Korto Malteze u Sibiru – Hugo Prat

Najviše zahvaljujući jedinstvenom broju umetničkih i naučnih oblasti u kojima se okušao Leonardo da Vinči – podsetimo se, tu su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, poezija, medicina, astronomija, konstrukcija vojnog naoružanja, inženjerski poduhvati, matematika, čak i muzika – nastao je izraz polihistor (kod nas ustalio izraz renesansni čovek). Iako je ovo jedinstven slučaj u istoriji naše civilizacije, Leonardo da Vinči nije jedini takav primer. U istom vremenu stvara i Mikelanđelo, umetnik koji je bio nenadmašni slikar, vajar, arhitekta i pesnik. Njihovim putem nastavljaju Galilej, Njutn, Bekon, Ruđer Bošković, Bendžamin Franklin i mnoštvo drugih. Duh epohe – pod tim pre svega mislimo na renesansu, docnije i prosvetiteljstvo kao prirodni nastavak renesanse – postavljao je na pijedestal vrline unapređenje čovekovih intelektualnih i umetničkih sposobnosti. Paradigma se, što predstavlja svojevrsni paradoks, menja sa tehnološkom revolucijom početkom dvadesetog veka, i to najvećim delom usled jednog velikog otkrića. U pitanju je Fordova pokretna traka. Da bi izbegao prevelike troškove angažovanja različitih majstora, Ford stvara sistem, mada je možda bolje reći mehanizam u kojem svaki radnik obavlja određeni zadatak u konstrukciji automobila. Rezultat je, barem za Forda, bio veličanstven. Troškovi proizvodnje su pet puta smanjeni, a automobili su postali masovni proizvod koji je podigao potrošnju, samim tim i bolji život radničke klase, dovodeći do masovne industrijalizacije, ali i urbanizacije. Ilustracije radi, početkom dvadesetog veka u gradovima, ako gledamo celokupnu ljudsku populaciju, živi samo oko pet posto stanovništva. Za manje od jednog veka ta brojka se povećala deset puta. I tu dolazimo do promene paradigme koju smo pomenuli na početku. Model Fordove pokretne trake postao je dominantni društveni model, i to bez obzira na politička ili ideološka uređenja. Svaki pojedinac je postao maleni šraf u ogromnom mehanizmu, osposobljen za određenu vrstu zanimanja. To je pratila i promena obrazovnog sistema. Škole počinju da „proizvode“ stručnjake za određene oblasti, koji se tim oblastima bave do smrti. Naravno, tо se menja, pogotovo u današnjem vremenu kada dobar deo zanimanja usled tehnološkog napretka postaje nepotreban, ali ovaj obrazac nije nestao. I tu se vraćamo na sam početak. Šta je sa polihistrima? Oni su u zapećku, ali nisu nestali. Sjajno nam to pokazuje stvaralaštvo brojnih umetnika, među kojima je i čuveni Hugo Prat.

Odmah na početku potrebno je dati predistoriju ove knjige. Hugo Prat u seriji stripova o Kortu Maltezeu stvara i epizodu „Korto Malteze u Sibiru“ koju mnogi, i to sa pravom, smatraju za vrhunac njegovog stripovskog stvaralaštvo. Docnije Hugo Prat po ovoj epizodi piše i roman. Avanture čuvenog Korta Maltezea po Sibiru, njegov odnos sa Raspućinom, ruskim groficama, belogardejcima, kineskim pobunjenicima, ali i mnoštvom drugih čudnovatih likova i u novom mediju su zadobili sjajni prikaz.

Ono po čemu je Hugo Prat poznat u stripu videćemo i u ovoj knjizi. Niz je to upečatljivih likova, najčešće čudnovatih shvatanja i postupaka, ali i vešto preplitanje istorijskih činjenica sa fikcijom koje tvore priču u kojoj se istinski uživa. Dijaloško majstorstvo po kom je Prat poznat u ovoj knjizi zadobija vrhunac. Uklanjanjem crteža, kako se čini, Pratov literarni talenat izbija u prvi plan. Kao ilustraciju ćemo samo navesti ovaj citat iz romana: „Svaka stvar na svetu je u neprekidnom prelaznom stanju (…) Narodi, nauka, religije, zakoni i običaji: sve evoluira, menja se, prilagođava ili čak nestaje. Jedino što ostaje nepromenjivo jeste zlo.“ Da to osetimo i na našem jeziku pobrinuo se Vule Žurić kroz izuzetan prevod romana.

Hugo Prat, po mnogima jedan od najistaknutijih strip crtača svih vremena, rođen je u Riminiju. U detinjstvu boravi u Etiopiji, gde je njegov otac službovao kao vojnik. Otac mu umire u britanskom logoru 1942. nakon čega se Prat vraća u Italiju. Prisilno je regrutovan od strane nacista, ali uspeva da pobegne i pridruži se savezničkim snagama. U posleratnom periodu seli se u Buenos Arjes, docnije u Englesku. Radi kao ilustrator i stip crtač za brojne medije. Svetsku slavu mu donosi serija stripova o Kortu Maltezeu.

U istoriji postoje oni retki momenti kada se sudbina nekih ljudi isprepliće sa sudbinom celih naroda i to može da odredi dalji tok događaja. Ovo se obično dešava u smutnim vremenima koja prethode velikim revolucijama, padu hiljadugodišnjih imperija i najkrvavijim ratovima. To su trenuci u kojima ljudi koje krase hrabrost, ambicija, a ponekad i ludost, dožive svojih pet minuta moći i slave pre nego što se, najčešće na nasilan način, vrata istorije za njih zauvek ne zatvore“, piše Hugo Prat u ovom romanu. Upravo ta smutna vremena sa ništa manjim nizom smutnih junaka su njegova tema. Ako bismo tražili najveću veštinu Huga Prata, to je nenadmašno preplitanje istorije i fikcije, hvatanje duha jednog vremena i njegovo transponovanje u izuzetne priče. Ova veština postaje još značajnija kada znamo da je uspešno izvedena u dva različita medija. Iako se radi o istoj priči, ona je i u jednom i u drugom obliku dokaz o neverovatnom talentu Huga Prata. Priča o polihistorima, da se vratimo na početak, ljudima koji se sa uspehom okušavaju u različitim oblastima umetnosti, i to krajnje uspešno, nije stvar daleke prošlosti. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Huga Prata.

Naslov: Korto Malteze u Sibiru
Autor: Hugo Prat (1927-1955)
Preveo: Vule Žurić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 183

Otadžbina – Fernando Aramburu

Sem nekoliko izuzetaka – najviše izraženih u čuvenoj rečenici: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač” – celokupno Isusovo učenje iscrpljuje se u misli o ljubavi. I ne samo ljubavi prema onima koji nam dobro čine, već i ljubavi prema onima koji su nam neprijatelji. Sam Isus o tome govori: „Ja vam kažem, volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ U celokupnoj istoriji naše civilizacije, ako ne računamo Budu, nikada nije propovedano takvo učenje, revolucionarno bez premca. Jedini je problem što ono nikada nije sprovedeno u praksi. Odmah po „podržavljenju“ hrišćanstva od strane cara Konstantina, ono, malo po malo, postaje organizacija koja je okrenuta ovom svetu, ali i organizacija koja poništava celokupnu Isusovu misao. Naravno, izuzeci postoje, ali delatnost organizovane crkve i silno zlo, uključujući tu sve konfesije, obeležava njeno istorijsko postojanje. Možda je to najbolje izrazio Žoze Saramago u čuvenom romanu „Jevanđelje po Isusu Hristu“ u kom na nekoliko strana Isus biva suočen sa svim užasima koje će proizaći iz delatnosti njegovih nastavljača. Mi ćemo se, ipak, na ovom mestu zadržati na Isusovoj misli o ljubavi prema neprijateljima. Crkva ne samo da je nije pokazala, naprotiv, kroz celu njenu istoriju – od progona neistomišljenika u svojim redovima, krstaških ratova, užasnog progona žena pod krinkom lova na „veštice“, rasne mržnje, krvavih međuverskih i konfesionalnih sukoba, otrovne mržnje prema LGBT populaciji, liberalizmu, društvenim i naučnim inovatora i mnogim drugim grupacijama – ona pokazuje duboku negaciju Isusove misle, paradoksalno uvek se pozivajući na nju. Ipak, čini se da je problem znatno dublji. Možda Isusovo učenje jednostavno nije primenjivo na ovaj svet. Sjajno to izražava F. M. Dostojevski u odeljku o Velikom inkvizitoru u romanu „Braća Karamazovi“ govoreći o balastu slobode koji ljudski rod ne može da podnese. Ista stvar je i sa ljubavlju prema „neprijateljima“. U ljudskoj prirodi ova Isusova misao u najvećem broju slučajeva nije primenjiva. Najpre zato što su ljudska bića, ma koliko to ne voleli da priznamo, satkana od duboke iracionalnosti, koja proizilazi iz naših nagona, ali i stvorenja prepuna afekata, krajnje pogrešnih rasuđivanja, predubeđenja i zabluda koje nas nagone ne samo na krajnje pogrešne postupke, već nam i onemogućavaju da posledice tih pogrešnih postupaka nekako ispravimo. Koliko je to mukotrpan put sjajno nam pokazuje Fernando Aramburu.

Godina je 2011. Nakon više od tri decenije ETA je prekinula oružanu borbu za nezavisnost Baskije. Ubrzo nakon primirja u seoce blizu San Sebastijana vraća se starica Bitori, udovica čoveka kog su pripadnici ETE ubili u terorističkom napadu. I tu već nastupa problem. Većina žitelja i dalje podržava ETU, pogotovo Bitorina nekadašnja najbolja prijateljica Miren, čiji sin se nalazi na robiji zbog zločina koje je počinio kao član ove organizacije. Opisujući ponovni susret ove dve žene, ali i život njihovih porodica tokom tri decenije, Fernando Aramburu ispisuje veličanstveni roman.

Zamah ovoga romana i njegove bez preterivanja epske razmere izazivaju istinsko divljenje. Izborom da predstavi nimalo jednostavnu istoriju baskijske borbe za nezavisnost od Španije, sa svim stvarima koje su je pratile, i to kroz prikaz dve porodice koje su se našle na suprotstavljenim stranama, Fernando Aramburu je sebi dao krajnje težak zadatak. On postaje još teži izborom narativne strategije, u kojoj se iz poglavlje u poglavlje selimo u različita vremena i pratimo različite likove. Ipak, tu krajnju kompleksnu priču on uspeva da ispripoveda na izuzetan način u čijem se čitanju istinski uživa. Kao primer ćemo navesti samo jedan mali isečak, priču o krajnje neobičnom ateizmu jedne junakinje: „Umesto da ide po radnjama, radije uđe u crkvu, i tamo ćutke ispoveda svoje ateizam. Zabranila je sebi da huli i prezire okupljene vernike. Posmatra ikone i kaže/pomisli: ne. Nekad to kaže/pomisli odmahujući glavom u znak odricanja. Ako je u toku misa, ostane duže. Onda pažljivo odriče svaki put kad sveštenik nešto kaže. Pomolimo se. Ne. Ovo je telo Hristovo. Nije. I sve tako do kraja.“ Pohvale zaslužuje i izuzetan prevod Vesne Stamenković. Jedina zamerka je ne tako dobro urađena korektura romana, prilično neshvatljiva za „Deretu“ koja nam je u poslednje vreme pružila niz sjajnih izdanja, ali to ipak ne ruši istinsko uživanje u ovom romanu.

Fernando Aramburu, jedan od najznačajnijih savremenih španskih književnih stvaralaca, rođen je u San Sebastijanu. Nakon studija filologije radi kao profesor španskog jezika u Nemačkoj. Sredinom devedesetih posvećuje se književnom i novinarskom radu. Autor je niza romana, zbirki priča, knjiga eseja i pesama. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih španskih i internacionalnih priznanja. Slavu mu donosi roman „Otadžbina“ koji je zadobio sjajne kritike, ali i neverovatnu čitanost. Po motivima romana HBO je snimio istoimenu igranu seriju. „Otadžbina“ je njegovo prvo delo prevedeno na srpski jezik.

„Zato što sam kukavica kao i on i toliko mnogo drugih koji u ovom trenutku u mom selu, tiho da i neko slučajno ne čuje, govore: ovo je divljaštvo, bespotrebno prolivanje krvi, ovako se ne gradi otadžbina. Ali niko neće ni prstom mrdnuti. (…) To je danak koji se plaća da bi se živelo spokojno u zemlji nemih“, govori jedan od junaka ovoga romana. To prećutno pristajanje na zlo, način da se zadrži kakav-takav komoditet života u nimalo prijatnom vremenu, Aramburu sjajno opisuje. Još bitnije, što predstavlja znatno težu stvar, on izuzetno, reći ćemo i bez premca, uspeva da predstavi svet žrtava i njihovih dželata. Kroz prikaz dve porodice i njihovih isprepletanih sudbina on ispisuje priču o gotovo nerazmrsivom klupku ljubavi i mržnje, silnih zabluda koje se najčešće plaćaju glavom ili dubokim moralnim padom, ali i silnim nesrećama. Ipak, ovaj roman je pre svega priča o pokušaju iskupljenja, ništa manje oproštaja, jedinom načinu da se posle silnog zla zadobije bilo kakva pravda. Sjajno to izražava jedna od junakinja: „Šta misliš, zbog čega sam još uvek živa? Potreban mi je taj oproštaj. Želim ga i zahtevam, i nemam nameru da umrem pre nego što ga dobijem. (…) Nije to ponos. Kad spustite nadgrobnu ploču i kad ostanem sama sa Ćatom, reći ću mu: kreten se izvinio, sad možemo da počivamo u miru.“ Na nesreću, i da se vratimo na početak, taj put iskupljenja je težak i užasno mukotrpan, gotovo nemoguć. I mnogo je teži nego samo nanošenje zla kako shvata jedan junak: „Shvatio je: da bi zamolio za oproštaj, biće mu potrebno više hrabrosti nego da puca iz pištolja ili da detonira bombu. To može svako. Dovoljno je biti mlad, lakoveran i imati usijanu glavu.“ Priču o tom nimalo jednostavnom putu donosi Fernando Aramburu u ovom istinskom remek-delu.

Naslov: Otadžbina
Autor: Fernando Aramburu (1959-)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 637

Psi raja – Abel Pose

„Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka?“, verovatno su najpoznatije rečenice iz čuvenog Ničeovog dela „Tako je govorio Zaratustra“. Problem s njima, ako taj problem uopšte postoji, leži u njihovoj zloupotrebi od strane nacista. Ideja o natčoveku, prevladavanju čovečanskog, pre svega bolećivosti judeo-hrišćanske civilizacije, u Ničeovom stvaralaštvu je pre svega individualna stvar. Iliti još jednostavnije, kod Ničea nema ni primese ideje o nadmoćnosti jedne rase ili nacije. Ipak, užasnim izokretanjem Ničeove misle natčovek se najčešće povezuje sa nacizmom i idejom o nadmoćnosti jedne rase. Naravno, ideja o natčoveku, uostalom kao i sve ideje, nije krenula od Ničea. Kroz celu istoriju naše civilizacije prisutno je divljenje prema istaknutim ljudima koji su pravili svojevrsne preokrete, gotovo je svejedno dobre ili loše, u korenu menjajući ne samo vreme u kom su živeli, već i budućnost. Samo što već tu nastupa problem. Ako izuzmemo humanitarne radnike, dobrim delom i umetnike, najčešće su postupci tih ljudi daleko od moralnih skrupula. Suštinski, priča o njihovim životima i postupcima je pripovest o brojnim užasima, gaženju svakog morala, nekada i potpunom zlu. Uzmite za primer bilo kog velikog političara, vojskovođu, čak i verskog lidera – naravno, ako se odbace hagiografski spisi o njihovim životima – i videćete potpune psihopate, ludake i zločince, i to gotovo bez izuzetka. Šta je tu onda problem? Reći ćemo da problem leži u nemogućnosti da se ti ljudi posmatraju na takav način. Kasnijim glorifikovanjem i stavljanjem u prvi plan velikih dela koji su oni učinili njihova nepočinstva odlaze u zapećak. Naprosto, oni su ikone, a ikone su bezgrešne. Naravno, postoje i ikone – manekeni zla, možda ih je najbolje tako nazvati – tipa Hitlera, Pola Pota i slične družine, ali nama su zanimljivije ikone koje se pamte po epohalnim stvarima koje su učinili. Tu dolazi ideja o natčoveku, o kojoj smo pričali na početku. Značaj njihovih dela i promene koje doneli čine da ih posmatramo u svetlu Ničeove ideje o natčoveku. Pomiriti nekako spoznaju o njihovom značaju i svinjarijama koje su napravili čini se kao težak, gotovo nemoguć zadatak. Jedan od retkih ko uspeva u tome je argentinski pisac Abel Pose.

U središtu romana „Psi raja“ nalazi se lik Kristofera Kolumba. Prateći Kolumbov životni put, Abel Pose stvara ne samo priču o njegovom liku, već i pripovest o čitavom jednom vremenu. Tako su pred nama likovi čudnovate kraljice Izabele i njenog muža Fernanda II, španske inkvizicije, katoličkog klera, jevrejske zajednice koja se nalazi na udaru, ali i niza drugih junaka. U isto vreme, „Psi raja“ su i prikaz otkrivanja novog sveta, raja kako Kolumbo misli, ali i predstava kako raj vrlo lako može da postane pakao.

Izabravši da stvarne istorijske događaje i likove predstavi u romanesknoj formi, Abel Pose bira krajnje neuobičajeni način da to učini. To se pre svega odnosi na narativnu strategiju. Pose naraciju ne prilagođava vremenu u kom se radnja romana odigrava. Naprotiv. Veoma vešto koristeći moderne filozofske spise (pre svega dela Ničea i Hegela), pop kulturu, žargon, nekada i istorijske izvore (i to kombinaciju stvarnih i „izmaštanih“ izvora) on pravi svojevrsnu literarnu igrariju. Ista stvar je i sa Kolumbovom biografijom. Stvarni događaji su prisutni, ali oni su nadograđeni imaginacijom. Najbitnije od svega, ovaj literarni eksperiment je ispisan blistavim stilom koji od prvih rečenica („Svet je tada dahtao, bez vazduha za život. Zloupotreba agonije, zasićenost smrću“) pa sve do kraja romana pokazuje nenadmašni literarni dar autora.

Abel Pose, jedan od najistaknutijih argentinskih i latinoameričkih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kordobi. Studirao je prava u Argentini, a doktorirao na Sorboni. Pored diplomatskog rada, bio je i istaknuti novinar. Autor je četrnaest roman, kao i nekoliko knjiga eseja, priča i pesama. Slavu mu donosi troknjižje o otkriće Amerike, a njegova dela su prevedena na brojne jezike i zadobila su niz istaknutih internacionalnih priznanja. „Psi raja“ su prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Nikakav moralni problem nije mogao da im odvrati pažnju od njihovih planova. ‘Moral’ je samo projekat onog koji je pao, poniženog čoveka. Bića koje mora sebe da stvori i da se opravda“, ispisuje Abel Pose o svojim junacima svesno prizivajući Ničeovu ideju o natčoveku. Suštinski, gotovo svi junaci ovog romana su prototip Ničeove ideje. Njihove mesijanske ideje, svesnost o izuzetnosti, ali i ogromne promene koje su doneli najbolji su svedok tome. Ali, i u isto vreme, način na koji se te ideje i dela sprovode u najmanju ruku je čisto zlo. Abel Pose to ne zaobilazi. Naprotiv. Lik Kolumba u ovom romanu je na razmeđi između istinskog genija, nekada heroja, a najčešće ludaka koji donosi pomor. Istrebljenje gotovo cele domorodačke populacije, njihovo svesno izrabljivanje, kao i začetak robovlasništva na američkom kontinentu, sve su to posledice Kolumbovih dela. Predstavljajući obe strane njegove ličnosti, Pose čini sjajnu stvar. Pred nama je slika natčoveka, ali potpunog. U svoj slavi i zlu koji on donosi. I zlu koje će tek doći. Ispisujući u isto vreme pripovest o otkrivanju raja, Pose nam pokazuje kako ga vrlo brzo pretvaramo u potpuni pakao: „Nakon dve nedelja osetili su da bez Zla stvari gube smisao. Svet im je gubio boju, sati su bili ništavilo. U stvari, toliko hvaljeni Raj bio je jedan otužan antisvet, previše ogoljen, dnevni – jer noć više nije bila noć. Ići go i bez Zla bilo je kao da se pojaviš u fraku na proslavi koja se već završila.“

Naslov: Psi raja
Autor: Abel Pose (1934-)
Preveo: Dalibor Soldatić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 293

Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Kalem plavog konca – En Tajler

Jedan od argumenata protiv zakona o registraciji LGBT zajednica koji se potezao tokom nedavne rasprave bile su „porodične vrednosti“. Suštinski, otpor prema ovom zakonu, i ne samo njemu, proizilazi isključivo iz vrednosnih sudova. Ukoliko se priča premesti na polje racionalnih zaključaka, tu mesta nikakvom otporu nema. Heteroseksualna porodica kao takva nikakvu štetu neće pretrpeti ukoliko bude dozvoljena mogućnost ozakonjenja LGBT zajednica. Argumenti da će to ozakonjenje uništiti prirodni priraštaj su apsurdni, sem ako zastupnici ovakvih ideja ne planiraju „lečenje“ LGBT osoba i njihovo pretvaranje u „porodične ljude“. Ne pije vodu ni tvrdnja da će LGBT zajednica uništiti tradicionalnu porodicu. Da bi se to desilo, pre svega bi heteroseksualci trebali da požele da promene svoju seksualnu orijentaciju što ne deluje baš izgledno. Suština ove priče, da se vratimo na početak, iscrpljuje se u vrednosnim sudovima. Još preciznije: u uverenju da je zajednica muškarca i žene, plus njihova deca, koja se u sociologiji označava kao nuklearna porodica, jedini mogući i dozvoljeni oblik životnih partnerstva. Svaki drugi odnos je nepoželjan i neprihvatljiv. Odakle ovo shvatanje izvire nije teško odgonetnuti. Pre svega su to religijske odredbe, ništa manje i naslanjanje na svojevrsnu tradiciju. Ako na stranu stavimo religijske odredbe, koje su u modernim i sekularnim društvima isključivo privatna i društveno neobavezujuća stvar, dolazimo do tradicije, tj. tradicionalnog pogleda na porodicu i uverenja da je današnje poimanje porodice nepromenjiva stvar već vekovima. Da to i nije baš tako nije neophodno vraćanje u duboku prošlost i na priču o prvobitnim zajednicama i potpuno drugačijim oblicima porodičnog života. Za to je dovoljan pogled na ne tako davnu prošlost. Krajem devetnaestog veka dominantni oblik porodične zajednice na ovim prostorima je bila porodična zadruga, skupina nekoliko generacija šire porodice na čijem je čelu bio najčešće najstariji član. Prodor kapitala, podjednako i promena životne paradigme, pre svega potreba za životnim komoditetom, uključujući tu i brojne devijacije, pre svega u odnosu prema ženama, zadrugu su odvele u istoriju. Porodica se, malo po malo, pretvorila u današnju. Suština čitave priče se iscrpljuje u tome da novovekovna promena poimanja porodičnog života nije nikakva katastrofalna stvar. Isto tako, da nekakvo shvatanje o „porodičnim vrednostima“ nije stvar upisana u kamenu. Pojam porodice se kroz istoriju menjao, prilagođavajući se vremenskom kontekstu i društvenim normama, svedočeći o neverovatnoj kompleksnosti ove teme. Sjajnu priču o promeni takve paradigme donosi En Tajler.
Prateći tri generacije porodice Vitšek, En Tajler ispisuje složenu priču o nekoliko decenija njihovog života. U njenom središtu su sudbine osnivača porodice Džuniora Vitšeka, građevinskog preduzimača u vremenu velike ekonomske krize, njegovog sina Reda, naslednika porodičnog posla, i, naposletku, njegove dece koje žive u današnjici. Pripovedajući o zamršenim porodičnim odnosima, međusobnim antagonizmima, izneverenim nadama, ali i ništa manjoj porodičnoj ljubavi En Tajler sastavlja izuzetan roman.
„Možda je stvar u tome što su Vitšenkovi bili toliko skorašnji, s tolikim nedostatkom porodične istorije, da na raspolaganju nisu imali baš veliki izbor priča. Ono malo što su uspeli da sakupe morali su da iskoriste što je bolje moguće“, ispisuje En Tajler. Upravo taj nedostatak velikih priča je možda i najveća draž ovog romana. Govoreći o sasvim običnim porodičnim situacijama, u mnogima od njih i mi sami ćemo se prepoznati, autorka uspeva da ih ispripoveda na način koji izaziva istinsko divljenje. Tome doprinose i neuobičajene pripovedne strategije, u kojima se porodične priče ne iznose hronološki, već kroz krajnje kompleksnu narativnu igru koja još više doprinosi kvalitetu romana.
En Tajler spada u red najistaknutijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Nakon završenih doktorskih studija na Univerzitetu Kolumbija posvećuje se spisateljskom radu. Izuzetno je plodna spisateljica i do sada je objavila preko dvadeset romana, zbirki priča i knjiga za decu. Slavu joj donosi roman „Večera u restoranu Nostalgija“ (Dereta, 2019), dok za roman „Lekcije disanja“ (Stylos, 2005) dobija Pulicerovu nagradu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila brojna američka i internacionalna priznanja. Na srpskom su objavljeni i njeni romani „Slučajni turista“ i „Prznica“.
„Avaj, kako su užasan teret ljudi koji misle da vas poseduju! Teret koji slama i guši“, En Tajler ispisuje u ovom romanu opisujući krajnje kompleksne porodične odnose Vitšenkovih. Odmah da se razumemo, tu nema velikih preloma, nesreća ili tragedija. En Tajler opisuje svakodnevne situacije, odnose između braće i sestara, bračne razmirice, finansijske probleme, smrti u porodici… Ukratko, sasvim običan život, običan i po trudu da dobije takvo obličje: „Ali razočaranja su nekako izmicala pažnji Vitšenkovih. To je bio još jedan kuriozitet: imali su prirodni dar da se pretvaraju kako je sve u redu. A možda to uopšte nije bio kuriozitet, već samo još jedan dokaz da Vitšenkovi ni na koji način nisu posebni“. Još bitnije, da se vratimo na početak, kroz preko priče o životu tri generacije porodice Vitšenk daje se sjajna slika izmene porodične paradigme. Kroz prikaz promene načina života, bračnih odnosa i društvenih okolnosti En Tajler nam u ovom sjajnom romanu pokazuje koliko se pojam porodice menjao kroz vreme i kako je u stvari porodica kategorija koja svoje postojanje ne duguje okoštalosti i nekakvom ugledanju na prošlost, već, naprotiv, neprestanom prilagođavanju vremenu i promenama koje ono donosi.

Naslov: Kalem plavog konca
Autor: En Tajler (1941-)
Prevela: Milica Kecojević
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 357

Tortura – Donatela di Čezare

Prirodu smrtne kazne, ali ne samo nje, možda je najbolje reći ubeđenja da sila, čitaj: tortura, donosi društveni boljitak, najbolje ilustruje sledeći slučaj. Zbog ogromnog broja krađa u viktorijanskoj Engleskoj, ona se kažnjavala smrću, i to bez obzira na to koliko je krađa bila velika. Još monstruoznije, smrtna kazna se dodeljivala svim uzrastima, pa su tako na vešalima završavala i deca. Logično bi bilo da je ovako drakonsko kažnjavanje krađe dovela do njenog smanjenja, verovatno i potpunog nestanka, ali to nije bio slučaj. One su se nastavljale, kao da se ništa nije promenilo. I tu dolazimo do čuvene priče. Tokom jednog vešanja osuđenih zbog krađe, dobar deo publike koji je posmatrao ovaj „spektakl“ bio je odžeparen. Deluje bizarno, ali je istinito. Čak ni prizor ovešanih kažnjenika zbog krađe nije sprečio druge lopove da kradu. U čemu je stvar? Na prvom mestu, to je uverenje, o kom je u psihologiji naširoko raspravljano, da mi nećemo biti uhvaćeni, ako počinimo neko kažnjivo delo. Strah od kazne za veći deo prestupnika, kako se uobičajilo da misli, nije korektiv. Naprotiv. To pogotovo važi za seksualne delikte, posebno pedofiliju. Ovde je situacija još drastičnija, svaki čin seksualnog nasilja, pogotovo prema deci, plod je psihopatološke potrebe za zadovoljenjem najgorih nagona u kojima je svaka racionalnost i empatičnost isključena. Samim tim, strah od kazne je skoro nepostojeći. Ali da se vratimo na stvar. I pored gotovo univerzalnog odbacivanja torture, pre svega zakonskog, koje je izraženo u obavezujućoj konvenciji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje bilo kakvo nehumano postupanje i mučenje, tortura tvrdoglavo opstaje i u današnjici. Najizrazitija je u autokratskim državama, ništa manje i u islamskim teokratijama. Primera radi, homoseksualnost se kažnjava smrću i dalje u osam država. O fizičkim kažnjavanjima, zlostavljanjima i mučenjima gotovo je uzaludno traćiti reči. Tortura je, nažalost, prisutna i u razvijenim državama. Najsramnije su svakako Sjedinjene Američke Države, koje su godinama na najgnusnije načine zlostavljale brojne ljude u zatvorima Abu Graib i Gvantanamo. Kako se čini, uostalom kako i organizacije za zaštitu ljudskih prava govore, situacija je iz godine u godinu sve gora. Da sve bude luđe, dobar deo ljudi ne vidi ništa loše u torturi, pogotovo ako se ona sprovodi nad teškim prestupnicima. Štaviše, pogotovo kod nas, gotovo je sveprisutan žal za čvrstom rukom i pendrekom, koji će, jelte, doneti rešenje svih problema. Kolika je to zabluda najbolje pokazuje Donatela di Čezare u sjajnoj studiji „Tortura“.
Istražujući pojam torture i njene primene u istoriji naše civilizacija, ponajviše u današnjici, Donatela di Čezare sastavlja knjigu koju ovu problematiku predstavlja iz više uglova. Na prvom mestu, to je faktografsko predstavljanje torture, ali i odnos koji literatura i umetnost imaju prema njoj. Na ovo se nadovezuje etičko i filozofsko problematizovanje same torture. Ponajviše je to pitanje da li postoji opravdanje za torturu i da li je ona, ipak, dozvoljena u specifičnim situacijama.
„Tek kad se oslobodi lažnih okova Istine, kad se sruši njen alibi ispitivanja, tortura se ispoljava kao ono što je oduvek bila i jeste: nasilje koje sprovode moćnici. Torturu stoga ne treba posmatrati kroz zakon istine, već kroz zakon moći“, piše Donatela di Čezare. Upravo ovo sukobljavanje sa istinskom prirodom torture, ništa drugo do njenom monstruoznošću, autorka izvodi odlično. Moralno preispitujući torturu, pogotovo argumente koji njeni podržavaoci iskazuju, Donatela di Čezare nas sukobljava sa velikim zabludama, pogotovo onom da zlo u bilo kom obliku može da donese dobro. Najbolje to obrazlaže Hana Arent, koju autorka citira: „Na političkom planu slabost ovog argumenta uvek je bila očigledna: oni koji biraju manje zlo prebrzo zaboravljaju da u svakom slučaju biraju zlo.“
Donatela di Čezare, istaknuta italijanska filozofkinja, rođena je u Rimu. Završava studije na Hajdelbergu, nakon kojih sledi blistava akademska karijera. Redovni je profesor na Univerzitetu Sapienca. Do sada je objavila brojne studije koje su prevedene na mnoštvo svetskih jezika. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz istaknutih priznanja. „Tortura“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Čudovišna a ipak stvarna, sprečava srećan kraj. Poglavlje o njenom ukidanju ne može da bude i poslednje. Smenjuju se odlaganja, izuzeci, odstupanja, koji zahtevaju razjašnjenja i objašnjenja“, ispisuje Donatela di Čezare u ovoj studiji. Upravo je to jedna od najvećih vrednosti knjige. Iako je tortura zakonski zabranjena, toliko da gotovo svi volimo da verujemo da ona više ne postoji, Donatela di Čezare tu zabludu razara kroz neverovatni prikaz bestijalnosti koje su politički sistemi u stanju da prirede drugim ljudima, i to ne u prošlosti, već u današnjici, dobrim delom i u razvijenim demokratskim društvima. Možemo slobodno reći da Donatela di Čezare na svetlost dana iznosi ono što mnogi žele da sakriju. Još bitnije, autorka kroz filozofsko i etičko preispitivanje same torture – uzgred, nenadmašno izvedeno – pobija svako opravdanje za nju. Tortura ne razrešava velike pretnje i opasnosti (dokaz za to su zarobljenici koji su pod mukama priznavali i najgore laži samo da bi mučenje prestalo), ali ni ne donosi boljitak i sigurnost jednom društvu. Naprotiv. Tortura samo ustoličava nasilje kao modus operandi jednog društva, postepeno nas navikavajući na zlo sve dok od nas ne napravi zveri. Sjajno to pokazuje Donatela di Čezare u ovoj izuzetnoj studiji: „Tortura i ostali veliki destruktivni poduhvati kao što su genocid i istrebljenje tesno su povezani. Tortura igra odlučujuću ulogu u ekonomiji zla. Na prevaru priprema na zlo, prećutno navikava na svirepost.“

Naslov: Tortura
Autor: Donatela di Čezare (1956-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 173

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Trenutak slobode – Jens Bjernebue

Logorsko iskustvo dvadesetog veka, poslednjeg i najgnusnijeg stadijuma ljudske bestijalnosti, u potpunosti je promenilo ne samo svet u kom živimo, već i sliku koju o sebi gaji čovek. Suštinski, možda je ta promena slike ljudskog roda o sopstvenoj vrsti i veća od promene samoga sveta. Posle neopisivih užasa dva svetska rata ljudska vrsta ne samo da nije prestala da ratuje, naprotiv, ratni sukobi su se nastavili, a oružja su, pogotovo ona nuklearna, postala sve ubojitija i brojnija. Jedino što je nastalo je, iako će ovo možda zvučati neadekvatno, predstava o plemenitosti naše vrste. Posle Aušvica govoriti o plemenitosti ljudskog roda predstavlja glupost prve vrste. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je zavladala nekakva vrsta antropološkog pesimizma. Nema boljeg dokaza za to od novovekovne filozofske misli i literature. Ipak, taj antropološki pesimizam nije samo rezervisan za dvadeseti vek. Naprotiv. Jedan od najznačajnijih antičkih filozofa, po mnogima prvi mislilac koji je uspeo da sastavi celoviti filozofski sistem, poznat je po svojoj krajnje pesimističnoj slici sveta i ljudskog roda, toliko da je nazvan mračni. Reč je, razume se, o Heraklitu. Taj antropološki pesimizam svoje utočište pronalazi i u hrišćanskoj misli. Za najveći deo hrišćanskih mislilaca i teologa čovek je biće opoganjeno grehom, skoro zver, kog jedino bog i njegovi ovozemaljski „predstavnici“ mogu da izvuku iz kala grehovne prirode. Slično mišljenje o ljudskom rodu dele i kasniji filozofi. Doduše, sa velikom razlikom. Boga nema ili je bog nebitan, spas čoveku iz užasa sopstvene prirode jedino može doneti sam čovek. I to preko prosvećenja i razuma. Ponekad i preko čvrste ruke vladaoca, ako pitamo Makijevelija i njegove naslednike. Samo što tu već dolazi problem, barem za Šopenhauera. Ljudska volja, koju je sjajno opisao u „Svetu kao volji i predstavi“, nažalost preteže nad razumom i gotovo uvek je pobeđuje. Upravo je ova Šopenhauerova misao inspirisala brojne mislioce. I ne samo njih. Dobar deo književnika u svojim delima predstavlja nepopravljivu ljudsku prirodu koja dovodi do bestijalnosti. To možemo videti u delima Dostojevskog, Mana, u Frojdovim studijama, Kamijevim i Sartrovim delima. Logorsko iskustvo je ovo još više produbilo, da se vratimo na početak, donoseći nam još mračnije prikaze ljudske prirode. Jedno od takvih dela je i roman Jensa Bjernebuea.
Naizgled prijatni život bezimenog sudskog poslužitelja u alpskom gradiću Hajligenbergu biće preokrenut kada se on suoči sa kompromitujućim fotografijama na kojima najistaknutiji građani Hajligenberga orgijaju sa maloletnicima. I ne samo to, ove fotografije sudskom poslužitelju vraćaju sećanje na prošle dane. Ispisujući silne doživljaje iz pređašnjeg života, on sastavlja svojevrsnu „Istoriju bestijalnosti“ (koja se nastavlja u romanima „Barutana“ i „Tišina“), zbir uspomena na silne užase koje je doživeo, i to od rodne Norveške, preko lutanja u nacističkoj i posleratnoj Nemačkoj, Italiji i Americi, pa sve do dolaska u ovaj alpski gradić.
Samo na prvi pogled uobičajena priča o skoro kafkijanskoj sudbini bezimenog sudskog poslužitelja brzo prerasta u poprilično kompleksan književni eksperiment. Ipak, „Trenutak istine“ je ponajviše hronika hajligenburškog života glavnog junaka sjedinjena sa esejističkim pasažima, najčešće mračnim, koje možemo uporediti sa Bernhardovim i Selinovim stvaralaštvom. Životna rezigniranost, gotovo mržnja prema svetu i još više ljudima koji u tom svetu obitavaju, zadobila je kolosalne razmere: „Znam sve i radije bih samo spavao i u piću tražio izlaz i utehu. To nam je najbolja mogućnost da pobegnemo iz ovog nužnika od planete“. Najbitnije od svega, ta životna rezigniranost nije poza, ona direktno proizilazi iz životnog iskustva, junakovih reminiscencija na pređašnje događaje. Opisujući silne bestijalnosti, Jens Bjernebue stvara sliku čudovišne ljudske prirode, pokušavajući da odgonetne odakle ona proizilazi: „Moć, koja je jedini princip postojanja, znači samo jedno: priliku da se drugima nanese bol“.
Jens Bjernerbue, jedan od najznačajnijih norveških književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kristijansandu. Odrastao je u bogatoj porodici nemačkog porekla. U najranijoj mladosti je pokazao prve znake labilnosti i depresije. Sa dvanaest godina je pokušao da se obesi. Jedno vreme radi kao nastavnik, kasnije se potpuno posvećuje pisanju. Napisao je trinaest romana, nekoliko drama, knjiga eseja i zbirki pesama. U svom društvenom i političkom angažmanu bio je blizak radikalnoj levici i anarhizmu, što je dovodilo do čestih rasprava i sporova. Jedini je norveški pisac kom je knjiga bila zabranjena sudskom presudom. Proslavila ga je trotomna „Istorija bestijalnost“ („Trenutak istine“, „Barutana“ i „Tišina“). Srpsko izdanje ove trilogije objavila je „Dereta“. Jens Bjernerbue je izvršio samoubistvo 1976. godine.
„Mi ne učimo ništa, osim da treba sebi da osiguramo ugodan život: to je samo po sebi jedna tako bajkovita laž da je sigurno patološka“, piše Jens Bjernebue u ovom romanu. Njegovo mišljenje o ljudskom rodu krajnje je negativno. Ljudi su najčešće imbecili, vođeni najgorim strastima, patološkom voljom koja pobeđuje razum. Gotovo je to šopenhauerovska vizija sveta, „obogaćena“ iskustvom dvadesetog veka i svim ludilima koje je ovaj vek doživeo: „(…) uz svaku istinu visi nekakav vonj smrti, nešto od besramnosti smrti“. Mračna je to, opora, potpuno užasavajuća predstava našeg sveta. Jens Bjernebue je još više pojačava silinom svog pripovedanja i sveprisutnim cinizmom, kakav je recimo prikaz leševa vojnika iz Verdenske bitke koji su poslužili kao prirodno đubrivo. Ili pričom o načinu kako da se preživi totalitarno ludilo: „Preživeo je sve režime i sad radi poslednju ruku korekture trećeg toma svojih sabranih samokritika“. Postoji li izlaz iz tog sveta? Kako to ludilo zaustaviti? Možda najpre tako što ćemo taj svet videti onakvim kakav on zaista. Tu sliku nam daje Jens Bjernebue u ovom izuzetnom romanu: „Sve ove ruševine, sve to sivilo, sva ta praznina, sva ta beda… Da, takvi smo mi: to je naš svet. Tako izgleda ispod celofana. To je naša kultura. Toliko smo bedni. (…) Rat nas je ostavio takvima. Gotovo da nismo napredovali ni korak. Ako se laži sklone, stojimo na mestu. To može da zvuči čudno, ali činilo se da mi je ta istina o svetu dala osećaj slobode prvi put nakon mnogo godina. Samo istina će vas osloboditi.“

Naslov: Trenutak slobode
Autor: Jens Bjernebue (1920-1976)
Prevela: Ranka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 235

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”