Nestanak Jozefa Mengelea – Olivije Gez

Ma koliko to možda ne želeli da priznamo, zlo je popularnije od dobra. Odmah da budemo načisto, ovo se odnosi samo na njegovu popularnost, ne na ono što ljudi priželjkuju. Većina, barem se nadamo, sanja o pobedi dobra i uništenju zla. Mada je i to prilično diskutabilno. Ono što dobar deo ljudi posmatra kao dobro, nekada nimalo nije tako. Primera radi, to je podržavanje pogrešnih političkih lidera ili ideologija, i to sa uverenjem da su ti lideri i ideologije sušto dobro. Ali da se vratimo na popularnost zla. Ukoliko pogledamo masovne medije, pogotovo naše, zlo je u središtu njihove pažnje. Iako je ovo bezbroj puta ponovljena analogija, uporedite prostor koji u medijima zauzimaju rubrika posvećena crnoj hronici i kulturi. To, naravno, ne važi samo za kulturu. Evo jednog primera. Benjamin List i Dejvid Mekmilen, ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za hemiju, dobili su smešno mali prostor u medijima, iako je njihovo otkriće epohalno i omogućiće razvoj novih lekova, koji će verovatno spasiti ko zna koliko života. Uporedite medijsku, ništa manje i društvenu recepciju njihovog rada sa uobičajenim medijskim „zvezdama“. Primera radi, beskorisni degenerik i ljudski otpad, kakav je recimo masovni ubica Brejvik, apsolutno ni za šta nije zaslužan. Ipak, bilo je dovoljno da pobije 69 adolescenata i da dobije nezamislivo ogroman medijski prostor koji veliki naučnici, umetnici, humanitarni radnici, uopšte ljudi koji to zaslužuju, mogu samo da sanjaju. Iako će većina populacije duboko podržavati ove ljude, a gnušati se zločina koji je Brejvik počinio, to ipak ne znače da će im ti naučnici biti zanimljiviji od Brejvika. Ili da odemo malo dalje u prošlost. Naše znanje o velikim istorijskim događajima gotovo se po pravilu iscrpljuje u znanju o liderima, vojskovođama i zločincima. Tako će se – eto opet najočitijeg primera, što je i naša tema – neuporedivo više govoriti o nacističkim zločincima nego o njihovim žrtvama. Probajte, čisto eksperimenta radi, da se setite barem jednog imena zatočenika koncentracionih logora. Sem ako ova tema nije u središtu vašeg interesovanja, to će vam teško poći od ruke. Zato će vam odmah na um pasti celokupna nacistička vrhuška, i ne samo njihova imena, već i njihov fizički izgled, karijere, suštinski: pred vama će biti celovite ličnosti, dok će, u isto vreme, logoraši biti utvare, isključivo brojke, uostalom, ono što su nacisti i priželjkivali. I tu se opet vraćamo na početak. Zlo je ljudima privlačnije od dobra. Ako ostavimo na stranu psihološku motivaciju, dobrim delom to proizilazi iz predstavljanja zločinaca. Oni su gotovo uvek prikazani kao stamene, skoro stripovske figure i okrutni sejači zla. Iako su oni po svojoj suštini bili krajnje banalne kreature. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u romanu „Nestanak Jozefa Mengelea“.

Život Jozefa Mengelea, jednog od najvećih nacističkih zločinaca, zadobio je u romanu Olivijea Geza svojevrsni prikaz, ali vrlo specifičan. Olivije Gez nije fokusiran na njegovu predratnu biografija i docnije zločine koje je učinio u Aušvicu, već na period nakon Drugog svetskog rata i njegovo skrivanje u latinskoj Americi. Prateći Mengeleov prelazak u Argentinu, prve poratne godine, kasniji beg u Paragvaj, naposletku u Brazil, gde će i skončati, Olivije Gez tka priču o zločincu koji pokušava da pobegne od pravde.

Iako Mengeleove poratne godine i danas predstavljaju svojevrsnu nepoznanicu, Olivije Gez ih u ovom romanu sjajno rekonstruiše. Koristeći brojne podatke i istraživanja, Olivije Gez ih nadograđuje fikcijom. Ono što je izuzetno bitno, nema ni primesa senzacionalizma, kakav recimo predstavljaju priče o Mengeleovom selu blizanaca i ostale tabloidne skaske. Fokusiran na istorijske fakte koji se kroz fikciju nadograđuje, ali se nikada ne izvitoperavaju, Olivije Gez uspeva da ispiše izuzetan roman, portret banalnog zločinca koji je izgubio moć.

Olivije Gez, istaknuti francuski pisac i novinar, rođen je u Strazburu. U njemu će završiti studije na Fakultetu političkih nauka. Nakon studija radi kao novinar za brojne redakcije. Među njima su „Njujork tajms“, „Mond“, „Figaro“… Autor je nekoliko studija, knjiga eseja, kao i romana. „Nestanak Jozefa Mengelea“ mu donosi prestižnu „Renodo“ nagradu. Ovaj roman je prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Treba da znaš i ovo (…) savest je bolesna kategorija, izmislila su je poremećena bića, kako bi omela akciju i paralisala aktera“, reči su koje Olivije Gez stavlja u usta Mengeleu. I zaista, Mengele je po svom delovanju primer ljudi bez savesti. Ali i primer krajnje banalnosti, i to one o kojoj govori Hana Arent. Sjajno nam to pokazuje Olivije Gez u ovom romanu, portretišući Mengelea ne kao moćnika koji odlučuje o životu i smrti, već kao odrpanog, krajnje odurnog sredovečnog čoveka, kasnije i starca. Njegove misli su banalne, njegov život mediokritetski, a naučni rad bezvredan. Mengele je bednik, kreatura koja po ničemu ne bi bila bitna, uostalom kao ni životi svih zločinaca, da ga ne pamtimo kao „anđela smrti“. Demistifikaciju njegovog lika Olivije Gez je predstavio sjajno u ovom romanu. Čitajući ovaj roman mi ne gajimo nikakvu strahopoštovanje prema njegovom liku. Naprotiv. Pred nama je, ponovićemo opet, bedna kreatura koja ne zaslužuje ništa drugo do naše gađenje. Možda je to idealan način kako da se govori o velikim zločincima. U suprotnom, njihovom mistifikacijom i gotovo stripovskim predstavljanjem, istina se gubi, a zlo zadobija na popularnosti. Sve dok se iznova ne ponovi. Sjajno o tome govori Olivije Gez u ovom izuzetnom romanu: „Svake dve ili tri generacije, kad sećanje izbledi i nestanu poslednji svedoci prethodnik pokolja, razum se izgubi i ljudi ponovo šire zlo. (…) Oprez, čovek je povodljivo stvorenje, u ljude treba sumnjati.“

Naslov: Nestanak Jozefa Mengelea
Autor: Olivije Gez (1974-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 208

Po svom liku – Žerom Ferari

Iako ovogodišnja odluka Pulicerovog žirija verovatno neće izazvati toliko kontroverzi, kakve je, recimo, donela dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ona svakako predstavlja svojevrsnu prekretnicu. U čemu je stvar? Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade je osamnaestogodišnja tinejdžerka Darnela Frejžer, i to za snimak ubistva Džordža Flojda od strane američke policije, koji je docnije izazvao burne proteste. Pre nego što se neko upita u čemu je ovde problem, stvar je u sledećem. Ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade nije fotograf, nije čak ni novinski izveštač, jednostavno, ona je bila samo prava osoba na pravom mestu i u pravo vreme. I ne treba nikako smetnuti s uma, osoba koja je smogla hrabrosti, i pored pretnji policajaca koji su zlostavljali i ubili Džordža Flojda, da snimi i objavi ovaj mučni snimak na internetu. Odluka da se njen snimak nagradi otvorila je debatu da li je odluka Pulicerovog žirija ispravna. Pre svega je to pitanje da li ispravno nagrađivati snimke amatera i da li je to uniženje profesije, pogotovo u vremenu u kom svako ko ima foto-aparat za sebe misli da je foto-reporter? S druge strane, ova fotografija je skrenula pažnju na promenu svojevrsne paradigme. Da bi to bilo u potpunosti jasno dovoljan je ovaj Riplijev podatak. U današnjici se za samo par minuta napravi više fotografija nego u celom devetnaestom veku. Koliko je tome doprineo napredak tehnologije, pre svega njena dostupnost, ništa manje je to posledica svojevrsne renesanse fotografije koju je doneo internet, pre svega pojave društvenih mreža. Na njima se tokom svakog dana objavi doslovno milijarde fotografija, pomoću kojih brojni ljudi dele svoju intimu, uspomene sa proslava, letovanja, iz svakodnevnog života, ništa manje i pokušaje stvaranja umetničkih fotografija. Kako se misli, fotografi su svi, da parafraziramo čuvene Miljkovićeve stihove, što, da se vratimo na početak, izaziva neminovni odijum profesionalnih fotografa. Ono što je još bitnije, barem za ovu priču, predstavlja pitanje da li je tolika količina snimljenih fotografija dovela do njene eferemerizacije. Odgovor je da to nikako nije tačno. To nam je pokazala Darnela Frejžer, ali ne samo ona. Snimak samospaljivanja tunižanskog mladića Muhameda Buzizija doveo je do arapskog proleća. Fotografije zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu dovele su do opsežnih preispitivanja američke politike i uopšte pitanja torture u današnjici. Duboko potresna fotografija utopljenog trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija nas je suočila sa nezamislivom patnjom izbeglica. Razume se, ovo je samo manji deo čuvenih fotografija koje su promenile svet u kom živimo. O njima pripoveda i Žerom Ferari u romanu „Po svom liku“.
Glavna junakinja ovog romana je mrtva, to saznajemo na prvim stranicama knjige. Oko njenog odra u korzikanskom naselju u kom je rođena i odrasla okupljaju se ljudi da je isprate. Žerom Ferari u ovom romanu predstavlja sahranu, ali i život mrtve junakinje Antonije, i to od odrastanja u gotovo uobičajenoj korzikanskoj porodici, školovanja, zaljubljivanja i ljubavnih avantura, docnijeg zapošljavanja Antonije kao foto-reportera u lokalnim novinama, ali i njen odlazak na jugoslovensko ratište tokom devedesetih koje će joj promeniti život.
Baš kao i u svojim prethodnim romanima, Žerom Ferari nam dalje sjajni uvid u intimni svet svojih junaka, ispisan izuzetnim stilom, naizgled krajnje jednostavnim, ali ako se malo dublje pogleda, zapravo izbrušenim do savršenstva. Da to osetimo i na našem jeziku pobrinula se Melita Logo-Milutinović kroz izvrstan prevod roman. Odstranjujući gotovo sve suvišno i minuciozno se udubljujući u život svoje junakinje, ali i istražujući istoriju fotografije koja je direktno povezana sa junakinjinom sudbinom, Žerom Ferari stvara istinsko vredno delo, roman koji nas na izuzetan način način sukobljava sa gotovo neminovnim porazom: „(…) grli nećaka svom snagom, oslepljuje ga svojim grudima da bi ga na trenutak držao van domašaja večne smrti i gorkog dana, u smešnom zaklonu svojih ruku, i ostaju zajedno nepomični, zaboravljajući na cveće, suton i vodu što miruje, a na grobove se polako spušta još jedna vrela noć (…)“
Žerom Ferari, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa knjigom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ i ovog dela objavljen i njegov roman „Princip“ u izdanju „Čarobne knjige“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Nijedan fotos, nijedan članak, nije dosada izazvao nikakav šok, sem možda beskorisnog i prolaznog šoka od užasa ili sažaljenja. Ljudi ne žele takvo nešto da vide, a ako vide, više vole da zaborave. Nisu oni zli, samoživi niti ravnodušni. Ili barem ne u potpunosti. Ali nisu u stanju da gledaju takve stvari znajući da ih ne mogu baš nimalo promeniti. Nemamo pravo da očekujemo to od njih. Jedino što je u njihovoj moći jeste da skrenu pogled. Zgroze se. A potom skrenu pogled“, reči su jednog junaka ovog romana. I zaista, kada se pogleda istorija naše civilizacije, pogotovo skorašnja, čuvene fotografije o kojima smo govorili, i jesu i nisu promenile svet. Uzmimo samo kao primer fotografiju utopljenog dečaka koju smo pomenuli. Istinski šok u susretu sa ovom fotografijom na nesreću nije promenio veći deo evropskog javnog mnjenja. I dalje se skoro isključivo govori o izbeglicama kao ubicama, silovateljima, lopovima, teroristima, slobodno nastavite ovaj beskonačni spisak, dok se njihova nepojmljiva patnja, kakva je sigurno slika utopljenog dečaka, namerno stavlja u zapećak. Suočena sa tom ravnodušnošću sveta, ništa manje i sa nepromenjivim užasom koji je odlučila da ovekoveči tokom građanskog rata u Jugoslaviji, glavna junakinja ovog izuzetnog romana doživljava poraz. San da postane veliki foto-reporter, koji je gajila čitavog svog života, prekinut je posle tog shvatanja. Fotografija može da ovekoveči užas, može i da nas toliko kosne toliko da promeni naš život, ali ona nikada ne može da izmeni svet. On ostaje nepromenjivo mesto užasne patnje, što Žerom Ferari nenadmašno predstavlja u ovom romanu. Fotografija ima samo moć da to ovekoveči i da nas večito podseća na zla i nesreće koja smo sposobni da učinimo: „Njoj ne pripada polje večnih lepota. Ona seče tok vremena kao neumoljiva Mojra, i jedina ima moć da to čini.“

Naslov: Po svom liku
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 204

Pročitajte i prikaz romana „Beseda o padu Rima“ Žeroma Ferarija

Boje požara – Pjer Lemetr

„Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada“, ispeva Homer na samom početku Ilijade. Ahilejev gnev, proizašao iz žudnje za osvetom postaće trajna okosnica ne samo Homerovog epa, već i jedne civilizacije. Na početku još jedne civilizacije stoji gnev, koji će rezultati smrtnom osvetom. Ljubomoran zato što se bogu više dopala žrtva njegovog brata, kako se govori u biblijskoj knjizi Postanja, Kain ubija svog brata Avelja. I tu nije kraj. Po istoričarima i arheolozima dobar deo prvobitnih zajednica je nestao usled ovakvih istrebljenja. U antičkom svetu osveta je sasvim normalna, čak i poželjna stvar. Ne razlikuje se to ni kod drevnih Jevreja. Štaviše, u biblijskoj knjizi Brojeva daje se eksplicitna dozvola za osvetu: „Osvetnik neka pogubi krvnika; kad ga udese, neka ga pogubi.“ Taj princip važi vekovima, dovodeći do brojnih ubistava i užasnih tragedija, od kojih je svakako najmonstruoznija krvna osveta. Naravno, postoji i druga strana. Dobar deo civilizacija, i to na svojim počecima, upreže sve sile ne bi li nekako „ukrotila“ osvetu. Osnovni princip je, koji važi i sada, da zajednica „oštećenoj“ strani oduzima pravo na ličnu osvetu, tako što to pravo uzima za sebe. Osveta tako poprima sasvim drugi oblik. Ona je pravda u ime višeg principa. Suštinski, osveta je obezličena, najbolji primer za to su odore i perike sudskog personala u anglosaksonskom pravu kojima je cilj da se svaka individualnost sudija izbriše. Ne sude oni, sudi viši princip, pravda. Razume se, to obezličenje pravde dovodi do mnoštva pitanja, ponajviše moralnih, pogotovo kada pravda dovodi do smrti. Primera radi, odluka države da ubije ubicu ili zlostavljača dece sasvim je legitimna po pojedinim zakonima. Ali ako tog ubicu ubije blizak srodnik žrtve on će biti osuđen na najtežu kaznu. Zašto je država u moralnom preimućstvu? I kako jedna veštačka tvorevina – a država je, ma koliko verovali u nju, uvek veštačka tvorevina – može sebi da uzme pravo da odlučuje o životu i smrti? Pogotovo kada znamo koliko „državna“ pravda može da bude selektivna i pogrešna. Ali da ostavimo na stranu sve ovo i da se vratimo na literaturu. U njoj je osveta jedna od dominantnih tema. Tako je ona okosnica dobrog dela Šekspirovih drama, uključujući tu i „Hamleta“. Osveta je i pokretač mnoštva sudbina Dikensovih junaka. Život, ali i sve težnje čuvenog grofa Monte Krista Aleksandra Dime određene su željom za osvetom. Ta želja će glavnog junaka romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića odvesti u potpunu propast. Osveta postaje tema još jednog velikog dela, romana „Boje požara“.
„Boje požara“ predstavljaju svojevrsni nastavak romana „Doviđenja tamo gore“. Sudbina porodice Perikur i dalje je u fokusu, samo sa jednom velikom razlikom. Umesto razočaranog vojnika Eduara, glavna junakinja ove knjige je njegova sestra Madlena. Smrt brata, ubrzo i oca, suočiće se sa užasnom nesrećom u kojoj njen sin ostaje nepokretan. Ni tu nije kraj nevoljama. Zahvaljujući urotama bliskih poznanika Madlena ostaje i bez bogatstva. Preostaje joj samo želja za osvetom onima koji su joj upropastili život.
Baš kao i u knjizi „Doviđenja tamo gore“, Pjer Lemetr pokazuje nenadmašni književni talenat. Izuzetno ispričana priča, Lemetrovi uzori pripovedanja su majstori kao što je Dima, nalikuje na one starinske avanturističke romane koji vam ne dopuštaju da ostavite knjigu do poslednje stranice. Na tu izuzetnu naraciju nadovezuju se dve bitne stvari. Prva je prikaz društvenog raspada, koji će uskoro uskoro rezultirati izbijanjem Drugog svetskog rata, a ona druga je neverovatno portretisanje junaka. Duboka je to himna istinskoj ljudskosti, onom najboljem što se nalazi u nama. Što je za nas izuzetno bitno, Lemetr je pronašao sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
Pjer Lemetr je, bez preterivanja, uspeo da napiše savršen roman. U čitanju „Boje požara“ istinski ćete uživati, i ne samo to. Nedaće u koje upadaju junaci romana u vama će izazvati pravu buru emocija, želju za preokretom, možda je najbolje reći – osvetom. Upravo je osveta glavna potka ovog romana. Život u duboko nepravednom svetu, tamo gde se politika, sudstvo, uopšte društvena mašinerija koju volimo da zovemo država pretvorila u travestiju i potpunu lakrdiju (evo samo jednog primera, govora o medijskoj „istinitosti“: „- Vi svesno objavljujete lažne informacije… – Ne lažne, otišli ste predaleko! Ne, mi predstavljamo stvarnost u određenom svetlu, to je sve“), jedini način da se dobije kakva-takva pravda je osveta. Baš tim putem polazi glavna junakinja romana. Uljuljkanost u bogatstvu, ništa manje i u uverenju o pravednosti sistema u kom se živi, biće promenjena iz korena. Put je to istinskog sazrevanja jednog ljudskog bića, i to kroz nimalo prijatnu osvetu koju će junakinja ostvariti. Naravno, baš kao i uvek, ta osveta će sve promeniti. Ponajviše glavnu junakinju ovog, bez preterivanja, remek-dela: „Nije joj preostalo ništa drugo nego da primeti na kakvom će polju ruševina od sada morati da živi.“

Naslov: Boje požara
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 397

Pročitajte i prikaz Lemetrovog romana „Doviđenja tamo gore“

Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443

Reka između – Ngugi va Tiongo

Kao jedan od glavnih razloga za nastanak trenutne pandemije koronavirusa često se označava naš nehajni, neretko i potpuno zločinački odnos prema životnoj sredini. Što je svakako istina, ali ta istina, baš kao i uvek, ne mora biti u potpunosti istinita. Problem je, da se nekako ispetljamo iz ove zavrzlame, u onome šta stoji iza te istine. Da, ljudi bi morali da prestanu da bespotrebno seku šume i da uništavaju ekosisteme; da, svakako bi trebali da manje putujemo avionima i automobilima; isto tako bismo morali da smanjimo upotrebnu fosilnih goriva i da se okrenemo obnovljivim izvorima energije; i da, definitivno moramo da nekako da rešimo problem otpada, ponajviše plastike, koji ostavljamo za sobom. Uostalom, tako ćemo imati ne samo znatno kvalitetniji život, već i omogućiti bilo kakav život ljudima koji će doći posle nas. Problem nastupa kada se ekološki problem, i ne samo on, posmatra iz jednog sasvim drugog ugla. A on je, bezbroj puta ćete to čuti, predapokaliptično naricanje sjedinjeno sa željom da se svet okrene starim i, razume se, dobrim vrednostima. A te stare, dobre vrednosti su ništa drugo nego život koji se nekada vodio. Ili još jednostavnije rečeno, to je priča o progresu, koja je i naša tema. Progres nam donosi mnoštvo dobrih stvari, ali isto tako i loših. Najčešće onih koji dolaze iz kolizije prilikom susreta starog i novog. Čovek je, eto malo paradoksa, biće satkano od dve poprilično suprotstavljene krajnosti. S jedne strane je naša želja za napretkom, suštinski: bez evolucije čovek ne bi ni postojao i da tog napretka nije bilo verovatno bismo se i dalje skrivali po pećinama i lovili bizone. S one druge strane je naša želja za postojanošću, možda je najbolje reći tradicijom koja nas određuje. I baš zbog toga je taj sukob između starog i novog toliko težak. Treba pomiriti našu ukorenjenost u sadašnji život i u živote koje su živeli naši preci sa neminovnim promenama koje nam progres donosi. Što je i srž onih želja za povratkom u stara, dobra vremena. Strah od pandemijske opasnosti je kod dobrog dela ljudi proizveo iluziju da će povratak u prošlost, i to kroz odbacivanje stvari koje su u međuvremenu došle, rešiti sve. Jedini je problem što prošlost ne postoji, ili kako bi to Jaša Grobar rekao – prošlost je prošla, a život se ne može vratiti unazad. Jedino što možemo pokušati je da sadašnjost što bolje ustrojimo i da nekako uspemo da neminovni progres „ukrotimo“ tako da nam on donese samo dobro. O tome progovara Ngugi va Tiongo u sjajnom romanu „Reka između“.
Sredina je devetnaestog veka u Africi. U dolini velike reke živi pleme Kikuju. I to vekovima nepromenjeno. Samo što tome izgleda dolazi kraj. Dolazak tuđinaca će njihov život izmeniti do neprepoznatljivosti. Dobar deo pripadnika plemena prima hrišćanstvo, i u isto vreme odbacuje sve dotadašnje običaje. Oni, pak, drugi pripadnici plemena se tvrdoglavo drže starog načina života. Sukob je neminovan. Jedini koji pokušava da te sukobe izgladi je mladi Vaijaki, i to preko otvaranja škola. Njegova ideja je da od belaca nauči sve što je što dobro i da to prenese plemenu kroz obrazovanje mladih, ali i da sačuva plemensku posebnost. U tom pokušaju Vaijaki će steći mnogo protivnika.
Pisan jednostavnim jezikom, u pojedinim trenucima dovedenim do potpune ogoljenosti, roman „Reka između“ u isto vreme, ma koliko to zvučalo paradoksalno, predstavlja pravi primer poetske virtuoznosti. Ngugi va Tiongo je jedan od retkih pisaca koji uspeva da sa malo reči iskaže ne samo puno stvari, već i stvari iskazanih na način koji zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, Ngugi va Tiongo pripoveda nimalo jednostavnu priču o trenutku susreta između starog i novog. I to sa željom da taj susret predstavi onako kako on je zaista izgledao. Baš kakav je i susret novih sa starim uverenjima: „Religija koja se ne obazire na način života jednog naroda, religija koja ne priznaje sve ono što je lepo i istinito u načinu života tog naroda – beskorisna je. Ona nikome neće biti dovoljna. Ona neće biti proživljena, neće postati izvor života i vitalnosti. Samo će ljudima obogaljiti duše, pretvorivši ih u fanatike koji se pošto-poto drže obećane sigurnosti, jer u protivnom za njih nema nade.“
Ngugi va Tiongo, jedan od najznačajnijih savremenih kenijskih i uopšte afričkih književnih stvaralaca, je rođen u plemenu Kikuju. Kao mladić odlazi u hrišćansku misionarsku školu. Studirao je u Engleskoj, gde piše svoj prvi roman „Ne plači, dete“. Istaknuti je borac za nezavisnost Konga od Velike Britanije, a tokom ove borbe se odriče hrišćanstva i engleskog jezika na kome je pisao. Posle sukoba sa novim autoritarnim kenijskim vlastima, Ngugi va Tiongo je proveo preko godinu dana u zatvoru. Emigrira u Sjedinjene Američke Države, gde docnije predaje na Univerzitetu Jejl. Autor je niza romana, zbirki priča, drama i knjiga eseja. Njegova dela su prevedena na preko devedeset jezika, a za svoje stvaralaštvo je zadobio najistaknutija internacionalna književna priznanja. Na srpskom su objavljeni i prevodi njegovih romana „Ne plači, dete“ i „Krvave latice“.
„A ako uslovi postanu nesnosni, moje mora biti da podignem glas (…) protiv svega što je surovo, nepošteno i nepravedno“, govori glavni junak romana, što je i sama suština ovog dela. Ngugi va Tiongo u njemu diže glas protiv okupatora, belog čoveka koji je došao da pokori njegov narod. U isto vreme on i diže glas protiv svog naroda, ili barem dobrog dela tog naroda, koji misli da će učaurenjem u pređašnji život i odbacivanjem svega novog što nam progres donosi sačuvati svoju posebnost. Kroz nimalo laku sudbinu glavnog junaka Ngugi va Tiongo pokušava da predoči neku vrstu srednjeg puta, onog progresa sa početka teksta koji je „ukroćen“ i koji nam donosi samo dobro. Najbitnije od svega, ta slika sukoba je u ovom romanu zadobila izuzetan književni prikaz. Pred nama je jedan od onih velikih romana po kojima se meri vreme. I roman koji pokušava da ispriča priču koja se uvek ponavlja: „Ali deca su pevala dalje, iskazujući vapaj mnoštva, glasno izgovarajući nemušti krik generacija svugde na ovom svetu, generacija koje osećaju da im se, ne bude li promena, kraj bliži. Žale li oni to za prohujalom slavom? Tuguju li zbog propadanja plemena, ili pozdravljaju promene koje će tek nastupiti?“

Naslov: Reka između
Autor: Ngugi va Tiongo (1938-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2018
Strana: 207

Leševe na videlo – Hilari Mantel

Iako je o tome već pisano na ovom mestu, neke stvari nije naodmet ponoviti. U pitanju je pogled na istoriju. Baš kao i u svakodnevnom životu, istoričari čine istu grešku. To je pojednostavljivanje. Većina ljudi će životu i svetu oko sebe pristupiti isključivo iz lične vizure. Ono što se lično doživelo, to je i istina. Zaboravlja se samo da je naš pogled na svet neretko u potpunosti neistinit, obojen predubeđenjima i stereotipima ili izobličen usled propagande i manipulacije. To je samo jedan vid pojednostavljivanja. Mnogo češće je prihvatanje opštevažeće verzije stvarnosti, neretko i ideološko gledanje sveta oko sebe. Suština je, da skratimo čitavu stvar, pokušaj da se haotičnost naše stvarnosti, tog ogromnog mnoštva različitih stvari i ništa manje pogleda na njih, nekako „ukroti“ i pretvori u jednostavnu stvar. Isto to čini i istorija. Uzmite kao primer udžbenike istorije. Čitajući ih, neki slabije upućen čovek će pomisliti da su u istoriji postojali samo vladari. Uloga umetnika, naučnika i pronalazača, još češće običnog naroda je u potpunosti zanemarena. Oni kao da nisu postoji. Svet je bio samo volja i predstava, da parafraziramo Šopenhauera, vladara koji je ustrojavao države, vladajuće sisteme i neretko čitave epohe. Odakle to izvire nije teško odgonetnuti. Ljudska vrsta ima tu nesreću da neprestano traži vođe. Koliko je to kukavička potreba za prebacivanjem odgovornosti na druge, još više je to realna potreba za pojedincem koji će uspeti da u sebi objedini težnje mnogih. Razume se, takav vođa treba da donese dobrobit društvu. Na nesreću, takvih vođa i vladara je izuzetno malo. Mnogo češći su ludaci kojima je vlast idealan način za sprovođenje umobolnih zamisli. Ali da se vratimo na našu temu. Poimanje istorije. I to kroz jedan gotovo opštepoznati primer. Svaka diktatura se skoro uvek posmatra kroz priču o samom diktatoru. Ipak, ako posmatramo ovu stvar racionalno, to je apsolutna glupost. Hitler bi bez masovne podrške ostao samo budala koja laprda gluposti po minhenskim pivnicama. Staljin bi, verovatno, bio samo jedan od sovjetskih aparatčika. Ono što je ovoj dvojici, i ne samo njima, omogućilo uspon je bila podrška naroda. Istog tog naroda koji će vrlo lako, kada to postane nepoželjno, tu podršku naprasno zaboraviti. Ali to je samo jedan deo slike. Uspon svakom vođi, što istorija najčešće zaboravlja, donose saradnici. Ljudi su to koji svojim delovanjem omogućavaju i ništa manje održavaju užasno komplikovane društvene i političke sisteme. A baš te ljude istorija zaboravlja ili ih stavlja u drugi plan. Hilari Mantel tu grešku ispravlja.
Priča započeta u romanu „Vučje leglo“ se nastavlja. Tomas Kromvel, glavni savetnik engleskog kralja Henrija VIII, je pred novim zadatkom. Njegov vladar je odlučio da se otarasi svoje supruge, čuvene Ane Bolen. Da sve bude još gore, nije prošlo ni par godina otkako se Henri razveo od prve žene Katarine, što je izazvalo pravu revoluciju. Kromvel treba da pronađe put da novi Henrijev razvod protekne što lakše. I ne samo to. Pred njim je mnogo veći i zahtevniji cilj. On želi da pretvori Englesku u potpuno novu zemlju.
Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to dobru literaturu deli od šunda, to bi svakako bio stil. Ali ne samo on. To je neretko i odabir pristupa temi. Hilari Mantel nam to najbolje pokazuje. Umesto sentimentalne pripovesti o Tjudorima, ona je odlučila da napiše izuzetan istorijski roman. Da bi uspela u tome, bilo je potrebno iscrpno istorijsko istraživanje, koje je u ovom romanu vidljivo na svakoj stranici. Pred našim očima se odigrava živa istorija, protkana sjajnim detaljima, ništa manje dobrim unutrašnjim promišljanjima junaka romana i, najbitnije od svega, istorija ispripovedana na maestralan način. Pred nama je drugačija istorija. Možda najpreciznije rečeno, istinitija. A takva istorija se znatno ređe viđa. Najbolje to sama Hilari Mantel objašnjava: „Kakva je zapravo ta granica između istine i laži? Propustljiva je, i maglovita, jer čine je glasine, praznoslovlja, nesporazumi i iskrivljene priče. Istina može da ruši kapije, istina može da se razlegne po ulicama; ukoliko, međutim, nije ugodna, primamljiva i dopadljiva, Istina je osuđena da cvili ispred zadnjih vrata.“
Hilari Mantel je rođena u porodici irskog porekla. Pohađanje rimokatoličke škole će ostaviti veliki trag na njeno kasnije stvaralaštvo. Po završenim studijama radi kao socijalni radnik, da bi docnije postala književni kritičar. Napisala je niz romana, zbirki priča, knjiga eseja i memoara. Slavu joj donosi roman „Vučje leglo“ prvi deo trilogije o Tomasu Kromvelu. Za „Vučje leglo“ je dobila Bukerovu nagradu kao i niz drugih priznanja. Isti uspeh ponavlja i sa romanom „Leševe na videlo“. Tako ulazi u društvo Dž. M. Kucija i Pitera Kerija kao dvostruki dobitnik Bukerove nagrade. Izlazak završnog dela trilogije o Tomasu Kromvelu je najavljen za iduću 2020. godinu. Pored ova dva dela, na srpskom je objavljen i njen roman „Promena podneblja“.
Priča o nesrećnim brakovima Henrija VIII, silnim peripetijama koji su ih pratili, još više pripovest o Henrijevim ženama, ponajviše Ani Bolen, postali su, pa gotovo, stvar pop kulture. Bezbroj istorijskih studija, romana, filmova i televizijskih serija posvećeni su baš ovoj temi. Isto to čini i Hilari Mantel. Ali na jedan potpuno novi način. Ona se ne libi da ispriča opštepoznatu priču, štaviše toj priči je i roman posvećen, samo što je to sada potpuno novi pogled. Priča je ispričana iz ugla čoveka iz senke, onog čoveka koji je ustrojio opštepoznatu istoriju. U prevodu, svima je poznata priča o Henriju i Ani Bolen. Samo što gotovo niko ne zna kako se ta priča zaista odigrala. Još tačnije, ko je vukao sve konce. A to je bio Tomas Kromvel. U ovom romanu istorija Tjudora nije sentimentalna povest, kakva je ona obično, to je priča o izuzetnoj komplikovanoj stvari, suštinski: ogromnim istorijskim i društvenim procesima. I o ljudima koji su doveli do njih. Pred nama je drugačiji pogled na istoriju, znatno istinitiji i kompleksniji. Onim ljudima koji žele da zarone u takvu istoriju Hilari Mantel pruža izuzetni književni dar.

Naslov: Leševe na videlo
Autor: Hilari Mantel (1952-)
Preveo: Vladimir D. Janković
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2012
Strana: 415

Beseda o padu Rima – Žerom Ferari

Ukoliko nas u međuvremenu ne pogodi neka velika kometa ili planeta postane igralište ludaka sa oružjem za masovno uništenje, nestanak života naučnici smeštaju u daleku budućnost. Jedna po jedna zvezda će nestajati, odvodeći sa sobom u smrt galaksije. Onda kad se i poslednja zvezda ugasi, crne rupe će početi da gutaju celi univerzum. I to će biti kraj. Krajnja praznina. Ali pre tog potpunog kraja, koji se predviđa za stotinu milijardi godina, ljudska vrsta se svakoga dana mora suočiti sa propadanjem i nestajanjem. Šta god radili, ili još bolje reći koliko god se trudili da tu činjenicu prenebregnemo, entropija je najznačajnija odrednica našeg života. Još preciznije, primenjena entropija je smrt. Možete je posmatrati iz čisto naučnog ugla (tu je sada već klasična teorija entropije Rudolfa Julijusa Emanuela Klauzijusa o energiji koja se ne može ponovo pretvoriti u rad), ali i iz filozofskog ugla. Solomon o toj čovekovoj neminovnoj propasti u Knjizi Propovednikovoj govori: „Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog, kojim se trudi pod suncem? Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. (…) Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.“ Gde je tu mesto filozofije, podrazumeva se i umetnosti? Možda bi najbolje bilo reći u neutralisanju siline entropije. Verovatno najznačajniji filozof svih vremena, Platon, uvodi u našu entropičnu stvarnost ideju kao metafizičku supstanciju. Ideja tako postaje nešto više od propadljivog postajanja. Platonovo učenje kasnije ulazi u svaki segment života. Ono postaje osnov religije (posebno hrišćanstva) i filozofije. Čoveku je data mogućnost za savršeni svet ideja ili pak za nastavak života koji je za razliku od ovog večan i nepropadljiv. Ako ostavimo metafiziku po strani, čovek se kroz još stotinu načina bori protiv entropije. Može to biti kroz stvaranje porodice (ideja večitog kontinuiteta kroz život potomaka), ali i preko umetnosti, nauke i bezbroj drugih vrsta stvaralaštva (ljudi nestaju, ali dela ostaju). Da li je to dovoljno? Suštinski, da li postoji mogućnost da se entropija zaista izbegne? Ili je propast, ipak, neminovna? Odgovor na to pitanje pokušava da dâ Žerom Ferari.
„Beseda o padu Rima“ je priča o jednom korzikanskom selu i životu dvojice najboljih prijatelja. Matje i Libero, studenti filozofije, odlučuju da napuste fakultet i upuste se u avanturu. Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“ za njih se nalazi na Korzici, još tačnije u jednoj seoskoj krčmi koja se pod njihovom upravom preobražava i pretvara u neku vrstu raja. Paralelno sa ovom pričom, Žerom Ferari nas upoznaje sa sudbinom Matjeove sestre Aurelije koja traga za crkvom u kojoj je službovao blaženi Avgustin, kao i njegovog dede Marsela. Iza svih ovih priča krije se krah. Ponajviše u odnosu dva prijatelja. Zajednički život malo po malo počinje da ih nagriza i odvodi u neminovnu propast.
Sastavljen iz sedam delova (svaki je nazvan po delovima iz beseda blaženog Avgustina), ovaj roman je najbolje okarakterisati kao hroniku porodice, vremena, ali i savremenog društva. Žerom Ferari uspeva da maestralno (i to na nešto više od dvesta strana) napravi istoriju jednog veka, da ispripoveda porodični životopis, kao i da dâ sjajnu pozadinu ovim pričama pozivanjem na filozofsku misao (neizbežni blaženi Avgustin i Lajbnic). Najvažnije od svega, on uspeva sve to da prenese kroz sjajan stil, blistav u svojoj literarnoj čistoti i isto tako nepretenciozan i mudar u filozofskim pasažima (dovoljno je samo navesti ovaj odeljak: „Demijurg nije bog stvoritelj. On i ne shvata da stvara svet, on gradi ljudsko delo, kamen po kamen, a njegova tvorevina ubrzo mu izmiče i prevazilazi ga, i ako je ne uništi, ona će uništiti njega.“), koji možemo da osetimo i na srpskom zahvaljujući sjajnom prevodu Melite Logo-Milutinović.
Jedan od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca, Žerom Ferari, je rođen na Korzici. Završava studije filozofije na Sorboni, posle kojih postaje predavač u nekoliko škola. Debituje 2001. godine sa zbirkom novela „Varijacije smrti“. Proslavio ga je roman „Beseda o padu Rima“ za koji je dobio najveće francusko književno priznanje Gonkurovu nagradu. Na srpskom je pored „Besede o padu Rima“ objavljen njegov roman „Princip“ o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga.
„Beseda o padu Rima“ je priča o porazu. Na prvom mestu porazu prijateljstva i naše istrajne želje za davanjem smisla postojanju. Ovaj roman je i priča o porazu istorije, toj smešnoj nadi za večitim trajanjem. Sudbina junakovog dede Marsela koji je svoje postojanje vezao za trajanje države i porodice, još jedna je slika entropije. Krajnja slika poraza je sudbina blaženog Avgustina izražena kroz reči: „Čovek gradi na pesku. Ako hoćeš da obgrliš to što je izgradio, obgrlićeš samo vetar. Ruke su ti prazne, a srce ojađeno. A ako voliš svet, nestaćeš s njim.“ Pred nama je slika nestajanja. Prijateljstva, porodice, ljubavi, otadžbine, filozofije, smisla, vere, suštinski celog sveta. Entropije koja nas neminovno guta šta god stvorili ili uradili. Ima li utehe? Možda. Žerom Ferari u ovom romanu piše: „Treba živeti i brzo zaboraviti, treba pustiti da svetlost umekša obrise grobova.“

Naslov: Beseda o padu Rima
Autor: Žerom Ferari (1968-)
Prevela: Melita Logo-Milutinović
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 206

Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Jedno đubre manje – Đorđe Bajić

Jedno djubre manjeOdgovarajući jednom na pitanje zašto je napisala kriminalistički roman, naša poznata spisateljica Mirjana Novaković odgovorila je da je u zemlji koja je kriminalizovana od vrha ne postoji bolji žanr da je prikaže. I zaista, uzimajući u obzir trenutnu situaciju, čini se da ne postoji pogodnije tle od ovog našeg za krimi žanr. Što je opet tako daleko od istine. Ovi romani pažljivo su čuvana tajna i gotovo pa isključivo zanimacija uskog kruga ljubitelja i posvećenika. Ali da krenemo od početka. Prvo kriminalističko književno delo na našim prostorima dolazi iz pera Lazara Komarčića. On 1880. godine objavljuje roman „Dragocena ogrlica“ sa vrlo jednostavnom fabulom. Ogrlica iz naslova je ukradena, što dovodi sudskog postupka i otkrivanja krivca za krađu. Sledi njegov daleko uspešniji roman „Dva amaneta“ (ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije, današnjeg SANU-a) o ljubavnom trouglu koji se završava nesrećno. Začetnik još jednog žanra, naučne fantastike, Lazar Komarčić je, i pored nekoliko priznanja, od strane kritike ocenjen kao loš pisac, dok njegova dela nose predznak šunda i petparačke literature. Istorija tek pokrenutog žanra doživljava stagnaciju. Za razliku od sveta gde se pojavljuju velika književna imena kao što su Artur Konan Dojl ili Agata Kristi, kod nas je žanr incident ili još češće samo puka zabava. Tako nastaju silni feljtoni iz „Pravde“, „Politike“ i „Novog vremena“ u kojima novinari, ništa manje i pisci, eksploatišu kriminalne teme zarad podizanja tiraža. Vrhunac je svakako serijal „Lun, kralj ponoći“, u formi roto-romana, koji doživljava veliku slavu i čitanost u socijalističkoj Jugoslaviji. Izuzetno je zanimljiv i detektivski roman „Podzemni klub“ objavljen 1921. pod pseudonimom Harold Džonson, čije je autorstvo Miloš Crnjanski priznao u svojim docnijim spisima. I to bi bilo to sve do dvehiljaditih kada počinje renesansa žanra. Sa manje ili više uspeha, pojavljuju se srpski krimići, u širokoj lepezi od mešavine krimi tema i pravoslavne mistike (Vanja Bulić), kombinacije fantastike i detektivskog romana (Goran Skrobonja i Pavle Zelić) parodije žanra (Mirjana Đurđević), ali i vrhunskih književnih dela kao što je roman „Tito je umro“ već pomenute Mirjane Novaković. Pojava žanrovski određenih krimića nastalih po klasičnim uzorima, ipak se vezuje za Đorđa Bajića.
Inspektor Nikola Liman, kojeg smo upoznali u prethodnom Bajićevom romanu „Žuta kabanica“, ponovo stupa na scenu. Umorni sredovečni policajac sa prošlošću alkoholičara i propalim brakom (a kakav bi i inače bio, ako ne takav?!), nalazi se pred najvažnijim slučajem u svojoj karijeri. Mladić Milidrag, sin beogradskog tajkuna Mitra Krstića, otrovan je u noćnom klubu tokom proslave rođendana. Kao najbolji detektiv u beogradskoj policiji Nikola dobija zadatak da reši ovo ubistvo. Da situacija bude još komplikovanija, Limanova devojka Inge radi kao striptizeta u klubu gde je Milidrag skončao. Potrebno je pomiriti lično i privatno, ali i snaći se u beskrajnom krugu prljavština i zavera koje će inspektora Limana odvesti do neočekivanog raspleta.
Sledujući pravilima žanrovske književnosti, Bajić stvara delo sa dobrim zapletom i ništa manje zanimljivim nabojem. Uzori su mu svakako takozvana tvrdo kuvana kriminalistička dela, čiji su najznačajniji predstavnici Dešijel Hemet i Rejmond Čendler. Svet u kojem haraju kontroverzni biznismeni, starlete, prostitutke i bogati naslednici, sjedinjen sa intrigama koje se pletu između vlasti i kriminalnih struktura, a začinjen sa puno droge, alkohola i smrti, rasturiće prkosni, nepotkupljivi i od života umorni detektiv, baš kako to i biva u „tvrdo kuvanim“ klasicima detektivskog žanra. Ipak, bitno je i to što Bajić ne staje samo na tome dajući „Jednom đubretu manje“ izuzetno važan vremenski i lokalni šmek.
Đorđe Bajić spada u red najznačanijih srpskih savremenih žanrovskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Ostrvo mrtvih“ mešavinom pulpa i horora, sa neizbežnom pojavom vampira i zombija. Sledi noveleta „Crna zvezda“ u zborniku „U znaku vampira“. Žanrovski preokret pravi sa romanom „Žuta kabanica“, prvim delom trilogije o inspektoru Nikoli Limanu (treća knjiga se očekuje tokom sledeće godine). Predani je izučavalac i ništa manje dobar poznavalac žanrovske književnosti i filma, o čemu svedoče brojni eseji i napisi. Profesor je srpskog jezika u jednoj beogradskoj školi.
Napisati klasičan detektivski roman težak je zadatak. Potrebno je na prvom mestu izabrati formu i pronaći dobar balans između konstrukcije romana i eventualne umetničke vizije. Đorđe Bajić je u „Jednom đubretu manje“ izabrao konstrukciju, nauštrb stila. I baš zbog toga ovome romanu se može naći sijaset stilskih zamerki. Upotreba izlizanih konstrukcija kao što su: tenzija koja se može seći nožem, vrvi kao u košnici, šta će mu hamburger kad ga kući čeka šnicla, u isto vreme je degutantna ali i neodoljivo privlačna. Najpre zato što Bajić ne teži da stvori delo koje pleni svojim stilskim savršenstvom već klasičan detektivski roman, koji je rob unapred poznatih konvencija. U isto vreme Bajić te poprilično šablonizovane karakterizacije likova, prostora i zapleta vešto koristi i nadograđuje, stvarajući odličan detektivski roman, i to u sredini u kojoj se čak i memoari fudbalera, starleti i TV voditeljki smatraju vrednijim od kriminalističkog žanra. A za takvo nešto se ipak mora odati veliko priznanje.

Naslov: Jedno đubre manje
Autor: Đorđe Bajić (1977-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 302