristi i nadograđuje, stvarajući odličan detektivski roman, i to u sredini u kojoj se čak i memoari fudbalera, starleti i TV voditeljki smatraju vrednijim od kriminalističkog žanra. A za takvo nešto se ipak mora odati veliko priznanje.

Naslov: Jedno đubre manje
Autor: Đorđe Bajić (1977-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 302