Zamalek – Dejan Tiago-Stanković

Osnov moderne zapadne civilizacije – može se reći i cele naše civilizacije – leži u nekoliko reči: „Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima.“ Naravno, ove reči iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina se odnose na političke slobode, ali sloboda se ne iscrpljuje samo u njima. Kako volimo da mislimo, sloboda je ta koja nas čini ljudskim bićima. Da li smo zaista slobodni, to je već neko drugo pitanje. Mi ćemo ovde na stranu ostaviti rasprave o političkim i ekonomskim slobodama i preći na drugo polje. Našu suštinu. Ukoliko smo vernici, naša sloboda je ograničena, i to najviše božjom voljom. U islamu je odricanje od slobode osnova vere. Pokornost Alahu i njegovom poslaniku, sledstveno tome i verskim propisima, predstavljaju srž ove religije. U hrišćanstvu je situacija slična. Iako osnovu Isusove misli čine reči o slobode, ona je itekako ograničena. Najbolje je to izraženo u rečima koje se pripisuju apostolu Pavlu: „Sve mi je slobodno, ali sve mi ne koristi.“ Najjednostavnije, po hrišćanskom učenju, bog nam daje slobodu da svojevoljno odaberemo kako ćemo živeti. Ipak, ako odaberemo pogrešan put, sleduje nam kazna. Situacija je još drastičnija u hinduizmu i budizmu. Tu sloboda, onako kako je zapadna civilizacija shvata, ni ne može da postoji. Naš život dobrim delom zavisi od koncepta karme, svojevrsnog moralnog kauzaliteta. Ono što smo činili u prošlim životima, u slučaju hinduizma, odrediće naš sadašnji život. Ono što činimo u sadašnjem životu, kako govori budističko učenje, određuje naše buduće živote. Taj životni determinizam nije prisutan samo u religioznim učenjima, on je vidljiv i u nauci. Tako genetika proučava procese nasleđivanja i varijacija između organizama bliskih srodnika. Isti je slučaj i sa psihologijom. Uslovi u kojima smo odrasli i razvili se, uticaj okoline, podjednako i naše genetsko nasleđe određuju nas kao ličnosti. Samim tim, naša sloboda biva ograničena ovim faktorima. Slična stvar je u još jednoj naučnoj disciplini, etnografiji, koja proučava obrasce ponašanja određenih naroda ili etničkih grupa. Naši životi će biti dijametralno suprotni, samim tim i naše shvatanje slobode, po ovoj naučnoj disciplini, uzgred poprilično diskutabilnoj, sve u zavisnosti od toga gde smo imali sreću, ili nesreću, da se rodimo. Svim ovim pitanjima, koje smo samo pomenuli, bavi se i književnost. Da li smo zaista slobodni i dokle doseže naša sloboda jedno je od najvećih zanimanja literature. Njega se poduhvatio i Dejan Tiago-Stanković.
Početak je sedamdesetih. U Kairo dolazi mlada Arna. Sasvim slučajno poznanstvo sa Kostom, čuvenim egiptologom i vlasnikom antikvarnice u kairskom kvartu Zamalek, promeniće njenu sudbinu. Arna se zapošljava u Kostinoj antikvarnici vezujući tako svoj život za ovog, najblaže rečeno, čudnovatog čoveka i još čudnovatiju zemlju. Prateći njene kasnije godine, Dejan Tiago-Stanković ispisuje ne samo priču o životu jedne žene već i o decenijama istorije Egipta.
Ulazak u svet romana „Zamalek“ nalikuje čitanju čudnovatog bedekera. Kratka poglavlja, nekada ona ne prelaze ni jednu stranu, upoznaju nas sa Kairom, egipatskim mentalitetom, verskim običajima i životnim svetonazorima. Tako, malo po malo, ulazimo u svet koji je sve samo ne nalik našem: „Taher je tvrdio da bi prašina koja danonoćno pada po Kairu zatrpala grad da nema mravinjaka ljudi koji hodajući ulicama tu prašinu neprekidno razgrću, premeštaju je na đonovima, a kljusad na kopitama, dok je automobili sklanjaju s puteva gumama i tako održavaju prohodnost. Da nije kairskih ljudi i beštija, pustinja bi, česticu po česticu, polagano progutala grad.“ Ova, možemo slobodno reći, sjajna putopisna i mentalitetska zapažanja prati odlična priča koja, kako stranica za stranicom prolazi, sve više postaje bitna. Putopis se pretvara u triler, pripovest o ubistvu koji će roman odvesti u sasvim drugom pravcu. Ono što je posebno bitno, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ovu izuzetno kompleksnu priču, ispripovedanu na stilski besprekoran način, čvrsto drži u rukama sve do poslednje stranice.
Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik je preveo nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi roman „Estoril“ za koji je dobio nagradu „Branko Ćopić“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.
„Bila je iritantna baš zato što je potajno želela da sve prevaspita, s tim što, makar u Kairu, baš nikom nije bilo ni do kakvog prevaspitavanja, ni do kakve promene, njima je samo da im ne bude gore. Ona je želela da oni preispitaju pravila ponašanja, kao da nije bila svesna da čitavo egipatsko društvo opstaje takvo kakvo je i već toliko dugo baš zato što su građani naučeni da od malih nogu čitaju istu Knjigu i da nijednu reč iz nje ne dovode u pitanje. U stvari, najbolje bi bilo da niko nikad ništa ne dovede u pitanje. Nema tu mesta kritičkoj misli, niti je ikada bilo“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje sukob između jedne svoje junakinje, uzgred Šveđanke, i egipatske civilizacije. Suštinski, sukob je to između dva shvatanja sveta. Egipatski svet, barem onaj koji je opisan u „Zamaleku“, fatalistički je prostor, determinisan strogo određenim moralnim i civilizacijskim pravilima. Sloboda je tu samo puka fantazija. Uostalom, sloboda, iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, rezultira samo tragedijom, najviše vidljivom u sudbini, ili kismetu, ostarelog antikvara Koste. Taj susret dva sveta, zapadnakinje Arne i istoka, u ovom romanu je izuzetno opisan. Arna se tom svetu prilagođava, ali nikada ne postaje njegov deo. U isto vreme, ona ga opisuje u svoj svojoj grozoti, ništa manje i u lepoti. Priča je to granicama slobode, da se vratimo na početak, određenosti naših života, ali i o našoj borbi, najčešće uzaludnoj, da te živote izmenimo. Tu večitu priču blistavo je ispisao Dejan Tiago-Stanković u ovom romanu.

Naslov: Zamalek
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaz romana „Estoril“

Estoril – Dejan Tiago-Stanković

Estoril„Rat razvija sve moralne, materijalne i duševne osobine ljudi i naroda; on podstiče plemenite strasti i osećanja: rodoljublje, slavoljublje, požrtvovanje, odanost, sažaljenje. Iz njega potiču sve vrline“, izreka je koja se pripisuje Fridrihu Velikom. Koliko god ova misao u najmanju ruku delovala degutantno – ne treba većeg dokaza za to od samo jedne slike ratnih strahota – ona ipak nekim čudom oslikava sentimente dobrog dela ljudskog roda. Najvidljivije je to na Balkanu. Verovatno se jedino kod nas na svetu slavi odlazak u vojsku ili rat, srećom sve manje jer vojske gotovo da i nema. Nigde se, isto tako, više ne slavi pogibija. Ima li boljeg dokaza od činjenice da je smrt kao član ušla i u Ustav bivše SFRJ? Nigde se više ne poštuje rat, iako rat narodima Balkana nikada doneo nikakvo dobro. Stoga i nije čudno što je lik blagog, obrazovanog i mudrog kneza Pavla (jednog od retkih srpskih i jugoslovenskih miroljubivih vladara) svojevrsna noćna mora ratnim zavojevačima svih ideologija i boja. Njegov, nažalost neuspešni, pokušaj da se obezbedi mir proglašen je za izdaju i sramotu. Parola „bolje grob, nego rob“ i dalje se smatra za izraz najvećeg patriotizma. Knez Pavle je sklonjen, a oni koji su ustali protiv njega postali su i grobovi i robovi. Upravo su ti robovi kasnije ispisale bezbrojne pohvale svom izboru. Rat postaje neizbežna tema jugoslovenske književnosti i umetnosti. Od onih prvih socrealističkih apoteoza, pa sve do crnog talasa koji dovodi u pitanje zvaničnu verziju istine. Buđenje nacionalizma tokom devedesetih, zajedno sa nerešenim računima iz prošlosti, dovodi do novih ratova. Umetnost se još jednom stavlja u službu rata. I opet, kako drukčije, on se predstavlja kao poželjna i pravedna stvar. Sledi smrt, jad i beda. Na zgarištu rata, mestu gde sada živimo, i dalje gore žiške mržnje preteći da ponovo zapale vatrenu stihiju rata. Da je moglo biti drugačije svedoče primeri neutralnih zemalja. Izabravši mir te države su sačuvale svoje ekonomske resurse, kulturne spomenike i najvažnije živote svojih građana. Ne i manje bitno, one su postale tranziti i utočišta žrtvama rata. O jednoj takvoj zemlji govori Dejan Tiago-Stanković u romanu „Estoril“.
Godina je 1940. Zahvaljujući mudroj politici diktatora Salazara, Portugal je neutralan i uspeva da zadrži kakav-takav normalan život. To se, naravno, ne odnosi na hotel „Estoril“, smešten na morskoj rivijeri u blizini Lisabona, koji postaje centar okupljanja prognanika iz čitave Evrope. Gostiju, i to značajnijih, nikada nije bilo više. Tu su kraljevi, pisci, šahovski velemajstori, milijarderi, diplomate, špijuni… Svima njima uslugu, podrazumeva se kraljevsku, treba da pruži upravnik hotela Blek sa svojim osobljem. Sudbina jevrejskog dečaka Gabija, koji čeka dolazak svoje porodice iz okupirane Francuske u ovom hotelu, prepliće se za životima čuvenog pisca Egziperija, svrgnutog rumunskog kralja Karola i dvostrukog špijuna Duška Popova.
U romanu „Estoril“ Dejan-Tiago Stanković je uspeo da sastavi neverovatni mozaik ljudskih sudbina. Izuzetno vešto satkana priča u svakom trenutku drži čitaočevu pažnju i što je još važnije izaziva divljenje zbog lepote napisanog i erudicije. Za razliku od dobrog dela srpskih romanopisaca, Dejan Tiago-Stanković je dobro proučio istorijske izvore o epohi i onda uspeo da ih ukomponuje u odličnu celinu. Iako je veći deo romana fokusiran na slavne goste „Estorila“, pažnja je bačena i na sudbine onih ne tako slavnih članova osoblja hotela. Upravo u tim delovima projavljuje se piščev talenat da naizgled obične i dosadne ljudske priče pretoči u prave literarne bravure. Jedina zamerka koja se može uputiti romanu je što te epizode nisu brojnije, pogotovo kad se uzme u obzir sa koliko je dara i duha Dejan-Tiago Stanković opisao žitelje Lisabona u zbirci priča „Odakle sam bila, više nisam“.
Dejan-Tiago Stanković je rođen u Beogradu. Završava arhitekturu, ali se sa njom nikada nije bavio. Stanovnik je Lisabona i prevodilac već dve decenije. Na srpski je preveo dela portugalskog nobelovca Saramaga „Sedam Sunaca i Sedam Luna“, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ i „Slepilo“, kao i poeziju Fernanda Pesoe. Na portugalski je preveo kultni roman Dragoslova Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ i Andrićeva dela „Prokleta avlija“ i „Na Drini ćuprija“. Njegova zbirka priča „Odakle sam bila, više nisam“ doživela je nekoliko izdanja, pohvale kritike, kao i izdanje na makedonskom jeziku.
Ukoliko bismo tražili glavnog junaka „Estorila“ to bi bila istoimena građevina kao sadržalac sudbina njenih gostiju. Ipak, životi dvojice junaka, špijuna Duška Popova i dečaka Gabija, zavređuju posebnu pažnju. Duško Popov je svojevrsni simbol prljavog sveta ratnih intriga i verolomstva, dok sa druge strane stoji prerano ostareli, a tako nežni i dobri Gabi. Njegova mudrost sjedinjena sa tegobnim iskustvom izbeglice, slika je zla koje rat donosi. Iako posredno, Dejan Tiago-Stanković piše o ratu. Samo ovoga puta to nije apologija niti pohvala ratu, već priča o mudrim ljudima koji su uspeli da ga izbegnu i povrh svega da pomognu njegovim žrtvama. U našoj ratom zatrovanoj sredini, pojava ovakvog dela pravi je literarni događaj i nešto što se ne dešava često. Još bitnije, „Estoril“ je izuzetno napisan roman koji pleni svojim kompozicionim savršenstvom, lepotom stila i erudicijom.

Naslov: Estoril
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2015
Strana: 341