Aleksandrijski kvartet 1-4 – Lorens Darel

Može li grad da bude književni junak? Ovako postavljeno pitanje teško će dovesti do valjanog odgovora. Moramo najpre da odredimo šta je to grad i šta se podrazumeva pod tom odrednicom. Ako pitamo urbaniste i arhitekte, grad je prostor sa ulicama, parkovima, poslovnim i stambenim zgradama… Ekonomistima je on mesto u kojem se nalaze industrijska i trgovačka čvorišta. Istoričarima i arheolozima to su ostaci pređašnjih naseobina. I sve ove definicije su tačne i ispravne. Ali grad su pre svega ljudi, oni bez kojih ulice, zgrade, parkovi, trgovine i fabrike baš ništa ne znače. I zato je priča o jednom gradu, pre svega priča o ljudima koji žive u njemu. Samim tim, jasno se nazire odgovor na postavljeno pitanje. Da, grad može biti književni junak. I to kakav književni junak! Ima li boljeg dokaza za ovu tvrdnju od Džojsovog stvaralaštva? Gotovo svaki redak koji je velikan irske literature napisao je u isto vreme i priča o Dablinu. Pa bio to put Stivena Dedalusa u „Portretu umetnika u mladosti“ ili sudbine žitelja ovog grada u nenadmašnoj zbirci priča „Dablinci“. Šta je „Uliks“ ako ne pripovest o Dablinu? Šetnja Leopolda Bluma je šetnja kroz istoriju Dablina, njegove pabove, apoteke, ulice – suštinski kroz život koji pulsira kroz priču o jednom gradu. Još jedan grad je velika književna tema. Možda i najveća ikada. U pitanju je London. Koliko je samo književnih junaka prodefilovalo kroz London, gradeći podjednako sa istorijom mit o jednom gradu. Spisak je podugačak, ali neizostavno se treba pomenuti Dikens kojem je London pozornica gotovo svih romana, Artur Konan Dojl koji Šerloka Holmsa smešta na njegove ulice, Virdžinija Vulf sa sudbinom čuvene londonske gospođe Dalovej, čak i naš Crnjanski sa maestralnim „Romanom o Londonu“. Epsku priču o ovom gradu i njegovom razvoju donosi Edvard Raderfurd u trilogiji „London“. Da se ne priča tek o ostalim gradovima i njegovim romanopiscima. Ipak, čini se da niko nikada nije uspeo da uhvati suštinu jednog grada i da je smesti u književnost kako je to učinio Lorens Darel.
Kako i sam naziv romana govori, „Aleksandrijski kvartet“ je književno četvoroknjižje. U prvom delu „Justina“ Darel izvodi na scenu glavne protagoniste ovog romana. Ljubavni četvorougao između pripovedača i zanosne Jevrejke Justine, dobija obrise tragedije u susretu sa Justininim mužem Nesimom, ali i pripovedačevom partnerkom Melisom. Erotizam i strast koji kuljaju zadobiće potpuno novo obličje u drugom delu „Baltazar“. Pripovedač koji je pobegao iz Aleksandrije, zahvaljujući beleškama i komentarima prijatelja Baltazara, stvara novu sliku o pređašnjim događajima. Strast smenjuju političke intrige i zavere. One još više bivaju pojačane trećim delom „Mauntoliv“ koji je priča o istoimenom engleskom diplomati i njegovom boravku u Aleksandriji. Završni deo „Klea“ pripovedača vraća u grad šest godina posle događaja iz prve tri knjige. Pozornica je identična, tu su gotovi svi likovi, ali ništa više nije isto.
„Aleksandrijskom kvartetu“ je nemoguće pronaći pandan po stilu, ali ništa manje i po kompoziciji. Prebacivanje perspektiva i pogleda, igranje sa vremenom koje zadobija potpuno drugačije obrise od stvarnosti, nestvarni erotski lirizam koji se meša sa istorijom, mitom, politikom i zaverom, odlike su Darelove proze. Kod Darela je sve podložno igri, onoj koja izlazi izvan svih mogućih granica: „Za svaku činjenicu može da postoji hiljadu motivacija, podjednako valjanih, i svaka činjenica može da ima hiljadu lica. Koliko je istina koje nemaju mnogo veze sa činjenicama!“ Taj literarni vatromet zahteva predanog čitaoca, strpljivog i spremnog na avanturu koja će mu se možda u početku učiniti čudnovatom, ali onu koja će ga na kraju izdašno i bogato nagraditi. Našim čitaocima to omogućuje sjajan prevod Olje Petronić i novo izdanje „Kvarteta“ u opremi koja zaslužuje sve pohvale.
Jedan od najvećih engleskih književnika dvadesetog veka Lorens Darel je rođen u Indiji. Njegovi roditelji su bili britanski kolonijalni službenici. Posle neuspešnih fakultetskih studija, seli se na Krf gde se posvećuje književnom radu. Njegov roman prvenac „Crna knjiga“ izaziva velike reakcije i proteste puritanske javnosti. Za vreme Drugog svetskog rata postaje britanski državni službenik u Kairu i Aleksandriji. Nakon rata se njegova diplomatska misija nastavlja. Službuje u Grčkoj, Jugoslaviji, Argentini i na Kipru. Za sobom je ostavio desetine romana, zbirki pesama, putopisa, eseja i prevoda. Njegova dva dela „Beli orlovi nad Srbijom“ i „Duh mesta“ govore o Jugoslaviji, ali su našoj javnosti poprilično nepoznata, ponajviše zahvaljujući višedecenijskom izostanku prevoda zbog autorovih antikomunističkih stavova.
Darel je istinski literarni čarobnjak za kojeg ne postoji ni jedna jedina barijera. Ljubav, seks, vreme, politika, istorija, sve je to za Darela podjednako zanimljivo i podložno interpretaciji. Izuzev jedne stvari koja je postojana i koja čitavu ovu celinu drži na okupu. U pitanju je grad, onaj koji Darel zove: „Aleksandrija, glavni grad Sećanja“. Kroz živote žitelja Aleksandrije, još tačnije kroz njihove strasti, ljubavi, padove i zavere, on slika portret grada koji kipti od života. Tu su orijentalni bazari; mračne ulice u kojima ordiniraju prostitutke, transvestiti, secikese i ubice; luke sa trgovcima, mornarima i vojnicima; beskrajna pustinja koja guta ali i stvara novi život; ambasade i kružoci gde se kuju ratovi i prekrajaju stare granice; bezbrojne kafane, dućani, slikarski ateljei, javne kuće, restorani, berbernice… Čitav jedan život i grad koji je odrednica tog života. Ono što Darel izražava rečenicama: „Tako da bi ukus ovog rukopisa trebalo da poprimi nešto od svojih živih protagonista – njihov dah, kožu, glasove – da ih utka u meku tkaninu ljudskog sećanja. Želim da ožive do one tačke u kojoj bol postaje umetnost… Možda je to uzaludan pokušaj, ne mogu da kažem. Ali moram da pokušam.“

Naslov: Aleksandrijski kvartet 1-4
Autor: Lorens Darel (1912-1990)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Red box i Obradović, Beograd, 2011
Strana: 1036

Otvoreno do sumraka – Mirjana Urošević

otvoreno-do-sumrakaZavršavajući „Seobe“ sa rečenicama: „Ima seoba. Smrti nema!“, Miloš Crnjanski je najbolje izrazio usud stranstvovanja i izgnanstva kao sudbine. Bilo da je izazvano političkim, ekonomskim ili bilo kojim drugim razlozima, ono ima isto lice. Karakteriše ga presek, konačna odvojenost od poznatog i početak pripadnosti onom drugačijem. Izgnanstvu je posvećeno posebno mesto u istoriji svetske književnosti. Od Vergilijevog lamenta „Ex Ponto“, piše se i pisaće o tuđini. Tako o izgnanstvu sa podjednakom žarom govore trojica Rusa – Ivan Bunjin, Vladimir Nabokov i Andrej Makin. I svako od njih, sa različitim sredstvima i sa različitim tehnikama, progovara o tom usudu. Nekada o tihom i gotovo neprimetnom kopnjenju, a još češće o burnoj propasti i konačnom raspadu. Šta nosimo sa sobom, a šta gubimo, opsesivno je zanimanje i velikih američkih književnih imena. Tako Džampa Lahiri i Džuno Dijaz kroz sva svoja dela pričaju istu mučnu priču o usponima i padovima izbeglica, onih koji su spas potražili, ponekad i uspeli da ga pronađu, u novoj zemlji. Šta je sa našom književnošću? Da li je izgnanstvo pronašlo svoje mesto u srpskoj literaturi? Odgovor nimalo nije jednostavan. Iskustvo dvadesetog veka, svi ti silni ratovi i ideološka previranja, na tuđinu su osudili brojne književnike. Tako u izgnanstvo odlaze Jovan Dučić, Rastko Petrović i Miloš Crnjanski. U posleratnom periodu pridružuju im se Borislav Pekić, Danilo Kiš i Milovan Danojlić, i najposle tokom ludačkih devedesetih Vladimir Pištalo, David Albahari i Vladimir Tasić. Ali i tu postoji velika razlika. Za dobar deo njih, a to se pre svega misli na prvu generaciju pisaca, promena nije bila moguće. I dalje se opsesivno baveći svojim domovinom za njih tuđina ne postaje tema. Za one, pak, druge, ona postaje poligon za sukob i priču o raspolućenosti između pripadnosti starom i prilagođavanja novom. Takav je roman Davida Albaharija „Mamac“, kao i dela Vladimira Tasića „Oproštajni dar“ i „Stakleni zid“. Tuđina kao datost je tema Crnjanskog i delimično Pekića. Dok je Crnjanskom u „Romanu o Londonu“ novi prostor središte mučnog nesnalaženja i patnje, Pekiću u „Pismima iz tuđine“ postaje sredstvo za mentalitetsku igru i civilizacijsko-kulturnu komparaciju. O tuđini, ali ovog puta na potpuno drukčiji način, piše i Mirjana Urošević.
U središtu romana „Otvoreno do sumraka“ nalazi se sudbina Nike, kćerke jugoslovenske emigrantkinje Dane. Tražeći egzistencijalnu sigurnost, Dana upada u čudni svet u kojem gubi sve, ali dobija kćerku. Prerana majčina smrt Niku šalje nepripremljenu u život. Usamljena i izdvojena od sveta, ona upoznaje vršnjaka Luku. Opčinjenost mladićem biće smenjena sa misterijom nestale bivše Lukine devojke Bahe. Još jedna mučna izgnanička sudbina, ovoga puta marokanska, račva priču ka porodičnoj prošlosti, bleštavilu Mediterana, ali i poprilično rigidnom svetu sa svojim čudnim pravilima i nesrećama koje proizilazi iz njih.
Uspešno kombinujući različite pripovedačke strategije, Mirjana Urošević stvara koherentnu celinu koja mami svojom zrelošću i pitkošću. Čvrsto zbijen, na pojedinim mestima možda i u potpunosti ogoljen, stilski izraz još više pojačava efektnost, ponajviše u onim delovima teksta koji su napisani iz ugla Nike. Kao potpuna suprotnost tome je deo romana sa sudbinom Bahe. Raspričanost trećeg lica koji bez zazora ulazi u izvanrednu deskripciju porodične anamneze, pokazuje široku lepezu autorkinih književnih tehnika. Izvrsna psihologizacija, dobri prelazi, silna račvanja teksta i zaplet koji vas mami da uronite u tekst, razlozi su za pohvalu. Ono što se mora zameriti su na sreću retki izleti u klišee (tipa srpskih šalteruša koje po celi dan kafenišu), ali i prevelika tematska sličnost sa prvim autorkinim romanom „Park Carmen Machado“.
Mirjana Urošević je rođena u Srbiji. Diplomirala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu i apsolvirala studije dramaturgije. Objavljivala je dramske i kraće prozne tekstove. Njen prvi roman „Park Carmen Machado“ zadobio je pozitivne kritike i veliku čitanost. Za njega je dobila nagradu „Žensko pero“ i ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. „Otvoreno do sumraka“ je njen drugi roman. Živi i radu u Baden-Badenu (Nemačka).
Priča o tuđini u srpskoj literaturi svoj konačni izraz zadobija u romanu Mirjane Urošević. Ako bi ovo delo upoređivalo sa onim prethodnim srpskim delima o životu van zemlje, ono bi se najbolje moglo objasniti kao priča o onome šta se desilo kasnije. Da pojednostavimo. Srpska književnost tuđinu gotovo uvek posmatra iz iskustva onih koji pamte staru zemlju, one prve generacije emigranata, a u slučaju romana „Otvoreno do sumraka“ to su sudbine njihovih naslednika. Grč za prošlim za njih ne postoji, ali porodična istorija itekako utiče na život. To je najbolji izraz zadobilo u sudbinama Nike i Bahe. Svojim rođenjem i postojanjem one su Nemice, ali naterane da dele sudbine roditelja i njihova mučna sećanja. Kombinujući dijametralno suprotne religijske, civilizacijske i mentalitetske storije, Mirjana Urošević piše univerzalnu pripovest o izgnanstvu i bolu koje ono uzrokuje, u ovom slučaju toliko jaku da prelazi čak i na sledeću generaciju. I pored manjih grešaka, Mirjana Urošević je napisala pitko, stilski bogato, i nadasve uzbudljivo književno delo koje pleni svojom dubokom ljudskošću i literarnim kvalitetom.

Naslov: Otvoreno do sumraka
Autor: Mirjana Urošević (1942-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 312

Med – Slobodan Despot

MedAko verujemo Crnjanskom, „u kući mrtvaca se ne peva“. Ali šta ako taj mrtvac, nalik karakondžulama i vampirima, neprestano uskrsava uterujući nam strah. I šta ako nam taj mrtvac onemogućuje normalan život, odvodeći nas neprestano iz sadašnjosti u prošlost, u ono što bi žarko želeli da zaboravimo? Koliko mrtvaca treba žaliti i kada početi pevati? Pitanje je to koje se neprestano ponavlja, pogotovo na Balkanu gde mrtvaca i mrtvavčevih kuća na nesreću nikad ne manjka. Na kraju, to pevanje i nije pevanje. Jadikovka je to do neba za izgubljenim šansama, morem zauvek usnulih nevinih i mladih, onih koji pate, ginu i stradaju bez potrebe, smisla i razloga. Uopšte, ima li smisla pričati, govoriti, sećati se? Možda je bolje sve zakopati, skrenuti pogled, krenuti iz početka? U to nisu verovali naši veliki pisci. Epopeje iz Prvog svetskog rata ostale su zauvek zapisane u delima Stevana Jakovljevića, Stanislava Krakova, Aleksandra Deroka, Stanislava Vinavera… Gotovo romantično poimanje rata, i pored svih njegovih strahota, izazvalo je bunt. O tome svedoče roman „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića, zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ Miroslava Krleže i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog. Rat je surova i gadna stvar, gotovo da uzvikuju pisci ovih dela. Džabe. Nije prošlo nekoliko decenija i dolazi još jedan, još veći, rat. I opet se piše, opet svedoči. Uzalud umire Ćopićeva rumena Marija na Petrovačkoj cesti, uzalud se nadaju svetoj slobodi oslepljeni martiri iz Kovačićeve „Jame“, uzalud gine mučeničkom smrću Desankina četa đaka u jednom danu. Uzalud! Dolazi novi rat. Nikad gadniji, suroviji, besmisleniji. Rat kojem je nemoguće ispevati herojske ode, jer kako pevati o Srebrenici, Vukovaru, „Oluji“!? Izuzmemo li užasno i neljudsko arčenje hartije glorifikatora rata, one crno-bele uratke u kojima su naši sunarodnici vitezovi a neprijatelji monstrumi, ostaju novinske hronike i politički-korektne budalaštine. Baš zbog toga se na prste mogu izbrojati književna dela nastala o poslednjem ratu, a o onim vrednim ne treba ni zboriti. I onda se pojavio „Med“.
Roman-prvenac Slobodana Despota, „Med“, napisan i objavljen na francuskom, za svoju temu ima ratove tokom devedesetih godina. U središtu priče je sudbina ostarelog ličkog pčelara Nikole i njegove porodice. Pad Krajine posle vojne akcije „Oluja“ rezultira masovnim egzodusom Srba. U toj koloni je Nikolina porodica, samo ne i on. Nalik Zaratustri, Nikola se povlači u planinu gde su mu jedino društvo pčele. U akciju „spasavanja“ starca polazi njegov sin, uz pomoć čudnog humanitarca, samo što to nije nimalo lak zadatak jer treba preći silne puteve raspale zemlje na kojima caruju psi rata. Baš kao i u „roud“ romanima, taj put je okosnica za dublje promišljanje o sebi i svojoj sudbini, ali i o životu uopšte.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti kada se govori o romanu „Med“ je njegova struktura. Majstorska kompozicija nalik je Andrićevoj „Prokletoj avliji“. U pitanju je priča u priči. Na prvom mestu je pripovedač romana (sam autor?), kojem storiju o pčelaru Nikoli prenosi travarka Vera, kojoj je pak tu priču preneo Nikolin sin Vesko. To su tri vizije, koje je bilo potrebno složiti u kompaktnu celinu. A sve to Slobodan Despot uspeva da učini na nešto više od stotinu strana! Druga stvar je stilsko savršenstvo romana, sa pravim bravurama (kakva je, recimo, prva rečenica u romanu: „Postoje zemlje u kojima su autobusi dugovečniji od granica“). I najbitnije, „Med“ je duboko konteplativni, gotovo filozofski roman, onaj koji menja vašu vizuru i pogled na dobro poznate stvari. Kao što i priča o pčelaru menja naratora roman: „Okusio sam istinu o kojoj sam dotle imao samo apstraktno saznanje: stvarnost se menja u zavisnosti od našeg pogleda. Taj pogled, ogledalo naše duše, jeste onaj oslonac koji je Arhimed tražio da bi pomerio Zemlju. Kada zrači iz bića koje je u miru sa samim sobom, poseduje moć da isceli bolesti, umiri ludilo i zaustavi gnev.“
Slobodan Despot je rođen u Sremskoj Mitrovici. Odrasta u Švajcarskoj, gde studira književnost na Univerzitetu u Lozani. Godine 1989. postaje prevodilac i urednik u izdavačkoj kući „L’Age d’Home“, u kojoj objavljuje niz prevoda dela klasičnih srpskih autora. Posebno je bio zapažen njegov prepev poeme Crnjanskog „Lament nad Beogradom“. Pored prevođenja, ostavio je bogati trag u političkoj publicistici, o čemu svedoči nekoliko knjiga eseja. Napisao je niz putopisa, novinskih napisa i filozofskih članaka. Njegov roman-prvenac „Med“ objavio je najveći pariski izdavač „Galimard“ u čuvenoj „beloj“ ediciji. Za njega je i dobio nagradu čitalaca Festivala evropske književnosti. Od 2006. godine glavni je urednik izdavačke kuće „Xenia“.
Gotovo je neverovatno koliko je na malo strana Slobodan Despot u ovome romanu uspeo da kaže puno, i to nimalo naivnih, stvari. Pitanje rata, koji je žila kucavica romana, i svih njegovih strahota se ne zaobilazi. Ali shvatiti ovaj roman samo kao svedočenje o stradanju posle „Oluje“ velika je greška. To je koliko priča o surovosti jednih u isto vreme i o surovosti drugih. Ipak najviše o promašenosti i uzaludnosti poslednjeg rata, čije posledice svi mi i dalje osećamo. I najvažnije, o načinu kako ga prevazići. Upravo zbog toga, „Med“ nije jadikovka i potresni lament, on je delikatno davanje pojasa za spasavanje davljeniku. A taj pojas je dobrota – strasna, hranljiva i slatka kao med. To su med i mleko koje ište Stojanka majka Knežopoljka posle krvoliptanja. I nauk, način da se rat nikad više ne dogodi. Nije uzalud poslednja rečenica ovog romana: „Svaki nam se potez računa“.

Naslov: Med
Autor: Slobodan Despot (1967-)
Preveo: Miloš Konstantinović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 110

Sudbine – Krsta Popovski

SudbineDa li je mudrosti, i to pre svega mudrosti oličenoj u filozofiji, dozvoljeno da se meša u književnost, pitanje je koje se neretko postavlja. U suštini, šta je uloga književnosti? Da li se ona iscrpljuje kroz estetiku i zaplete ili je njen cilj dublje poimanje stvari i pojava? Za one koji u književnosti isključivo traže distrakciju, odgovor je jasan. Književnost je tu da nas razveseli ili rastuži, odvede u neki drugi svet, suštinski da pruži pozadinu za eskapistički beg od stvarnosti, što je sasvim legitimno. Dobar deo književnog stvaralaštva baš je takav, samo što i tu postoje razlike. Nikako se ne mogu porediti Bruno Traven i Sidni Šeldon, recimo. Iako su njihova dela usresređena isključivo na zaplet, deli ih kvalitativna provalija. Osvrnemo li se na književnost koja sadrži filozofske elemente, situacija je znatno komplikovanija. S jedne strane stoje stvaraoci koji „kriju“ mudrost inkorporirajući je u zaplete i samim tim prepuštajući čitaocu da na osnovu fabule donese svoj sud. Takvi romani su „Tihi Don“ Mihaila Šolohova ili „Seobe“ Miloša Crnjanskog. Čak je i Andrić, koji važi za najvećeg mudraca među našim piscima, poprilično „škrt“ u aforističnoj mudrosti u svojim romanima i pričama. Sa druge strane su oni pisci koji se ne libe da filozofiju direktno mešaju sa književnošću. Možda je najbolji primer ove kombinacije najpoznatija knjiga svih vremena. Moderna biblijska egzegeza odustaje od doslovnog i dogmatskog tumačenja teksta, priznajući da su priče iz Biblije često samo metafore. I zaista, pojedine biblijske knjige su izuzetna kombinacija dobrog zapleta i filozofske misli, baš kao što je ona o Jovu. Biblijska tradicija se nastavlja u drugom obliku. Volterov „Kandid“ najsvetliji je primer filozofskog romana. Silne peripetije i muke koje preživljava Kandid u službi su autorovog obračuna sa Lajbnicovom filozofijom. Ne razlikuju se ni Sviftova „Guliverova putovanja“. Opet je glavni junak žrtva brojnih preokreta ne bi li se pisac obračunao sa duhom vremena. Šta reći tek za „Zločin i kaznu“? Zar ubistvo čuvene lihvarke nije isključivo u službi filozofske rasprave o vrednosti ljudskog života? Ovom žanru nisu odoleli ni naši pisci. Primer za to je književni opus Krste Popovskog.
Glavni junak romana „Sudbine“, Zoran Tešić, sredovečni je uposlenik biroa za nezaposlena lica. Njihov zadatak je da nesrećnicima koji traže posao pruži prekvalifikaciju, ali to je daleko od istine. Suštinski se Zoranov posao iscrpljuje u neuverljivim tešenjima i potpunom otaljavanju posla. Ni njegov lični život se ne razlikuje. Dosada i rutiniranost dovedeni su do krajnjih granici, ali na prvim stranicama romana to počinje da se menja. U Zoranovu kancelariju ulazi slavni košarkaš sa htenjem da nađe novi posao. Želja bogatog sportiste da promeni zanimanje, nije jedini kuriozitet. Košarkaš iz dana u dan postaje sve niži i niži. Isti slučaj je i sa slavnim slikarem koji postaje pica-majstor. U svom tom ludilu njegova žena (od koje je čas razveden, čas ponovo zajedno sa njom) donosi vest da je trudna. Zoranova sudbina se u furioznom zapletu okreće naglavačke.
Žanrovski odrediti „Sudbine“ je težak zadatak. On bi u nekom osnovnom značenju mogao da bude posmatran kao kritika aktuelnih političkih i društvenih prilika. Jetka prozivka sistema, oličena u liku nezainteresovanog službenika, izuzetno je bitan segment romana. Tu su i fantastični elementi. Ljudi koji se smanjuju direktna su aluzija na Svifta, tačnije na satirično predstavljanje ljudske niskosti. Dodajte tome i elemente filozofskog romana u delovima sa dolaskom deteta na svet i dobili ste pravu papazjaniju iz koje nažalost proizlazi i glavna mana ovog romana. Blistavost pojedinih epizoda zaglušena je u njihovoj brojnosti, tako da neretko imate osećaj da one ostaju nedovršene.
Krsta Popovski je rođen 1968. godine u Skoplju. Posle završenih studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu radi kao glavni urednik časopisa za umetnost „Zvono“ i u nekoliko izdavačkih kuća. Debituje sa romanom „Tata“, knjigom koja se sukobljava sa nestankom očinske figure. Sledi roman „Ej“ o majci koji gubi dete. Na njega se nastavljaju „Sudbine“ i poslednji roman „Trudovi“, svakako najčudniji jer je njegov glavni junak muškarac koji je umislio da je trudan. Za svoje književno stvaralaštvo dobio je nekoliko uglednih priznanja. Pored ovih proznih dela, autor je četiri zbirke poezije i dve drame.
Fantazmagorični svet romana „Sudbine“ deo je čudnovatog porodičnog niza Krste Popovskog. Kao i u njegovim prethodnim romanima, glavna tema i preokupacija je sukobljavanje male ljudske jedinke sa svetom koji ga okružuje, ali i porodice koja postaje uporište u toj borbi. Ako je u delima „Tata“ i „Ej“ opisan trenutak prekida sa porodičnom istorijom, onda su „Sudbine“ i „Trudovi“ početak porodične istorije. Značaj „Sudbina“ nije samo u tome. Krsta Popovski pravi brojna iskliznuća iz fabule, u ovom slučaju to su pre svega fantastika i filozofski elementi. Spajajući čudesno sa iščašenim i grotesknim, Popovski nam priča gorku storiju o promašenim ljudskim sudbinama. Slika likova koji se smanjuju predstava je duboke ljudske niskosti koja mora biti prevaziđena. Taj iznenadni preokret (kao kad Guliver dođe u Liliput) je podstrek za dublje promišljanje, prvenstveno filozofsko, o sopstvenoj hudoj sudbini, ali i o načinu kako da se život vrati u takvu-kakvu normalu. Za glavnog junaka to je podizanje porodice i dolazak deteta na svet. U krajnjem zbiru, „Sudbine“ su i pored brojnih mana, koje pre svega dolaze iz malog prostora na kojem se želelo mnogo reći, izuzetno hrabro, mudro i čitljivo delo, kao i ništa manje vredan književni eksperiment.

Naslov: Sudbine
Autor: Krsta Popovski (1968-)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2012
Strana: 92