Večito vraćanje fašizma – Rob Rimen

Ukoliko bismo želeli da pronađemo događaj koji je najviše obeležio savremeno doba, onda bi to sasvim sigurno bio holokaust. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Holokaust nam je pokazao dokle ljudsko zlo i bestijalnost mogu da odu. To zlo je još veće kada se uzme u obzir vreme u kom se holokaust odigrao. A to vreme je, baš kao i celi dvadeseti vek, puno obećavalo. Razvoj medicine, toliki da su neke do skora neizlečive bolesti postale iskorenjene, višestruko povećanje životnog veka, neslućeni razvoj tehnologije i podizanje kvaliteta života – sve nam je to doneo dvadeseti vek. A opet, i verovatno nasuprot svemu tome, u baš tom veku se dogodio jedan od najužasnijih zločina u istoriji naše civilizacije. Snovi, sada već možemo da kažemo: iluzije, da će tehnološki razvoj doneti i duhovni razvoj čovečanstvu su nestali. U praksi se potvrdilo da ljudima, i pored tehnološkog napretka, upravljaju najgori nagoni, podjednako i glupost. Ona čuvena banalnost zla o kojoj je pisala Hana Arent. Na sreću, fašizam i nacizam su poraženi. Bestijalne ubice iz Aušvica i Dahaua su kažnjene, a otpor zlu koji su oni učinili je postao jedan od temelja ne samo nove Evrope već i čitavog sveta. I, zaista, to bi bilo sjajno samo kada bi bilo istinito. Problem sa ovom optimističnom pretpostavkom, koja je u međuvremenu postala samo floskula, je u svođenju holokausta, a sledstveno tome i fašizma, na samo jedan, nesrećni rekli bismo, izuzetak u istoriji čovečanstva. A to je daleko od istine. Ukoliko posmatramo istoriju nacizma, podjednako i fašizma, primetićemo užasnu sličnost sa vremenom u kom živimo. A ona je mogućnost manipulacije najširim mogućim masama. Ili još tačnije, uspon nacizma i fašizma je omogućila ljudska glupost. U srži fašizma i nacizma se nalazi pojednostavljivanje. Ogromni istorijski, kulturni i ekonomski procesi se svode na jednostavne priče, najčešće parole. Umesto duhovnog preobražaja svake individue ponaosob na pijedestal vrline se stavlja puka pripadnost određenoj grupaciji, svejedno da li je ona nacionalna, ideološka ili partijska. Na vrhu je, naravno, vođa, onaj koji, kao u svakoj „pravoj“ porodici, budno bdi kao strogi i pravedni otac nad svima nama. Čim se pojave problemi, a problema uvek ima, eto neprijatelja. A te neprijatelje, razume se, treba uništiti. Ako mislite da se ovo samo desilo u nacističkoj Nemačkoj, pogledajte stvarnost oko sebe. Da li vidite sve ovo? I da li osećate strah zbog toga? Ako je to slučaj, knjiga Roba Rimena je sjajno štivo za vas.
U prvom delu knjige „Večito vraćanje fašizma“ nalazi se istoimeni esej. Rob Rimen pokušava da ispiše priču o mogućnosti povratka fašizma u današnji svet. Da bi uspeo u tome, on mora prvo da odredi šta je to zaista fašizam i kako se on projavljuje? Pomoć u tome mu predstavljaju dela Ničea, Kamija, Adorna i Tomasa Mana. Drugi deo knjige je esej „Povratak Evrope“. Šta nam Evropa predstavlja danas? Postoji li ona uopšte? Da li je to geografski, ekonomski ili kulturni prostor Rob Riben u ovoj knjizi pokušava da odgonetne.
Čitanje ova dva eseja Roba Rimena predstavlja pravo zadovoljstvo. Koliko to proizilazi iz autorove erudicije, još više je to posledica njegovog izuzetnog spisateljskog dara. Rob Rimen uspeva da priču o fašizmu ispripoveda na nešto manje od pedeset strana, a da pritom ispiše niz izuzetnih i, ne manje bitno, originalnih promišljanja o ovoj kako se čini uvek intesantnoj temi, pritom kloneći se opštih mesta i sentimentalne ganutljivosti. O baš tim opštim mestima i kiču Rob Rimen u ovoj knjizi piše: „Tamo gde vlada kič, ništa više nema suštinsku vrednost. Sve što jeste, sve što sme da postoji, prisutno je zato što se smatra korisnim i/ili ugodnim. Kič je zavodljiva lepota, ali lišena istine. On je poput kozmetike koja bi da zavede, ali i da sakrije – da sakrije veliku duhovnu prazninu.“
Rob Rimen je holandski pisac i teoretičar kulture. Studirao je teologiju na Univerzitetu Tilburg. Godine 1991. osniva časopis „Neksus“ koji kasnije prerasta u institut za pitanja evropskih duhovnih vrednosti. Objavio je niz visokovrednovanih knjiga eseja (izdvojimo samo „Plemstvo duha – zaboravljeni ideali“ i „Enigma povratka“) koje su prevedene na brojne svetske jezike.
Pisani 2010. godine, eseji u ovoj knjizi su postali anticipacija onoga što se danas dešava u svetu. Ekstremni desničari i nacionalisti na vlasti, ništa manje i autokratski populisti, fašistički izlivi mržnje prema neistomišljenicima, negiranje holokausta – sve je to naša današnjica. Rob Rimen za nju krivi ljudsku glupost, ali ne samo nju. Za autora je podjednako kriva i neoliberalna politička i ekonomska elita: „Ona je zatrovala društvo idejom da je novac najviša vrednost i da je najbolji onaj koji najviše ima. Propagiranjem ‘tržišne vrednosti’ kao nove religije, upravo je ova elita pokopala sve ono što predstavlja nematerijalnu vrednost – i, dakle, ne donosi novac, već predstavlja trošak (umetnost, nasleđe, briga o nejakima)“. Suština je da su sa jedne strane zapenušani populisti koji sipaju otrov mržnje prema drugima, najčešće slabijima od sebe, a sa one suprotne strane otuđena elita pogubljena u „tržišnim vrednostima“. U takvim vremenima je fašizam korov koji lako buja. Rob Rimen nas upozorava na njegovu opasnost. Baš kao što se pred Drugi svetski rat činilo da je holokaust nemoguć, a ipak se desio, takva opasnost i dalje visi nad našim glavama. Ima li leka? I može li to da se spreči? Teodor Adorno, koga Rimen citira u ovoj izuzetnoj knjizi, nam daje taj lek: „Jedina istinska protivteža fenomenu Aušvica jeste lična autonomija, sposobnost refleksije, samoopredeljenje, ne učestvovati, ne prilagođavati se, ne biti beskarakterni pojedinac, već ličnost, nezavisni duh.“

Naslov: Večito vraćanje fašizma
Autor: Rob Rimen (1962-)
Prevela: Bojana Budimir
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 113

Ptice – Tarjej Visos

Susret sa ljudima ili pojavama koji se razlikuju od onoga u šta smo uvereni da je uobičajeno ili normalno oduvek je bio težak zadatak. I ne samo to. Različitost je uvek predstavljala nešto zlokobno, ono od čega se na svaki način treba zaštiti. Upravo iz tog straha izviru verski i nacionalni ratovi, ali to je samo jedan deo priče. Mnogo češći progoni su oni u „miru“. Nema boljeg primera za to od progona LGBT populacije. Zlokobni paragraf 175 je u Nemačkoj bio na snazi preko jednog veka, još tačnije od 1871. pa sve do 1994. godine. Nekom ironijom sudbine, progoni homoseksualaca su se odvijali kroz sve režime. Oni su prisutni u Nemačkom carstvu, Vajmarskoj republici, nacističkoj Nemačkoj, ali i u obe posleratne Nemačke. Tako je u Saveznoj Republici Nemačkoj u posleratnom periodu preko 50.000 ljudi osuđeno zbog homoseksualnih odnosa. Najjeziviji podatak je onaj o osuđenim homoseksualcima u nacističkoj Nemačkoj. Za razliku od ostalih logoraša, oni su i posle rata ostali zatvoreni, jer je njihov „zločin“ i dalje bio kažnjiv. Ova jeziva istorija nam pokazuje da se čak i oni najnepomirljivi verski, nacionalni i ideološki neprijatelji mogu složiti oko nečega. To je strah, podjednako i mržnja prema drugačijem. To su na svojoj koži osetili i ljudi sa mentalnom zaostalošću. Još od antike o njima se govori kao o nižim bićima. Tome najviše pogoduje Platonovo i Aristotelovo shvatanje da je ono što čini ljudsko biće razum. Kako ga ljudi sa mentalnom zaostalošću, po tadašnjim shvatanjima, nisu imali, oni nisu ni ljudska bića. Takvo shvatanje ostaje duboko ukorenjeno sve do današnjice. Ukoliko se ne ubijaju, ljudi sa mentalnim smetnjama su izdvojeni od „normalnog“ sveta. Kroz ceo srednji vek oni su smeštani najčešće u manastire, a njihovo „postojanje“ od strane crkve je bilo karakterisano kao božja kazna zbog nemoralnog života. Ništa ne menja ni dolazak prosvetiteljstva. Umesto u manastirima, oni su smešteni u ustanovama zatvorenog tipa, najčešće egzilima. Mentalna zaostalost je predmet podsmeha, grubosti, neretko i progona. Darvinova teorija o poreklu vrsta im donosi nove muke. Kao greške evolucije, oni za eugeničare predstavljaju otpad i opasnost. Rezultat je masovna sterilizacija ljudi sa mentalnim smetnjama, ali i njihovo istrebljenje tokom holokausta. Pretpostavke su da je nekoliko stotina hiljada ljudi sa mentalnim smetnjama ubijeno tokom vladavine nacista. U posleratnom periodu se ovo menja. Ljudima sa mentalnim smetnjama se drugačije pristupa, ukida se segregacija, a uvodi se i niz medicinskih terapija i tretmana koji im omogućuju znatno bolji život. I literatura se menja. Umesto nekadašnje predstave mentalne zaostalosti u najčešće podrugljivom tonu, novovekovna literatura pristupa ovoj temi znatno drugačije i delikatnije. To nam najbolje pokazuje kultni roman Tarjeja Vesosa.
U središtu romana „Ptice“ nalazi se lik Matisa. Od rođenja drugačiji, on često doživljava pogrde, ali i ništa manju izdvojenost od „normalnih“ ljudi. Na njega, posle smrti roditelja, pazi sestra Hege. Matisov život je samo prividno jednostavan. On luta poljima, trapav je u obavljanju seoskih poslova, a njegova smetenost mu donosi nadimak Tupan. Ipak, negde duboko u Matisu nalazi se grotlo misli i emocija. I ne samo to. On ima talenat da razgovara sa pticama. Život sestre i brata će u potpunosti promeniti dolazak jednog stranca. Pred Matisom je veliki prelom.
„Dobro su mu bila poznata ta njena pitanja. Ne bi trebalo da sedi tako kako sedi, ne bi trebalo ovo, i ne bi trebalo ono, trebalo bi da bude kao drugi, a ne Tupan, kako su ga zvali, koji je bio samo za podsmeh i šalu gde god se pojavi“, ovako Tarjer Visos predstavlja unutrašnji svet svog junaka. Večiti zahtevi okoline, lekcije o ponašanju, ništa manje i zamerke i ogovaranja, njemu nimalo nisu jasni. Ali on pokušava da ih razume, koliko god to teško i nemoguće bilo. Tarjej Visos briljira u ovom segmentu romana. Isto tako i u izuzetnom predstavljanju društvenih odnosa i svakodnevnog života.
Tarjer Visos po mnogima predstavlja najznačajnije ime norveške literature dvadesetog veka. Veći deo mladosti, koja je protekla za vreme Prvog svetskog rata, Tarjej provodi u osami. To je i uticalo na njegovo kasnije stvaralaštvo u kom su zastupljeni likovi koji se sukobljavaju sa teškim psihičkim slomovima i spoznajama. Napisao je preko pedeset dela, od kojih su najpoznatiji romani „Ptice“ i „Ledeni dvorac“ (i jedna i druga knjiga su na srpskom jeziku objavljene u izdanju „Derete“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz internacionalnih priznanja, a njegova dela su prevedena na mnoštvo jezika.
Za razliku od Foknera i njegove predstave osobe sa metalnim smetnjama (čuveni Bendžamin iz „Buke i besa“), Tarjej Visos temi pristupa drugačije. Umesto toka svesti, potpunog lunatičkog lelujanja misli, on kroz stilski i jezički minimalizam pokušava da pronikne u svest glavnog junaka, ali ništa manje i u društvene odnose koji prate njegov život. Tarjejovi junaci su patnici. Koliko je to glavni junak, još više je njegova sestra. Iskrena ljubav i briga prema bratu ipak ne može da anulira nemogućnost razumevanja bratovljeve bolesti: „Šta raditi s nemogućim? Ponekad joj naprosto dosadi – i onda reči zabole“. To je još više pojačano sažaljivo-podsmešljivim odnosom okoline prema njenom bratu. Visos je majstor da ovu taktilnost međuljudskih odnosa predstavi na izuzetan način. Isto tako i da majstorski vivisecira nutrinu glavnog lika. Njegovu dobrotu, duboku osećajnost i pokušaje da razume svet oko sebe. Iako je to najčešće nemoguće, kako i sam autor govori: „Šta da radiš kad su svi oko tebe snažni i pametni? Nikad to nećeš saznati. Ali, šta da radiš? Nešto ipak moraš da radiš. Sve vreme.“ Ironija sudbine je što ni mi ne možemo da razumemo one koje se razlikuju od nas. A baš iz tog nerazumevanja proizlaze strahovi, podjednako i progoni, pomenuti na početku teksta. Tarjej Visos nam pruža mogućnost da to promenimo.

Naslov: Ptice
Autor: Tarjej Visos (1897-1970)
Prevela: Ratka Krsmanović Isailović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 252

Blizanačka trilogija – Agota Krištof

Otprilike kao u vicu, najbolje određenje morala dolazi iz doslovnog shvatanja samog pojma. Moral je ono što se mora. Naravno, ovo je daleko od istine. Moral (ili moralis na latinskom) je pravilo, manir ili način ponašanja. Ono što, po mnogima, ljudsko biće čini ljudskim bićem i deli nas od ostalih životinja. Nauka nastanak morala smešta u prvobitne ljudske zajednice. Moral je bio taj koji je omogućio opstanak, tako što je pojedinačne ljudske želje i potrebe uskladio sa potrebama i željama drugih. Da bi to funkcionisalo, moral mora da bude obavezan. A mora i da ima svoje „čuvare“. Najveći je bog. Pored davanja višeg smisla našem postojanju, bog je u istoriji naše civilizacije odigrao i ulogu vrhovnog sudije i moralnog arbitra. Prekršaj određenih moralnih normi pored ovozemaljske pokore donosi i okajavanje učinjenih nepočinstva u idućem, večnom, životu. Tako se moral kroz gotovo celu istoriju naše civilizacije održava kroz strah. Prekretnicu predstavlja pojava Isusa. Starozavetni moral se ne ukida, ali biva dopunjen ljubavlju. Suština Isusovog moralnog učenja je samilost prema drugima, pogotovo prema slabijima. I, naravno, ono Isusovo, možda i najbolje ikada izrečeno, moralno pravilo: „Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ Jedini problem je u tome što ta Isusova moralna poduka nikada nije bila sprovedena u praksi, ponajviše od onih koji „baštine“ Isusovu misiju. Progoni neistomišljenika, inkvizicija, mržnja prema svemu što se ne uklapa u njihove svetonazore, bila je, a i ostala, odlika skoro svih crkva. Tako dolazi do još jednog redefinisanja morala. Njega označava prosvetiteljstvo, kao i kasniji filozofski pravci. Moral više ne predstavlja nešto što dobijamo od božanstva, on je u nama. Najbolje to izražava Kant u čuvenoj misli: „Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.“ Još dalje odlazi Niče koji posle „preocenjivanja svih vrednosti“ stvara novi moral. Hrišćansko licemerje, sentimentalizam i okovanost duše, po Ničeu, treba odbaciti i stvoriti novog čoveka, ibermenša. Zloupotrebljavajući ovu Ničeovu misao, nacisti još jednom redefinišu moral. Rezultat je holokaust i svet u kom danas živimo. Može li se posle Aušvica, da parafraziramo Adorna, uopšte pričati o bilo kakvom moralu i postojanosti moralnih kodeksa? Gotovo čitava posleratna literatura se bavi ovim pitanjem, možda je to najbolje izrazio Borislav Pekić: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“. Baš kao što to čini i čuvena Agota Krištof.
Početak je Drugog svetskog rata. U jednoj neimenovanoj zemlji (Mađarskoj, najverovatnije) majka iz velikog grada dovodi svoje sinove blizance na selo i ostavlja ih baki na čuvanje. U prvom delu trilogije, „Velika sveska“ mi pratimo život i preživljavanja blizanaca tokom rata. Bestijalno nasilje je sveprisutno. Takvom svetu se prilagođavaju blizanci. U drugom delu, „Dokaz“, braća su razdvojena. Lukas ostaje u zemlji, Klaus odlazi u inostranstvo. Opisujući svoj život, Lukas ispisuje priču o životu u diktaturi, ali polako počinju da se pomaljaju pukotine. Da li je istina sve što je zapisano u „Velikoj svesci“, još više da li Lukas uopšte ima svog brata blizanca? To se odgoneta u završnoj knjizi trilogije „Treća laž“ u kojoj se pred čitaocima pojavljuje izgubljeni brat Klaus.
Ono po čemu je „Blizanačka trilogija“ najpoznatija, pogotovo „Velika sveska“, je krajnje redukovani stilski izraz. Dok neki u tome vide autorkino rudimentarno poznavanje francuskog jezika, za druge je to sjajno postmoderno poigravanje. Bez velikih opisa, oni su skoro nepostojeći, priče o osećanjima, čak i bez vremenskog i geografskog određenja, Agota Krištof ispisuje roman koji je postao jedno od najznačajnijih književnih dela druge polovine dvadesetog veka. Kako je to moguće? Kroz ogoljenost stilskog izraza autorka izražava ogoljenost vremena, tog sveprisutnog ljudskog divljaštva i zla. Nema potrebe za velikim rečima, te velike reči su nepotrebni sentimentalizam i balast, kako to i sama autorka kaže: „Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.“ Isto tako, u nastavku trilogije, Agota Krištof kroz priču o nepostojanosti istorije i svakog sećanja, tka sjajnu pripovest o nestanku jednog i dolasku novog, krajnjeg nepostojanog, sveta.
Agota Krištof (iz neznanog razloga njeno ime je na koricama ovog izdanja transkribovano kao Kristof) je rođena u Mađarskoj. Posle sovjetskog gušenja mađarske revolucije emigrira u Švajcarsku. Radiće godinama u fabrici satova. Debituje sa romanom „Velika sveska“ (1986), koji joj donosi internacionalnu slavu. Slede romani „Dokaz“ i „Treća laž“ koji upotpunjuju „Blizanačku trilogiju“. Napisala je još nekoliko romana, drama, kao i jednu knjigu memoarske proze. Na srpski je pored „Blizanačke trilogije“ preveden njen roman „Juče“ (Gradac, 2011). Dobitnik je niza priznanja za književno stvaralaštvo. Preminula je 2011. godine. Po prvi put na srpskom jeziku je u ovom izdanju znamenita trilogija objavljena u jednoj knjizi, i to u sjajnom prevodu Vesne Cakeljić. Sve to prati odlični predgovor Jelene Nidžović.
Pored redefinisanja stila, još tačnije načina na koji treba pisati o užasu, ono šta nam donosi Agota Krištof u ovoj knjizi je i priča o novovekovnom pogledu na moral. Blizanci se u ovoj trilogiji, pogotovo u „Velikoj svesci“, bliže potpunoj sociopatiji kroz vežbe uzdržavanja od bola, od jela, ali i od svakog osećaja. Varvarski svet u kom žive od njih pravi varvare. Suštinski, ceo svet je pakao, kako to jedan od blizanaca kaže: „Kažem mu da je život potpuno beskoristan, to je besmisao, zabluda, beskonačna patnja, izum jednog Ne-Boga čija zloba prevazilazi sva očekivanja“. Ipak, nešto ostaje u njima. Najbolje to prikazuje maestralni dijalog između bake i blizanaca: „Kučkini sinovi! Hoćete da kažete kako ste se sažalili na mene? – Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe.“ To nije bolećivi sentimentalizam, njega se Agota Krištof užasava; nije ni hrišćanski moral, koji se pokazao kao nekoristan i nemoguć da smanji nesreću ovoga sveta; nije čak ni strah od zakona i državnog prava, uostalom kakav zakon kada sveprisutno varvarstvo vlada? Moral blizanaca je ljudskost. Moral je ono što se mora, da se vratimo na početak teksta. Oni čine zlo, ali i čine dobro. Blizanci su samo ljudi. I to ljudi, koji čak i kroz laž žele da nesreću ljudskog posrtanja, maestralno opisanu u ovoj trilogiji, ublaže i učine lakšom: „Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali da u jednom određenom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj svojoj istinitosti i onda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako pokušavam da ispričam svoju priču, ali ne mogu, da nemam hrabrosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile.“

Naslov: Blizanačka trilogija (Velika sveska – Dokaz – Treća laž)
Autor: Agota Krištof (1935-2011)
Prevela: Vesna Cakeljić
Izdavači: Dereta i Kontrast, Beograd, 2018
Strana: 442

Sabrane priče I-II – Vladimir Nabokov

„Prizvan ili neprizvan, bog je uvek tu“, čuvena latinska sentenca, inače epitaf na Jungovom grobu, u današnjici bi verovatno ovako glasila: „Prizvana ili neprizvana, politika je uvek tu“. Čime se god bavili i šta god radili, čini se da je nemoguće pobeći od politike. Evo samo par primera. Sasvim uobičajena, i uzgred najnormalnija, želja za socijalnom jednakošću i pristojnim životom je političko pitanje, jer zadire u pitanje raspodele moći i otvara put ka ideološkoj raspravi o socijalizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu… Čak i naizgled bezazlene stvari otvaraju istu ideološku Pandorinu kutiju. Uzmimo za primer religiju. Isus, onako kako je predstavljen u Bibliji, je ništa drugo nego revolucionar. Otklon od moralnog čistunstva kroz druženje sa „grešnicima“, podjednako i protivljenje okoštalim strukturama moći (izgon trgovaca iz jerusalimskog hrama kao najplastičniji primer), predstavljaju politički par ekselans čin. Sasvim je druga stvar što je Isusov lik kasnije „ukraden“ i pretvoren u svoju suprotnost od strane korumpiranih i moralno posrnulih crkvenih i društvenih struktura moći. Politika je prisutna i na mestima gde je najmanje očekujemo. Nigde to nije vidljivije nego u našim estetskim sudovima. Ljubav prema, recimo, predratnoj gradnji, hteli mi to ili ne, pokreće vrlo osetljivo političko pitanje o silnoj sirotinji koja je živela u užasavajućim uslovima dok su dobrostojeća gospoda podizala zgrade, koje i danas izazivaju naše divljenje. Isto tako, velika umetnička dela, koja posmatramo isključivo u tom svetlu, u sebi nose politički potencijal. Uzmimo kao primer „Jadnike“ Viktora Igoa. Ovaj roman se danas čita kao avanturističko štivo ili sentimentalna pripovest, iako je njegova glavna potka nepravednost zakona i društvenog ustrojstva kroz priču o nesrećnoj sudbini Žana Valžana. I polako dolazimo do naše poente. Ono što nazivamo angažovana umetnost. Njenu suštinu najbolje obrazlaže Sartr: „Književnost otkriva čitaocima njihovu vlastitu situaciju, kako bi mogli preuzeti odgovornost za nju.“ Ta angažovanost u dvadesetom veku poprima sasvim novu ulogu. Ako je angažovanost nekada bila ukazivanje na društvene anomalije, ona se sada pretvara u ideološku poziciju. Imena Orvela, Solženjicina, Vasilija Grosmana i bezbroj drugih su osvetlali obraz mučnom dvadesetom veku. Ipak, postoji i ona druga strana angažovanosti. Pretvaranje umetnosti u ideološki igrokaz. Bljutavi propagandni pamfleti su zadobili literarno obličje, pretvarajući umetnost u sluškinju politike. Otpor prema takvoj zloupotrebi umetnosti pokazao je Vladimir Nabokov.
Pre nego što je zadobio slavu romanom „Lolita“, Vladimir Nabokov je napisao niz romana na ruskom, ali i nekoliko desetina priča, uglavnom objavljivanih u periodici. U saradnji sa sinom Dmitrijem, Nabokov odlučuje da ih sakupi na jednom mestu. Rezultat je ova dvotomna knjiga u kojoj je sabrano šezdeset i sedam priča. Najvećim delom su to pripovesti o emigrantskom iskustvu, ali i priče, neretko autobiografske, o životu u predrevolucionarnoj Rusiji. Tragičnost sudbina ljudi odvojenih od svoje domovine još više je pojačana njihovim ličnim zabludama, nesrećnim ljubavima, ali glupošću. Dobro poznata priča o ruskom emigrantskom iskustvu u Nabokovu je zadobila maestralnog svedoka i hroničara.
Veliki raspon (prvu priču Nabokov piše 1921, a poslednje tokom pedesetih godina) u vremenu pisanja priča nam na najbolji način pokazuje razvoj jednog književnog genija. Ako su prve priče neretko ispunjene emigrantskim veltšmercom, ne manjka ni larpurlartističkih motiva, one kasnije nam predstavljaju zrelog pripovedača, onakvog Nabokova kakvog poznajemo. Neverovatna jezička i stilska umešnost, promene pripovedačkih strategija, podjednaka erudicija i poigravanje sa književnim tradicijama u ovoj knjizi doživljaju vrhunac. Sve to dobijamo i u srpskom izdanju zahvaljujući sjajnim prevodiocima (David Albahari, Alen Bešić, Veselin Marković, Đorđe Tomić, Arijana Božović…) i uredničkom radu Aleksandra Šurbatovića. Izdavanjem „Sabranih priča“ Vladimira Nabokova, podjednako i štampanjem vrhunskih književnih dela (Makarti, Frenzen, Judžinidis, Išiguro…), „Dereta“ je nastavila da pokazuje da se čak i u literaturi nenaklonjenom vremenu može ozbiljno i predano baviti izdavaštvom.
Vladimir Nabokov, jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, je rođen u aristokratskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Berlin. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao književnost na nekoliko univerziteta. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a nakon prelaska u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnijih dela treba pomenuti i „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Bledu vatru“, „Prozirne stvari“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio i nekoliko knjiga eseja, dve knjige memoarske proze i mnoštvo prevoda.
„Sve iščezava. Raspada se sklad i smisao. Svet me ponovo gnjavi svojom šarolikom prazninom“, govori jedan od Nabokovljevih junaka. Otrgnuti od svoje domovine, smešteni u društva u kojima se ne snalaze, trajno oslonjeni na pređašnja iskustva, na bivši i nepovratni život, junaci ovih priča su osuđeni na propast. Nekada je to prelom, trenutak raspada u kojem ih dugo skupljani očaj odvodi do ambisa, a još češće tiho, nekada i višedecenijsko, propadanje. A to propadanje je došlo iz politike. I polako se vraćamo na početak, na priču o odnosu umetnosti i politike. Nabokov je mogao, baš kao što su to radile stotine drugih, da piše osvetničke i ostrašćene traktate o novoj sovjetskoj vlasti. On to nije učinio. Nabokov je pisao o ljudskim sudbinama, žrtvama politike, i to na najvirtuozniji mogući način. Naravno, politike ima, mada je to najčešće prezir prema blatnom smradu politike (svejedno da li je ona sovjetska, nacistička ili ruska caristička). Između ideologije i ljudskosti, Nabokov je izabrao ljudskost. A baš iz te ljudskosti, naravno i iz neverovatne spisateljske umešnosti, nastala je velika literatura. I to nasuprot politici. Najbolje to sam Nabokov obrazlaže: „(…) tvrdiću, dok me ne sustigne metak, da se umetnost, čim dođe u dodir sa politikom, neizbežno srozava na nivo svekolikog ideološkog smeća.“

Naslov: Sabrane priče I-II
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 1058

Pročitajte i prikaz romana „Bleda vatra“

Midlseks – Džefri Judžinidis

Na početku beše bog, možda je tako najbolje krenuti. U središtu učenja avramovskih religija (judaizma, hrišćanstva i islama) nalazi se božija volja. Najpreciznije rečeno, naša sudbina zavisi od milosti višeg bića. Naravno, i tu postoje razlike. Dok se u hrišćanstvu, pogotovo u novijim teološkim stremljenjima, sloboda koju smo dobili od božanstva smatra određujućom za naše biće, učenje o predestinaciji ljudske sudbine i dalje ostaje suština islama i pojedinih hrišćanskih denominacija. U prevodu, šta god uradili i čemu god stremili, to ipak nije mnogo bitno jer će bog na kraju doneti odluku kakvu on hoće. Još jednostavnije, što u isto vreme predstavlja savršeni alibi za svaku priliku i situaciju, mi nastajemo, živimo i umiremo isključivo po božijoj volji. Prekretnicu u ovakvom shvatanju našeg života, i ne samo njega, donosi Darvin. Uloga boga kao stvaraoca i odreditelja naše sudbine ustupa mesto evoluciji, što i danas predstavlja mesto sporenja kreacionista i evolucionista. U svakom slučaju, uloga boga, barem u naučnom smislu, odlazi u drugi plan, a na pozornicu stupa čovek. Ko je on, još tačnije, kako on nastaje, postaje pitanje koje se i sadašnjici odgoneta. I tu opet na scenu stupa Darvin. Njegova otkrića otvaraju put ka stvaranju nove naučne grane. Genetike. Još jedan veliki datum je 1903. godina u kojoj se hromozomi otkrivaju kao nosioci naslednih jedinica. Gotovo u isto vreme, začetak genetike kao nauke prati i stvaranje psihoanalize. I još jedno veliko ime. Frojdovo. Zahvaljujući njegovom učenju, čovek se više ne posmatra kao datost već kao plod različitih uticaja, koliko kulturoloških još više onih koji dolaze iz naše porodične anamneze. Frojdovo određenje psihoanalize, podjednako i genetike kao nauke, su se menjali sa protokom vremena. Tako su u međuvremenu dolazile ne samo nove teorije o čovekovom razvoju, već i o onom šta on jeste po svojoj suštini. Tako, recimo, tokom šezdesetih počinju da bujaju rodne teorije. Pol kao fizička datost koju smo dobili na rođenju prestaje da bude određujući po našu ličnost. Mnogo bitnija je rodna uloga koja se stiče. Čovek se sve više, baš kao i u prvobitno vreme, posmatra kao plod „viših“ i nama nepristupačnih sila. Umesto boga, sada je to genetsko nasleđe sjedinjeno sa ostalim „bagažom“ koji smo dobili kroz odrastanje i vaspitanje. A gde smo tu mi? I da li je baš sve određeno pokušava da odgonetne Džefri Judžinidis.
Kal Stefanidis, sredovečni američki diplomata, je rođen dva puta. Prvog puta je to bilo u Detroitu 1960. godine. U grčkoj emigrantskoj porodici rođena je zdrava i sasvim obična devojčica Kaliopa. Ali samo naizgled. U Kaliopi je skrivena recesivna mutacija petog gena, koja će se na opšti užas porodice projaviti tokom njenog puberteta. Glavna junakinja nije samo žena, ona je i muškarac. Još tačnije, Kaliopi je hermafrodit. Prateći Kaliopin životni put i pretvaranje u Kala, Džefri Judžinidis u isto vreme istražuje i porodičnu istoriju recesivne mutacije petog gena, tvoreći epsko putovanje od početka dvadesetog veka do današnjice.
Jedno od najvećih literarnih dostignuća dvadeset i prvog veka, Judžinidisov roman „Midlseks“, nije lako žanrovski odrediti. Na prvom mestu, to je bildungsroman, priča o odrastanju jedne devojčice, podjednako i dečaka. U isto vreme, ovo je priča i o razvoju nauke, konkretno genetike, u čemu autor briljira. Ipak, ono što je osnov i srž ovog romana, je veličanstveni zamah pripovedanja. Od prapočetka, priče o grčkoj zajednici u Ataturkovoj Turskoj, preko velikog požara u Smirni 1922. godine, emigrantske odiseje i odlasku u Ameriku, postepene asimilacije, pa sve do niza događaja određujućih po život (prohibicija i velika ekonomska kriza dvadesetih, Drugi svetski rat, hladni rat, vojna intervencija u Vijetnamu, hipi pokret, borbe za prava žena i Afroamerikanaca, pad Berlinskog zida…) Džefri Judžinidis stvara epsku sliku istorije koja se prelama sa porodičnom sudbinom. A baš iz tog preloma stvara se jedan ljudski život: „Roditelji navodno svojoj deci prenose fizičke osobine, ali ja verujem da se deci prenose i razne druge stvari: motivi, scenariji, čak i sudbine.“
Džefri Judžinidis, jedan od najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca, je rođen u grčko-irskoj emigrantskoj porodici u Detroitu. Završio je studije engleskog jezika, tokom kojih je radio kao volonter u humanitarnoj misiji Majke Tereze u Kalkuti. Debituje sa romanom „Samoubistvo nevinosti“ (1993, srpski prevod: Booka 2011), koji je kasnije pretočen u kultni film Sofije Kopole. Roman „Midlseks“ mu donosi niz književnih priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada. Judžinidisov treći roman „Bračni zaplet“ (srpski prevod: Plato, 2014) potvrđuje njegovu književnu slavu. Autor je i jedne zbirke priča. Trenutno živi u Nju Džerziju i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
Napisati hroniku jednog veka nimalo nije lak zadatak. Ispripovedati povest o padovima i usponima četiri generacije jedne porodice, pogotovo emigrantske, tek predstavlja pravu muku. Najteži je svakako zadatak ispričati priču o devojčici koja se silom prilika pretvara u dečaka, a da to ni u jednom trenutku ne skrene u kliše, patetiku ili dosadu. Dodajte tome i umeće da se naučne teorije i nimalo jednostavna genetska otkrića predstave na zanimljiv, a opet i dalje na naučno tačan način. Sve to, i sve zajedno u jednom romanu, uspeva Džefri Judžinidis. Suverena naracija, gotovo uvek na granici između groteske i najdublje osećajnosti, nas vodi kroz istoriju, genetiku, psihoanalizu, politiku, porodične tajne… Sve ono što čini jedan ljudski život, kako i sam Judžinidis kaže u romanu: „Ali na kraju krajeva, to nije zavisilo od mene. Krupne stvari nikad ne zavise samo od nas. Mislim na rođenje i smrt. I ljubav. I ono što nam ljubav ostavlja u zalog još pre našeg rođenja“. Ipak, da li je to sve? Gde smo tu mi? Kroz sliku istrajnosti i pokušaja Kaliopi da izgradi samu sebe, nasuprot onome što joj je sudbina dala (čitaj: genetika, društvena klima i porodično nasleđe), Džefri Judžinidis stvara maestralni roman, veličanstvenu pripovest o onome što nas čini onim što jesmo.

Naslov: Midlseks
Autor: Džefri Judžinidis (1960-)
Prevela: Aleksandra Čabraja
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 631

Ne daj mi nikada da odem – Kazuo Išiguro

Ono istinski zastrašujuće u najčuvenijoj distopiji svih vremena, Orvelovoj „1984“, nije predstava totalitarizma, nagledala ga se ljudska rasa i više nego što je mogla da podnese, nije čak ni predstava sveznajućeg državnog aparata, u takvom svetu mi danas živimo zahvaljujući internetu. U pitanju je poraz. Ukoliko niste čitali ovaj roman, a tu grešku svakako morate da ispravite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Vinston, glavni junak Orvelove „1984“, odbacuje svoju slobodu. Veliki Brat, taj amblematični simbol totalitarizma, je pobedio: „Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Izvojevao je pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.“ Ovo prihvatanje tuđe „volje za moć“, sjedinjeno sa dobrovoljnim odricanjem od sopstvene slobode, je način na koji totalitarizam opstaje. Čak i u najvećim diktaturama, uzmimo kao primer nacističku Nemačku, represivni državni aparat nikada nije prešao više od dva-tri procenta od ukupnog broja stanovništva. Da to ilustrujemo još više. Broj čuvara u koncentracionim logorima je uglavnom bio ovakav: jedan čuvar na pedeset zatvorenika. Neminovno pitanje je zašto se logoraši nisu pobunili (ako se izuzmu samo tri takve pobune u toku Drugog svetskog rata)? Odgovora ima puno. Prvi je nada, i to poprilično iluzorna, svakog čoveka da će baš on preživeti. Čemu onda pobuna? Podjednako je i nemogućnost da se poveruje da su zločinci baš toliki zločinci (sjajan primer su žrtve staljinističkih represalija koje su do kraja odbijale da poveruju da je Staljin kriv za njihovo stradanje). Ipak, onaj najčešći, a sasvim sigurno i najužasniji, razlog je bila prosta pokornost. Prihvatanje situacije takva kakva je. Uzmite tu u obzir i frojdističke mehanizme odbrane u kojima čovek stvara iskrivljenu sliku realnosti želeći da sačuva samopoštovanje u bezizlaznoj situaciji. Setite se samo žena koje pravdaju svoje muževe nasilnike tako što misle da su one zaista nešto zgrešile i zaslužile nasilje ili sada već čuvenog Stokholmskog sindroma kada se taoci poistovećuju sa otmičarima. Ipak, za sve ovo je potrebno čisto i ogoljeno nasilje kako bi se sloboda slomila. U današnjici je situacija znatno zlokobnija. Nasilje više nije potrebno, ljudi svoju slobodu daju i bez prinude. Ako se posle ove rečenice namrštite, setite se pokornosti izrabljivačkom poslodavcu ili krajnje korumpiranom državnom i političkom sistemu u kojem živite ne čineći ništa da ga promenite. Još gore, čini se da će situacija biti sve gora kako vreme bude prolazilo. Takvu sliku mračne budućnosti nam daje Kazuo Išiguro.
U jednom sasvim običnom internatu u Engleskoj borave sasvim obični đaci. Dečja suparništva, zaljubljivanja, čarke, pomalo otuđeni vaspitači i nastavnici, popularne i one manje popularne devojke, dečaci koji se bave sportom i štreberi su svakodnevnica školskog internata „Hejlšam“. U njemu živi Keti, naratorka romana, i njena najbolja drugarica Rut. Baš kao što obično i biva, obe su zaljubljene u istog momka. Ipak, ova idiličnost je samo varka. Kako se čini, učenici nisu u „Hejlšamu“ kako bi se što bolje pripremili za život. Naprotiv. Njima je namenjena krajnje užasna sudbina čim napuste ovu školu.
Narativna strategija Kazua Išigura, najočiglednija u njegovim delima „Ostaci dana“ i „Slikar prolaznog sveta“, ostaje identična i u ovom romanu. To je kazivanje pripovedača koji post festum pokušava da sastavi krhotine sećanja i da ispriča povest o svom životu. Reklo bi se već stotinu puta viđeno, ali to je daleko od istine. Kazuo Išiguro uspeva da nešto sasvim uobičajeno, kakvo je pripovedanje o mladosti i školovanju, predstavi na nenadmašan način. Isto tako i da suptilno uveče čitaoca u užasavajući distopijski svet, poprilično različit, ali i zlokobno sličan svetu u kojem živimo.
Kazuo Išiguro, jedan od najznačajnijih svetskih pripovedača i romansijera današnjice, je rođen u japanskom gradu Nagasaki. Sa roditeljima se kao dečak seli u Veliku Britaniju. Završava studije engleskog jezka i filozofije, posle kojih se posvećuje spisateljskom radu. Autor je preko deset romana, zbirki priča i filmskih scenarija. Dobitnik je niza književnih priznanja, među kojima je i Bukerova nagrada za roman „Ostaci dana“. Prošlоgodišnji je laureat Nobelove nagrade za književnost. U saopštenju Švedske akademije se kaže da je Išiguro u „romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod kojeg leži iluzoran osećaj povezanosti sa svetom“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila pet njegovih dela.
„Znam da to ne treba da se dešava, ali računam da je tako kako je. Nije mi, zapravo, važno“, Išigurovi junaci govore u ovom romanu. Čak i kada se suoče sa užasom koji im je namenjen oni ostaju podjednako inertni: „Ako bi se to spomenulo, većina je bila sklona da kaže: ‘Pa šta? Mi smo to već znali’“. Ukoliko se izuzme sudbina koja im je namenjena, da saznate kakva je to sudbina moraćete ipak da pročitate knjigu, ono što najviše užasava u ovom romanu jeste potpuno odsustvo bilo kakvog otpora. Išigurovi junaci svoj usud doživljaju kao nepromenjivu kategoriju. To je život koji mora da se odživi. Nema želje za otporom, štaviše otpora nema čak ni kao misli. Išiguro u ovom romanu menja distopiju kao žanr. To više nije susret pobunjenika sa totalitarizmom. Sada je to totalitarizam koji nema potrebu za nasiljem. Čemu ono kad otpor ni ne postoji? Slika je to užasavajuće budućnosti, još gore i još teže od one Orvelove. Sa njom nas u ovom maestralnom romanu suočava Kazuo Išiguro.

Naslov: Ne daj mi nikada da odem
Autor: Kazuo Išiguro (1954-)
Prevela: Ljiljana Marković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 347

Dečji krstaški rat – Florina Ilis

Ukoliko bi onaj sada već poslovični Marsovac zabasao na našu planetu, potpuno je nebitno u kom istorijskom trenutku, verovatno bi se našao u čudu. Bilo bi to na prvom mestu iščuđavanje nad ljudskom surovošću i bestijalnošću, ništa manje i nad činjenicom da zemljani ovakvi kakvi su još još uvek nisu nestali. Ipak, verovatno bi najveće čuđenje bilo zbog toga što društveni sistemi opstaju i pored toliko nezadovoljstva. Ako ostavimo po strani uređena društva, mada se i u tim „zemaljskim rajevima“ naziru poprilične pukotine, kako se može objasniti postojanje duboko nepravednih i loših sistema? Razume se, ovde se ne računa sloj privilegovih, za njih je sistem u kojem oni dobro žive Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“. Odgovora ima puno. Od socijalnih uslova, manipulacije, obrazovanja, morala i životnih svetonazora. Ipak, postoji i znatno jednostavniji odgovor. On je kukavičluk. I tu opet mora da se zanemari opštevažeća istorija naše civilizacije. U njoj se pominju samo prometejski poduhvati i veliki ljudi koji su donosili promene. Samo što su to izuzeci, statistika je ovde nemoćna, ali sasvim sigurno većinu uvek predstavljaju oportunisti. Pre nego što se neko uvredi treba ovo objasniti. Pored onog klasičnog oportunizma oličenog u korišćenju prilike da se čovek na bilo kakav način okoristi, postoji i drugi koji se za razliku od prvog ne osuđuje. U pitanju je preživljavanje. Životne želje su svedene na minimum ili su opšteprihvaćene. Fokus je, naravno, isključivo na sebi ili na krugu bliskih ljudi. Sa takvim svetonazorima svaka želja za promenom je suvišna, i ne samo to. Ta želja je opasna. Vrlo lako se može izgubiti ranije stečeno, a dobiti ništa, iako suštinski potlačeni i nemaju mnogo toga da izgube (sjajno su to elaborirali Marks i Engels rečenicom da proleteri nemaju ništa da izgube sem svojih okova). Ovu bojazan od „gubitka“ koji dolazi iz promene sjajno koristi vladajuća kasta još više je potpirujući strahovima i stalnom pričom o sigurnosti, stabilnosti i svetloj budućnosti koja samo što nije stigla. Ipak, svemu dođe kraj. Pa čak i nepravdi. Trenutak je to u kojem se pojave lučonoše ili još češće metež pogodan da se sve pređašnje frustracije i nepravde naplate. Vreme u kojem potlačeni, ni sami ne znajući kako, podižu svoje glave. Razume se, reč je o revoluciji. Sjajan roman o takvom „podizanju glave“ napisala je Florina Ilis.
Sasvim je običan letnji dan u tranzicionoj Rumuniji. Na železničkoj stanici u jednom rumunskom gradu stoji voz prepun dece koja su krenula na more. I sve bi bilo sasvim obično da se na voz nije ukrcao i Kalman, romski dečak beskućnik, koji brzo pronalazi zajednički jezik sa učenicima šestog razreda. Prvobitna igra dovodi do poprilično ozbiljne situacije. Deca su zaustavila i otela voz, praveći revoluciju. U „igru“ se uključuje celokupni državni aparat Rumunije ne znajući šta da učini sa pobunjenom dečurlijom.
Ukoliko bi se gledalo žanrovsko određenje ovoga romana, on bi bio triler. Tome najviše doprinosi furiozni zaplet, ali i pripovedačka strategija koja najviše nalikuje filmskim kadrovima. Svako poglavlje donosi pogled na različiti lik i njegovo mesto u svetu romana. I ne samo to. Nalik Saramagu, autorka „odbija“ pravopisna pravila odvajući rečenice samo zapetama. Rezultat je tekst koji vas uvlači u sebe ne dajući vam ni tren predaha. Ipak, vrednost ovog romana nije samo u fabuli i naraciji. Autorka kroz sjajno predstavljanje likova i sveta koji ih okružuje maestralno slika tranziciono društvo ogrezlo u korupciji, kriminalu i nepravdi. A u takvim društvima je ustoličena izvrnuta realnost, kakva je recimo nostalgija: „Mislim na nas, obične ljude! Država je brinula o nama, dala nam je posao, kuće! Rumun je trebalo da se snađe s onim što dobija i da ne krade od države više nego što je dozvoljeno! Sada, ko još brine? Kradu oni mnogo važni, iz vlade i iz skupštine, i veliki šefovi, da nama ostalima ne ostane ništa!“
Florina Ilis spada u red najznačajnijih savremenih rumunskih književnih stvaralaca. Debituje 2000. godine sa knjigom „Haiku i kaligrami“. Sledi nekoliko romana i drama. Slavu joj donosi roman „Dečji krstaški rat“ za koji je dobila najveća rumunska književna priznanja, a ovaj roman je dosad preveden na šest svetskih jezika. Ovo je prvo njeno objavljeno na srpskom jeziku, i to u sjajnom prevodu Ileane Ursu Nenadić.
„Nasilje se nas ne tiče! To je problem drugih, mi, zaštićeni dostojanstvenim životom živimo u kontrolisanoj demenciji, u prijatnoj monotoniji bez teških posledica (…)“, tako autorka slika onu tihu većinu pomenutu na početku. I ne samo to. Florina Ilis je maestralno opisala društvo u raspadanju (korumpirane političare, kriminalce u sprezi sa vlašću, manipulacije mas-medija…) u kojem najveći deo stanovništva grca u krajnjoj bedi i, naravno, ništa ne čini da to promeni. Umesto njih, to čine deca, na sreću još uvek nezaražena oportunizmom i strahom odraslih, podižući revoluciju, ili kako su to odrasli nazvali, dečji krstaški rat protiv nepravde. Florina Ilis je napisala sjajan roman, izuzetan u svakom segmentu, i još bitnije uzvišenu himnu ljudskom dostojanstvu i plemenitom otporu protiv nepravde.

Naslov: Dečji krstaški rat
Autor: Florina Ilis (1968-)
Preveo: Ileana Ursu Nenadić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 495