Psi raja – Abel Pose

„Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka?“, verovatno su najpoznatije rečenice iz čuvenog Ničeovog dela „Tako je govorio Zaratustra“. Problem s njima, ako taj problem uopšte postoji, leži u njihovoj zloupotrebi od strane nacista. Ideja o natčoveku, prevladavanju čovečanskog, pre svega bolećivosti judeo-hrišćanske civilizacije, u Ničeovom stvaralaštvu je pre svega individualna stvar. Iliti još jednostavnije, kod Ničea nema ni primese ideje o nadmoćnosti jedne rase ili nacije. Ipak, užasnim izokretanjem Ničeove misle natčovek se najčešće povezuje sa nacizmom i idejom o nadmoćnosti jedne rase. Naravno, ideja o natčoveku, uostalom kao i sve ideje, nije krenula od Ničea. Kroz celu istoriju naše civilizacije prisutno je divljenje prema istaknutim ljudima koji su pravili svojevrsne preokrete, gotovo je svejedno dobre ili loše, u korenu menjajući ne samo vreme u kom su živeli, već i budućnost. Samo što već tu nastupa problem. Ako izuzmemo humanitarne radnike, dobrim delom i umetnike, najčešće su postupci tih ljudi daleko od moralnih skrupula. Suštinski, priča o njihovim životima i postupcima je pripovest o brojnim užasima, gaženju svakog morala, nekada i potpunom zlu. Uzmite za primer bilo kog velikog političara, vojskovođu, čak i verskog lidera – naravno, ako se odbace hagiografski spisi o njihovim životima – i videćete potpune psihopate, ludake i zločince, i to gotovo bez izuzetka. Šta je tu onda problem? Reći ćemo da problem leži u nemogućnosti da se ti ljudi posmatraju na takav način. Kasnijim glorifikovanjem i stavljanjem u prvi plan velikih dela koji su oni učinili njihova nepočinstva odlaze u zapećak. Naprosto, oni su ikone, a ikone su bezgrešne. Naravno, postoje i ikone – manekeni zla, možda ih je najbolje tako nazvati – tipa Hitlera, Pola Pota i slične družine, ali nama su zanimljivije ikone koje se pamte po epohalnim stvarima koje su učinili. Tu dolazi ideja o natčoveku, o kojoj smo pričali na početku. Značaj njihovih dela i promene koje doneli čine da ih posmatramo u svetlu Ničeove ideje o natčoveku. Pomiriti nekako spoznaju o njihovom značaju i svinjarijama koje su napravili čini se kao težak, gotovo nemoguć zadatak. Jedan od retkih ko uspeva u tome je argentinski pisac Abel Pose.

U središtu romana „Psi raja“ nalazi se lik Kristofera Kolumba. Prateći Kolumbov životni put, Abel Pose stvara ne samo priču o njegovom liku, već i pripovest o čitavom jednom vremenu. Tako su pred nama likovi čudnovate kraljice Izabele i njenog muža Fernanda II, španske inkvizicije, katoličkog klera, jevrejske zajednice koja se nalazi na udaru, ali i niza drugih junaka. U isto vreme, „Psi raja“ su i prikaz otkrivanja novog sveta, raja kako Kolumbo misli, ali i predstava kako raj vrlo lako može da postane pakao.

Izabravši da stvarne istorijske događaje i likove predstavi u romanesknoj formi, Abel Pose bira krajnje neuobičajeni način da to učini. To se pre svega odnosi na narativnu strategiju. Pose naraciju ne prilagođava vremenu u kom se radnja romana odigrava. Naprotiv. Veoma vešto koristeći moderne filozofske spise (pre svega dela Ničea i Hegela), pop kulturu, žargon, nekada i istorijske izvore (i to kombinaciju stvarnih i „izmaštanih“ izvora) on pravi svojevrsnu literarnu igrariju. Ista stvar je i sa Kolumbovom biografijom. Stvarni događaji su prisutni, ali oni su nadograđeni imaginacijom. Najbitnije od svega, ovaj literarni eksperiment je ispisan blistavim stilom koji od prvih rečenica („Svet je tada dahtao, bez vazduha za život. Zloupotreba agonije, zasićenost smrću“) pa sve do kraja romana pokazuje nenadmašni literarni dar autora.

Abel Pose, jedan od najistaknutijih argentinskih i latinoameričkih književnih stvaralaca današnjice, rođen je u Kordobi. Studirao je prava u Argentini, a doktorirao na Sorboni. Pored diplomatskog rada, bio je i istaknuti novinar. Autor je četrnaest roman, kao i nekoliko knjiga eseja, priča i pesama. Slavu mu donosi troknjižje o otkriće Amerike, a njegova dela su prevedena na brojne jezike i zadobila su niz istaknutih internacionalnih priznanja. „Psi raja“ su prvo njegovo delo prevedeno na srpski jezik.

„Nikakav moralni problem nije mogao da im odvrati pažnju od njihovih planova. ‘Moral’ je samo projekat onog koji je pao, poniženog čoveka. Bića koje mora sebe da stvori i da se opravda“, ispisuje Abel Pose o svojim junacima svesno prizivajući Ničeovu ideju o natčoveku. Suštinski, gotovo svi junaci ovog romana su prototip Ničeove ideje. Njihove mesijanske ideje, svesnost o izuzetnosti, ali i ogromne promene koje su doneli najbolji su svedok tome. Ali, i u isto vreme, način na koji se te ideje i dela sprovode u najmanju ruku je čisto zlo. Abel Pose to ne zaobilazi. Naprotiv. Lik Kolumba u ovom romanu je na razmeđi između istinskog genija, nekada heroja, a najčešće ludaka koji donosi pomor. Istrebljenje gotovo cele domorodačke populacije, njihovo svesno izrabljivanje, kao i začetak robovlasništva na američkom kontinentu, sve su to posledice Kolumbovih dela. Predstavljajući obe strane njegove ličnosti, Pose čini sjajnu stvar. Pred nama je slika natčoveka, ali potpunog. U svoj slavi i zlu koji on donosi. I zlu koje će tek doći. Ispisujući u isto vreme pripovest o otkrivanju raja, Pose nam pokazuje kako ga vrlo brzo pretvaramo u potpuni pakao: „Nakon dve nedelja osetili su da bez Zla stvari gube smisao. Svet im je gubio boju, sati su bili ništavilo. U stvari, toliko hvaljeni Raj bio je jedan otužan antisvet, previše ogoljen, dnevni – jer noć više nije bila noć. Ići go i bez Zla bilo je kao da se pojaviš u fraku na proslavi koja se već završila.“

Naslov: Psi raja
Autor: Abel Pose (1934-)
Preveo: Dalibor Soldatić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 293

Satantango – Laslo Krasnahorkai

Jedna od najčuvenijih početnih rečenica, barem kada je reč o literaturi na ovim prostorima, svakako je prva rečenica Konstantinovićeve knjige „Filosofija palanke“. Bezbroj puta ponovljena, koliko u negativnom ništa manje i u pozitivnom kontekstu, ova rečenica je postala svojevrsni kamen spoticanja za dobar deo ljudi. „Iskustvo nam je palanačko“, govori Konstantinović na početku „Filosofije palanke“, obrazlažući na nekoliko stotina strana – uzgred, izuzetno hermetično napisanog teksta, neretko na granici potpune nečitljivosti – šta je to, zapravo, palanačko iskustvo. Po njemu je to užasavajuće izolovan svet, samodovoljan, zatvoren prema svemu drugačijem, okrenut tradicionalizmu i nekakvom pokušaju nacionalnog unitarizma iz kog se rađa nacionalizam i, naposletku, nacizam. Najbolje to sam Konstantinović obrazlaže: „Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva…“ Verovatno to određenje ekstremnog nacionalizma kao „srpskog nacizma“ (iako sam Konstantinović u knjizi navodi da on nije rezervisan samo za Srbe) predstavlja najveći problem za Konstantinovićeve oponente, pogotovo portretisanje nekoliko istorijskih ličnosti (pre svega Nikolaja Velimirovića) kao nacista. Naravno, ovo nije ostalo bez odjeka. Suštinski, ako bismo pogledali našu javnu scenu u poslednjih pola veka, gotovo sigurno nijedna knjiga nije izazvala toliko diskusija i oprečnih mišljenja kao što je to bio slučaj sa „Filosofijom palanke“.  Pored, naravno, političkih implikacija, Konstantinovićeva knjiga je dovela i do ponovnog razmatranja pojma palanke i njenog duha, što, suštinski, predstavlja jednu od većih tema naše društvene i kulturne istorije. Ona se rađa sredinom devetnaestog veka sa početkom modernizacije i, možemo slobodno reći, ne gubi na značaju ni danas. S jedne strane stoji uverenje da nam je za razvoj neophodna modernizacija, koja gotovo po pravilu odbacuje tradicionalno, dok se na drugoj strani nalazi shvatanje da je tradicija jedini način da se sačuva identitet i nekako nastavi dalje. Pre nego što se neko zapita gde je tu, zaboga, palanka, reći ćemo da je ona, ili još preciznije njen način života (iskustvo po Konstantinoviću), gotovo egzemplar i za jednu i za drugu stranu. Njena zatvorenost, samodovoljnost, gotovo potpuna izolovanost od drugih i istrajnost u najčešće tradicionalnom načinu života za jedne je, reći ćemo i to bez preterivanja, potpuni pakao, dok je za druge to raj. Priča o tom sukobu mišljenja jedna je od velikih tema i književnosti, još više portretisanje palanačkog sveta. To čini i Laslo Krasnahorkai u izuzetnom romanu „Satantango“.

U dubokoj mađarskoj provinciji, čini se, zaboravljenoj od svih, nalazi se varoš naseljena ljudima koji su potonuli u splin mučnog i ništa manje dosadnog života. Sve će to promeniti dolazak dvojice sitnih prevaranata, koji će, kako to obično biva, ubediti žitelje varoši da su njihovi spasitelji, gotovo mesije, iz gliba užasavajuće stvarnosti. Oslikavajući živote varošana, ali i silne promene nakon dolaska pridošlica, Laslo Krasnahorkai ispisuje izuzetan roman.

Čitanje romana „Satantango“, uostalom kao i svih dela ovog pisca, predstavlja posebnu vrstu zadovoljstva, ali i ništa manjeg truda. Ogromne rečenice, nekada se one prostiru i na polovini jedne stranice, sjedinjene su sa, takođe, ogromnim poglavljima bez ijednog pasusa. Dodajte tome i neuobičajenu kompoziciju romana, nalik pokretima tokom tanga, ali i namerne (postmoderne) mistifikacije pisca, pogotovo u poslednja dva poglavlja, i shvatićete da je „Satantango“ krajnje kompleksan roman, koji zahteva veliki trud čitalaca. Ipak, za taj trud dolazi dostojna nagrada. Laslo Krasnahorkai je napisao izuzetan roman, ispisan besprekornim stilom i sa mnoštvom sjajnih kompozicionih rešenja. Da se to oseti i na srpskom jeziku pobrinuo se Zlatko Moguščij koji je izuzetno preveo roman. Pohvale zaslužuje i Marko Čudić za predgovor romana, ali sa jednom velikom zamerkom. Apsurdna, usudićemo se da kažemo, i krajnje neuviđavna praksa da se u predgovorima prepričava radnja romana, čak i završnica knjige, prisutna je, nažalost, i u ovom slučaju.

Laslo Krasnahorkai spada u red najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca. Rođen je u mađarskom gradu Đula. Završava studije prava i mađarskog jezika. Debituje 1985. godine sa romanom „Satantango“. Sledi niz uspešnih romana, zbirki priča i knjiga eseja. Krasnahorkai je i poznat kao filmski stvaralac. Sa čuvenim mađarskim režiserom Belom Tarom snimio je niz filmova („Satantango“ i „Torinski konj“ su među najpoznatijima). Jedinstveni stil i teme sa kojima se uhvatio u koštac donose mu pohvale kritike, ali i niz priznanja. Među njima je i internacionalna Bukerova nagrada. Na srpskom su objavljeni njegovi romani „Satantango“ i „Melanholija otpora“ (Plato), kao i zbirka priča „Ide svet“ (Rende).

„(…) znao je da da su te zagušljive, smrdljive rupčage bezmalo prava klijališta neosnovanih i detinjastih planova, iz kojih nevešte i smešne žudnje pokatkad kuljaju kao para iz lonca“, ispisuje Krasnahorkai u ovom romanu i možda na najbolji način predstavlja žitelje bezimene varoši. Zaglavljeni između žudnje za nečim novom, najčešće želje da pobegnu u veliki svet u kom će pronaći sve što im nedostaje, ali i ništa manje ukorenjenosti u splin života koji već dugo žive, oni se nalaze na večitoj sredomeđi. Oni, da se vratimo na početak priče, nisu ni egzemplar nekakvog očuvanja tradicionalnog života, ali ni prikaz kakav to ne treba biti. Suštinski, ti ljudi su, što nam sjajno Krasnahorkai pokazuje u ovom romanu, patnici zarobljeni u turobnom svetu iz kog nema izlaza. Opisujući takav svet, Krasnahorkai tka priču o „iskustvu provincije“, ali i sjajno pokazuje mehanizme manipulacije drugim ljudima, koji su svojstveni autokratskim režimima. Kompleksnost tema, njihovo predstavljanje na stilski savršeni način, ali i krajnje neuobičajena kompoziciona rešenja čine ovaj roman istinskim remek-delom, nenadmašnom pričom o propasti iz koje spasa nema: „Oni još uvek džedže na istom mestu,  na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju, glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne koja mrvica sa stola. Ovi su kao negdašnja dvorska posluga, čiji je gazda iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša.“

Naslov: Satantango
Autor: Laslo Krasnahorkai (1954-)
Preveo: Zoltan Moguščij
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 303

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaiјa

Kalem plavog konca – En Tajler

Jedan od argumenata protiv zakona o registraciji LGBT zajednica koji se potezao tokom nedavne rasprave bile su „porodične vrednosti“. Suštinski, otpor prema ovom zakonu, i ne samo njemu, proizilazi isključivo iz vrednosnih sudova. Ukoliko se priča premesti na polje racionalnih zaključaka, tu mesta nikakvom otporu nema. Heteroseksualna porodica kao takva nikakvu štetu neće pretrpeti ukoliko bude dozvoljena mogućnost ozakonjenja LGBT zajednica. Argumenti da će to ozakonjenje uništiti prirodni priraštaj su apsurdni, sem ako zastupnici ovakvih ideja ne planiraju „lečenje“ LGBT osoba i njihovo pretvaranje u „porodične ljude“. Ne pije vodu ni tvrdnja da će LGBT zajednica uništiti tradicionalnu porodicu. Da bi se to desilo, pre svega bi heteroseksualci trebali da požele da promene svoju seksualnu orijentaciju što ne deluje baš izgledno. Suština ove priče, da se vratimo na početak, iscrpljuje se u vrednosnim sudovima. Još preciznije: u uverenju da je zajednica muškarca i žene, plus njihova deca, koja se u sociologiji označava kao nuklearna porodica, jedini mogući i dozvoljeni oblik životnih partnerstva. Svaki drugi odnos je nepoželjan i neprihvatljiv. Odakle ovo shvatanje izvire nije teško odgonetnuti. Pre svega su to religijske odredbe, ništa manje i naslanjanje na svojevrsnu tradiciju. Ako na stranu stavimo religijske odredbe, koje su u modernim i sekularnim društvima isključivo privatna i društveno neobavezujuća stvar, dolazimo do tradicije, tj. tradicionalnog pogleda na porodicu i uverenja da je današnje poimanje porodice nepromenjiva stvar već vekovima. Da to i nije baš tako nije neophodno vraćanje u duboku prošlost i na priču o prvobitnim zajednicama i potpuno drugačijim oblicima porodičnog života. Za to je dovoljan pogled na ne tako davnu prošlost. Krajem devetnaestog veka dominantni oblik porodične zajednice na ovim prostorima je bila porodična zadruga, skupina nekoliko generacija šire porodice na čijem je čelu bio najčešće najstariji član. Prodor kapitala, podjednako i promena životne paradigme, pre svega potreba za životnim komoditetom, uključujući tu i brojne devijacije, pre svega u odnosu prema ženama, zadrugu su odvele u istoriju. Porodica se, malo po malo, pretvorila u današnju. Suština čitave priče se iscrpljuje u tome da novovekovna promena poimanja porodičnog života nije nikakva katastrofalna stvar. Isto tako, da nekakvo shvatanje o „porodičnim vrednostima“ nije stvar upisana u kamenu. Pojam porodice se kroz istoriju menjao, prilagođavajući se vremenskom kontekstu i društvenim normama, svedočeći o neverovatnoj kompleksnosti ove teme. Sjajnu priču o promeni takve paradigme donosi En Tajler.
Prateći tri generacije porodice Vitšek, En Tajler ispisuje složenu priču o nekoliko decenija njihovog života. U njenom središtu su sudbine osnivača porodice Džuniora Vitšeka, građevinskog preduzimača u vremenu velike ekonomske krize, njegovog sina Reda, naslednika porodičnog posla, i, naposletku, njegove dece koje žive u današnjici. Pripovedajući o zamršenim porodičnim odnosima, međusobnim antagonizmima, izneverenim nadama, ali i ništa manjoj porodičnoj ljubavi En Tajler sastavlja izuzetan roman.
„Možda je stvar u tome što su Vitšenkovi bili toliko skorašnji, s tolikim nedostatkom porodične istorije, da na raspolaganju nisu imali baš veliki izbor priča. Ono malo što su uspeli da sakupe morali su da iskoriste što je bolje moguće“, ispisuje En Tajler. Upravo taj nedostatak velikih priča je možda i najveća draž ovog romana. Govoreći o sasvim običnim porodičnim situacijama, u mnogima od njih i mi sami ćemo se prepoznati, autorka uspeva da ih ispripoveda na način koji izaziva istinsko divljenje. Tome doprinose i neuobičajene pripovedne strategije, u kojima se porodične priče ne iznose hronološki, već kroz krajnje kompleksnu narativnu igru koja još više doprinosi kvalitetu romana.
En Tajler spada u red najistaknutijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Nakon završenih doktorskih studija na Univerzitetu Kolumbija posvećuje se spisateljskom radu. Izuzetno je plodna spisateljica i do sada je objavila preko dvadeset romana, zbirki priča i knjiga za decu. Slavu joj donosi roman „Večera u restoranu Nostalgija“ (Dereta, 2019), dok za roman „Lekcije disanja“ (Stylos, 2005) dobija Pulicerovu nagradu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila brojna američka i internacionalna priznanja. Na srpskom su objavljeni i njeni romani „Slučajni turista“ i „Prznica“.
„Avaj, kako su užasan teret ljudi koji misle da vas poseduju! Teret koji slama i guši“, En Tajler ispisuje u ovom romanu opisujući krajnje kompleksne porodične odnose Vitšenkovih. Odmah da se razumemo, tu nema velikih preloma, nesreća ili tragedija. En Tajler opisuje svakodnevne situacije, odnose između braće i sestara, bračne razmirice, finansijske probleme, smrti u porodici… Ukratko, sasvim običan život, običan i po trudu da dobije takvo obličje: „Ali razočaranja su nekako izmicala pažnji Vitšenkovih. To je bio još jedan kuriozitet: imali su prirodni dar da se pretvaraju kako je sve u redu. A možda to uopšte nije bio kuriozitet, već samo još jedan dokaz da Vitšenkovi ni na koji način nisu posebni“. Još bitnije, da se vratimo na početak, kroz preko priče o životu tri generacije porodice Vitšenk daje se sjajna slika izmene porodične paradigme. Kroz prikaz promene načina života, bračnih odnosa i društvenih okolnosti En Tajler nam u ovom sjajnom romanu pokazuje koliko se pojam porodice menjao kroz vreme i kako je u stvari porodica kategorija koja svoje postojanje ne duguje okoštalosti i nekakvom ugledanju na prošlost, već, naprotiv, neprestanom prilagođavanju vremenu i promenama koje ono donosi.

Naslov: Kalem plavog konca
Autor: En Tajler (1941-)
Prevela: Milica Kecojević
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 357

Tortura – Donatela di Čezare

Prirodu smrtne kazne, ali ne samo nje, možda je najbolje reći ubeđenja da sila, čitaj: tortura, donosi društveni boljitak, najbolje ilustruje sledeći slučaj. Zbog ogromnog broja krađa u viktorijanskoj Engleskoj, ona se kažnjavala smrću, i to bez obzira na to koliko je krađa bila velika. Još monstruoznije, smrtna kazna se dodeljivala svim uzrastima, pa su tako na vešalima završavala i deca. Logično bi bilo da je ovako drakonsko kažnjavanje krađe dovela do njenog smanjenja, verovatno i potpunog nestanka, ali to nije bio slučaj. One su se nastavljale, kao da se ništa nije promenilo. I tu dolazimo do čuvene priče. Tokom jednog vešanja osuđenih zbog krađe, dobar deo publike koji je posmatrao ovaj „spektakl“ bio je odžeparen. Deluje bizarno, ali je istinito. Čak ni prizor ovešanih kažnjenika zbog krađe nije sprečio druge lopove da kradu. U čemu je stvar? Na prvom mestu, to je uverenje, o kom je u psihologiji naširoko raspravljano, da mi nećemo biti uhvaćeni, ako počinimo neko kažnjivo delo. Strah od kazne za veći deo prestupnika, kako se uobičajilo da misli, nije korektiv. Naprotiv. To pogotovo važi za seksualne delikte, posebno pedofiliju. Ovde je situacija još drastičnija, svaki čin seksualnog nasilja, pogotovo prema deci, plod je psihopatološke potrebe za zadovoljenjem najgorih nagona u kojima je svaka racionalnost i empatičnost isključena. Samim tim, strah od kazne je skoro nepostojeći. Ali da se vratimo na stvar. I pored gotovo univerzalnog odbacivanja torture, pre svega zakonskog, koje je izraženo u obavezujućoj konvenciji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje bilo kakvo nehumano postupanje i mučenje, tortura tvrdoglavo opstaje i u današnjici. Najizrazitija je u autokratskim državama, ništa manje i u islamskim teokratijama. Primera radi, homoseksualnost se kažnjava smrću i dalje u osam država. O fizičkim kažnjavanjima, zlostavljanjima i mučenjima gotovo je uzaludno traćiti reči. Tortura je, nažalost, prisutna i u razvijenim državama. Najsramnije su svakako Sjedinjene Američke Države, koje su godinama na najgnusnije načine zlostavljale brojne ljude u zatvorima Abu Graib i Gvantanamo. Kako se čini, uostalom kako i organizacije za zaštitu ljudskih prava govore, situacija je iz godine u godinu sve gora. Da sve bude luđe, dobar deo ljudi ne vidi ništa loše u torturi, pogotovo ako se ona sprovodi nad teškim prestupnicima. Štaviše, pogotovo kod nas, gotovo je sveprisutan žal za čvrstom rukom i pendrekom, koji će, jelte, doneti rešenje svih problema. Kolika je to zabluda najbolje pokazuje Donatela di Čezare u sjajnoj studiji „Tortura“.
Istražujući pojam torture i njene primene u istoriji naše civilizacija, ponajviše u današnjici, Donatela di Čezare sastavlja knjigu koju ovu problematiku predstavlja iz više uglova. Na prvom mestu, to je faktografsko predstavljanje torture, ali i odnos koji literatura i umetnost imaju prema njoj. Na ovo se nadovezuje etičko i filozofsko problematizovanje same torture. Ponajviše je to pitanje da li postoji opravdanje za torturu i da li je ona, ipak, dozvoljena u specifičnim situacijama.
„Tek kad se oslobodi lažnih okova Istine, kad se sruši njen alibi ispitivanja, tortura se ispoljava kao ono što je oduvek bila i jeste: nasilje koje sprovode moćnici. Torturu stoga ne treba posmatrati kroz zakon istine, već kroz zakon moći“, piše Donatela di Čezare. Upravo ovo sukobljavanje sa istinskom prirodom torture, ništa drugo do njenom monstruoznošću, autorka izvodi odlično. Moralno preispitujući torturu, pogotovo argumente koji njeni podržavaoci iskazuju, Donatela di Čezare nas sukobljava sa velikim zabludama, pogotovo onom da zlo u bilo kom obliku može da donese dobro. Najbolje to obrazlaže Hana Arent, koju autorka citira: „Na političkom planu slabost ovog argumenta uvek je bila očigledna: oni koji biraju manje zlo prebrzo zaboravljaju da u svakom slučaju biraju zlo.“
Donatela di Čezare, istaknuta italijanska filozofkinja, rođena je u Rimu. Završava studije na Hajdelbergu, nakon kojih sledi blistava akademska karijera. Redovni je profesor na Univerzitetu Sapienca. Do sada je objavila brojne studije koje su prevedene na mnoštvo svetskih jezika. Za svoje stvaralaštvo je zadobila niz istaknutih priznanja. „Tortura“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
„Čudovišna a ipak stvarna, sprečava srećan kraj. Poglavlje o njenom ukidanju ne može da bude i poslednje. Smenjuju se odlaganja, izuzeci, odstupanja, koji zahtevaju razjašnjenja i objašnjenja“, ispisuje Donatela di Čezare u ovoj studiji. Upravo je to jedna od najvećih vrednosti knjige. Iako je tortura zakonski zabranjena, toliko da gotovo svi volimo da verujemo da ona više ne postoji, Donatela di Čezare tu zabludu razara kroz neverovatni prikaz bestijalnosti koje su politički sistemi u stanju da prirede drugim ljudima, i to ne u prošlosti, već u današnjici, dobrim delom i u razvijenim demokratskim društvima. Možemo slobodno reći da Donatela di Čezare na svetlost dana iznosi ono što mnogi žele da sakriju. Još bitnije, autorka kroz filozofsko i etičko preispitivanje same torture – uzgred, nenadmašno izvedeno – pobija svako opravdanje za nju. Tortura ne razrešava velike pretnje i opasnosti (dokaz za to su zarobljenici koji su pod mukama priznavali i najgore laži samo da bi mučenje prestalo), ali ni ne donosi boljitak i sigurnost jednom društvu. Naprotiv. Tortura samo ustoličava nasilje kao modus operandi jednog društva, postepeno nas navikavajući na zlo sve dok od nas ne napravi zveri. Sjajno to pokazuje Donatela di Čezare u ovoj izuzetnoj studiji: „Tortura i ostali veliki destruktivni poduhvati kao što su genocid i istrebljenje tesno su povezani. Tortura igra odlučujuću ulogu u ekonomiji zla. Na prevaru priprema na zlo, prećutno navikava na svirepost.“

Naslov: Tortura
Autor: Donatela di Čezare (1956-)
Prevela: Gordana Subotić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2020
Strana: 173

Zaslepljenost – Elijas Kaneti

Pored mnoštva izgubljenih života i gotovo nezamislive promene svakodnevnice, pojava koronavirusa nam je donela i suočenje sa nizom nimalo prijatnih stvari. Pre svega je to slika urušavanja zdravstvenih sistema, koji su usled neoliberalne ekonomske politike dovedeni na sami rub opstanka. Uostalom, to važi i za kulturne i obrazovne ustanove, ništa manje i za ekološka pitanja, suštinski za sve ono što ne donosi instant profit. U isto vreme, pandemija je pokazala da traćenje dragocenih resursa na besomučno naoružavanje i slične budalaštine ne samo da ničemu ne doprinosi, već i donosi neminovni slom. Pandemija je donela još jedno nimalo prijatno suočenje, i to sa ljudskom glupošću. Mnoštvo teorija zavera, koje su decenijama bujale, sada izgleda doživljavaju svoj vrhunac. Od onih, sada već opštepoznatih, teorija o zemlji koja je ravna ploča, reptilima koji vladaju svetom na čelu sa engleskom kraljicom, takođe reptilom, judeomasonskoj zaveri, pa sve do bojazni od HAARP sistema i 5G mobilne mreže, teorije zavera su postale naša svakodnevnica. Samo s jednom velikom razlikom. Ovakve sulude teorije su ranije bile u potpunom zapećku. Svakako su postojali oni koji su verovali u njih, ali ti ljudi su za većinu predstavljali predmet sprdnje ili žaljenja. Pojava koronavirusa je ovo preokrenula. Ono što je do juče bilo ludost, danas je postalo mudrost za ogroman broj ljudi. Po jednoj anketi, čak trideset posto stanovnika Srbije ni u kom slučaju ne bi primilo vakcinu, a još skoro toliko prema vakcinama gaji ogromnu sumnju. I ne samo to. Preko trideset i pet posto stanovnika Srbije misli da je koronavirus potpuna izmišljotina. U čemu je stvar? Pored bojazni da vakcine nisu dovoljno ispitane ili straha da izazivaju teške nuspojave, što delom može da se pripiše besomučnoj medijskoj harangi, dobar deo ljudi veruje da su vakcine otrovi, plan Bila Gejtsa i ostalih vladara iz senke da unište čovečanstvo, i ko zna šta još sve ne. Naravno, sve je ovo ludost, i to ludost koja se dokazima lako može opovrgnuti, ali dokazi za ove ljude nisu bitni. Oni „veruju“ u te priče, i tu pokušaj razumnog pobijanja vere ne pomaže. I tako dolazi do naše teme. Kako se čini, ljudska vera da naš rod krasi razum i mogućnost umnog rasuđivanja je izgleda duboko pogrešna. Ima li boljeg dokaza za to od suludih teorija koje smo nabrojali? Ali nisu samo one u pitanju. Dobar deo naših mišljenja i postupaka neretko proizilazi iz potpune iracionalnosti. Sjajan roman o tome je napisao Elijas Kaneti.
U središtu romana „Zaslepljenost“ nalazi se lik sredovečnog sinologa Petera Kina, čoveka koji je svoj život posvetio isključivo nauci i knjigama. Bolesna posvećenost ličnoj biblioteci odvešće ovoga junaka do potpune propasti. U želji da zaštiti knjige, Kin sklapa brak sa priprostom služavkom Terezom, uveren da će mu ona pružiti podršku u ovoj svetoj misiji. Poraz posle sklapanja tog braka je užasan. Tereza je isključivo fokusirana na materijalne stvari što dovodi do oštrog bračnog sukoba i docnijeg Kinovog proterivanja iz stana. Suočen sa stvarnim svetom, Kin tone u potpuno ludilo, izazvano najvećim delom krajnje pogrešnom percepcijom stvarnosti.
Nauka i istina bili su za njega identični pojmovi. Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova“, ovako Elijas Kaneti opisuje unutrašnji svet svog junaka. Taj prikaz je izveden nenadmašno. Elijas Kaneti je majstor psihologizacije, pisac koji je u stanju da i najgrotesknija izokretanja stvarnosti predstavi na način koji će u nama izazvati i smeh i užas. Upravo ta predstava nepatvorenog ludila ovaj roman čini istinskim remek-delom. Elijas Kaneti uspeva da najužasnija iskrivljenja stvarnosti, skoro brojgelovske literarne slike, drži pod potpunom kontrolom i da čitaoca vodi kroz taj užasavajući svet. Za nas je posebno bitno što je taj čudni svet zadobio odličnog interpretatora u liku Branimira Živojinovića, koji je roman sjajno preveo na srpski jezik.
Elijas Kaneti, jedan od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u jevrejsko-španskoj trgovačkoj porodici u Bugarskoj. Kao mladić se seli u Beč, gde će studirati hemiju. Usled bujanja nacizma seli se u Veliku Britaniju. Kasnije će živeti u Švajcarskoj. Napisao je niz romana i zbirki priča, drama, studija i knjiga eseja. Internacionalnu slavu mu donose roman „Zaslepljenost“ i studija „Masa i moć“. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost 1981. Najveći deo književnog i publicističkog opusa Elijasa Kanetija je preveden na srpski jezik.
Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli“, piše Kaneti u ovom romanu o svojevrsnoj zaslepljenosti, suštinskoj i skoro nepopravljivoj ljudskoj potrebi za selektivnim posmatranjem stvarnosti. Predstavljajući nam portrete nekoliko takvih likova – od glavnog junaka koji se „izgubio“ u svetu nauke i knjiga, njegove žene koja je pomahnitala za novcem, bizarnog kućepazitelja željnog moći, sitnog prevaranta koji žudi za nekakvom vrstom životne potvrde – Elijas Kaneti gradi čudni svet, izobličen do krajnosti. Čitajući ovaj roman neminovno ćemo doći do zaključka da takav svet nije moguć, da on jednostavno ne postoji. Ipak, da li je to baš tako? I da li su junaci „Zaslepljenosti“ baš toliki ludaci? Setimo se onih teoretičara zavere sa početka teksta. Prisetimo se i da mnogi gaje poverenje prema političkim, religijskim i ostalim usrećiteljima. Suštinski, pokušajmo da zamislimo sva naša nesuvisla uverenja i uporedimo ih sa uverenjima junaka ovog istinskog remek-delo. Nema tu neke velike razlike. Setimo se, naposletku, i ludila dvadesetog veka, ponajviše nacizma, koje je Kaneti izuzetno predstavio u ovom romanu: „’Čovečanstvo’ je već odavno postojalo pre no što je ponovo pronađeno, i razvodnjeno, u vidu mase. Ona, kao ogromna, divlja, nabrekla od sokova i vrela životinja, ključa u svima nama, veoma duboko (…) Mi o njoj ništa ne znamo; još živimo kao tobožnje individue. Ponekad masa navali na nas, kao gromovita oluja, kao jedan jedini bučni okean u kojem svaka kaplja živi i želi jedno isto. Ona još ima običaj da se uskoro raspadne, i mi smo onda opet mi, siromašni, usamljeni đavoli.“

Naslov: Zaslepljenost
Autor: Elijas Kaneti (1905-1994)
Preveo: Branimir Živojinović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 531

Dan skakavaca – Natanijel Vest

Kao jednu od posledica slave nakon objavljenog romana „Ime ruže“, Umberto Eko navodi pisma brojnih čitalaca, koji su ga optuživali da je „ukrao“ njihove životne priče, iako ih Eko, naravno, nikada nije ni upoznao. I ne samo to, brojni čitaoci su opsedali knjižaru u kojoj je Eko „pronašao“ rukopis romana. Iako ovo pre svega govori o kvalitetu romana, najpre njegovoj ubedljivosti, neprepoznavanje granice između izmišljenog i stvarnog sveta predstavlja veoma zanimljivu temu. Ako izuzmemo redak mentalni poremećaj – da, on zaista postoji – u kom se granice između umetničke fikcije i realnosti ne razaznaju, ovakvo ophođenje prema fikciji se pripisuje najčešće neobrazovanim ljudima. Nema boljeg primera za to od groteskne peticije tokom devedesetih na ovim prostorima da se oslobodi voljena glumica telenovela, uzgred „zarobljena“ u seriji. Ipak, da li je to baš tako? I da li je samo „plebs“ žrtva ovakvih deluzija. Rekli bismo da to nikako nije slučaj. Dobar deo stvarnosti u kojoj živimo plod je čiste fikcije. Možemo slobodno reći nekakve vrste društvenog dogovora. Pre svega su to religije, ukoliko ih posmatramo sa racionalne tačke gledišta. Uostalom, religije su fikcije i za same vernike. Jedan hrišćanin će, uzmimo ovo samo kao primer, posmatrati hinduizam kao potpunu izmišljotinu. Isto važi i u obratnom slučaju. Jedino će uverenje u koje verujemo za nas biti „stvarno“. Slična stvar je, uzećemo i ovo kao još jedan primer, i sa državama. Iako one ne postoje kao fizički entiteti – državne granice, zakoni, ustrojstvo i simboli su plod fikcije i vrlo lako mogu biti promenjeni ili jednostavno izbrisani, tome su najbolji svedok ovi prostori na kojima je za manje od jednog veka stvoreno desetine različitih država na istoj teritoriji – ove reči će kod mnogih izazvati bes. Država je za njih svetinja za koju će, ukoliko to zatreba, položiti i svoj život. Ne razlikuje se ni pojam nacije. Ona je takođe fikcija, i to relativno skoro nastala, koja proizilazi jedino iz našeg uverenja. Isto se odnosi i na naše ideološke poglede, ali i na stvari koje za nas imaju materijalnu vrednost. Uzmimo samo kao primer zlato. Da mu ljudi nisu pridali toliku važnost, zlato bi bilo samo jedno od mnoštvo metala. Identična stvar je i sa novcem. Ukoliko ljudi prestanu da „veruju“ u njega, novac postaje običan papir. Da se uverite u to, samo se setite starih novčanica koje više nemaju nikakvu vrednost. Isto važi i za našu temu, novovekovno gubljenje granice između fikcije, koju nam pruža „industrija snova“, i realnosti. Sjajan roman o tome je napisao Natanijel Vest.
Tod Haket, glavni junak romana „Dan skakavaca“, radi kao scenski dizajner u Los Anđelosu tokom tridesetih godina. Njegova želja da postane veliki slikar nije nestala. Naprotiv. On pomno planira slikanje ogromnog platna „Los Anđelos u plamenu“. Vreme do ostvarenja tog sna on prekraćuje druženjem sa čudnom skupinom ljudi. Tod je zaljubljen u lepoticu Fej Griner, kojoj je jedini san da postane slavna glumica. Oko nje obleću još dvojica muškaraca, depresivni provincijalac Homer Simpson i sitni prevarant Ejb Kusič. Prateći njihove živote isprepletane sa životom industrije snova, Natanijel Vest ispisuje izuzetan roman.
Iako po svojoj formi roman „Dan skakavaca“ predstavlja skup labavo povezanih celina, sjedinjenih pre svega prisustvom glavnog junaka, njegova snaga leži pre svega u silovitosti prikaza nekoliko ljudskih sudbina, ništa manje i sveta popularne kulture koji se preliva u stvarnost. Taj prelom Natanijel Vest izuzetno vešto oslikava, neretko ga i groteskno izobličavajući, pogotovo na poslednjim stranicama romana. Sukob je to između mučne realnosti i fantazmogoričnog sveta Holivuda, koji predstavlja antipod toj stvarnosti. Kad se te dve stvarnosti susretnu, poraz je neminovan.
Natanijel Vest, istaknuti američki književni stvaralac prve polovine dvadesetog veka, rođen je u emigrantskoj jevrejskoj porodici. Nakon završenih studija, seli se u Pariz, ali brzo biva prinuđen da se vrati u Ameriku. Posao u očevom preduzeću ga ne ispunjava, pa postaje noćni upravnik u jednom hotelu. Objavio je četiri romana, nekoliko priča i napisao preko deset filmskih scenarija. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1940. Za života nije doživeo veliku slavu, baš kao ni zadobio materijalnu korist od pisanja. Njegova dela posthumno zadobijaju popularnost, a roman „Dan skakavaca“ mnogi smatraju za jedno od najvećih dela američke književnosti. Po njegovim delima snimljeno je nekoliko filmova, a ona su poslužila i kao inspiracija brojnim umetnicima (inspirisan ovim romanom Bob Dilan snima pesmu „Day of the Locusts“, a Homer Simpson, lik iz animirane serije „Simpsonovi“, dobija ime po junaku ovog romana). Na srpskom je, zasada, objavljen samo ovaj roman Natanijela Vesta.
„Namera da zadive bila je isuviše nametljiva i prosta. Nije lako smejati se potrebi za lepotom i romantikom, ma koliko to izgledalo loše, čak i užasno. Ali je lako uzdisati. Ništa tužnije od istinski apsurdnih stvari“, ispisuje Natanijel Vest u ovom romanu. Njegovi junaci su umorni i ozlojeđeni ljudi, propalih karijera, bez bilo kakve budućnosti. Sem jedne. Industrije snova. Holivud tim ljudima pruža lepotu, glamur, mogućnost da se postane zvezda ili da se barem uživa u njihovom društvu. Suštinski: neki znatno bolji i lepši život. Problem je jedino u tome što je sve to, naravno, laž. Ništa drugo do jeftina simulacija stvarnosti u koju junaci, nažalost, veruju, da se vratimo na početak priče. Ispisujući pripovest o susretu između izmaštanog sveta i realnosti – začetku sveta mas medija i sveprisutne manipulacije, najbolje opisane u Bodrijarovoj studiji „Simulakrumi i simulacija“, koju bi, uzgred, neko posle trideset godina mogao ponovo da izda u srpskom prevodu – Natanijel Vest stvara izuzetan roman, priču o neminovnom krahu koji taj susret donosi: „Njihova dosada postaje užasavajuća. Shvataju da su prevareni i gore od prezira. Svakodnevno tokom svog života čitali su novine i gledali filmove. I jedno i drugo su ih hranili linčovanjima, ubistvima, seksualnim zločinima, eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, ljubavnim gnezdima, požarima, čudima, revolucijama, ratovima. Zbog ovakvog režima ishrane postali su prefinjeni. (…) Nije bilo ničeg dovoljno nasilnog da ponovo zategne njihova oklembešena tela i umove. Bili su prevareni i izdani. Robovali su i štedeli ni za šta.“

Naslov: Dan skakavaca
Autor: Natalijel Vest (1903-1940)
Preveo: Nikola Matić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 203

Trenutak slobode – Jens Bjernebue

Logorsko iskustvo dvadesetog veka, poslednjeg i najgnusnijeg stadijuma ljudske bestijalnosti, u potpunosti je promenilo ne samo svet u kom živimo, već i sliku koju o sebi gaji čovek. Suštinski, možda je ta promena slike ljudskog roda o sopstvenoj vrsti i veća od promene samoga sveta. Posle neopisivih užasa dva svetska rata ljudska vrsta ne samo da nije prestala da ratuje, naprotiv, ratni sukobi su se nastavili, a oružja su, pogotovo ona nuklearna, postala sve ubojitija i brojnija. Jedino što je nastalo je, iako će ovo možda zvučati neadekvatno, predstava o plemenitosti naše vrste. Posle Aušvica govoriti o plemenitosti ljudskog roda predstavlja glupost prve vrste. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je zavladala nekakva vrsta antropološkog pesimizma. Nema boljeg dokaza za to od novovekovne filozofske misli i literature. Ipak, taj antropološki pesimizam nije samo rezervisan za dvadeseti vek. Naprotiv. Jedan od najznačajnijih antičkih filozofa, po mnogima prvi mislilac koji je uspeo da sastavi celoviti filozofski sistem, poznat je po svojoj krajnje pesimističnoj slici sveta i ljudskog roda, toliko da je nazvan mračni. Reč je, razume se, o Heraklitu. Taj antropološki pesimizam svoje utočište pronalazi i u hrišćanskoj misli. Za najveći deo hrišćanskih mislilaca i teologa čovek je biće opoganjeno grehom, skoro zver, kog jedino bog i njegovi ovozemaljski „predstavnici“ mogu da izvuku iz kala grehovne prirode. Slično mišljenje o ljudskom rodu dele i kasniji filozofi. Doduše, sa velikom razlikom. Boga nema ili je bog nebitan, spas čoveku iz užasa sopstvene prirode jedino može doneti sam čovek. I to preko prosvećenja i razuma. Ponekad i preko čvrste ruke vladaoca, ako pitamo Makijevelija i njegove naslednike. Samo što tu već dolazi problem, barem za Šopenhauera. Ljudska volja, koju je sjajno opisao u „Svetu kao volji i predstavi“, nažalost preteže nad razumom i gotovo uvek je pobeđuje. Upravo je ova Šopenhauerova misao inspirisala brojne mislioce. I ne samo njih. Dobar deo književnika u svojim delima predstavlja nepopravljivu ljudsku prirodu koja dovodi do bestijalnosti. To možemo videti u delima Dostojevskog, Mana, u Frojdovim studijama, Kamijevim i Sartrovim delima. Logorsko iskustvo je ovo još više produbilo, da se vratimo na početak, donoseći nam još mračnije prikaze ljudske prirode. Jedno od takvih dela je i roman Jensa Bjernebuea.
Naizgled prijatni život bezimenog sudskog poslužitelja u alpskom gradiću Hajligenbergu biće preokrenut kada se on suoči sa kompromitujućim fotografijama na kojima najistaknutiji građani Hajligenberga orgijaju sa maloletnicima. I ne samo to, ove fotografije sudskom poslužitelju vraćaju sećanje na prošle dane. Ispisujući silne doživljaje iz pređašnjeg života, on sastavlja svojevrsnu „Istoriju bestijalnosti“ (koja se nastavlja u romanima „Barutana“ i „Tišina“), zbir uspomena na silne užase koje je doživeo, i to od rodne Norveške, preko lutanja u nacističkoj i posleratnoj Nemačkoj, Italiji i Americi, pa sve do dolaska u ovaj alpski gradić.
Samo na prvi pogled uobičajena priča o skoro kafkijanskoj sudbini bezimenog sudskog poslužitelja brzo prerasta u poprilično kompleksan književni eksperiment. Ipak, „Trenutak istine“ je ponajviše hronika hajligenburškog života glavnog junaka sjedinjena sa esejističkim pasažima, najčešće mračnim, koje možemo uporediti sa Bernhardovim i Selinovim stvaralaštvom. Životna rezigniranost, gotovo mržnja prema svetu i još više ljudima koji u tom svetu obitavaju, zadobila je kolosalne razmere: „Znam sve i radije bih samo spavao i u piću tražio izlaz i utehu. To nam je najbolja mogućnost da pobegnemo iz ovog nužnika od planete“. Najbitnije od svega, ta životna rezigniranost nije poza, ona direktno proizilazi iz životnog iskustva, junakovih reminiscencija na pređašnje događaje. Opisujući silne bestijalnosti, Jens Bjernebue stvara sliku čudovišne ljudske prirode, pokušavajući da odgonetne odakle ona proizilazi: „Moć, koja je jedini princip postojanja, znači samo jedno: priliku da se drugima nanese bol“.
Jens Bjernerbue, jedan od najznačajnijih norveških književnih stvaralaca dvadesetog veka, rođen je u Kristijansandu. Odrastao je u bogatoj porodici nemačkog porekla. U najranijoj mladosti je pokazao prve znake labilnosti i depresije. Sa dvanaest godina je pokušao da se obesi. Jedno vreme radi kao nastavnik, kasnije se potpuno posvećuje pisanju. Napisao je trinaest romana, nekoliko drama, knjiga eseja i zbirki pesama. U svom društvenom i političkom angažmanu bio je blizak radikalnoj levici i anarhizmu, što je dovodilo do čestih rasprava i sporova. Jedini je norveški pisac kom je knjiga bila zabranjena sudskom presudom. Proslavila ga je trotomna „Istorija bestijalnost“ („Trenutak istine“, „Barutana“ i „Tišina“). Srpsko izdanje ove trilogije objavila je „Dereta“. Jens Bjernerbue je izvršio samoubistvo 1976. godine.
„Mi ne učimo ništa, osim da treba sebi da osiguramo ugodan život: to je samo po sebi jedna tako bajkovita laž da je sigurno patološka“, piše Jens Bjernebue u ovom romanu. Njegovo mišljenje o ljudskom rodu krajnje je negativno. Ljudi su najčešće imbecili, vođeni najgorim strastima, patološkom voljom koja pobeđuje razum. Gotovo je to šopenhauerovska vizija sveta, „obogaćena“ iskustvom dvadesetog veka i svim ludilima koje je ovaj vek doživeo: „(…) uz svaku istinu visi nekakav vonj smrti, nešto od besramnosti smrti“. Mračna je to, opora, potpuno užasavajuća predstava našeg sveta. Jens Bjernebue je još više pojačava silinom svog pripovedanja i sveprisutnim cinizmom, kakav je recimo prikaz leševa vojnika iz Verdenske bitke koji su poslužili kao prirodno đubrivo. Ili pričom o načinu kako da se preživi totalitarno ludilo: „Preživeo je sve režime i sad radi poslednju ruku korekture trećeg toma svojih sabranih samokritika“. Postoji li izlaz iz tog sveta? Kako to ludilo zaustaviti? Možda najpre tako što ćemo taj svet videti onakvim kakav on zaista. Tu sliku nam daje Jens Bjernebue u ovom izuzetnom romanu: „Sve ove ruševine, sve to sivilo, sva ta praznina, sva ta beda… Da, takvi smo mi: to je naš svet. Tako izgleda ispod celofana. To je naša kultura. Toliko smo bedni. (…) Rat nas je ostavio takvima. Gotovo da nismo napredovali ni korak. Ako se laži sklone, stojimo na mestu. To može da zvuči čudno, ali činilo se da mi je ta istina o svetu dala osećaj slobode prvi put nakon mnogo godina. Samo istina će vas osloboditi.“

Naslov: Trenutak slobode
Autor: Jens Bjernebue (1920-1976)
Prevela: Ranka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 235

Veliki eksperiment – Džefri Judžinidis

Možda je najbolje početi od jednog čuvenog početka, prve rečenice Dikensove „Priče o dva grada“: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve, imali smo ništa, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ Naravno, ova rečenica opisuje vreme Francuske revolucije, ali je ona aktuelna u svakom vremenu. Pogotovo ovom našem. „Koronarna“ godina je pored mnoštva nedaća, pre svega izgubljenih života, donela i – upotrebićemo ovde još jedan citat, sada Šekspirov – „zimu našeg nezadovoljstva“. Ogromna frustracija svim i svačim, sjedinjena sa strahom, rezultirala je opštom kuknjavom. Možda je najbolje reći da je sadašnji svet postao antipod Lajbnicovom „najboljem svetu od svih mogućih svetova“. Uostalom, to nije odlika samo ove „koronarne“ godine već uopšte našeg vremena. Da li je ovo zaista najgore moguće vreme? Svakako da nije. Čak je i trenutna epidemija znatno manja u odnosu na pređašnje. Primera radi, španski grip je usmrtio preko dvadeset miliona ljudi. Pegavi tifus je tokom nekoliko meseci 1914. i 1915. godine odneo oko 150.000 ljudi samo u Srbiji. Bubonska kuga, čuvena crna smrt, u četrnaestom veku je ubila 60 posto stanovništa. Naravno, to ne znači da je sadašnja epidemija nebitna, ali svakako nije najgora. Uostalom, za nju postoji lek, što ranije nije bio slučaj. Za manje od godinu dana, dosad nezabeleženom brzinom, pojavila se učinkovita vakcina. I tu polako dolazimo do naše teme. Naš svet je, verovali ili ne, u poslednjim godinama postao znatno bolje mesto za život. Ogroman broj ljudi, pogotovo u Indiji i Kini, konačno dobija priliku za kakav-takav pristojan život. Zahvaljujući vakcinama, koliko i boljoj lekarskoj nezi, mnoštvo bolesti je ukroćeno. Iz godine u godinu drastično se povećava životni vek. Stvari koje su nekada predstavljale najveći luksuz sada su nešto sasvim obično. O neslućenom razvoju tehnologije i koristima koje smo dobili tek ne treba trošiti reči. U čemu je onda problem? Zašto smo nezadovoljni? Podjednako, zašto mislimo da je ovo vreme užasno iako sve govori da je ono sve samo ne takvo. Odgovor verovatno leži u našim ličnim iskustvima. Ako živimo u krajnjem siromaštvu, ništa nam neće značiti ako su drugi bogati. Tu su, naravno, i naša lična nezadovoljstva iz kojih gotovo po pravilu proizilazi nezadovoljstvo celim svetom. O njima je Džefri Judžinidis napisao izuzetnu zbirku priča.
Prijateljstvo dve žene, različitih godina, Džefri Judžinidis predstavlja u priči „Kukumavke“. Propast koju donosi starost, ali i borba protiv nje zadobila je sjajan prikaz. U „Avionskoj pošti“ mladić na proputovanju svetom pokušava da pronađe smisao svog život. I to dok boluje od dizenterije. „Štrcaljka“ nas uvodi u svet sredovečne žene koja je odlučila da sakupi spermu različitih muškaraca i napravi svojevrsnu lutriju začeća. U „Ranoj muzici“ se susrećemo sa zaljubljenikom u baroknu muziku i događajima koji su usledili nakon kupovine izuzetno retkog instrumenta. U „Tajmšeru“ se upoznajemo sa finansijskom, dok je tema priče „Ko je negativac“ emotivna propast jedne porodice. „Proročka vulva“ nas odvodi u čudni erotski život jednog plemena. „Ćudljive bašte“ pripovedaju o gubitku voljene osobe. Zbirku zatvaraju dve priče o prevari. „Veliki eksperiment“ je pripovest o finansijskoj, dok je „Neposredna prijava“ priča o bračnoj prevari.
Napisane u velikom vremenskom razmaku, od sredine devedesetih do današnjice, priče sabrane u ovoj zbirci najbolje prikazuju pripovedački razvoj, ali i promenu tema kojima se Judžinidis bavi. Tu su i svojevrsni nastavci priča započetih u romanima „Midlseks“ i „Bračni zaplet“. Ipak, ono što je svim pričama zajedničko, Judžinidis je, baš kao i u svojim romanima, duboko ukorenjen u savremeni život. Opisujući promene u životima svojih junaka, on u isto vreme opisuje i promene koje vreme donosi. Nekada one nimalo nisu prijatne: „Običan svet je shvatio suštinu. Važna je samo pobeda, moć, mišićavost, ako je neophodno, i dvoličnost. (…) Zemlja je poput vlastite ličnosti. Što više saznaješ o njoj, više je razloga za stid.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, rođen je u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ (Dereta, 2018) mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
„Njegova situacija nije se mnogo razlikovala od situacije ma koga drugog. Jedino što je on malo ranije dospeo do krajnje tačke“, ovako Judžinidis opisuje trenutak sloma svog junaka. Takav je slučaj sa gotovo svim junacima ove zbirke. Unutrašnja emotivna previranja, koliko posledica finansijske krize ništa manje i niza okolnosti (bračnih prevara, starenja, krize identiteta, potonuća naučnih i poslovnih karijera…), u ovim pričama zadobijaju izuzetno predstavljanje. Judžinidis je virtuozno opisao naša najdublja previranja, naš strah u susretu sa nepoznatim, ali i dao sjajnu sliku međuljudskih odnosa. Gotovo je to savršena hronika ne samo života junaka ove zbirke, već i čitavog jednog vremena. Priča je o to o našim nezadovoljstvima, da se vratimo na početak, suočenju sa njima, ali i pripovest o tome gde nas ona vode. Ništa manje i o posledicama koje ta nezadovoljstva neminovno ostavljaju.

Naslov: Veliki eksperiment
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 276

Pročitajte i prikaz Judžinidisovog romana „Midlseks”

Ulični mačak Bob – Džejms Boven

Alave su, samožive, neretko krajnje dosadne, o njihovoj ludosti tek ne treba trošiti reči, a ipak, i možda baš zbog svega toga, gotovo svi ljudi ih vole. I ne samo to, dobar deo ljudi ne može da zamisli život bez njih. Reč je, razume se, o mačkama. Odmah vas upozoravamo na početku, ukoliko ne volite mačke, zaobiđite ovaj tekst. I obratite se nekom stručnom licu da reši taj užasan problem. Šalu na stranu, u čemu leži naša, uključujući tu i autora ovih redova, fascinacija mačkama? Možda se odgovor nalazi u njihovoj slobodi. Za razliku od ljudi, podjednako i od ostalih kućnih ljubimaca (užasnih li samo reči), mačke su slobodna bića. Razume se, one se vezuju za ljude, ali ako im se nešto ne dopadne, one odlaze dalje. Čak i kada smatramo da su potpuno vezane za nas, mačke znaju da „pokažu“ svoje kandže. Probajte, mada se to svakako ne preporučuje, da učinite nešto protiv volje svoje mačke. Ta sloboda, onu koju nijedno ljudsko biće nikada neće dosegnuti, sjedinjena je sa njihovim načinom života. Možda je to najbolje opisao Klaudio Magris u „Mikrokosmosima“: „Mačka ne radi ništa, jednostavno postoji, kao kralj. Sedi, sklupčana, ispružena. Dosledna vlastitom ubeđenju, ne očekuje ništa i ne zavisi ni od koga, dovoljna je sama sebi. Njeno vreme je savršeno, širi se i skuplja kao njena zenica, koncentrično i centripetalno, ne zapada ni u kakvo mučno kapanje. Njen horizontalni položaj poseduje metafizičko dostojanstvo koje je većina zaboravila. Mi ležemo da bismo se odmorili, da bismo spavali, da bismo vodili ljubav, uvek da bismo nešto radili i da bismo odmah ustali pošto to i uradimo; mačka leži da bi ležala, kao što se i mi samo pružamo pored mora da bismo bili tu, ispruženi i prepušteni. Ona je bog trenutka, ravnodušan, nedostižan.“ Taj spoj, verovatno jedinstven kod svih bića, zadobio je istaknuto mesto u istoriji literature. Od Aristotela i Plutarha, koji ih uzgred hvali zbog čistoće, pa sve do današnjice mačke su literarni junaci. Čuveni su Kerolov Češirski mačak, Behemot Sergeja Bulgakova, Pluto Edgara Alana Poa, mačak Toša Branka Ćopića, mačke Doris Lesing u sjajnoj knjizi „A sada, mačke“… Njima se pridružuje i ulični mačak Bob.
Početak je dvehiljaditih. Život autora ove knjige odavno je na dnu. Nada da će po preseljenju u London iz Australije doživeti životni uspeh je izjalovljena. Kako se čini, pred Džejmsom Bovenom se nalaze samo još veći padovi. Na kraju, ništa ne može da bude gore od njegovog sadašnjeg stanja. On je narkoman koji se nalazi na odvikavanju, bez stalnog posla, naseljen u socijalnom stanu. Sve se to menja kada Džejms pred svojim stanom zatekne mačka. I to ne bilo kakvog. Ovo je mačak koji je odlučio da se useli kod njega. Prateći zajednički život sa Bobom, Džejms Boven ispisuje sjajnu pripovest o jednom čudnovatom prijateljstvu.
Odmah da budemo načisto, roman „Ulični mačak Bob“ je dalek od bilo kakve veće književne vrednosti. Stilski prosečan, na pojedinim mestima čak i ispodprosečan, na granici sentimentalne ganutljivosti i prosipanja opštih mesta kao velike mudrosti, sve to možemo reći o ovom romanu. A sve to nam, ipak, ne smeta u njegovom čitanju. „Ulični mačak Bob“ je jedan od retkih romana, možemo ga uporediti sa stvaralaštvom Lorenca Maronea, u kojima stilske manjkavosti bivaju anulirane sjajnim pričama. A ova je baš takva. I naravno, tu je mačak Bob u čije se osobine, ili je bolje reći – osobenosti, odmah zaljubljujemo. Pogotovo kada shvatimo šta je Bob doneo autoru ovog romana: „Bila je to jedna od najvećih promena koje je Bob doneo sa sobom. Zahvaljujući njemu ponovo sam otkrio dobru stranu ljudske prirode. Ponovo sam počeo da imam poverenja – i vere – u ljude.“
Džejms Boven, engleski pisac i muzičar, rođen je u Velikoj Britaniji. Po razvodu roditelja, seli se sa majkom u Australiju. Kao tinejdžer se vraća u Englesku. Angažman u pank bendu brzo će se biti prekinut. Boven se okreće drogi, posle čega sledi dugotrajni životni pad. Poznanstvo sa mačkom Bobom doneće mu prvobitni uspeh uličnog muzičara. To iskustvo je pretočeno u knjigu „Ulični mačak Bob“. Ona je doživela izuzetan prijem kod publike, a samo u Velikoj Britaniji je prodato preko milion primeraka. U međuvremenu je snimljen film po motivima ovog romana, a knjiga je prevedena na trideset jezika. Boven je napisao još nekoliko knjiga o Bobu.
„Ljudi postaju blagonakloni prema meni zbog toga što me vide s mačkom. To me je humanizovalo. Pogotovo što sam bio toliko dehumanizovan. Na neki način, to mi je vraćalo identitet. Bio sam ne-osoba, a sada sam ponovo postajao osoba“, piše Boven u ovoj knjizi. Ako bismo tražili srž ove knjige, ona bi se sasvim sigurno mogla da pronađe u ovim rečenicama. To je put podizanja jednog ljudskog bića. Životna zasićenost, ogromna praznina, ponor narkomanije – sve je to jedan mačak uspeo da promeni. I da od jedne ruine, a to je Boven bio, ponovo napravi čoveka. S druge strane, naravno, stoji Bob. Njegova odanost Bovenu, čista ljubav, razume se i ekscentričnost, pa mačka je zaboga, Boba čine književnim junakom kakav se retko sreće. U godini u kojoj je Bob napustio ovaj svet, ova knjiga je još bitnija. Ona svedoči o neraskidivoj vezi između mačaka i ljudi i na sjajan način prikazuje šta nas to fascnira kod ovih alavih, samoživih, luckastih i – ne zaboravimo ono najbitnije – divnih bića.

Naslov: Ulični mačak Bob
Autor: Džejms Boven (1979-)
Preveo: Nikola Živanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 194

Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310