Goli život – Danilo Kiš i Aleksandar Mandić

Jedna od najvećih grešaka, verovatno i najtragičnijih, koje možemo učiniti u pogledu na istorijske događaje, uopšte na samu istoriju, je anahronizam. Još preciznije, mi nikako nećemo moći da shvatimo istorijske događaje ukoliko ih posmatramo očima današnjice. Još gore, tako ćemo počiniti svojevrsni istorijski falsifikat. Primera radi, pogled na istoriju srednjeg veka u kom će se tražiti nekakva državnost ili još gore nacionalna samosvest biće užasna greška. Ponajviše zato što ćemo devetnaestovekovne koncepte nacionalne države, podjednako i same nacije, preneti u vreme u kom ti koncepti uopšte nisu postojali. Isti slučaj važi i u obratnom slučaju. Posmatrati sadašnjost kroz vizuru prošlosti, takođe, dovodi do propasti. Ponajviše zato što se kontekst određenog vremena, životnih shvatanja, podjednako i morala nikako ne može preneti u sadašnjost. Čak i u slučaju da je prošlo vreme bilo bolje – ima, naravno, i takvih – to vreme nikako ne može biti reper za sadašnjost. Naprosto, ono je prošlo i nikako se ne može vratiti. Razume se, to ne znači da ne treba tražiti ono što je bilo dobro u tom vremenu, ali želeti da se prošlo vreme vrati je želja unapred osuđena na propast. I vrlo opasna. Nema boljeg primera za to od bivših komunističkih zemalja. Nostalgično sećanje na prošlost i na vođe koje su vladale u tom vremenu dovodi do traženja takvih vođa u sadašnjosti. Šta se dešava kada se takav vođa pronađe svima nama je dobro poznato. Ali da se vratimo na stvar. Pored anahronizma, druga velika greška u pogledu na istorijske događaje je ideološka pristrasnost. Ništa manje i svojevrsna selektivnost, koja je i naša tema. To je pre svega pitanje, o kom smo na ovom mestu nedavno pisali, čega se to mi zapravo sećamo? I šta nam je zaista bitno? Primera radi, mada je ovaj primer prilično ekstreman, ukoliko bismo zaboravili Hitlerovu diktatoru, holokaust i rat – razume se, to je nemoguće, ali pretpostavimo ovakvu stvar – Hitler bi bio posmatran kao veliki reformator koji je podigao Nemačku iz pepela, isto tako i kao lider koji je Nemcima doneo ekonomski prosperitet. Slična, mada ne i identična stvar, je i naš pogled na Tita. I to sa velikom razlikom. Prva je da je Tito bio antifašista, čovek koji vodio jednu od najhrabrijih vojski u Drugom svetskom ratu. On je bio i lider koju je iz pepela podigao jednu zemlju i omogućio dobar život najvećom delu stanovnika Jugoslavije. Ali u isto vreme, Tito je bio tvorac Golog otoka, jednog od najmonstuoznijih logora u evropskoj istoriji. I tu dolazi ono pitanje: šta nam je bitnije? I čega to treba da se sećamo? Danilo Kiš i Aleksandar Mandić nisu imali tu dilemu.
Sada već davne 1989. godine Danilo Kiš i Aleksandar Mandić odlaze u Izrael sa idejom da urade intervjue sa dve preživele zatočenice Golog otoka, Evom Nahir (njena životna priča je pretočena u izuzetni Grosmanov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ o kom je na ovom mestu pisano) i Ženi Lebl. To je rezultiralo dokumentarnim filmom „Goli život“, a sada, trideset godina kasnije, i knjigom u kojoj su doneseni ti intervjui. Polazeći od detinjstva ove dve žene, Danilo Kiš nas kroz razgovore sa njima vodi kroz mučni dvadeseti vek. Iskustvo holokausta, posleratne stvarnosti, hapšenja, isleđivanja i naposletku iskustvo golootočkog stradanja zadobilo je izuzetan prikaz u „Golom životu“.
Poslednje delo Danila Kiša, nekoliko meseci posle snimanja filma on je preminuo u Parizu, nastavlja put kojim je on krenuo objavom prevratničke „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako su prvu fazu njegove umetničke karijere odredile teme holokausta, ponajviše u „porodičnom ciklusu“, druga faza je suočavanje sa „našim“ zlom. Kako je to Kiš sjajno elaborirao u svojim esejističkim zapisima, mi ih ovde parafraziramo, to je suočenje sa istim zlom, možda čak i gorim zato što je to zlo imalo „dobre“ namere. I još podlijim, zato što se zarad nekakvog višeg cilja, pogotovo kod levičara, namerno prećutkuje. Tu omertu Kiš i Mandić prekidaju suočavajući nas sa istinskim zlom. Pristup je dokumentaristički, svaka činjenica je svetinja, a pokušaj da se ispričaju dve životne priče sveobuhvatan i iscrpan.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda u Aušvicu, odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat, iako je razlog bio čisto političke prirode, Kiš objavljuje polemički spis „Čas anatomije“ u kom razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz, gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Aleksandar Mandić, istaknuti srpski režiser i scenarista, rođen je u Beogradu. Posle završenih studija režije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je desetine dokumentarnih televizijskih emisija, filmova, muzičkih i kulturnih programa. Za dobar deo tih filmova i emisija sam je pisao scenarije. Dobitnik je niza priznanja za svoj filmski rad. U knjizi „Mera za meru“ sabrani su njegovi novinski i publicistički tekstovi.
„Kiš: Znači ta anegdota je bila provokacija i sad si ti verovatno šokirana tim saznanjem da te je čovek koji ti se udvarao, prijavio. To je bila provera tvoje budućnosti. Po tom scenariju, po logici stvari je trebalo, kao što kažeš, ti njega da prijaviš. Ženi Lebl: Da. Ako ga nisam prijavila, znači da sam banda. Kiš: I ti sad konačno spoznaješ greh? Ženi Lebl: Moj greh. Kiš: I da si zbog toga uhapšena? Ženi Lebl: Da“, govori jedna junakinja ove knjige. I polako dolazimo do suštine. U čemu je bila tolika strahota Golog otoka? Sasvim sigurno u mučenjima logoraša. Ništa manje i u stotinama užasnih smrti. Ipak, najveća strahota je bila potpuna dehumanizacija ljudi. Holokaust je bio industrija smrti, Gulag mučilište i ropski rad miliona, dok je Goli otok bio mesto na kom je pokušano ubijanje ljudskosti. Najbolje to svedoče ispovesti ove dve hrabre žene. Da li su u tome dželati uspeli? Na sreću, nisu. Baš kao i holokaustu, na Golom otoku su se pokazale dve strane naše prirode. Sjajno to Eva Nahir elaborira: „(…) ja mislim da se samo u groznim situacijama, u logorima i u opasnostima pokaže ono što je podsvesno u čoveku: ljudi dobri su postali još bolji, a gori su postali još gori – životinje.“ Sećanje na to zlo, ali i dobro, Danilo Kiš i Aleksandar Mandić su sa mnogo hrabrosti, pogotovo u onom vremenu, istinoljubivosti, ali i poštovanja prema žrtvama doneli u ovoj izuzetnoj knjizi. Na nama ostaje da sve to pamtimo, i da se vratimo na početak – da odaberemo da li nam je to uopšte bitno. I to sa svešću da će taj izbor odrediti našu ljudskost.

Naslov: Goli život
Autori: Danilo Kiš (1935-1989) i Aleksandar Mandić (1945-)
Izdavač: Yes-Pro, Beograd, 2020
Strana: 139

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Pisac u najam – Zoran Živković

Ukoliko bismo pokušali da odredimo šta to jedno umetničko delo čini umetničkim delom, odgovor bi najpre bila njegova originalnost. Za razliku od masovnih proizvoda, umetničko delo podrazumeva originalnost u kreaciji, jedinstvenost koja ga deli od ostalih stvari. I to je bilo tako sve do dvadesetog veka. Tu paradigmu je nepovratno promenio Marsel Dišan. Sada već čuvena Dišanova „Fontana“, kasnije i „Mona Liza“ Leonarda da Vinčija sa iscrtanim brčićima, promenili su koncept autorstva. Dišan govori da je: „Umetnost ručna izrada nekog dela, a ta izrada je plod izbora. Kad uzme neki predmet koji je u opštoj upotrebi i prikaže ga kao umetničko delo, umetnik bira, dakle, stvara.“ Ili još prostije rečeno, umetničko delo za Dišana nije više samo originalna umetnička kreacija, sada je to bilo koji predmet, pa čak i čuveni pisoar, koji umetnik svojom invencijom pretvara u umetnost. Postmoderna, podjednako i pop art, ovo pitanje još više produbljuju. Za dobar deo teoretičara, ništa manje i umetnika, originalnost je nemoguća. U svakoj kreaciji u podtekstu stoje pređašnja umetnička dela, ono što umetnika nepovratno određuje. U isto vreme se fokus sa fikcije pomera ka dokumentu. Koliko je to posledica umetničkih strujanja, neretko i pomodarstva, još više je to proizašlo iz mučnog iskustva dvadesetog veka. Naprosto, fikcija je za mnoge bila nedovoljno snažna da dočara užase „logorskog univerzuma“. O tome sjajno progovara Imre Kertes u svojim delima, ništa manje i Danilo Kiš. Stvaralaštvo Kiša je i paradigmatično za priču o originalnosti umetničkog dela. Hajka na Kiša, pokrenuta posle objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“, donela je jednu od najvećih književnih raspravi dvadesetog veka o originalnosti. U njoj je Kiš pobedio. I kada se učinilo da je autorstvo sahranjeno, onako kako je sve do skora bilo posmatrano, ostao je još jedan tabu. Pisanje iz senke. Sada već ustaljeni engleski izraz „ghostwriter“ označava osobu koja autorstvo nad svojim umetničkim delom ustupa nekome drugom. Najčešće su to autobiografije poznatih ličnosti. Primera radi, nedavno se saznalo da su memoare Hilari Klinton i Donalda Trampa napisali pisci iz senke. I ko je onda tu autor? Onaj ko ih je napisao ili oni čije ime stoji na koricama? Kako se čini, oni čije je ime na koricama. Tim pitanjem se pozabavio i Zoran Živković.
Pisac, znamo ga samo po pseudonimu Feliks koji koristi u internet prepiskama, je mislio da je pred njim sasvim običan dan. Da to uopšte ne bude slučaj pobrinuo se Piščev obožavalac koji mu u imejlu predlaže sasvim čudnovatu stvar. Obožavalac predlaže da Pisac napiše delo čijeg će se autorstva odreći. Podrazumeva se za novac. Zaintrigiran ovom ponudom, ništa manje i užasnut ovakvom drskošću, Pisac ni ne sluti šta ga sve čeka u ovom danu. Misterioznom obožavaocu se pridružuju ništa manje bizarni predlozi još jednog obožavaoca, emotivni izlivi jedne čitateljke koja je umislila da je sa Piscem zasnovala ljubavni odnos, suludi predlozi Piščevog poprilično sujetnog kolege, ali i komšinice koja je zamislila da on napiše roman o njenom umirućem psu. Pred Piscem je nimalo lak zadatak da se iskobelja iz ovog ludila.
Kako smo već navikli, Zoran Živković nam i u ovom romanu ne odaje zemlju u kojoj se radnja romana dešava, isto tako i nacionalnost svojih junaka. Priča je postavljena univerzalno, tako da se ona može odigrati u bilo kojoj zemlji. Da je takav izbor ispravan govori nam sadržaj knjige. Kroz samo prividno jednostavnu naraciju pokreću se nimalo jednostavna pitanja o tome šta je suština umetničkog stvaranja. Sve je to sjedinjeno sa sjajnom Živkovićevom duhovitošću koja neretko prerasta u grotesku. Isto tako i sa nenadmašno predstavljenim portretom jednog junaka ovog romana. To je Piščev mačak Feliks. Njegova trapavost, proždrljivost, ali i neverovatna privrženost Piscu su u ovoj knjizi zadobili odlično literarno predstavljanje.
Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa romanom „Četvrti krug“, posle kojeg je objavio preko dvadeset književnih dela, od kojih su najpoznatije zbirka novela „Nemoguće priče“, kao i romani „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine, kao i niza srpskih i internacionalnih književnih priznanja. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Njegova sabrana dela je nedavno objavio „Zavod za udžbenike“.
Slava Zorana Živkovića u svetu, toliko da njegova dela zadobijaju sjajne recenzije u najznačajnijim svetskim magazinima i časopisima, ništa manje i nezamislivi tiraži za srpske prilike, izgleda da baš ništa ne znače našoj kulturnoj sceni. Koliko je to posledica Živkovićevog distanciranja od „nacionalnih tema“ to još više proizilazi iz sujete komesara nacionalne književnosti. Što je svakako velika šteta, najpre za našu književnost. Zoran Živković kao retko koji srpski pisac, Pekić je tu svakako bio pionir, izlazi izvan okvira „naših“ tema. Za Živkovića su standardne balkanske teme – ako istinu govorimo, gadosti – poprilično nezanimljive. Pred nama su neka druga pitanja. Šta je suština umetnosti danas? Postoji li originalnost ili je to prevaziđen koncept? Kako to izgleda pisati iz „senke“? Kakva je uloga kritike i kako funkcioniše odnos pisca i čitalaca? Živković o svim ovim pitanjima sjajno progovara u ovom romanu, pritom stvarajući književno delo koje nas svojim istančanim stilom, ništa manje i duhovitošću, odvlači u jedan sasvim novi svet. Baš kakav je taj svet i u svim Živkovićevim delima.

Naslov: Pisac u najam
Autor: Zoran Živković (1948-)
Izdavač: Paideia, Beograd, 2009
Strana: 126

Pročitajte i prikaz romana „Četvrti krug“ Zorana Živkovića

Izvod iz knjige rođenih – Mark Tompson

„Kovali su zaveru usred Evrope. (…) Reč je o ljudima koji pripadaju različitim plemenima, propovedaju različite vere i govore različitim jezicima. Doneli su čudnu odluku da budu razumni. Odlučili su da zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti“, piše Borhes u priči „Zaverenici“. Reč je o Švajcarskoj. Ovaj dogovor, ili zavera kako je naziva Borhes, se odigrao davne 1291. godine. I začudo, taj sporazum i danas, posle skoro osam vekova, savršeno funkcioniše. Sličan primer su Sjedinjene Američke Države. Konglomerat različitih nacija, ništa manje različitih država, se sastavio u zemlju koja je danas najmoćnija sila na svetu. Poenta je da se jedino kroz jedinstvo različitosti može doživeti napredak. Nema boljeg svedoka tome od Jugoslavije. Sve republike, izuzev možda Slovenije, nastale posle smrti Jugoslavije su ništa drugo nego bedne skupine koje sebe vole da nazivaju državama. Ograničeni suverenitet (uvek je tu neki gospodar sa strane), užasno loše ekonomske prilike, pad standarda, ništa manja kulturna i civilizacijska stagnacija – samo su mali deo slike. Jugoslavija, sa svim svojim manama, je i dalje nedostižni san. Primera radi, Srbija će morati da sačeka još najmanje deceniju da bi dostigla stepen ekonomskog blagostanja koji je imala 1989. godine. Ipak, ako se pomene ponovno pravljenje Jugoslavije, odmah će iskočiti hor bukača koji će to okarakterisati kao potpunu ludost i bezmalo zločin. Možda je to i odgonetka tako neslavnog kraja Jugoslavije. Najjednostavnije rečeno, svi bi hteli privilegije, materijalno bogatstvo najpre, ali niko ne želi obaveze. A ta obaveza, opet najjednostavnije rečeno, je poštovanje drugih. I onaj, borhesovski, pokušaj da se zaborave međusobne razlike i istaknu sličnosti. Da polako pređemo na stvar. Neuspeh Jugoslavije, pored mana političkih uređenja (i u jednoj i u drugoj Jugoslaviji su to bile diktature zasnovane na kultu ličnosti, a takve diktature nikako ne uspevaju da se održe posle smrti diktatora), je proizašao iz nemogućstva stvaranja jugoslovenske „nacije“. To je najpre pokušao da učini kralj Aleksandar brisanjem nacionalnih teritorija i stvaranjem banovina po ugledu na američke savezne države. Ništa uspešniji nije bio ni pokušaj da se to učini posle Drugog svetskog rata. Najbolje to pokazuje popis iz 1981. Jugoslovena po nacionalnoj pripadnosti je bilo samo pet posto. Razlaz je bio neminovan, jer niko zajedničku državu nije hteo da brani. A u tom razlazu najveće žrtve su bili ljudi koji su iskreno verovali u jedinstvo jugoslovenskih naroda. Jedan od njih je bio i Danilo Kiš.
Kao predložak ove knjige, ili još jednostavnije rečeno – polazna tačka, je uzet Kišov autobiografski tekst „Izvod iz knjige rođenih“. Svako poglavlje ove knjige je zapravo tumačenje i razrada Kišovog teksta rečenicu po rečenicu. Mark Tompson tako stvara sjajni prikaz života svog junaka od porekla majke i oca, detinjstva obeleženog ratnim stradanjima, kasnijeg studiranja i književnih početaka, slave koju Kišu donosi roman „Peščanik“, ali i hajke posle objavljene zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Nije zaobiđen ni Kišov francuski egzil i potonja smrt, kao i nestanak zemlje kojoj je pripadao. Poglavlja o Kišovom životu prate i sedam interludija u kojima je data sjajna analiza njegovih najpoznatijih dela.
Ukoliko bismo tražili najslabiju tačku srpske kulturne scene, to bi svakako bilo ono što se podvodi kao biografski žanr. Takva dela su kod nas gotovo nepostojeća. Ili su to prigodne hrestomatije, uglavnom skrojene prilikom godišnjica, ili dozlaboga dosadna posmrtna slova. Taj nedostatak nadomešćuje Mark Tompson. On istraživanju Kišovog života pristupa na izuzetan način. To je najpre proučavanje svakog segmenta Kišovog književnog dela, ništa manje i života. Impresivna je lista Tompsonovih sagovornika (od Marine Abramovič, Salmana Ruždija, pa sve do Kišovih prijatelja iz detinjstva), ali i putovanja u kojima Tompson, skoro kao detektiv, traga za svakim korakom u životu svog junaka. Rezultat je izuzetno biografsko delo koje dostojno predstavlja nenadmašno delo i život Danila Kiša.
Mark Tompson je rođen u Šefildu. Studira englesku književnost na Univerzitetu Kembridž. Početkom devedesetih postaje novinski izveštač iz Jugoslavije za nekoliko svetski poznatih medija. Autor je dve knjige o ratu u Jugoslaviji: „Kuća od papira: Kraj Jugoslavije“ i „Kovanje rata: Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“. Posebno zapažena je bila njegova istorijska studija „Beli rat: Život i smrt na italijanskom frontu 1915-1919“. Za knjigu „Izvod iz knjige rođenih“ je dobio niz istaknutih priznanja. Važi za jednog od najboljih zapadnih poznavalaca jugoslovenskog prostora.
Kiš je za Aleksandra Hemona: „uzor cele generacije mladih pisaca u bivšoj Jugoslaviji, čiji moral osvetljava mrak nacionalnih kultura“. Upravo ovaj deo rečenice o moralu koji osvetljava mrak nacionalnih kultura je i ključan. Iako o Jugoslaviji i jugoslovenskom pitanju Kiš nikada nije eksplicitno pisao, priča o jugoslovenskom iskustvu je ono što Kiša određuje. Rođen u čudnovatom braku Jevrejina i Crnogorke, sam Kiš sebe naziva „etnografska retkost“, odrastao i razvijao se u duhu zajedničkog jezika, a kasnije i doživeo književni trijumf u upravo tom jeziku, Kiš je možda najbolji primer onoga što je jugoslovenstvo moglo da pruži. Mala digresija: umesto Kiša i Andrića, mi smo izabrali raznorazne ludake tipa miloševića, tuđmana, karadžića, izetbegovića i njima slične bratije (mala slova nisu pravopisna greška). Ali, Kiš nije samo to. On je i gorljivi antinacionalista, još veći antikomunista, borac za slobodu, čovek koji je težio jedinstvu različitosti, na kraju – on sam je bio najveće jedinstvo u različitosti. Priču o takvom čoveku Mark Tompson donosi maestralno. Izuzetno je to istraživanje, krunisano sjajnom sintezom života jednog istinskog književnog genija. Najbolje to sam Tompson izražava: „Opsednut pisanjem, politikom i slobodom umetnosti u odnosu na politiku, strastveni antikomunista i antinacionalista, Danilo Kiš je bio čovek liberalnih shvatanja i jakih emocija. Bio je svojevrsna etnička anomalija, sekularni polujevrejski gnostik, biće progonjeno gubitkom, predano instinktu i žudnji, boem koga je samo njegov poziv dovodio u red. Iz sukoba sa samim sobom i s društvom kojem je pripadao, Kiš je destilovao četiri-pet moćnih knjiga, pišući i ispravljajući ih u usamljeničkom zanosu, sažimajući ih do krajnosti, i postao ‘genije konkretnog vremena, mesta i iskustva’.“

Naslov: Izvod iz knjige rođenih
Autor: Mark Tompson (1959-)
Preveo: Muharem Bazdulj
Izdavač: Clio, Beograd, 2014
Strana: 613

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Lauta i ožiljci“ Danila Kiša

Vrijeme koje se udaljava – Mirko Kovač

Za koji dan navršiće se tačno jedan vek od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije. Velikog slavlja neće biti, baš kao ni zvaničnih ceremonija. Razume se, ožalošćena, ili ona pak radosna, porodica će se okupiti na grobu pokojnika. Kako je ovo ipak Balkan, na pravila pristojnog ponašanja ne računajte. Biće, naravno, onih koji će se pokojnika sećati samo po lepim stvarima, neće manjkati ni suza, ali uglavnom će to biti podsećanje na loše osobine preminulog. Pričaće se uglavnom o tome kako je to bila nemoguća, krajnje loša tvorevina, do besmisla će se ponavljati već hiljadu puta izlizane fraze i opšta mesta. Baš kao u lošem braku, a Jugoslavija je izgleda bila baš taj loš brak, fokus neće biti na lepim uspomenama, već na razvodu i silnoj krvi koji ga je pratio. Onu prvobitnu zaljubljenost, baš kao i uvek, progutaće prohujalo vreme, tako da od nje neće ostati ništa, čak ni sećanje. Još gore, nedostatak opšte slike, tako svojstvene ovim prostorima, sećanje na Jugoslaviju će pretvoriti u svojevrsnu rašomonijadu sa stotinama dijametralno različitih stavova i shvatanja. Možda je zato najbolje vratiti se na početak, ili još tačnije na ono što je bilo pre početka. Za preteču jugoslovenske ideje uzima se ilirski pokret sa početka devetnaestog veka. Pod presijom tadašnje austrijske i ugarske politike u Hrvatskoj sazreva ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda. To stremljenje prati i začetak prosvetiteljskih ideja kod Srba, pa polako počinju da se grade kulturni mostovi između slovenskih naroda. Kruna je Bečki književni dogovor iz 1850. godine, kojim je udaren temelj stvaranju zajedničkog jezika. Početni idealizam je splašnjavao, podjednako i rastao, sve u zavisnosti od političkih prilika, ali nikada nije nestao. Vidljiv je u gotovo svakom segmentu političkog i kulturnog života, čiji će krajnji izraz biti stvaranje Jugoslavije. Da se sad vratimo na početak. I na okupljanje ožalošćene porodice, koja će pričajući o pokojnikovom životu zaboraviti ono što je pokojnika stvorilo. A to je zajednički jezik i kultura, koji su i pored nestanka države nastavili da postoje. Andrić i Krleža, Meša Selimović i Ivan Cankar, Vladan Desnica i Danilo Kiš, uvek će podjednako pripadati svim jugoslovenskim narodima. Kao što i danas, da uzmemo možda najbolji primer, Miljenko Jergović nikako ne može biti samo hrvatski pisac. Ili Mirko Kovač, što najbolje pokazuju njegovi memoari.
Sastavljena iz četrdeset poglavlja, knjiga memoara „Vrijeme koje se udaljava“ predstavlja sliku autorovog života, ali i društvene klime i događaja koji su ga pratili. Tako na samome početku saznajemo kako je Mirko Kovač zavoleo knjige preko bibliotekarke koja mu je u mladosti predstavljala erotsku fiksaciju. Čitajući ove memoare mi pratimo put provincijalca koji stiže u veliki grad. Silna potucanja, gladovanje i materijalna beda će biti prekinuti književnim uspehom. Tek tu dolazi stradanje, ponajviše zbog autorovih političkih stavova. Ipak, u senci politike i istorije, i možda kao lek svoj toj grozoti, su prijateljstva. Drugovanje Mirka Kovača sa Pekićem, Kišom, Filipom Davidom, Lordanom Zafranovićem, Leonidom Šejkom i bezbroj drugih ljudi su u ovoj knjizi zadobili maestralni prikaz.
„Čačkati sjećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovjek nikad ne zna što će iz tog mraka iskrsnuti“, piše Mirko Kovač. Iz baš tog mraka u ovoj knjizi iskrsnuće i dobro i zlo. Najbitnije, predstavljeno na nenadmašan način. Mirko Kovač, baš kao i u svim svojim delima, stil dovodi do savršenstva, sjedinjen sa izvrsnim pripovedačkim darom da sjajnom izatkanom pričom prikuje čitaoca za svaku stranicu. Iako je ova knjiga nedovršena, usled autorove bolesti i smrti, ona po svojoj literarnoj vrednosti predstavlja nešto mnogo više od običnih memoara. To je književni trijumf, delo koje po svojem kvalitetu zavređuje istinsko divljenje i predstavlja pravi događaj za literaturu nastalu na pepelu Jugoslavije.
Mirko Kovač, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika druge polovine dvadesetog veka, je rođen u Petrovićima kod Nikšića. Već prvim romanom „Gubilište“ (1962) pokazuje nenadmašni literarni talenat, ali i otpor prema učmaloj stvarnosti, koji će ga prečesto odvoditi do sukoba sa društvom i političkim strukturama. Napisao je niz visoko vrednovanih romana („Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Grad u zrcalu“…), zbirki pripovedaka, knjiga eseja, kao i filmskih scenarija („Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“…). Dobitnik je svih većih jugoslovenskih književnih priznanja. Krajem osamdesetih se istakao kao veliki protivnik režima Slobodana Miloševića. Nakon učestalih pretnji i fizičkih napada početkom devedesetih se seli u Rovinj gde će živeti do smrti.
„Sada mi se čini da bih, s malo više drskosti, ovu povijest mogao nazvati romanom intime, unatoč tomu što u njoj ima memoaristike, bavi se vremenom i sudbinama, znanim i neznanim osobama, javnim i povijesnim ličnostima, ali to je na koncu samo jedna intimna pripovijest, s autobiografskim elementima i obiljem doživljaja“
, ovako Mirko Kovač žanrovski određuje ovu knjigu. I pored ovakvog određenja, „Vrijeme koje se udaljava“ je podjednako i hronika jednog vremena. Balkanskih političkih (i ostalih) svinjarija svakako ne manjka, ni sam Mirko Kovač nije bio svetac, ali ova knjiga je pre svega bitna kao pripovest o velikim umetnicima, koje je na okupu držao isti jezik i ista kultura. A upravo to je i ono po čemu Jugoslaviju treba pamtiti. Imena političara, ratnih zločinaca i profitera, udbaša i zapenušanih nacionalnih propovednika će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije. Ono što će od Jugoslavije ostati, a što i danas postoji, je zajednička kultura, jezik i prostor na kojem živimo. O svemu tome je dragoceno svedočenje ostavio Mirko Kovač u ovoj sjajnoj memoarskoj knjizi.

Naslov: Vrijeme koje se udaljava
Autor: Mirko Kovač (1938-2013)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 599

Zovi me svojim imenom – Andre Asiman

U jednom od svojih intervjua, a kasnije i tekstova, Danilo Kiš izvor nacionalizma vidi u ljudskoj gluposti. Primer je Žil, junak jednog Sartrovog romana. Pomenuti Žil je dosadan, glup i nezanimljiv, suštinski potpuno nebitna persona. I ostao bi takav da nije jedne stvari. Kad god se pomenu Englezi Žil gotovo da dobija nervni napad, jer Žil je veliki Francuz i ne može da izdrži pomen tih arhineprijatelja. I, naravno, Žil postaje ličnost, još tačnije predmet interesovanja, preko mržnje prema drugačijem. Što Žil u životu nije ništa postigao, pa čak ni video nekog Engleza, da se ne priča tek o poseti toj Žilu omraženoj zemlji, nije bitno. Žil je dobio smisao života. Tog i takvog Žila susrešćete svakoga dana. Sve te sitne duše i gnjide koje svoju bednu egzistenciju zasnivaju na negaciji drugačijeg. Partijski su to prvoborci, veliki zaštitnici morala, stameni nacionalisti, branioci čistote kulture i jezika, javnog reda i mira. I jedino šta im je potrebno da bi svoje postojanje opravdali jeste suprotnost. Voljeni neprijatelj. Čak i u vremenu najvećeg jednoumlja, uzmimo za primer Sovjetski Savez, neprijatelji su bili neophodni. Kako su pravi neprijatelji pobijeni ili proterani tokom Oktobarske revolucije, a postojala je samo jedna partija, rešenje je pronađeno u samoj partiji. Tačnije, pronađeni su unutrašnji neprijatelji (Trocki i ostala kompanija). Ništa se ni razlikuje ni istorija jugoslovenskog komunizma oličena u neprijateljima kao što su Đilas i Ranković. Ili da uzmemo nama bliži primer, kako je to duhovito primetio Svetislav Basara, možete li da zamislite Srbe bez Hrvata? Ili Hrvate bez Srba. Na čemu bi i jedni i drugi (naravno, reč je o pomahnitalim ludacima) zasnivali svoje nacionalno postojanje, istinu govoreći frustracije, ako ne na mržnji prema drugačijem? Najbitnije od svega, to drugačije mora biti gnusno. Neprijatelj je nemoralno đubre, večito nam radi o glavi, urotio se protiv nas i našega načina života, jednom rečju neprijatelj je gnjida. Da bi se to ostvarilo neprijatelj mora biti u potpunosti nepoznat. I tu već kreće prava rašomonijada. Kako je neprijatelj nepoznat ako već znamo sve o njemu? Tu dolazi priča o tom znanju. Koje i nije znanje već plod potpunog nepoznavanja. Najjednostavnije rečeno to je pripisivanja osobina ljudima koje ne poznajemo. I baš zbog toga je bitna književnost. Ona iz mulja opšteg izvlači lično. Velovi mržnje proizašli iz neznanja se uklanjaju. Nestaje apstraktni neprijatelj i pred nama se ukazuje ličnost sa svim svojim manama i vrlinama. Vrlo slična nama. Baš kao što to čini Andre Asiman.
Početak je osamdesetih godina na severu Italije. Sedamnaestogodišnji Elio, sin uglednog profesora, letnje mesece sa roditeljima provodi u porodičnoj vili. U njoj, baš kao i svake godine, boravi i mladi naučnik kojem Eliova porodica omogućuje da dovrši naučni rad u prijatnoj atmosferi. Ovog leta je to Oliver, dvadesetčetvorogodišnji Amerikanac. Dopadljiva Oliverova spoljašnost je jednaka njegovom šarmu, kojem, kako se čini, niko ne odoleva. Pogotovo mladi Elio koji počinje da oseća žudnju mnogo veću od želje za prijateljstvom.
Napisan u prvom licu, kao neka vrsta Eliovog sećanja na leto provedeno sa Oliverom, roman „Zovi me svojim imenom“ nas od prvih rečenica ubacuje u vrtlog sveta jednog tek dozrelog mladića. Haotičnost misli i strast koja dolazi u koliziju sa realnošću, u ovom romanu je zadobila maestralno predstavljanje. U svojoj biti „Zovi me svojim imenom“ je klasičan bildungsroman. Samo što je to odrastanje jedne gej osobe. Slikajući Eliove žudnje, Andre Asiman u isto vreme maestralno portretiše i tadašnji svet. Onај u kojem je Eliova žudnja zabranjena: “Ali nisam shvatao da je moja želja da testiram žudnju tek obična varka koja ne služi ničemu drugom do da dobijemo ono što želimo, ne priznajući, pritom, ono što želimo.”
Andre Asiman, istaknuti američki pisac i esejista, je rođen u jevrejskoj sefardskoj porodici u Aleksandriji. Pod pritiskom egipatske vlasti njegova porodica se zbog jevrejskog porekla seli u Italiju, docnije u Sjedinjene Američke Države. Ove događaje je Asiman opisao u višestruko nagrađivanoj knjizi memoara “Iz Egipta”. Završava studije književnosti na Harvardu, koje kasnije predaje na nekoliko univerziteta. Napisao je četiri romana, dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze. Slavu mu donosi roman “Zovi me svojim imenom”, koji je kasnije i ekranizovan.
“Dok smo lutali pustim lavirintom jedva osvetljenih ulica (…) zapitao sam se o povezanosti cele ove priče (…) s nama – kako se krećemo kroz vreme, kako se vreme kreće kroz nas, kako se menjamo i menjamo i vraćamo na staro. Čovek ostari i ne nauči ništa drugo sem toga”, piše Andre Asiman u ovom romanu slikajući mladost, taj prapočetak svakog našeg htenja i, hteli mi to ili ne da priznamo, period određujući za naš život. Ta slika mladosti u ovom romanu je predstavljena nenadmašno u svoj svojoj haotičnosti, istinskoj žudnji i neminovnom porazu koji nam mladost donosi. Pred nama je čovek koji je kao i mi. I to je ona priča s početka. Čitajući ovaj sjajni roman čak i onaj najgori mrzitelj drugačijeg (ovog puta je to mržnja prema LGBT populaciji) moraće da prepozna sebe. Svoje žudnje i strasti. Sebe kao ličnost. I možda će shvatiti koliko je užasna nepravda koju nanosi drugima ne znajući u isto vreme ništa o onome koga mrzi. Maestralno upoznavanje sa tim “drugačijim” nam daje Andre Asiman u ovom romanu.

Naslov: Zovi me svojim imenom
Autor: Andre Asiman (1951-)
Prevela: Marija Obadović
Izdavač: Štrik, Beograd, 2018
Strana: 237

Semper idem – Đorđe Lebović

Ona latinska sentenca o istoriji kao učiteljici života izgleda da nije istinita. Moguće da je učiteljica loš pedagog pa svojim učenicima apsolutno nikakvo znanje nije prenela, mada je još verovatnije da su njeni učenici potpuni idioti. Ovakav zaključak neminovno dolazi čak i ako ovlašno pogledamo istoriju naše civilizacije. I tu sama istorija nimalo nije kriva. Može ona da prilježno ispisuje povest ljudskog posrtanja, moleći nas u isto vreme da to posrtanje nikada više ne ponovimo, rezultati će izostati. A za to, bolji odgovor ne postoji, jedino može biti kriva glupost. Ali tu već nastupa problem. Ljudi ne vole da ih neko smatra za glupake, dovoljno je prisetiti se oštrog protivljenja kreacionista teoriji evoluciji koje najviše proizlazi iz zgražavanja nad činjenicom da je sadašnji čovek imao neke veze sa majmunima, mada je ovo ponekad čini se veća uvreda za majmune nego za ljude. No, da se vratimo na stvar. Iz potrebe da opravdaju svoju vrstu, o kojoj razume se imaju samo najsvetlije moguće mišljenje, ljudi pokušavaju da anuliraju ili barem malo olakšaju sveprisutnu glupost. Koja je svoj najveći i najmonstruozniji izraz pronašla u mržnji. Tako ćemo mržnju pripisati neznanju (kao da neznanje samo po sebi nije glupost), podjednako i vremenskim kontekstom (pa, eto, šta ćete takve su bile prilike). Otprilike, nije strašno ako su ljudi u prošlosti bili rasisti ili robovlasnici, takva je bila većina. Neretko se glupost kiti u šareno i ništa manje plemenito perje. Promislite samo o nacionalizmu (onoj njegovoj negativnoj konotaciji, mada kad se bolje razmisli koji je to nacionalizam pozivan?) i silnom zlu koje je donela mržnja proizašla iz nacionalističkih ideja. A opet je nacionalizam, čak i u današnjici, sveprisutan. O nacionalizmu najbolje piše Danilo Kiš: „Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). (…) Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti.“ Ima li toj banalnosti leka? Ima, ali on zahteva trud, koji se uglavnom svodi na istinsko upoznavanje drugih. Kao što nas sa istorijom Jevreja na ovim prostorima upoznaje Đorđe Lebović.
Memoari Đorđa Lebovića nas vraćaju u godine pred izbijanje Drugog svetskog rata. Centralna ličnost knjige, sam autor, je školarac koji mora da se suoči ne samo sa svojim čudnim porodičnim prilikama već i sa ludilom koje polako počinje da obuzima svet u kojem živi. Kao dete razvedenih roditelja, junak ove knjige je na večitoj sredomeđi. Na jednoj strani je majčina porodica, a na onoj drugoj očeva. Kao da to nije dovoljno, tu su i pobesneli nacionalisti koji su dočekali svoj trenutak. Opisujući svoje odrastanje, Đorđe Lebović nam daje i sliku uzrastanja zla, koje će se kulminirati u holokaustu ili Velikom sunovratu, kako ga autor naziva.
Zbog čega ove memoare brojni kritičari i poznavaoci srpske književnosti smatraju za prvo remek-delo naše literature dvadeset i prvog veka? Najpre zbog maestralne pripovedačke moći Đorđa Lebovića. Opisujući svet svog detinjstva on to ne čini kao sveznajući pripovedač koji se priseća prošlosti, naprotiv, Lebović uranja u detinjstvo kao da se ono u ovom trenutku dešava. Svet dečaštva je opisan iz ugla baš tog nesigurnog dečaka koji je podjednako oduševljen, zbunjen ali i ogorčen raznoraznim čudima koja se dešavaju oko njega. Još bitnije, ljudi koji okružuju tog dečaka su predstavljeni nenadmašno, pa bila to dečakova tetka sa svojim zaključcima: „Muškarci su teške dangube. Nalaze sve moguće izgovore, samo da ne bi radili. Znaju jedino da dižu bune i da vode ratove. Da nema nas žena, svet bi već odavno propao“, dečakov otac koji dolazi do sledeće misli: „Kao što svako selo ima svoju ludu, tako i neki narodi imaju svoju ludu koju nazivaju: ‘Vođa’“, ili teča koji na konstataciju da neko uvek govori istinu odgovara: „Ni ja, takođe.“
Đorđe Lebović, proslavljeni dramski pisac, odrasta u Zagrebu i Subotici. U petnaestoj godini je odveden u Aušvic. Zatočenik je u nekoliko nacističkih logora skoro dve godine. Lebović je u holokaustu izgubio celu porodicu (preko četrdeset članova familije). U poratnom periodu završava studije filozofije, posle čega se posvećuje umetničkom radu. Njegove tri drame („Nebeski odred“, „Haliluja“ i „Viktorija“) su dobile Sterijine nagrade. Zapažen je i kao filmski scenarista („Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“). Objavio je i nekoliko priča, novela i eseja. Početkom devedesetih odlazi iz Jugoslavije u Izrael zgađen bujanjem nacionalizama i novim ratom. Vraća se u Beograd 2000. godine u kojem sve do smrti piše memoarska sećanja „Semper idem“.
„Mrze vas zato što su sitne duše i kukavice. Znaju da ste slabi i da nemate nikog da vas brani, pa mogu da vas vređaju i napadaju bez straha od odmazde“, ovako jedan od likova iz knjige pokušava da objasni mržnju prema Jevrejima. Ipak, koren je još dublji, a Lebović ga vidi u stereotipima. Priča o zlim, pohlepnim, krajnjem racionalnim, pa čak i genijalnim Jevrejima, naprosto nije istina. To sam Lebović u ovoj knjizi najbolje pokazuje. Njegovi Jevreji, tačnije Lebovićeva porodica i poznanici, je koloplet ljudi koji su sve samo ne slični. Tu su i sirotinja, i bogataši, i raspikuće, i štediše, i glupaci, i geniji, i bezbožnici, i vernici, i sentimentalne tetke, i materijalisti… Njihove muke su iste kao i muke svih ljudi. Isto tako i žudnje, strahovi, ljubavi, životne brige… Pa kako su onda Jevreji različiti od drugih ljudi? I zašto su ih onda zbog te navodne različitosti ubijali i proganjali? Odgovor jedino leži u gluposti. Onda i u zlu koje dolazi iz te gluposti. I to je uvek isto, semper idem na latinskom, kakav je i naziv knjige. Znajući to, Đorđe Lebović piše ovu maestralnu memoarsku knjigu, koja je prikaz jednog zauvek nestalog sveta, ali i otpor ljudskoj gluposti kojoj će valjda već jednom doći kraj.

Naslov: Semper idem
Autor: Đorđe Lebović (1928-2004)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 552

Gorgone – Mira Otašević

„Manji od jedne osamljene kapljičice u Amazonu“, tako Danilo Kiš u jednom intervjuu vidi značaj knjige u našem svetu. Prošlo je od ove Kišove izjave skoro pedeset godina, a da se skoro ništa nije promenilo. U stvari, možda i jeste. Knjiga je postala još manje bitna i danas ne predstavlja ni tu osamljenu kapljičicu. I da se razumemo, ovo nije kukumavčenje o smaku svih vrednosti i lamentiranje za starim dobrim vremenima u kojima su jelte svi bili načitani, fini i kulturni. Što se tiče sadašnjih loših vremena, knjiga je kao nikad do sada u istoriji naše civilizacije dostupna svima. Isto tako, nikada se više nije štampalo knjiga. Svedoci tome su nepregledni nizovi publikacija koje se svakoga dana izdaju (uzmite samo kao primer produkciju romana nekad i sad: sedamdesetih je u Jugoslaviji godišnje štampano oko trideset romana, danas je ta brojka, samo u Srbiji, pet puta veća). Logično bi bilo da tu hiperprodukciju knjiga prati i povećanje njihovog uticaja. Ali ovde ta logika ne važi. Da bi se ovaj paradoks razrešio možda je najbolje vratiti se u prošlost. Ili još tačnije rečeno, kako se u prošlosti videla sadašnjost. Dve najpoznatije distopije dvadesetog veka, Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“, na različiti način vide budućnost. Za Orvela je to cenzura Velikog brata koji svojim podanicima strogo ograničava šta se sme čitati ili gledati, a za Hakslija hiperprodukcija informacija u kojoj je nemoguće pronaći smisao. I kada se pogleda kako današnji svet izgleda, Haksli je bio u pravu. Naravno, ako poverujemo da je Orvel pisao o budućnosti, a ne o vremenu u kojem je živeo. No, da se vratimo na našu temu. Pored mnoštva knjiga, a sledstveno tome i muke kako u toj silesiji pronaći nešto što valja, drugi razlog za smanjenje značaja knjiga je promena svesti čitalaca. Ako je nekada, pa i za najmanju informaciju, trebao trud, danas je sa pojavom modernih tehnologija sve na dohvat ruke. Dodajte tome još i urođenu nam lenjost koja rezultira traženjem lakšeg puta i polako dolazimo do poente. Današnjem čoveku, naviknutom na brze i lake odgovore, ni na kraj pameti ne pada da se prihvati knjige u kojoj se na nekoliko stotina strana raspravlja o nečemu što se, naravno samo naizgled, može spakovati u dva-tri pasusa (ovo je i odgovor na pitanje kako su se pojavili Koeljo i ostala bratija). A i da to ipak učini, današnji čitalac je suočen sa mnoštvom u kojem ne može da se snađe. I zašto onda pisati? Čemu uopšte knjige kad ne predstavljaju ni tu Kišovu kapljičicu? Možda nam najbolji odgovor daje roman „Gorgone“.
Sastavljen iz tri dela, roman „Gorgone“ govori o mučnom dvadesetom veku. U prvom delu romana „Arbeit macht frei“ upoznajemo se sa sudbinama žitelja Vajmarske republike. Pred nama su Breht, čuvena glumica Karola Neher, bokser Johan Trolman, mladi Oto Bihalji Merlin, Romkinja Setela i niz drugih likova. Uspon nacizma odvodi njihove živote do krajnjeg ponora. U drugom delu romana „Kunst macht frei“ umetnost se suočava sa zlom. „Gorgone“ nam pripovedaju kako je jedan nemački vojnik u ruskom zarobljeništvu dobio inspiraciju za kasnije stvaralaštvo, o tome kako je umetnost poslužila kao ratno oružje, ali i otkrivaju kako je nacističko ludilo preživeo veliki romski muzičar Đango. Treći i završni deo romana „Profit macht frei“ je posvećen savremenom svetu i pitanju da li smo nešto naučili u međuvremenu?
Najpribližniji postmoderni, ovaj roman obilato koristi ovu dobro poznatu književnu tehniku. Polazeći od istorijskih činjenica, Mira Otašević ih fabulira i u prvom delu knjige junacima daje priliku da sami ispričaju svoje životne priče. I upravo su te ispovesti nešto najvrednije u ovom romanu. U drugom delu romana je pred nama pripovedač koji tka zanimljive priče o sukobljenosti dobra i zla. Pripovedač nestaje u trećem delu. Pred čitaocima je kompilacija intervjua, tekstova, zapisa…
Mira Otašević po mnogima predstavlja jedno od najznačajnijih imena srpske savremene proze. Po profesionalnoj vokaciji teatrolog, njena oblast interesovanja je teorija modernog pozorišta, posebno istorijskih avangardi. Pisala je za nekoliko umetničkih časopisa i magazina. Debitovala je sa romanom „Magamal“ (1994) i do sada objavila romane „Ničeova sestra“, „Beket i jastog“, „Zmajevi od papira“ i „Zoja“. Njen roman „Gorgone“ je ove godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Pored silnih moći koje su u grčkoj mitologiji imale tri grozomorne sestre Gorgone, jedna se ističe. Pri pogledu na njih čovek se od užasa skamenjuje. Izabravši da iskoristi ovaj antički mit za naslov romana, Mira Otašević nas sukobljava sa zlom, tražeći da se ne skamenimo. I da gledajući u neuništivo zlo, a takve su Gorgone (čak i ona smrtna sestra Meduza), ne pokleknemo. Na tragu čuvene Pekićeve misli: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“, Mira Otašević sastavlja pripovest o sukobu dobra i zla. To nije moralisanje, nije ni jeftino prežvakavanje stoput ispričane priče o holokaustu. U pitanju je naša suština i ona odsutna bitka u koju svako mora da se uključi. A najbolje oružje u bici između dobra i zla je umetnost, što nam ovaj roman najrečitije pokazuje. I da se vratimo na početak. Možda su „Gorgone“ ona Kišova osamljena kapljičica, ali ta kapljičica ipak ima smisla. Zato što je ona nešto najvrednije što čovek može dati. Ta kapljičica je dokaz da naše postojanje nije baš toliko besmisleno, ma koliko god Gorgone bile užasne i neuništive.

Naslov: Gorgone
Autor: Mira Otašević (1944-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2017
Strana: 139

Lauta i ožiljci – Danilo Kiš

Onda kad pomislite da je sa ovim svetom sve u redu, da koliko god postojale nepravde i zla, ipak postoji neka sila koja ustrojava naše postojanje, setite se sudbine pisca Bruna Šulca i jednog jesenjeg dana 1942. godine. Zamislite sliku mršavog Jevrejina (bolje reći kostura) koji ide ulicama poljskog grada Drogobiča noseći u rukama najveće bogatstvo. Krišku hleba. E sad zamislite kako u tog mršavog čoveka puca oficir Gestapoa Karl Gunter. Razlog? Njegov nadređeni, Feliks Landau, ustrelio je Gunterovog „ličnog Jevrejina“, tako da je ubistvo Bruna Šulca bilo poravnavanje računa. Sudbina Šulcovog dželata ostala je nepoznata, dok je Feliks Landau doživeo duboku starost kao slobodan čovek (robijao je samo devet godina). I onda stavite na dva tasa živote Bruna Šulca i Feliksa Landaua. S jedne strane će stajati jedan od najvećih književnih stilista dvadesetog veka, a sa druge ološ i bestidni zločinac odgovaran za smrt hiljade nevinih ljudi. Jedan je umro u pedesetoj godini u najtežim mukama, drugi u sedamdeset i trećoj u svojoj postelji. Zamislite još i silne knjige koje je Bruno Šulc mogao napisati da nije skončao tog jesenjeg dana 1942. godine. Možda i bolje od maestralne „Cimetaste prodavnice“? Ko može znati kakav je bio Šulcov zauvek izgubljeni roman „Mesija“? Setite se toga kad pomislite da ovaj svet ima smisla. Promislite još i o brojnim po usudu sličnim sudbinama umetnika. Svim tim mučnim životima ispunjenim progonima, besmislenim mukama i stradanjima. I preranim smrtima koje su dolazile kao posledice delovanja zločinaca. Neka vam u svest dođu načeta pluća Borislava Pekića na višegodišnjoj robiji koja su dovela do njegove kasnije prerane smrti. Pokušajte samo da zamislite koliko je taj čovek još mogao stvoriti? Planovi za nastavak „Zlatnog runa“ koje je trebalo da postane novo višeknjižje „Crveni i beli“ i roman „Srebrna ruka“ o Vizantiji, sve je to smrt odnela. Setite se i Danila Kiša. Njegove prerane smrti (u pedeset i četvrtoj godini), opet od opake bolesti pluća (ta prokleta pluća i literatura). I progona koji je ovaj velikan trpeo godinama pre smrti. Promislite samo koliko bi naša literatura bila bogatija da je Kiš poživeo duže. Boljeg dokaza za to nema od posthumno objavljene zbirke Kišovih priča „Lauta i ožiljci“.
U prvoj priči ove zbirke „Apatrid“ pratimo sudbinu pisca emigranta u Parizu koji beži pred nacističkim ludilom. Tema „Jurija Goleca“ je slična. Jevrejski pisac u Parizu nalazi se pred najvećim slomom u svom nesrećnom životu. U „Lauti i ožiljcima“ ispripovedana je povest o životu bračnog ruskog para u Jugoslaviji, ali isto tako i o sudbini mladog pisca. „Maratonac i sudija“ je fantazmagorija sjedinjena sa užasom Gulaga. Može li se pobeći od zla, Kiš pokušava da odgonetne. To je dominanta tema i priče „Pesnik“. Agenti OZNE daju mogućnost zatvoreniku za popravku. Satiričnu pesmu o novom režimu on mora da pretvori u panegirik ne bi li zadobio slobodu. „Dug“ je priča o poslednjim danima Ive Andrića i njegovom oproštaju od ovog sveta. „A i B“ je autopoetska varijacija Danila Kiša o dva mesta. Jednom najlepšem, drugom najružnijem na svetu.
Nastale u vremenu u kojem je Kiš stvarao čuvenu „Enciklopediju mrtvih“ (period od 1980. do 1986. godine), ove priče su trebale da postanu deo te zbirke ili su pak nastale kao njen direktni nastavak. Stilski i jezički divergentne, pripovesti iz „Laute i ožiljaka“ svedoče o ingenioznom talentu i pripovedačkom umeću Danila Kiša. Mešanje fikcije i stvarnosti ovde je dovedeno do svog vrhunca, onoga što je bila Kišova trajna zanimacija i opsesija. Samo sada sa poprilično oporim zaključkom: „I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih srpskih književnika dvadesetog veka,  je rođen u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda (u Aušvicu) odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat (iako je razlog bio čisto političke prirode) on piše polemički spis „Čas anatomije“ u kojem razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Igrajući se sa formom, stilom i ulogom pripovedača, Kiš je kroz ove priče izatkao neku vrstu testamentalnog oproštaja. U pripovestima sabranim u zbirci „Lauta i ožiljci“ provlače se sve literarne teme kojima se kroz svoj život ovaj velikan bavio. Tu su sudbine pisaca emigranata razdvojenih od svojih jezika i kultura (sasvim sigurno tu ima mnogo autobiografskih detalja), ne manjka ni žrtava totalitarizma i životnih nesreća („Šta tu ima da se kaže. Postoje životi koji nikad nisu zaslužili da budu življeni. Mi smo živeli kao da smo mrtvi“), ali i govora o neminovnom odlasku („Nije ga bolelo ništa posebno, bolelo ga je sve, boleo ga je život“). Pred nama je Kiš u svom svojem sjaju. Mudrac, izuzetni pripovedač, mistifikator, sjajni stilista, borac protiv svake vrste totalitarizma. Umetnik koji se nalazi na vrhuncu svoje stvaralačke imaginacije. I koji na tom vrhuncu nastaje. Baš zbog toga je ova zbirka važna. Koliko zbog svog kvaliteta, još više zbog svega onoga što nam je Kiš mogao dati da je duže poživeo. Još jedna je to priča o velikoj nepravdi. A ako pitate za Kišove dželate, bez brige. S njima je sve bilo u redu.

Naslov: Lauta i ožiljci
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 113

Uhvati zvezdu padalicu – Dragoslav Mihailović

uhvati-zvezdu-padalicuIzmrcvarenim žrtvama svakidašnjice, te beskrajne tranzicije iz goreg u gore, neka davna i bivša vremena ravna su edenskom vrtu. Baš kao i obično, sećanje potire ono što je ružno i ostavlja samo lepe stvari. U konkretnom slučaju, to su odblesci sećanja na sindikalna vremena, fiće i socijalističku potrošačku groznicu. Ali da se manemo prežvakanih priča o socijalističkom Diznilendu. Naša tema je ono što se često previđa i ostaje na margini interesovanja. Priča je to o zlatnim sedamdesetim jugoslovenske književnosti. Predratne literarne veličine, a to se naravno odnosi na Andrića, Krležu i Crnjanskog, odbrojavaju svoje poslednje dane. Socrealistička književnost oličena u imenima Đilasa ili Zogovića pojela je sopstvena revolucija. Ništa bolje ne stoje ni drugi socrealisti. Iako na rukovodećim mestima i ovenčani zvaničnim državnim i partijskim priznanjima njihovo stvaralaštvo nikoga ne uzbunjuje i ne izaziva reakciju. Vreme je za smenu generaciju. I tu iskrsavaju tri svetla lika koja će postati velikani naše literature. Prvi je Danilo Kiš koji sa romanom „Mansarada“ najavljuje svoje buduće opsesivne teme i zanimanja. Sledi kratki roman „Psalam 44“, možda i naše najbolje napisano delo o holokaustu, i nova literarna zvezda se rađa. Kasniji porodični ciklus („Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“) etabliraće do kraja ovog velikana. Druga sjajna literarna zvezda, Borislav Pekić, debituje sa „Vremenom čuda“. Sledi „Hodočašće Arsenija Njegovana“ i blistava književna karijera počinje. Treći je Dragoslav Mihailović. Zbirka priča „Frede, laku noć“, skrenuće pažnju na novo ime, a slavu će mu doneti romani „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. Šta je zajedničko ovoj spisateljskoj trojci? Citiraćemo Kiša i reći da je to „gorki talog iskustva“. Prvom je to holokaust, očeva smrt i sećanje na zverske dane, drugom robija, a trećem golootočko stradanje. Ovim piscima zajedničko je i pisanje o žrtvama mučnog dvadesetog veka i pokretanje duboko bolnih i zabranjenih tema, što im donosi novo stradanje. Iako poetički, stilski i tematski divergentni, njih povezuje opsesivna borba protiv crne svakidašnjice i duboka humanistička nota prema slomljenim, zaboravljenim i uništenim ljudskim sudbinama. Baš o takvim životima govori ova zbirka Dragoslava Mihailovića.
Pripovetke koje otvaraju i zatvaraju zbirku (prvi put objavljenu davne 1983. godine), „Pas“ i „Uhvati zvezdu padalicu“, donose nam životopise melanholičnih usamljenika. Susreti sa psom i umirućom tetkom junake će sukobiti sa sopstvenom zlehudom sudbinom. Druga pripovetka u zbirci „Barabe, konji i gegule“ zametak je životne priče Žike Kurjaka, potonjeg junaka Mihailovićevog romana „Čizmaši“. „Ujka Dragi sedi pod jabukom“ gorka je pripovest o neostvarenoj sudbini i smrti mladog čoveka. Prokockane šanse i promašen život je tema i „Šukar mesta“ koji donosi stradanja i zanose jednog nesrećnog Roma. O posleratnom vremenu, udbaškim represalijama i zločinima, posredno i o Golom otoku, govore pripovetke „Četrdeset i tri godine“ i „Treće proleće Svete Petronijevića“. O sivilu socijalističkog društva i o pričama onih zaboravljenih i uništenih ljudi pripovedaju „Japanska igračka“, „Čija to duša ovde tumara“ i „Oni se udružuju“.
Poetski usmerena na tri koloseka, ova zbirka pripovedaka nam donosi različite stilske izraze. S jedne strane, ona prva i poslednja donose elegičnu viziju bede i siromaštva. Usamljenost, nesnalaženje i mučni bol svoj izraz dobijaju u lirskom tonu koji svojom jačinom donosi emotivni patos, ali ne i patetiku. Druga stilska dimenzija, po kojoj je i Dragoslav Mihailović najpoznatiji, predstavlja ljudske sudbine ispričane sočnim jezikom junaka; dok ona treća i najznačajnija predstavlja realističnu pripovetku u novom ruhu. Mučna prošlost susreće se sa nimalo srećnom sadašnjicom i tvori blistave pripovesti o životu u raljama ideologije, pogrešnih izbora i zlog vremena.
Najveći živi srpski pisac Dragoslav Mihailović je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali nastavlja školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako završava studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen dugogodišnjem progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija „NIN-ovu“ nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Opsesivno traganje za drugačijim sudbinama, onim ljudima koji se ne pominju u partijskim književnim panegiricima, kojima novo doba ne donosi ništa dobro već naprotiv samo zlo, tema je stvaralaštva Dragoslava Mihailovića. Naličje je to jedne bajke, one u koju se i danas itekako veruje, priča o melanholicima otrovanim i uništenim životnim nedaćama i mukama. Što je posebno vidljivo u ovoj zbirci koja: „(…) oslikava neki paklen, nezasluženi bol, iznenađenost zbog neshvatljive kazne, i nesreću, poniženje i rugobu jednog života koji više ne može da se brani i nije za odbranu.“ To su one storije i sudbine koje zauvek vezuju stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića sa Kišovim i Pekićevim. Borba nasuprot zvanične verzije istine za koju se plaća velika cena. U isto vreme, to je i priča o stvaralaštvu velikih ljudi koji su uspeli da svoje stradalništvo pretvore u umetnost i da ne nikada ne pokleknu pred užasavajućom ideologijom. I najvažnije da stvore vrhunsku književnost, koja će kako vreme prolazi postajati sve veća i veća.

Naslov: Uhvati zvezdu padalicu
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 301