Otvoreni grad – Tedžu Kol

Prvo delo u istoriji književnosti, „Ep o Gilgamešu“, čiji je sadržaj poznat čak i onim školarcima koji su svoje obrazovanje „prespavali“, pokreće veliku temu putovanja. I to ne putovanja koje je samo po sebi cilj, već putovanja koje nam omogućuje da pronađemo smisao. Prvo književno putešestvije zadobija dostojne naslednike u kasnijoj literaturi. Suštinski, ukoliko napravite presek literature tražeći dela koja određuju epohe i velike umetničke preokrete, to će skoro uvek biti dela o putovanju. Da krenemo od antičke Grčke. I od velikog Homera. Može li se današnja civilizacija zamisliti bez „Odiseje“? Ili moderna književnost bez Servantesovog „Don Kihota“? A i jedno i drugo delo govore o putovanju, naravno, u potpuno drugačijem kontekstu. Razlika između ova dva dela je najbolji pokazatelj promene književne i civilizacijske paradigme. Najtačnije, puta od heroja do zamlate. Arhetipska priča o putovanju, razume se, ne prestaje sa Servantesom. Najznačajniji roman u epohi prosvetiteljstva, Volterov „Kandid“, je takođe priča o putovanju. I ovoga puta putovanje predstavlja prekretnicu. Samo je to sada traženje mesta u svetu u kojem živimo. Kao roman o putovanju, doslovnom i metaforičnom, može se uzeti i čuveni roman Dostojevskog „Zločin i kazna“. Poslednje rečenice u knjizi: „Ali ovde počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpunom nepoznatom stvarnošću“, najava su novog putovanja i druge šanse. Još jednu prekretnicu, i to onu koju određuje književnost dvadesetog veka, donosi putovanje Stivena Dedalusa ulicama Dablina 16. juna 1904. Reč je o čuvenom Džojsovom romanu „Uliks“. Heroizam sa kojim se Servantes poigrao u „Don Kihotu“ sada je u potpunosti uništen. I možda je to najbolja slika savremene književnosti, vremena poniženih ljudi koji posrću pod prevelikim teretom. To slikovito pokazuju dva čuvena romana. Prvi je Selinovo „Putovanje nakraj noći“, koje kroz krajnji pesimizam opisuje život glavnog junaka. Još dalje odlazi Sartr u romanu „Mučnina“. Isprazni život Antoana Rokantana, čoveka progonjenog osećajem mučnine, slika je novog putovanja. Onog u kojem avanture, tek ne heroizma, nema. Samo straha od postojanja. Na početku dvadesetog i prvog veka literatura je dobila još jedan veliki roman o putovanju, koji će sasvim sigurno predstavljati još jednu prekretnicu.
U središtu romana „Otvoreni grad“ nalazi se tridesetogodišnji Džulijus, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici. Na početku zime on odlučuje da prekrati vreme šetnjama Njujorkom. „Putovanje“ kroz njujorške ulice, galerije, pabove, parkove, muzeje, prodavnice, koncertne dvorane i druge gradske toponime, prate brojne junakove reminiscencije i razmišljanja. Jedna po jedna kockica u velikom mozaiku se sastavlja i pred nama se ukazuje maestralna slika jednog ljudskog života i metropole.
Pisan u obliku dnevničkih zapisa glavnog junaka, roman „Otvoreni grad“ nas od prvog trenutka furiozno ubacuje u koloplet njujorških ulica, podjednako i u unutrašnji svet glavnog junaka. Pred očima čitaoca se, samo naizgled, nižu epizode bez ikakvog sleda i kohezije. I upravo u tome je najveća literarna veština Tedžua Kola. On uspeva da haos unutrašnjeg života junaka, sjedinjen sa predstavom besciljnog lutanja gradom, pretvori u savršenu literarnu slagalicu, praćenu sjajnim opservacijama o svetu u kojem živimo: „(…) u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.“
Tedžu Kol, po mnogima jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca mlađe generacije, je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama u mešovitoj porodici. Odrastao je u Nigeriji, a u Ameriku se vraća tokom studija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija. Debitovao je sa novelom „Svaki je dan za lopova“ (2007), koja je prvobitno obavljena na internetu. Njegov roman-prvenac „Otvoreni grad“ je doživeo pohvale kritike i proglašen za knjigu godine od strane nekoliko uglednih časopisa. Za „Otvoreni grad“ je dobio Nagradu Hemingvejeve zadužbine, a ovaj roman je dosad preveden na preko deset jezika. Pored literarnog stvaralaštva, Kol je i istaknuti fotografski kritičar. Trenutno piše za „Njujork tajms magazin“.
Slika putnika u književnosti u romanu „Otvoreni grad“ doživljava transformaciju. Ako je u prvobitnoj književnosti to bila predstava heroja, kasnije zamlate, i na kraju žrtve i patnika, ona je u savremenosti slika čoveka koji se nalazi negde između potpune zasićenosti (ideologijom, nasiljem, politikom, informacijama…) i ironije. Baš takav je glavni junak ovoga romana, što najbolje potvrđuje sledeća njegova misao: „Izgleda da je jedini način da se izbegne zamka nasilja bilo da se nema ciljeva, da se čovek gospodski ogradi od privrženosti bilo čemu.“ Naravno, „Otvoreni grad“ se može čitati i kao sjajni bedeker kroz Njujork čemu ponajviše doprinosi bogata erudicija autora romana. Ipak, „Otvoreni grad“ je u svojoj biti priča o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, individui koje mora da ponovo pronađe svoj put. A ima li boljeg načina za to od putovanja, pa makar i po ulicama grada u kojem se živi? Najbolje to izražava sam autor: „Generacije su nadirale kroz ove ušice igle i ja, jedan od pripadnika još uvek čitke gomile (…) želeo sam da pronađem nit koja me povezuje sa vlastitom ulogom u ovim pričama.“

Naslov: Otvoreni grad
Autor: Tedžu Kol (1975-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 276

Pisac u svom raju – Anhel Esteban

Očekivati da se bude ozbiljan u ovoliko neozbiljnom svetu, krajnje je neozbiljna stvar. Pogotovo kad se vidi kako se pristupa onim nazovi ozbiljnim temama. Ajde da to pokušamo da obrazložimo. Kod dobrog dela populacije, računajući tu i one koji sebe smatraju za pametne ljude, osnovna argumentacija u bilo kakvoj raspravi, i ne samo njoj, je lični sud. Da je sreće, on bi bio plod dubokih unutrašnjih preživljavanja sjedinjenih sa objektivnom analizom, ali ne, taj lični sud je najčešće emotivni afekat. Najprostije i najjednostavnije, ono što ćete čuti bezbroj puta: sviđa mi se ili ne sviđa. Dobro, i to je legitimno, ali problem nastupa kada se tog iza sviđanja ili nesviđanja ne nalazi ništa. Naprosto, dobar deo ljudi nije u stanju da otkrije koren svojih estetskih, političkih ili životnih sudova. A, opet, osuđen je da celoga svog života bira ili razmišlja. Ovaj malo veći uvod je bio potreban da bi se moglo raščlaniti jedno veliko pitanje koje se već godinama pokreće. Reč je o smrti knjiga. Tačnije, smrti knjige u štampanom obliku. To pitanje je sveprisutno još od početka informatičke revolucije, a zenit je doseglo početkom dvehiljaditih govorom kompjuterskog maga Bila Gejtsa u kojem je anticipirana smrt knjige. Argumentacija je naizgled bila racionalna. Štednja energije i prostora, isto tako i zaštita životne sredine. U međuvremenu su se pojavili i specijalizovani elektronski uređaji za čitanje, pa su mnogi počeli da pišu nekrologe knjizi u dosadašnjoj formi. Na sreću, knjiga je ipak preživela. I ne samo to, čini se da joj ni hiljade gejtsova ne može doći glave. Ako nekoga upitate zašto je to tako, vraćamo se opet na početak teksta, to je zbog emotivne privrženosti. Ljudi vole knjige, njihov miris, formu… Ali, to je samo jedan aspekat, suštinski nebitan. Ono što je važno je sledeće: knjiga je, naprosto, savršeni izum. Kao što je, recimo, nož ili točak. Možete, naravno, napraviti one multipraktik švajcarske setove noževa, ali u svakom domaćinstvu će i dalje stajati običan nož za sečenje hleba, jer je zbog svog savršenstva nezamenjiv. Ista situacija je i sa knjigama. Koliko god se razvijali elektronski uređaji, one će ipak opstati. Na prvom mestu, knjiga vam pruža mogućnost potpune usredsređenosti na tekst i odvojenosti od sveta, elektronski uređaji i pored svih svojih vrlina gutaju koncetraciju i imaju neverovatnu distrakcijsku moć. Isto tako, knjiga je i dalje najbolji način čuvanja tekstova. Razvoj tehnike neprestano menja način skladištenja podataka (sećate li se flopi diskova, CD-ova), pa oni usled protoka vremena postaju neupotrebljivi i neminovno nestaju. Računajte tu i onu izuzetno bitnu činjenicu, mi smo deo one Makluanove Gutenbergove galaksije, a da se to promeni potrebno je mnogo vremena. Priču o znamenitoj „Gutenbergovoj deci“, čuvarima knjiške vizije sveta donosi nam Anhel Esteban.
U knjizi „Pisac u svom raju“ ispričana je povest o trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari. Priča počinje od onog najpoznatijeg pisca-bibliotekara Borhesa, odlazeći sve dublje u prošlost. Tako saznajemo kakva je bila bibliotečka misija velikog Getea, ali i čuvene braće Grim. Pred nama su portreti prosvetitelja kojima je rad u biblioteci bila idealna prilika za primenu ideja o narodnom boljitku i opismenjavanju (Glorija Fuertes, Hose Vaskonselos). Tu su, naravno, i oni stvaraoci za koje je rad u biblioteci bio način za preživljavanje (kao što su Prust ili Kazanova), ali isto tako i plod slučaja (Solženjicin i Muzil).
Najveća vrednost ove knjige je u nenadmašnoj erudiciji autora, ali i u načinu na koji se ona prenosi. Anhel Esteban sastavlja maestralne portrete pisaca bibliotekara, fokus je razume se na njihovoj bibliotečkoj delatnosti, ali isto tako se ne zaobilazi ni njihov život i prilike koje su ih odvele u biblioteke. Krcata brojnim biografskim, istorijskim, književno-teorijskim, ali ništa manje i sociološkim podacima, knjiga „Pisac u svom raju“ je dragoceni izvor o životu velikih pisaca, podjednako i o istorijskom razvoju i značaju knjiga i biblioteka.
Anhel Esteban je rođen u Saragosi. Završava studije španskog jezika, na kojima je i doktorirao. Predaje književnost na Univerzitetu u Montkleru (SAD), kao i američku književnost na Univerzitetu u Grenadi. Gostujući je profesor na nekoliko univerziteta širom sveta. Objavio je pedeset knjiga, kao i preko dvesta naučnih radova, najčešće o španskoj umetnosti i literaturi. Njegova studija o latinoameričkom književnom bumu „Od Gaba do Marija“ (na srpskom je objavila „Dereta“) smatra se za jedno od najboljih dela o ovoj temi. Anhel Esteban je osvojio niz priznanja za svoj književno-teoretski rad, a njegova dela su prevedena na desetine jezika.
Priča o knjizi je nemoguća bez priče o biblioteci. A kako knjizi, barem u skorije vreme, neće doći kraj, isto tako se ne nadajte da ćete se rešiti biblioteka, da parafraziramo Umberta Eka. I svejedno je kako ih posmatrate, može to biti borhesovsko obožavanje („Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku“), košmarni lavirint prepun čudesa u viziji Stivena Kinga, ili prostor neizmernog zadovoljstva kako ga vidi Mario Vargas Ljosa, a možda čak i kao Bil Gejts koji u knjigama, sledstveno tome i bibliotekama, vidi samo relikt prošlosti, biblioteke su bile i ostaće prostor u kojem je prisutna najveća koncentracija informacija, znanja i mudrosti na ovome svetu. Baš o tome ova knjiga govori. Koliko god bile različite sudbine junaka knjige, kao i putevi koji su ih odveli u biblioteke, jedna stvar ih povezuje. To je duboka privrženost prema knjizi. I znanje koje su dobili iz njih, krucijalno za stvaranje dela koje danas smatramo za klasike. Maestralnu priču o tom putu donosi nam Anhel Esteban u ovoj knjizi, svedočeći pritom da knjiga pored blistave prošlosti ima i svetlu budućnost.

Naslov: Pisac u svom raju
Autor: Anhel Esteban (1963-)
Prevela: Vesna Vidaković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 230

Uzvišenje – Milen Ruskov

Narod, ta večita muka duhu. Pogotovo kad se vidi ko se sve na njega poziva. Čine to političari, i u tome su najbestidniji, u njegovo ime heroji se žrtvuju, pesnici mu pišu ode i himne, piscima je on beskrajno zanimljiva tema, suštinski svima su puna usta naroda. A šta je u stvari narod? I šta on uopšte predstavlja? Ako poverujemo enciklopedijskoj odrednici, narod je grupa ljudi koju povezuje zajednički jezik, vera, istorija i kultura. Ali to deluje poprilično labavo. Zajednički jezik može povezivati različite narode, i ne samo on. Evo, uzmimo samo za primer južnoslovenska plemena. Pored istog jezika, ako izuzmemo makedonski, bugarski i slovenački; Srbe, Hrvate, Crnogorce i Bošnjake povezuje zajednička istorija, ništa manje kultura. I pored toga svaka od ovih grupacija sebe smatra za zaseban narod. Naciju, tačnije. Iako prethodne rečenice liče na otkrivanje tople vode, potrebno ih je napisati. I još više promisliti o njima. Najpre zato što se narod, a sledstveno tome i nacija, smatra za nešto što je inherentno našem biću. Još tačnije, da činom rođenja zajedno sa polnim i ostalim karakteristikama dobijamo i nacionalnu pripadnost. Koju bi jelte trebali da volimo, čuvamo, branimo, pa čak i da život damo za nju, ako to bude neophodno. U međuvremenu su osnovane i nacionalne države, pa je pripadnost naciji postala istovremeno i pripadnost određenoj državi. O tome nas uče u školama i o tome govori ona silesija ljudi sa početka teksta. Najjednostavnije rečeno, naša pripadnost određenoj naciji postala je datost. Nešto što se podrazumeva. Pokušajte, čisto eksperimenta radi, da propitate sami sebe kako ste postali ono što jeste u nacionalnom smislu. Odgovor će, naravno, biti priča o slavnim precima koji su nam u nasleđe predali nacionalnu pripadnost. Ta, kako nam se čini, najstamenija odbrana nacionalnog identiteta je u isto vreme i najporoznija. Jer kako budemo odmicali što dalje u prošlost shvatićemo da ono što smatramo za datost ne postoji duže od dva veka. Još tačnije, pojam nacije ne postoji sve do početka devetnaestog veka. Narodi se do tada uglavnom razlikuju po verskoj, plemenskoj ili jezičkoj pripadnosti. O nacionalnim državama nema ni reči (iako se to pokušava pripisati srednjovekovnim državama, pogotovo balkanskim). Suštinski, devetnaesti vek je prekretnica. Trenutak u kojem se nacije rađaju. Kako je to izgledalo najbolje nam pokazuje roman „Uzvišenje“.
Sedma je decenija devetnaestog veka. Već poprilično oslabljeno, mada još uvek dobrodržeće, Otomansko carstvo gospodari današnjom Bugarskom. Da se to promeni urotili su se bugarski zaverenici i revolucionari. Jedan od njih je i Gičo sa svojim nerazdvojnim prijateljom Asenčom. Odmetnuti u šume Stare planine, Gičo i Asenčo kreću u bitku za narodnu polzu, osamostaljenje od turske vlasti i prosvećenje Bugara. Razume se, taj put nije lak. Za njega je najpre potreban novac. Da bi ga stekla, ova družina kreće u pljačku, pritom se ne obazirući na nacionalnu pripadnost ljudi od kojih se uzima novac. Sve je to za narodnu polzu, ili Delo kako Gičo voli da kaže. Ipak, kada opljačkaju novac koji su Turci prikupili kao porez, sve se preokreće. Gičo sa družinom mora da pobegne od velike turske potere.
Pisan u prvom licu kao Gičovo svedočenje o avanturama koje je doživeo i preživeo, roman „Uzvišenje“ predstavlja pravu stilsku poslasticu. Polupismeni, ništa manje i poetsko-nacionalno nadahnuti, Gičo sastavlja tekst koji pleni svojim duhom, jezičkim bravurama i iskrenošću. Milen Ruskov je izatkao sjajni roman u kojem se uživa (za to su zaslužna sjajna fabula i nenadmašna duhovitost), ali i delo koje nas uči o jednom poprilično zanimljivom istorijskom periodu. Dodajte tome još i mudrost iz usta prostodušnog, podjednako i prevejanog, Giča i dobićete pravu sliku ovog romana: „Kad pogledaš – gde su pametni? Um ne spašava svet. Lukavstvo da, ali pamet ne. Ne znam čemu ona služi, ali znam da nije za život. A šta nije za život, znaš već…“
Milen Ruskov spada u red najznačajnijih savremenih bugarskih književnih stvaralaca. Diplomirao je i doktorirao na studijama bugarske lingvistike. Debituje 2004. godine sa romanom „Džepna enciklopedija misterija“. Slavu mu donosi roman „Uzvišenje“ za koji je dobio niz priznanja, uključujući i Evropsku nagradu za književnost. Po ovom romanu je prošle godine snimljen istoimeni igrani film. Pored književnog rada, Milen Ruskov je plodni prevodilac sa engleskog jezika. „Uzvišenje“ je njegov prvi roman koji se objavljuje na srpskom, i to u sjajnom prevodu Jasmine Jovanović.
„Prođoh život ljubeći svoj rod / uz nevolje i bol… / I vidi se da sam narodan, / gladan, žedan, bos i go“, ovako Gičo kroz citiranje jednog pesnika vidi put svakog narodnog prosvetitelja. Taj put prosvećenja naroda Milen Ruskov oplemenjuje blagorodnom ironijom koja je svoj najveći izraz doživela u liku Giča. Najbolje se to vidi u čestim preokretima. Gičo za čas posla od visokoparnih izraza rodoljublja prelazi na svoj materijalni položaj: „Odavde vidim krov naše kuće. Šta li tamo rade? Pa rade. Jebem ih! Dobro sam učinio što sam se uhvatio Dela.“ Baš takav književni lik je svedok i učesnik onoga što će se posle nazvati nacionalni preporod. A on je bio ništa drugo nego sveopšti haos koji će kasnije generacije idealizovati i od njega napraviti osnov svog identiteta i nacionalne pripadnosti. Suštinski, lepu bajku. Kako je ta bajka zaista izgledala pripoveda Milen Ruskov, usput nam otkrivajući kako se treba odnositi prema onome što nazivamo narodom: „Ako ih sakupiš na jedno mesto, od njih možeš čitav jedan takozvani narod da napraviš. Kad čuješ narod, okreni se i beži! To je nešto strašno, brate…“

Naslov: Uzvišenje
Autor: Milen Ruskov (1966-)
Prevela: Jasmina Jovanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2017
Strana: 337

Glineni kralj – Branka Selaković

U dobrom delu, ako ne i u apsolutnoj većini, istorijskih radova, pogotovo ako su oni društveno-političke prirode, pokretačka snaga istorije je surovo zanemarena. A ta pokretačka snaga istorije je niko drugi do narod. Čak i u slučaju njegovog pominjanja, on predstavlja neophodnu kulisu ili sredstvo da se neki događaj opravda i dobije pokriće. Tako se gradi slika istorije koja je najbolje izražena u misli Tomasa Karlajla: „Istorija sveta je samo biografija velikih ljudi“. Oni, pak, mali ljudi stavljeni su zapećak. Ta zanemarenost, nekom ironije sudbine, odgovara i eliti i narodu. Eliti daje odrešene ruke da ostvari svoje planove, a narodu idealno opravdanje da odgovornost za te planove (neretko dijabolične) ne padne na njihova pleća. Kako ta (ne)odgovornost naroda izgleda u praksi pokazao nam je jedan događaj koji se zbio na kraju Drugog svetskog rata. Užasnuti nacističkim zverstvima, američki vojnici u koncentracione logore dovode okolno stanovništvo ne bi li tako predupredili kasnije negiranje zločina. U zapisima jednog američkog vojnika posebno mesto zauzima dobrodržeća nemačka gospođa i njeni protesti: „Kako ste samo mogli da nam ovo priredite? Kako vas nije sramota?“ Eventualna katarza, da se ne priča tek o preuzimanju odgovornosti za zločine koji su izvršeni u njeno ime, izostaje. Samo besni protest protiv istine i onoga ko tu istinu prezentuje. Ta nemačka dobrodržeća gospođa, razume se figurativno, prečesto je prisutna u istoriji. Vidimo je i danas, pogotovo na našim prostorima. Krvavi raspad Jugoslavije, ratovi i kasnija beda u svesti dobrog dela populacije su, pa najblaže rečeno, nešto za šta oni ne snose nikakvu, čak ni moralnu, odgovornost. Za sve su krivi zli i odurni političari ili pak strane sile koje su jelte sipale neki ludački prašak i uspele da dovedu milione ljudi u stanje masovne histerije. U takvoj slici istorije, onoj gde su narod i njegova odgovornost isključeni, književnost predstavlja sredstvo da se o ovoj temi progovori na drugačiji način. U literaturi su pred nama su ljudi od krvi i mesa, još bitnije njihovo snalaženje i nesnalaženje u istorijskim neprilikama. I što je za našu temu posebno bitno njihova odgovornost. Priču o čoveku današnjice koji na svojim plećima nosi teret prevelike istorije Balkana, da parafraziramo Čerčila, donosi nam Branka Selaković.
Glavni junak romana, četrdesetogodišnji muškarac, je teško oboleo. Suočen sa bliskim krajem, on odlučuje da napiše autobiografiju. Priča počinje u provinciji. Junak romana je rođen u radničkoj porodici u gradiću gde svako svakoga zna i gde važe stara, za neke dobra, pravila patrijarhalnog života. Sa manje ili više uspeha, on završava školovanje, odrasta, stiče prvu ljubav i ulazi u seksualne avanture. Prekretnicu predstavlja odlazak u veliki grad. I to tokom devedesetih godina. Upisuje studije, samo za roditelje, a u stvari postaje tabloidni novinar. Ne i manje bitno, on uzima novo ime i postaje Ivan Sedlar. Međunožja novokomponovanih pevačica, afere i prevare svih vrsta, sve to postaje njegov život. Ipak, novi preokret sledi.
Branka Selaković je napisala odličan roman, koji na prvom mestu pleni dobrim pripovedanjem. Izbor da glavni junak u isto vreme bude i narator idealno je rešenje, pogotovo što se tiče prvog dela knjige. „Glineni kralj“ je sjajni bildungsroman. Negde između sentimentalnosti spram detinjstva i oporog realizma, mi vidimo odrastanje jednog čoveka. Život je to koji se odvija po patrijarhalnom modelu ponašanja, paradoksalno smešten u socijalističko društvo koje se diči svojom naprednošću. Kako to socijalističko društvo nestaje, glavni junak, baš kao i njegovi savremenici, biva prinuđen da se za svoj život pobrine kako zna i ume. No, posledice dolaze brzo. To je posebno vidljivo u pokušaju glavnog junaka da promeni svoj život nabolje koji se završava novim i krajnjim padom.
Branka Selaković posle diplomiranja na Filozofskom fakultetu u Beogradu postaje novinar Radio Beograda. Do sada je objavila tri romana: „Narcisi bojeni crno“, „Kapija“ i „Ljuta sam“. Za delo „Glineni kralj“ dobila je nagradu „Miroslav Dereta“.
„Policija je tukla studente, studenti su tukli profesore, ljudi su stajali u redu za hranu, dilovao se benzin, šunka, cigarete i droga. Život u kanalizaciji, gde samo pacovi umeju da plivaju“, tako Branka Selaković opisuje devedesete. Glavni junak romana, Ivan Sedlar, je jedan od tih pacova. Oportunista je i beskičmenjak, „čovek bez obličja, manira, etike, zazora“ kako ga predstavlja autorka, koji suočen sa ludilom ne pokušava da mu se suprotstavi, čak ni da ga preispita. On postaje deo celine, tog sveopšteg ludila. Društva sa bezbroj Ivana Sedlara. Branka Selaković je kroz sliku junakovog života predstavila i istoriju pređašnjih četrdeset godina na našim prostorima. Još bitnije, ona je iz istorijske anonimnosti izvukla narod na svetlost dana. Onog kojeg pokušava da počne novi život na pepelu istorije ne preuzevši odgovornost za pređašnje greške i nedela. A to se pre ili kasnije završava sa neminovnim krahom, baš kakav je i slučaj sa junakom ovog odličnog romana.

Naslov: Glineni kralj
Autor: Branka Selaković (1985-)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 153

Morfijum – Ščepan Tvardoh

Postoje teme koje izazivaju neminovnu ostrašćenost i sukob mišljenja, iako na prvi pogled deluju, pa u najmanju ruku rečeno, neutralne. Jedna od takvih tema je i nacija. O njoj se i dan-danas sa istim žarom kao i vekovima ranije raspravlja i ratuje. Stari koncept, ona enciklopedijska odrednica, nacije sadržava se u njenom određenju kao društvene zajednice ljudi koje pored zajedničkog jezika povezuje politička i kulturna istorija. Problem nastaje kada se stari i sada već oveštali koncept suoči sa novim svetom. Onim u kojem globalizacija počinje da nagriza koncept posebnosti nacije pretvarajući je u balast prošlosti. I tad neminovno dolazi do kolizije. Na jednoj strani su ljudi uvereni u njenu potpunu nepotrebnost u savremenosti, a na drugoj su oni kojima je nacija izuzetno važan, ako ne i najvažniji, segment identiteta. Upravo to određivanje identiteta preko nacije, a posredno i vrednosti ljudskog života preko nacionalne pripadnosti, osnovni je problem. Argumentacija da je to ekstrem, ne pije vodu. Suština nacije je u njenom ekskluzivitetu, različitosti u odnosu na druge nacije. Da tih razlika nema, nacije ne bi ni postojale. A kada razliku postavite kao osnov svog identiteta, sukob je neminovan. On može biti minoran i izražen u slavljenju različitosti. U onome šta veliki američki filozof i pesnik Ralf Valdo Emerson izražava kroz aforizam: „Narod treba uzimati u sasvim malim količinama“. Ali isto tako ta različitost može dovesti do sukoba u kojem se pod paskom i opravdanjem veličine i vrednosti sopstvene nacije pokorava ona druga. Najbolji svedok tome je skorašnja istorija naše civilizacije. U isto vreme, nacija može predstavljati i individualni problem. Pogotovo u onom slučaju kada je čovek osuđen na višenacionalnu pripadnost. Problem je to koji postaje još veći kada nastupi sukob koji tog „mešanca“ prinuđuje da se odredi i odrekne jednog dela svog identiteta. Maestralnu priču o tome kako izgleda ovaj sukob i kakve posledice ostavlja nam je dao poljski pisac Ščepan Tvardoh.
Septembar je 1939. godine u Poljskoj, mesec koji će označiti početak najvećeg ratnog sukoba u istoriji čovečanstva. Posle nešto više od mesec dana otpora, poljska vojska se predaje i Nemci zauzimaju celu zemlju. Jedan od vojnika koji se usprotivio nemačkoj invaziji je Konstantin Vileman, predratni bonvivan i umetnik u pokušaju. Hodeći razrušenom Varšavom, Konstantin pokušava da očaj nacionalnog poraza utopi u alkoholu, drogama i druženju sa prostitutkama. Ali poraz nije jedino što muči Vilemana. Rastrzan između ličnog odabira poljske nacije kao svog identiteta i pripadnosti nemačkoj naciji po krvi, on mora ponovo da odabere stranu. Da sve bude još gore, poljski pokret otpora pokušaće da iskoristi njegovo dvostruko poreklo za svoje svrhe. Nova ratna epopeja za Vilemana počinje.
Ako bi se tražila odrednica koja bi najbolje opisala ovaj roman, ona bi bila ispitivanje dokle čovekov pad može da ide. Ščepan Tvardoh je napisao sjajnu studiju o ljudskom karakteru i njegovoj porozivnosti. Psihologizacija je to koja je dovedena do svog vrhunca, ona pred kojom ne postoji nijedna tamna mrlja i nedostatak. Posebnu čar predstavlja kompozicija romana koja je sastavljena iz nekoliko narativnih tokova. S jedne strane stoji sveznajući pripovedač, na onoj drugi je mistična sila (o kojoj će svaki čitalac romana morati da donese svoj sud) koja posmatra junaka iz svog ugla, a sa treće strane je Vilemanov tok svesti. Koliko god ovo možda delovalo konfuzno, Ščepan Tvardah je u „Morfijumu“ uspeo da tri suprotstavljena pogleda sastavi u sjajnu celinu, tvoreći maestralnu sliku pada jednog ljudskog bića. Čoveka kojeg: „(…) ništa nije u stanju da usreći, a zapravo ni da ga rastuži, jer bezdan očaja ipak nije tuga, već apsolutna ravnodušnost.“
Ščepan Tvardoh spada u red najznačajnijih poljskih pisaca mlađe generacije. Posle završenih studija sociologije okreće se spisateljskom radu. Do sada je napisao preko deset romana, zbirki priča i eseja. Proslavio ga je roman „Morfijum“ za koji je dobio niz značajnih poljskih književnih priznanja. Njegovo stvaralaštvo odlikuje čvrsta ukorenjenost u istorijske teme sa rafiniranim poznavanjem i korišćenjem psihologije. „Morfijum“ je prvo njegovo delo objavljeno na srpskom jeziku.
„Morfijum“ je duboko pronicljiva i mudra studija o čovekovom karakteru. Ponajviše o tragičnosti ličnog očajanja koje se sukobljava sa ludilom spoljašnjeg sveta. Taj sukob u slučaju junaka ovog romana poprima razmere tektonskih promena preko raspolućenosti koja proizilazi iz pripadnosti nacijama koje su trenutno u bespoštednom ratu. Konstantin Vileman ostaje i bez jedne i bez druge. On je ostavljen i osuđen na propast. Postaje čovek bez identiteta, čovek čija se suština izražava u padu. Najbolje to izražava sam junak romana: „Ko sam ja? Zašto postojim? To jest, pre svega: zašto sam nitkov, svinja, moralna nula, podlac. (…) Ja sam niko tim više, tim pre što mi je više dato, što sam više dobio, i utoliko je moja podlost veća, moj nitkovluk, moja beda i moj poraz.“

Naslov: Morfijum
Autor: Ščepan Tvardoh (1979-)
Preveo: Jelena Jović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 529

Tajni dnevnik Hendrika Hruna – Hendrik Hrun

„Stariti je dosadno, ali je to jedini način da se dugo živi“, napisao je Bernard Šo. Ove reči postaju posebno aktuelne u sadašnjosti. Produžetak životnog veka, koji se u odnosu na ne tako daleku prošlost višestruko povećao, promenio je paradigmu starosti i starenja. Ali da krenemo od početka. Naučnici koji se bave smrću (da, postoji i takva naučna grana pod imenom tanatologija) napravili su okvirni prosek trajanja životnog veka kroz istoriju. Tako su naši preistorijski preci živeli najviše trideset godina. Ta brojka se sa razvojem civilizacije povećava i dolazi do prosečnih pedeset godina početkom dvadesetog veka. Upravo ovaj vek, a pogotovo njegova druga polovina, donosi revoluciju. Razvoj antibiotika, vakcina (pokušajte da ovo objasnite ludacima koji odbijaju da vakcinišu svoju decu) i terapija koje uspešno saniraju do tada neizlečive bolesti, povećavaju životni vek do neslućenih visina. Tako je, recimo, prosečan životni vek u Srbiji danas sedamdeset i četiri godine. Za manje od jednog veka ljudski život je produžen za trećinu. Zapanjujuća brojka iz koje proizilaze nezamislive promene. Najjednostavnije rečeno, planeta treba da se spremi za veliki broj sve starijih (sledstveno tome i nemoćnih) ljudi, koji padaju na teret mlađoj populaciji. Da sve bude još gore, kontinent na kojem se nalazimo ima porazno mali prirodni priraštaj. Suštinski, slika budućnosti je planeta staraca koje opslužuju mladi. I to je upravo ono što menja paradigmu koju smo pomenuli na početku. Nekadašnji pogled na starost je bio strahopoštovanje zbog retkosti. Onaj ko je prešao šezdeset (da ne pričamo tek o sedamdeset) godina izazivao je divljenje. A sa divljenjem je dolazilo i poštovanje zbog preživljenog, sjedinjeno sa pridavanjem mudrosti i ogromnog znanja kao epiteta starosti. U međuvremenu je starost postala uobičajena. Strahopoštovanje nestaje, a sa njim i sve ono što se pripisivalo starosti. Sastavite to sa tragikomičnim iskanjem savremenog čoveka da večito ostane mlad i dobićete potpunu sliku. Prezrenje starosti. Šta je danas starost i kako ona zaista izgleda najbolje nam pokazuje roman „Tajni dnevnik Hendrika Hruna.“
Glavni junak romana, Hendrik Hrun starac u osamdeset i trećoj godini života, je čovek koji je prihvatio starenje, ali ne i ono što starost nosi sa sobom. On se ne prepušta letargiji, prošlost je za njega samo prošlost, a budućnost donosi još mnogo iznenađenja. Zato Hendrik sa istomišljenicima osniva anarhistički klub „starih, ali još uvek živih“. Ideja je suprotstavljanje rigidnoj upravi staračkog doma, kao i pokušaj da se ono malo života što je preostalo iskoristi na najbolji način. To će naravno dovesti do dirljivih ali i ništa manje tragičnih posledica. Kao da to nije dovoljno, u dom dolazi nova stanarka Efije. Čini se da je Hendrik zainteresovan za nešto mnogo više od običnog prijateljstva sa njom.
Koncipiran kao dnevnik koji prati život Hendrika Hruna, ovaj roman je smešten u vremenski period od jedne godine. Kompozicijski je to savršeno izvedeno. Svaki dan u godini donosi po jedan zapis koji u sebi sadrži najvažnije vesti o životu doma i njihovih stanara, spoljnim događajima, kao i lične impresije Hendrika Hruna. Nekada su to krajnje pesimistički zaključci: „Čovek u izvesnom smislu nema veliki izbor u životu. Ili će umreti mlad ili će biti prisutan na beskonačnom nizu sahrana“, ali neretko i zapise čoveka koji je siguran da još mnogo toga ima da preživi i doživi. I to savršeno funkcioniše kao celina. Hendrik Hrun uspeva da sastavi realistički pogled na stvarnost sa sjajnim zapletima, a u isto vreme da ubaci i mudrosne pasaže. Kao ilustraciju je dovoljno navesti samo ove rečenice: „Nasuprot onom što se obično misli, sa starenjem se smanjuje tolerancija i dobrota, a uskogrudost i zloba postaju veće. Spoj starosti i mudrosti nije pravilo, on je izuzetak.“
Hendrik Hrun je pseudonim holandskog književnika koji je debitovao sa ovim romanom 2014. godine. Po njegovom objavljivanju počinje potraga za pravim identitetom autora. Jedan holandski novinski istraživački tim tvrdi da se iza pseudonima Hendrik Hrun krije šezdesetogodišnji bibliotekar Peter de Smet iz Amsterdama, ali ova vest nikada nije potvrđena. Prošle godine je Hendrik Hrun objavio nastavak ovog romana, a našim čitaocima preostaje nada da će ga u što skorije vreme na srpski prevesti izdavačka kuća „Dereta“.
U čemu leži tajna ovog romana i odakle dolazi fama koja je pratila njegovo objavljivanje? Na prvom mestu, to je identitet autora koji je doveo do bezbroj nagađanja, baš kao i u slučaju Elene Ferante. Ali ako ostavimo po strani zagonetnost, pred nama se nalazi sjajno napisan roman. Uzbudljiva fabula uspeva da zaintrigira čitaoca i da mu drži pažnju sve do kraja knjige. To je izuzetno bitno, jer na prvi pogled šta to može biti zanimljivo u životu izlapelih holandskih staraca? Ali baš u tome leži najveća tajna ovog romana. Hendrik Hrun je neverovatno zabavan i beskrajno simpatičan čovek, baš onakav kakvi bismo želeli i sami da budemo u starosti. Njegove staračke godine nisu muka, već avantura. I to avantura napisana na nenadmašno duhovit način: „Prođe još jedna godina, a ja i dalje ne volim starce. Ne volim njihove hodalice, ne volim njihovo nerazumno nestrpljenje, njihovu beskonačnu kuknjavu, čaj i biskvite, njihove žalbe. A ja? Ja imam osamdeset i tri godine.“ U isto vreme, ovaj roman je i slika starosti, onoga u šta se pretvara naša planeta, kao i vodič kako tu sliku učiniti podnošljivijom i humanom.

Naslov: Tajni dnevnik Hendrika Hruna
Autor: Hendrik Hrun (?-)
Preveo: Slobodan Damnjanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 340

Izgubljena reč – Oja Bajdar

Uloga stereotipa u poimanju stvarnosti, iako to možda ne želimo da priznamo, je neretko odlučujuća. Šta je njihov koren nije teško prokljuviti. Posledica su pre svega lenjosti u prosuđivanju, naše želje da svet oko sebe pretočimo u lako razumljive pojmove. Suštinski, stereotipi su pojednostavljenje i svođenje višeznačnosti na meru koju nam odgovara. Ljudski i sasvim razumljivo. Ali koliko god delovali privlačno, stereotipi predstavljaju veliku opasnost zato što se odnose na veće skupine, pa bile to verske, etničke ili socijalne grupe. Tako mi preko njih određenoj grupaciji pridajemo svoja, neretko pogrešna, značenja. Stereotipi mogu benigni, kao što su recimo sveprisutni vicevi (Bosanci su glupi, Piroćanci škrti, Vojvođani usporeni…), ali i izuzetno opasni. Krajnja posledica stereotipa je bila holokaust. Zahvaljujući njima ropstvo je vekovima opstajalo. I dan-danas, brojni su oni koji veruju u superiornost svoje rase ili nacije nad drugom, a sve to zahvaljujući stereotipima. Tako ćete čak i u sadašnjoj Srbiji susresti mrzitelje Jevreja koji nisu nijednog jedinog Jevrejina u životu sreli, a da opet u toj mržnji istrajavaju. Da ne pričamo tek o skorašnjim ratovima i generalizacijama „neprijatelja“. Tako su svi Hrvati ustaše, a koliko je ovo glupo dovoljno je pomenuti samo Ivana Gorana Kovačića. Ništa manje žrtve ove generalizacije nisu ni ostale nacije. Britanci su hladni, Francuzi proždrljivi, Italijani zavodnici, Turci još uvek u šalvarama… Upravo takvo poimanje Turske je naša tema. Istorija petovekovnog srpsko-turskog zajedničkog života (ili ropstva ako vam je tako draže) je ostavila bogato nasleđe. Od sveprisutnih turskih reči, fraza, jela, narodnih predanja, pa sve do mentaliteta. Zahvaljujući tome mi mislimo da poznajemo Tursku. Ali, ipak, grešimo. Naše znanje se oslanja na otomansko nasleđe, davno prohujalu prošlost, kome potpomože i buđenje neosmanizma u Turskoj. Tako mi Tursku posmatramo kao Osmansko carstvo, a Turke kao rasno i kulturno inferiorne istočnjake. O jednoj drugoj i nama poprilično nepoznatoj Turskoj piše Oja Bajdar.
U središtu romana „Izgubljena reč“ nalazi se sudbina bračnog para, Omera i Elif Eren. Uspešni, duboko nadareni i talentovani ljudi – Omer je poznati pisac, a Elif naučnica – se nalaze pred životnom prekretnicom. Njihov brak, zahvaljujući otuđenom sinu, polako počinje da se kruni. Mi na početku romana tome prisustvujemo, kao i njihovom odlasku na različite strane. Elif kreće na sever Evrope, tamo gde se skriva njihov sin zgađen mržnjom i ludilom sadašnjeg sveta, dok Omer polazi na istok Turske, u poprište višedecenijskog sukoba Turaka i Kurda. Kroz susrete sa različitim ljudima, ali i kroz preispitivanje sopstvenih stavova, njih dvoje ponovo pronalaze ono što su izgubili.
„Izgubljena reč“ je roman koji pleni koliko stilom, još više svojom kompozicijom. Njegova naracija se najbolje može odrediti kao nelinearna. Prelazeći sa jednog vremena na drugo, čas kopajući po prošlost, čas otkrivajući sadašnjost, Oja Bajdar sastavlja čudesno delo koje zahteva čitaočevu koncetraciju, ali i za taj trud bogato nagrađuje. Spoljni događaji prelamaju se u svesti junaka romana, tako da mi možemo da vidimo okolnosti ali i posledice koje ti događaji izazivaju. Posebna poslastica je što su junaci romana vrsni intelektualci, tako da mi uranjamo u svet dubokih opservacija o suštini ljudskog bića, ali i o društvenim i istorijskim zbivanjima. Pred nama se nalazi drugačija Turska i njena istorija, daleka od svakog stereotipa, ona koju tek treba da upoznamo: „Čitava jedna mladost… Patnje, žestoki napori koji su pretvarali poteškoće u nadu u bolje sutra, vera da su u našim rukama ključevi svetle budućnosti celog čovečanstva, a ne samo ove države, san o revoluciji koji nam pali srca i greje krv. Bili smo naivna, poletna deca koja se razdragano bacaju u plamen još uvek ne znajući da vatra prži.“
Oja Bajdar spada u red najznačajnih turskih savremenih pisaca. Još kao srednjoškolka objavljuje roman „Alah je zaboravio svoju decu“ koji joj donosi velike kontroverze i napade. Još veću reakciju izaziva njena doktorska teza o turskoj radničkoj klasi, koja je zbog odbijanja od strane fakulteta izazvala studentske proteste. Oja Bajdar je zbog svojih političkih stavova morala da napusti zemlju 1980. i preko deset godina živi u inostranstvu. Po povratku u Tursku radi kao redaktor i urednik nekoliko enciklopedija. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila niz značajnih turskih i internacionalnih priznanja. „Izgubljena reč“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
Ovaj roman možete posmatrati iz nekoliko uglova. Na prvom mestu to je sjajna priča o savremenoj Turskoj i njenoj političkoj istoriji. On je i istorija tursko-kurdskih sukoba, kao i objektivni prikaz pustoši koji ovaj međunacionalni sukob ostavlja. „Izgubljena reč“ je i duboko intimistička priča o sudbini bračnog para koji se nalazi na životnoj prekretnici. Ipak, ovaj roman je pre svega priča o razumevanju i prihvatanju drugačijeg. Još tačnije, načinu da se prevaziđu stereotipi i drugo ljudsko biće pojmi onakvo kakvo ono jeste. „Izgubljena reč“ je način da Turci shvate Kurde, a da Evropljani (i ne samo oni) shvate Turke i njihovu novovekovnu istoriju. Čitajući ovaj roman mi uspevamo u tome, baš kao što to čine i junaci „Izgubljene reči“ kroz shvatanje tuđe muke: „Jednom kada osetiš tuđi bol u srcu kao da je tvoj, kada osetiš odgovornost za njega, onda znaš šta je bol. I nikad više nećeš tek tako proći pored [njega].“

Naslov: Izgubljena reč
Autor: Oja Bajdar (1940-)
Prevela: Vesna Gazdić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2015
Strana: 403

Sve ptice pevaju – Ivi Vajld

Ono što nikada ne bismo priznali, ili bi to bilo praćeno bezbrojnim opravdanjima i razlaganjima, jeste naše uskogrudo gledanje na stvarnost i svet oko sebe. Naučeni od mladosti određenim obrascima ponašanja, gde god da krenemo izgleda da ne možemo pobegnemo od porodice, mi svoje svetonazore određujemo na osnovu tih prvobitnih iskustava koje ćemo kasnije samo nadograđivati. I sve bi to bilo u redu da oni nisu zasnovani na strahovima, neretko iluzijama i što je još gore na stereotipima. Krajnja posledica je gledanje sveta iz uske vizure, koju nesrećom smatramo za jedinu ispravnu i određujuću. Nabrajanje takvih pogleda bi oduzelo isuviše vremena, da ne pričamo tek o prostoru, tako da ćemo pomenuti samo one najbitnije. Na prvom mestu, to je posmatranje sveta iz najprimitivnijeg ugla. Baš kao na primeru onog čuvenog afričkog plemena i njihovog razumevanja sveta. Da ga ponovimo – dobro je kad mi upadnemo u tuđe pleme, silujemo njihove žene, otmemo stoku i pobijemo sve muškarce; loše je kad oni nama to urade (podseća li vas ovo možda na istoriju balkanskih plemena?). Onaj drugi jeste prihvatanje postojanja drugačijeg, ali bez saučestvovanja. Otprilike, sve je to lepo, možda i istina, ali moj stav je to i to. I naravno onaj treći, i najređi, jeste pokušaj da se u uđe u unutrašnji svet drugog čoveka ne bi li se on tako razumeo. Podrazumeva se da je ovo najteže. Pored inteligencije, da se ne lažemo veći deo ljudske populacije čine potpuni idioti, potrebna je ogromna doza empatičnosti, kao i odustajanja od egoizma. I upravo je ovo jedna od najvećih draži književnosti. Taj ulazak u drugi svet, onaj koji nikako drugačije ne bismo mogli da osetimo izuzev kroz literaturu. Tako ćemo čitajući, dobru podrazumeva se, književnost upoznati ne samo daleke svetove i ljude koji u njima žive već ih i shvatiti. Razumećemo i ono što nikada ne bismo mogli da razumemo. Neka to bude ubica kao Raskoljnikov iz „Zločina i kazne“ Dostojevskog ili pak žena koja je ubila svoje dete kao u romanu „Voljena“ nobelovke Toni Morison. Ali ne samo to. Književnost potpomaže da shvatimo nama čudne ljude, svejedno je da li su to osobenjaci ili pak oni sa drugačijim stavovima. Baš kao što to čini Ivi Vajld.
U središtu romana „Sve ptice pevaju“ nalazi se sudbina devojke Džejk. Nastanjena na malenom engleskom ostrvu ona svoje dane preživljava u potpunoj osami. Društvo joj pravi pas, sa imenom Pas, i stado ovaca. Ali nešto čudno počinje da se događa. Jedna za drugom njene ovce bivaju ubijene. Da sve bude gore, na farmi se pojavljuje ostareli hipik Lojd koji junakinji donosi novi nemir. Klupko počinje da se odmotava i pred čitaocima se prikazuje slika životnog puta Džejk. Ona je poreklom iz daleke Australije. A tamo ne samo da se odigralo njeno detinjstvo, već i silni događaji koji su preokrenuli njenu sudbinu i odveli je do krajnjeg osobenjaštva i ovog engleskog ostrva.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je autorkin stil. Rečenice u ovom romanu neretko svojim sjajnim ritmom podsećaju na najblistaviju poeziju. Još bitnije, rečenice su to koje silinom i ništa manje potpunom ogoljenošću izazivaju patos, na sreću bez imalo patetike. To biva još više naglašeno savršeno vođenom naracijom, ali i kompozicijom kojoj se ne može naći pandan. Tako nas Ivi Vajld iz poglavlja u poglavlje premešta iz jednog u drugi svet. Na jednoj strani je Engleska, na onoj drugoj Australija. Najfascinantnije je što je redosled pripovedanja obrnut. Zaboravite onu standardnu naraciju. U slučaju ovog romana događaji kreću iz najbliže prošlosti, pomerajući se kako radnja odmiče ka dubljoj prošlosti, onoj u kojoj se krije tragični zametak priče. Ova izmenjena pripovedačka strategija svedoči ne samo o talentu Ivi Vajld, nego i o beskonačnim mogućnostima pripovedanja i izmenama forme, onda kada nam se učinilo da je u književnosti već sve viđeno.
Ivi Vajld po mnogima predstavlja jednu od najvećih nada novije engleske proze. Detinjstvo je provela u Australiji, što će postati njena dominanta književna tema. Završila je studije umetnosti i dizajna na Univerzitetu u Londonu. Njen prvenac „Iza ognja dođe glas tih i tanak“ (2009) donosi priču o sudbini dvojice ljudi koji pokušaju da pobegnu od svoje mučne prošlosti. Drugi roman Ivi Vajld „Sve ptice pevaju“ dobio je Evropsku nagradu za književnost, kao i niz značajnih priznanja. Pored ova dva romana, objavila je i nekoliko zapaženih priča. Živi u Pekamu gde vodi malu gradsku knjižaru.
Ivi Vajld slika život onakvim kakav on jeste. U njemu nema mnogo ulepšavanja i kićenja. Takva je i sudbina Džejk. Pogrešni prvobitni izbori dovode do kasnije tragedije. I nema tu mnogo kukanja. Nema ni izbora. Treba odživeti tragediju od života koji joj je namenjen. Ali takav život ostavlja posledice. U njenom slučaju to je potpuna zatvorenost u sebe. Sve to rezultira posmatranjem Džejk od strane okoline kao osobenjaka i čudaka. Šta se iza toga krije, to već nije njihova stvar. A Ivi Vajld baš to otkriva. Kroz ovaj čudesni roman ona skida koprenu sa samoće, pričajući kakve nesreće ponekad stoje iza naše zatvorenosti. Čitajući ovaj roman, vi ćete shvatiti Džejk. Ali ne samo nju. Shvatićete sudbine ljudi koji su odbegli od sveta ne zato što to žele, nego zato što moraju. Vi nećete videti samo spoljnu sliku, videćete unutrašnjost koja će možda izazvati gađenje i muk ali onu koju ćete razumeti. I to je čudesna moć književnosti i njena uloga u razumevanju drugih. Ona o kojoj piše besmrtna Harper Li: „Ne možeš da razumeš osobu dok ne sagledaš stvari iz njenog ugla… Dok se ne uvučeš u njenu kožu i prošetaš se u njoj“. Baš to nam pruža Ivi Vajld.

Naslov: Sve ptice pevaju
Autor: Ivi Vajld (1980-)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 219

Bleda vatra – Vladimir Nabokov

bleda-vatraSvet u kojem ništa nije onako kako jeste ili još bolje rečeno svet u kojem se neka pojava za čas može pretvoriti u nešto drugo gubeći svoje prvobitno značenje, odrednica je sadašnjice. U njemu baš ništa nije sigurno i određujuće. Stara dobra podela na levicu i desnicu odavno je prevaziđena, tako da vi ni ne možete ispratiti kameleonsko menjanje ideoloških pravaca. Političke igrarije isto tako za čas od jedne grupacije ili nacije mogu stvoriti zločince, ništa manje i žrtve. U umetnosti je ta transformacija dovedena do maksimuma. Nestanak objektivne kritike (ako je ona uopšte moguća) ili bar njene klasifikatorske i vrednosne funkcije, valorizaciju umetnosti pretvorili su u gotovo kriminalno mešetarenje interesnih grupa. Tako u jednom danu nešto može biti veličanstveno, a već sutradan đubre. Sve je to rezultiralo potpunim nedostatkom sigurnosti. I to ne samo one fizičke i egzistencijalne sigurnosti, već ponajviše metafizičke. Upravo ta metafizička sigurnost (koliko god ovaj izraz zvučao šuplje) je ono što nam najviše nedostaje. Upitajte eksperimenta radi bilo koju stariju osobu u čemu se razlikuje vreme njihove mladosti od sadašnjice, i pred vama će se stvoriti ta čudesna reč. Sigurnost. Čvrsto tle na kojem se stoji i koje nam daje osnov i temelj za izgrađivanje života. Prihvatimo li onu čuvenu teoriju rumunskog filozofa Mirčea Elijadea da je čovek po svojoj suštini „homo religiosus“, odrednica sigurnosti negdašnjeg sveta bila je vera. Uverenje u postojanje višeg bića koje ustrojava svet donosila je metafizičku sigurnost da sve ima smisao i da naše postojanje nije besmisleni sled događaja. Samo, religija je nestala. Postoji naravno i dalje, ali u sekularizovanom svetu gubi svoju osnovnu funkciju. Nju su preuzele ideologija i nacija. Što se pokazalo kao još gore rešenje. Iskustva nacionalnih ratova, ništa manje razornih potencijala ideologije (dovoljno je pomenuti nacizam), zauvek su slomili i ovu iluziju. Najnovija ideološka stremljenja, te silne priče o multikulturalnosti i otvorenom društvu, nalaze se pred krahom usled najezde onog drugačijeg. Priču o baš takvom nedostatku sigurnosti i o svetu u kojem ništa nije određujuće prvi nam je doneo veliki Vladimir Nabokov.
Na početku romana „Bleda vatra“ pred nama iskrsava lik profesora Kinbota. Predstavajući se kao prijatelj poginulog pesnika Šejda, Kinbot nam predočava svoju misiju, a ona je objavljivanje poeme ovog barda. I zaista, pred čitaocima se nalazi veličanstvena poema, sastavljena iz devetsto devedeset i devet stihova, posvećena poslednjim pesnikovim godinama i preranoj smrti njegove kćerke. Po poemi slede Kinbotovi komentari koji bi trebali da je rasvetle. Samo što oni gotovo da nemaju nikakve veze sa pesmom. Kinbot počinje da raspreda o svojoj izgubljenoj domovini Zembli, njenom poslednjem kralju i revoluciji. Kako ta pojašnjenja teku, situacija postaje groteskna. Očekujući da pesnik govori o Zembli, Kinbot se oseća izneverenim. Ta izneverenost se postepeno pretvara u potpuno ludilo. Vi više ne znate šta je istina, šta laž, a šta stvarnost. Ko je ubio Šejda, ko je zaista Kinbot, i kakve veze poema ima sa tom čudnom Zemblom, Nabokov nam otkriva do kraja romana.
Igrajući se sa književnim tekstom, Nabokov odlazi do potpunih krajnosti. S jedne strane stoji bolni lirizam doveden do svog vrhunca. Potresna jadikovka, sjajno napisana poema, koja opstaje kao izuzetno delo i kada bi se čitala samostalno, donosi viziju užasavajuće patnje koja se pretvara u umetnost i duboki lament nad zlehudom sudbinom: „Ko jaše tako kasno po noći i vetru? / To je piščev jad. To je divlji / Martovski vetar / To je otac sa svojim detetom.“ Kao potpuni kontrapunkt tom bolu, stoje Kinbotovi komentari. Oni se ne obaziru na bol, oni štaviše pričaju svoju priču koja iako bolna prerasta u grotesku. Izgnani profesor sa svojom mučnom sudbinom donosi pikarsku ispovest prošaranu ludilom. Dva su to bola koja se spajaju u lunatičnu verziju potpunog nerazumevanja i potrage za izgubljenom srećom.
Vladimir Nabokov, jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka, rođen je u aristokratskoj ruskoj porodici. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama. Oktobarska revolucija ga zatiče u Rusiji, i on sa porodicom odlazi u Veliku Britaniju. Nastavlja školovanje na Kembridžu, ali brzo prelazi u Nemačku. Posle Hitlerovog dolaska na vlast, seli se u Pariz i na kraju u Sjedinjene Američke Države. Tamo je predavao na nekoliko koledža i u potpunosti se posvetio spisateljskom radu. Njegovo književno stvaralaštvo se može podeliti na dve faze. Dok je boravio u Evropi Nabokov piše na ruskom, a sa prelaskom u Ameriku počinje da stvara na engleskom jeziku. Svetsku slavu mu je doneo roman „Lolita“, a od njegovih značajnih dela treba pomenuti još „Smeh u tami“, „Poziv na pogubljenje“, „Pnin“, „Prozirne stvari“, „Adu“… Pored bogatog pripovedačkog i pesničkog opusa, za sobom je ostavio nekoliko knjiga eseja, mnoštvo prevoda i novinskih članaka.
Ako bi se samo jednom rečju mogao opisati ovaj roman, ta reč bi bila nesporazum. Sukob je to dve vizije stvarnosti koji se pretvaraju u ludački kalambur i parodijsko igranje sa svim i svačim. I baš to je osnovna namera Nabokova, što i sam kaže u romanu: „Imam izvesnu sklonost, priznajem / Prema Parodiji, tom poslednjem utočištu duha“. Nekom igrom sudbine, u 1962. godini kada izlazi „Bleda vatra“ pojavljuje se i studija Umberta Eka „Otvoreno delo“. Pitanje o značenju pročitanog, odnosno percepciji u različitim vizijama, nam na primeru ova dva pisca deluju kao praksa i teorija. Ono što Eko razlaže kroz studiju, to Nabokov pokazuje u stvarnosti. Gubljenje iluzije sigurnosti i vreme u kojem čak ni umetnost nije više zaštićena i u kojem se sve može razložiti i promeniti toliko da potpuno izgubi svoje prvobitno značenje, prvi je obznanio Nabokov kroz ovaj maestralni roman, postavši tako rodonačelnik postmoderne, ali ne samo nje već i sveta u kojem živimo.

Naslov: Bleda vatra
Autor: Vladimir Nabokov (1899-1977)
Preveo: David Albahari
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 306

Švejkovanje – Jaroslav Hašek

svejkovanjeOno što deli ozbiljnu od, pa nazovimo je, efemerne književnosti jeste pogled na stvarnost. Dok je petparačkoj literaturi samodovoljnost iskonstruisanog sveta dovoljna, onoj drugoj nije. Da pojednostavimo, u svetu Mir-Jam stvarnost je neophodno zlo, dekor za razvoj ljubavne ili bilo kakve priče. S druge strane, uzmimo za primer Tolstoja, romansa između glavne junakinje i Vronskog je pokretačko gorivo za dublju društvenu analizu i angažovanost. Nazovite je kako god želite – može to biti moralnost autora, neretko i mesijanska misija; ali pisci su večiti Don Kihoti. Borci protiv nepravde, političkih sistema i ideologija, uopšte zla. Ali i tu postoji ogromna distinkcija koja se najviše vidi u korišćenju sredstava u borbi protiv zla. A to zlo gotovo uvek je smrtno ozbiljno i mrtvački dosadno. Dovoljno je pogledati lica velikih zločinaca. Uzvišeni pogled, razjarenost dovedena do svog vrhunca i iskrena samoljubivost, ogledaju se sa lica inkvizitora, vojskovođa, papa, kraljeva, diktatora… Smeh i životna radost neoprostivi su greh i svetogrđe. Za dobar deo umetnika borba protiv takvog zla moguća je jedino istim sredstvima. Ozbiljnošću koja vodi ka uzvišenosti. Ponekad nije moguće ni drugačije. Kako pisati o holokaustu a biti neozbiljan? Ili o porobljavanju čitave jedne rase, kakav je to bio slučaj sa crncima u Americi? Pijetet prema žrtvama prosto onemogućuje duhovitost i analura humor. To najbolje zna Toni Morison, koja svoje pisanje dovodi do lirske uzvišenosti, pretvarajući patnju u umetnost, ali mesta smehu nema. On je uvredljiv, skoro kao kad biste se smejali na sahrani poginulog deteta. Postoje, pak, i drugi pisci. Oni kojima je sredstvo u borbi protiv zla bespoštedni humor. Karikiranje ozbiljnosti tako postaje način za njegovo uništavanje. Ne zaboravite, smrtno ozbiljne ljude ne nervira ništa više od ruganja njihovim životnim svetonazorima. Otac ovog književnog pravca je niko drugo do veliki Servantes. Viteška izveštačenost i lažna uzvišenost poraženi su sa bespoštednim humorom u „Don Kihotu“. Ne treba zaboraviti ni Rablea i njegovog „Gargantua“, kao i Voltera koji „Kandidom“ menja paradigmu tadašnje filozofije i uopšte onovremene misli. Njihov dostojni naslednik je još jedan pisac. Možda i najveći satiričar dvadesetog veka. Veliki Jaroslav Hašek.
Posle brojnih izdanja „Doživljaja dobrog vojnika Švejka“, na srpskom se konačno pojavljuje izbor Hašekove kratke proze sabran u knjizi „Švejkovanje“. Na prvom mestu to je kraći roman „Komandant grada Bugulme“ u čijem središtu se nalaze avanture piščevog alter-ega Gašeka. Posle ruskog zarobljeništva, naime on je uhvaćeni Čeh u Velikom ratu, Gašek postaje revolucionar sa zadatkom da osvoji i upravlja gradom Bugulma. Prva revolucionarna iskustva, baš kao i kod Švejka, neodvojiva su od bezbroj sumanutih događaja u koje upada simpatični junak, naravno začinjenih sa neodoljivim Hašekovim humorom. Drugi deo knjige čine „Šašave priče“. Hašekove minijature, najčešće objavljivane u štampi, satirični su osvrt na poslednje godine austrijskog carstva i svakodnevni život Češke.
Gotovo svakom poznavaocu književnosti je poznat lik dobrog vojnika Švejka. Simpatični obešenjak je do kraja pogazio militaristički duh vremena i zauvek uništio svaki lep spomen na austrijsku carevinu. Ali u senci i u osnovi Švejkovih avantura, nalazi se lik Gašeka i Hašekovo rusko iskustvo. Samo zaboravite ime Gašek i pred vama se opet nalazi Švejk. Bespoštedna duhovitost sada je u službi ruganja novom totalitarizmu. Brkati austrijski oficiri zamenjeni su sa ruskim revolucionarima poludelim od dobijene moći. Masovne likvidacije i represalije ono su protiv čega se Gašek bori. Maleni čovek u grotlu istorije ponovo se nalazi pred iskušenjem, istim fanatizmom koji je samo promenio obličje i geografsku odrednicu.
Jaroslav Hašek je rođen u Pragu. Po neuspešnom školovanju, postaje drogerista, potom vlasnik jednog krajnje sumnjivog instituta za pse, da bi se na kraju odao spisateljskom radu. Napisao je stotine kratkih novinskih priča, crtica i humoreski. Iskustva iz Prvog svetskog rata i kasniji boravak u Sovjetskom savezu iskoristio je kao inspiraciju za svoje romane. Bio je veliki protivnik austrijskog carizma i militarizma, ali i kritičar novog sovjetskog totalitarizma. Ostao je upamćen kao boem, šaljivdžija (toliki da niko nije poverovao u njegovu smrt, jer su svi mislili da je to još jedna Hašekova ujdurma), levičar, osnivač Stranke umerenog napretka u okvirima zakona, mrzitelj apstinentskih društva i veliki ljubitelj dobre kapljice.
Šta se krije iza Hašekovog pisanja, pitanje je koje se neretko postavlja. Suštinski, šta predstavljaju njegovi junaci, sve te silne zamlate u donkihotovskom zaletu protiv nepravde i zla. Odgovora ima mnogo. Za jedne, Hašek je isključivo humorista, pisac koji nesebično deli svoj vrcavi duh, donoseći mnogo smeha. I to je istina. Sasvim sigurno svetska književnost neće skoro videti toliko duhovitog čoveka. Ali iza humora krije se mnogo toga. I to je posebno izraženo u ovoj knjizi. Groteskni lik Gaševog arhineprijatelja i pretendenta na mesto komandanta grada Bugulme – Jerohimova, prikaz je primitivnog čoveka koji dobija moć. A sa tom moći dolazi i zlo. Direktive o streljanju i otimanju imovine doslovno moraju biti sprovedene, iako sam Jerohimov nije loš čovek. Loš je sistem. A upravo na taj sistem Hašek udara, pišući o avanturama svog alter-ega Gašeka. Ništa manje nisu značajne ni „Šašave priče“. Crtice iz gradskog života Praga i pored svoje nenadmašne duhovitosti ogoljavaju do kraja odurni politički sistem. I to je tajna Hašeka. Borba u pozadini smeha. Smrad smrti, zla i nepravde koji biva poražen humorom. Sve je to vidljivo u ovom sjajnom izboru Hašekove proze, koja po kvalitetu nimalo ne zaostaje za čuvenim „Doživljajima dobrog vojnika Švejka“.

Naslov: Švejkovanje
Autor: Jaroslav Hašek (1883-1923)
Preveli: Aleksandar i Svetozar Ilić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2014
Strana: 193