Sabrane priče I-II – Vladimir Nabokov

„Prizvan ili neprizvan, bog je uvek tu“, čuvena latinska sentenca, inače epitaf na Jungovom grobu, u današnjici bi verovatno ovako glasila: „Prizvana ili neprizvana, politika je uvek tu“. Čime se god bavili i šta god radili, čini se da je nemoguće pobeći od politike. Evo samo par primera. Sasvim uobičajena, i uzgred najnormalnija, želja za socijalnom jednakošću i pristojnim životom je političko pitanje, jer zadire u pitanje raspodele moći i otvara put ka ideološkoj raspravi o socijalizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu… Čak i naizgled bezazlene stvari otvaraju istu ideološku Pandorinu kutiju. Uzmimo za primer religiju. Isus, onako kako je predstavljen u Bibliji, je ništa drugo nego revolucionar. Otklon od moralnog čistunstva kroz druženje sa „grešnicima“, podjednako i protivljenje okoštalim strukturama moći (izgon trgovaca iz jerusalimskog hrama kao najplastičniji primer), predstavljaju politički par ekselans čin. Sasvim je druga stvar što je Isusov lik kasnije „ukraden“ i pretvoren u svoju suprotnost od strane korumpiranih i moralno posrnulih crkvenih i društvenih struktura moći. Politika je prisutna i na mestima gde je najmanje očekujemo. Nigde to nije vidljivije nego u našim estetskim sudovima. Ljubav prema, recimo, predratnoj gradnji, hteli mi to ili ne, pokreće vrlo osetljivo političko pitanje o silnoj sirotinji koja je živela u užasavajućim uslovima dok su dobrostojeća gospoda podizala zgrade, koje i danas izazivaju naše divljenje. Isto tako, velika umetnička dela, koja posmatramo isključivo u tom svetlu, u sebi nose politički potencijal. Uzmimo kao primer „Jadnike“ Viktora Igoa. Ovaj roman se danas čita kao avanturističko štivo ili sentimentalna pripovest, iako je njegova glavna potka nepravednost zakona i društvenog ustrojstva kroz priču o nesrećnoj sudbini Žana Valžana. I polako dolazimo do naše poente. Ono što nazivamo angažovana umetnost. Njenu suštinu najbolje obrazlaže Sartr: „Književnost otkriva čitaocima njihovu vlastitu situaciju, kako bi mogli preuzeti odgovornost za nju.“ Ta angažovanost u dvadesetom veku poprima sasvim novu ulogu. Ako je angažovanost nekada bila ukazivanje na društvene anomalije, ona se sada pretvara u ideološku poziciju. Imena Orvela, Solženjicina, Vasilija Grosmana i bezbroj drugih su osvetlali obraz mučnom dvadesetom veku. Ipak, postoji i ona druga strana angažovanosti. Pretvaranje umetnosti u ideološki igrokaz. Bljutavi propagandni pamfleti su zadobili literarno obličje, pretvarajući umetnost u sluškinju politike. Otpor prema takvoj zloupotrebi umetnosti pokazao je Vladimir Nabokov.
Pre nego što je zadobio slavu romanom „Lolita“, Vladimir Nabokov je napisao niz romana na ruskom, ali i nekoliko desetina priča, uglavnom objavljivanih u periodici. U saradnji sa sinom Dmitrijem, Nabokov odlučuje da ih sakupi na jednom mestu. Rezultat je ova dvotomna knjiga u kojoj je sabrano šezdeset i sedam priča. Najvećim delom su to pripovesti o emigrantskom iskustvu, ali i priče, neretko autobiografske, o životu u predrevolucionarnoj Rusiji. Tragičnost sudbina ljudi odvojenih od svoje domovine još više je pojačana njihovim ličnim zabludama, nesrećnim ljubavima, ali glupošću. Dobro poznata priča o ruskom emigrantskom iskustvu u Nabokovu je zadobila maestralnog svedoka i hroničara.
Veliki raspon (prvu priču Nabokov piše 1921, a poslednje tokom pedesetih godina) u vremenu pisanja priča nam na najbolji način pokazuje razvoj jednog književnog genija. Ako su prve priče neretko ispunjene emigrantskim veltšmercom, ne manjka ni larpurlartističkih motiva, one kasnije nam predstavljaju zrelog pripovedača, onakvog Nabokova kakvog poznajemo. Neverovatna jezička i stilska umešnost, promene pripovedačkih strategija, podjednaka erudicija i poigravanje sa književnim tradicijama u ovoj knjizi doživljaju vrhunac. Sve to dobijamo i u srpskom izdanju zahvaljujući sjajnim prevodiocima (David Albahari, Alen Bešić, Veselin Marković, Đorđe Tomić, Arijana Božović…) i uredničkom radu Aleksandra Šurbatovića. Izdavanjem „Sabranih priča“ Vladimira Nabokova, podjednako i štampanjem vrhunskih književnih dela (Makarti, Frenzen, Judžinidis, Išiguro…), „Dereta“ je nastavila da pokazuje da se čak i u literaturi nenaklonjenom vremenu može ozbiljno i predano baviti izdavaštvom.
Vladimir Nabokov, jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, je rođen u aristokratskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Berlin. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao književnost na nekoliko univerziteta. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a nakon prelaska u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnijih dela treba pomenuti i „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Bledu vatru“, „Prozirne stvari“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio i nekoliko knjiga eseja, dve knjige memoarske proze i mnoštvo prevoda.
„Sve iščezava. Raspada se sklad i smisao. Svet me ponovo gnjavi svojom šarolikom prazninom“, govori jedan od Nabokovljevih junaka. Otrgnuti od svoje domovine, smešteni u društva u kojima se ne snalaze, trajno oslonjeni na pređašnja iskustva, na bivši i nepovratni život, junaci ovih priča su osuđeni na propast. Nekada je to prelom, trenutak raspada u kojem ih dugo skupljani očaj odvodi do ambisa, a još češće tiho, nekada i višedecenijsko, propadanje. A to propadanje je došlo iz politike. I polako se vraćamo na početak, na priču o odnosu umetnosti i politike. Nabokov je mogao, baš kao što su to radile stotine drugih, da piše osvetničke i ostrašćene traktate o novoj sovjetskoj vlasti. On to nije učinio. Nabokov je pisao o ljudskim sudbinama, žrtvama politike, i to na najvirtuozniji mogući način. Naravno, politike ima, mada je to najčešće prezir prema blatnom smradu politike (svejedno da li je ona sovjetska, nacistička ili ruska caristička). Između ideologije i ljudskosti, Nabokov je izabrao ljudskost. A baš iz te ljudskosti, naravno i iz neverovatne spisateljske umešnosti, nastala je velika literatura. I to nasuprot politici. Najbolje to sam Nabokov obrazlaže: „(…) tvrdiću, dok me ne sustigne metak, da se umetnost, čim dođe u dodir sa politikom, neizbežno srozava na nivo svekolikog ideološkog smeća.“

Naslov: Sabrane priče I-II
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 1058

Pročitajte i prikaz romana „Bleda vatra“

Advertisements

Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Vidi pod: Ljubav – David Grosman

vidi-pod-ljubavZa velikog filozofa Teodora Adorna, pisanje poezije posle Aušvica ne samo da nije moguće, već predstavlja čin varvarizma. Još dalje odlazi Primo Levi za koga je postojanje Dahaua dokaz nepostojanja boga i bilo kakvog smisla. I zaista, čini se da ne postoji događaj u ljudskoj istoriji koji je toliko uzdrmao i promenio ljudsku svest kao što je to bio holokaust. Zverski pokolj šest miliona nevinih ljudi zauvek je izbrisao svaku pomisao na humanost čoveka. Suštinski, anulirao je dobrotu, smisao, boga, raskrinkao do kraja naše porive i ogolio u potpunosti ljudsko biće. Ipak, Adorno je pogrešio. I to srećom. Poezija se i dalje piše, a uspomena na milione nevinih žrtava nikada neće nestati. Prva književna dela o holokaustu su nastala iz pera učesnika i svedoka ove tragedije. Desetine memoarskih dela postali su izvor neugaslog sećanja i svojevrsni vodič kroz pakleni svet holokausta. Takav je dnevnik Ane Frank, jedinstveno svedočanstvo jedne devojčice o progonu Jevreja. O holokaustu je do smrti neumorno pisala još jedna njegova žrtva. Veliki italijanski pisac i hemičar Primo Levi kroz svoja dela (na srpskom su objavljeni „Zar je to čovek“ i „Potonuli i spaseni“), pokušava da odgonetne tajnu holokausta, ono čuveno pitanje – kako se zaboga nešto ovakvo moglo desiti, ali i da od zaborava sačuva žrtve pogroma. Upravo ta uloga čuvara istorijskog sećanja karakteriše prva i najbitnija dela o holokaustu. Ali, vreme neumitno prolazi. Poratni entuzijazam, razvoj tehnologije i promena interesovanja, smeštaju holokaust na marginu interesovanja. Poriv preživljavanja, okretanja glave od nesreće ne bi li se nekako moglo krenuti napred, karakteriše ovo zatišje. I tu opet na scenu stupa književnost. Na prvom mestu treba pomenuti stvaralaštvo mađarskog nobelovca Imre Kertesa. Ako se „Besudbinstvo“ uklapa u onu sliku logorske književnosti, „Kadiš za nerođeno dane“ je problematizovanje postojanja posle iskustva holokausta. Mučni tekst na nešto više od stotinu strana ispituje život sa sećanjem na stradanje i dolazi do gorkog zaključka da bi rađanje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic bilo podjednako zločinačko i okrutno kao sam Aušvic. Samo, ta deca se ipak rađaju, noseći u sebi teret mučnog istorijskog nasleđa. Jedno od njih je i veliki izraelski pisac David Grosman.
U središtu romana „Vidi pod: Ljubav“ nalazi se dečak Momik. Sasvim uobičajeni život jednog izraelskog deteta tokom pedesetih godina biće prekinut dolaskom izgubljenog dede Vasermana, preživele žrtve holokausta i predratnog dečijeg pisca. Mučno iskustvo poludelog dede počinje da obuzima dečaka. Kakva je dedina prošlost, odnosno kakva je prošlost svih ljudi koji ga okružuju, Momik pokušava da odgonetne. Još bitnije, šta je to nacistička zver i kako je uništiti, postaje dečakova opsesija. Sada kao sredovečni pisac Momik se hvata u koštac sa tom zveri pričajući povest o velikom piscu Brunu Šulcu i dedi Vasermanu u nacističkom logoru.
Kako pisati o holokaustu znajući da „ostale tragedije mogu da se prevedu na jezik stvarnosti koju poznajemo, Holokaust se ne može prevesti, uprkos nagonu da se iznova pokušava, da se iskusi, da se piščevo telo njime oprži (…)“, pita se David Grosman kroz reči svojih junaka. Pa nikako drugačije nego kroz upravo iskustva tih junaka. Umećući stvarnost u duboko fikcionalne priče, pisac stvara potpuno novi svet za svoje likove. U njemu pravila stvarnog života ne važe. Smrt odbija da uzme jednog jevrejskog zatočenika, okoreli nacista okušava saosećanje, Bruno Šulc ne skončava kao ustreljeni pas. Fantazmagorični svet okružen logorskim žicama i smradom krematorijuma uzvisuje život i odvodi ga negde visoko, tamo gore iznad svake nesreće, a opet paradoksalno sa priznakom te nesreće kao glavne odrednice života.
David Grosman spada u red najznačajnijih izraelskih i svetskih savremenih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije, radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“ i „Izvan vremena“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svojem političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Žanrovski odrediti roman „Vidi pod: Ljubav“ gotovo je nemoguće. S jedne strane, to je roman o holokaustu, još preciznije logorska književnost. I tu Grosman briljira. Iskustvo stradanja i smrti izmešteno je izvan svih okvira brutalnosti i užasa, baš kao što to kaže jedan od Grosmanovih junaka: „Vidite, mi smo uvek predstavljali pakao sa ključalom vodom i smolom koja penuša u buradima, sve dok, da izvinite, niste vi došli i pokazali nam kako su bedne bile naše predstave.“ Ipak, ovaj roman je mnogo više priča o iskustvu holokausta, onim ljudima koji moraju da žive sa znanjem da je on postojao. I u tome je njegova veličina. Najjednostavnije rečeno, Grosman pokušava da, uprkos onoj Adornovoj misli, piše posle holokausta. I da to ne bude varvarizam, već jedno izuzetno i umetnički kompleksno delo koje u sebi sadrži toliko bitnu komponentu sećanja, ali i filigranskog literarnog umeća. Čitanje ovog dela je iskustvo koje nijedan čitalac nikada neće zaboraviti, ono posle kojeg će sasvim drugačije posmatrati sebe, svet, život i ponajviše funkciju sećanja. Povrh svega, „Vidi pod: Ljubav“ je duboki humanistički krik; koliko je sećanje, još više je molitva za život posle tog sećanja – ono što pisac izražava u poslednjoj rečenici ovog istinskog remek-dela: „Tražili smo tako malo: da čovek proživi na ovom svetu od rođenja do smrti i da ništa ne zna o ratu.“

Naslov: Vidi pod: Ljubav
Autor: David Grosman (1954-)
Preveo: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 405