Mrena – Milica Mićić Dimovska

Uostalom, postoje i gore stvari od smrti (…) samu smrt još i možeš da preživiš. Najgore je ono što se ponavlja: ritmično, ujednačeno, predvidljivo, neizbežno i bespomoćno – ono na šta nemaš uticaja, a što te steže svojim kleštima i odnosi sa sobom“, piše Olga Tokarčuk u sjajnoj zbirci „Bizarne priče”. Baš to predvidljivo ponavljanje, ono na koje gotovo nemamo nikakvog uticaja, a koje nas steže i odnosi sa sobom naša je tema. Da budemo u potpunosti precizni, reč je o novovekovnoj politici na ovim prostorima. Iako je na ovom mestu već pisano o njoj, koliko o skoro opštoj opčinjenosti vođama, ništa manje i o našem odnosu prema njima, neke stvari nije naodmet ponoviti, pogotovo one koje se neprestano ponavljaju. Nesreća političkog života u kojoj živimo nije tu od juče. Naprotiv. Za njenog novovekovnog začetnika sasvim sigurno možemo uzeti Nikolu Pašića. Suštinski, ako bismo dublje analizirali njegov lik, Pašić je prototip balkanskog političara. Pre svega, Pašić je bio političar bez skrupula i bilo kakvih ideja. Samo takav čovek je mogao da napravi ideološki salto mortale od socijalističkog anarhiste do najtvrđeg konzervativca, a da mu to bude nešto sasvim normalno. Pašić je i čovek bez zanimanja, političar koji se nikada nije bavio ničim sem politikom. Isto tako i tipična politička secikesa koja je preko politike uspela da se enormno obogati. Rodolf Arčibald Rajs o Pašićevom bogaćenju piše: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji…” Nebrojane korupcionaške afere, što njegove, što njegovog sina, što njegovih bliskih saradnika i partijskih saradnika i dan-danas predstavljaju vrhunce bezočnosti. Pašić je bio i kukavica, to najbolje pokazuje njegov beg iz zemlje posle Timočke bune, koju je on najvećim delom uzrokovao, ostavivši na cedilu partijske drugove osuđene na smrt. Pašić je bio i spletkaroš koji je svom nekadašnjem najbližem partijskom saradniku i prijatelju Peri Todoroviću zagorčavao život silnim podmetačinama i lažima, uključujući tu i medijski fabrikovanu gej aferu. Pašić je bio i čovek koji je doneo zlu krv među tadašnjim stanovništvom. Gotovo da nije bilo izbornih kampanja koje se nisu završavale krvavo. Pašić je bio i čovek bez vizije, suštinski prilično priprost, krajnje pogrešnih odluka koje su tadašnju državu mnogo koštale. A opet, taj i takav Pašić proglašen je za jednog od najvećih državnika. I ne samo to, njegov način vladavine gotovo je uzor svim političarima. Vratite se samo nekoliko redova unazad i umesto Pašića upišite ime bilo kog novovekovnog političara. Nikakve tu razlike neće biti. Kao što nema ni razlike u slepilu naroda koji takve podržava, baš kao u Domanovićevoj pripoveci “Vođa”, posvećenoj baš Pašiću. O tom slepilu piše i Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena”.
Pripovedajući o poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, Milica Mićić Dimovska u romanu “Mrena” sastavlja portrete mnoštva Novosađana. Od intelektualaca i umetnika, nekadašnjih komunista sada ogromnih vernika i zapenušanih nacionalista, preko pobunjenih studenata, uništene srednje klase, podržavaoca ali i oponenata tadašnje politike, pa sve do nekadašnjih partizanskih boraca, autorka predstavlja mnoštvo ljudskih sudbina, čiji se životi međusobno prepliću i menjaju tokom ovih nesrećnih godina.
Milica Mićić Dimovska je napisala izuzetan roman. Njegova sveobuhvatnost, gotovo neverovatan broj likova, oni se broje na desetine, i to iz različitih društvenih sfera, ali i veština sa kojom je uspela da toliko različitih ljudskih sudbina opiše i od toga napravi roman koji u svakom smislu funkcioniše zaslužuje istinsko divljenje. U isto vreme, autorka je sastavila roman koji pleni sjajnim promišljanjima, pokušajima da se odgonetne koren silnih nesporazuma, ali i nesreća. Jedna od njih je i mržnja prema svemu što se razlikuje: „Tamo nije bila nacija na okupu, već grad koji ga je svojom trajnošću iritirao, taj poredak zgrada koji je postojao i mnogo ranije (…) ta svedočanstva prisustva onih koje je smatrao tuđincima, neprijateljima…”
Milica Mićić Dimovska predstavlja jedno od najvećih imena srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Završila je studije književnosti posle kojih radi kao novinar i urednik u nekoliko novosadskih medija. Kruna njene profesionalne karijere je rad u Matici srpskoj u kojoj uređuje čuvenu ediciju „Prva knjiga“. Debituje 1972. godine sa zbirkom „Priče o ženi“. Objavila je još četiri zbirki pripovedaka, kao i nekoliko romana. Slavu joj donosi roman „Poslednji zanosi MMS“ za koji je dobila niz značajnih književnih nagrada. Preminula je 2013. godine.
„Jovan oseti da zavidi prijatelju na lakoći i jednostavnosti njegove bestidnosti. Ja bih se baktao svojom savešću do iznemoglosti, pomislio je“, ovako Milica Mićić Dimovska predstavlja unutrašnji svet jednog svog junaka. Upravo ta lakoća i jednostavnost bestidnosti jedna je od dominantnih tema ovog romana. Opisujući užase i silne nesreće devedesetih Milica Mićić Dimovska to čini oštro, gotovo bez milosti prema svojim junacima. Koliko je to opisivanje slepila koje je zahvatilo najveći deo društva, još više je to prikaz bestidnosti intelektualne i političke elite, pogotovo one koja se tokom devedesetih preobukla u nacionalne odore. Naravno, to autorki nije oprošteno. Posle gotovo staljinističke kampanje i užasnih napada, ona je proterana iz Matice srpske u kojoj je radila decenijama. Takođe, njeno delo je namerno prećutano i danas gotovo zaboravljeno, a to nikako ne bi smeo da bude slučaj. To nam najbolje pokazuje ovaj roman, jedno od najboljih dela srpske književnosti koje govori o ludilu devedesetih godinama. I, na nesreću, ludilu koje na ovim prostorima nikada neće nestati da se vratimo na početak. Sjajno to pokazuje Milica Mićić Dimovska u ovom romanu: „Jedva se probijao kroz masu, grubu i svađalačku, pa ipak nije bio ljut. On se divio masi i u isto vreme se stideo te mase, stideo se njene snalažljivosti, ne zato što ju je omalovažavao već zato što je bio ubeđen da je ta snalažljivost jadna, slepačka, zadovoljna ako nešto ućari, ako podmiti carinika, inspektora, zakine mušteriji; pa ipak, ipak, da nije tako, šta bismo? Ako je sve tako smišljeno, od nekoga na samom vrhu piramide, i već uigrano, kakve promene se mogu desiti? Nikakve. Masi je dato njeno, opoziciji njeno, intelektualcima njihovo, svakome pomalo tek da se zabašuri ono glavno, ono srljanje u propast…“

Naslov: Mrena
Autor: Milica Mićić Dimovska (1947-2013)
Izdavač: Solaris, Novi Sad, 2015
Strana: 394

Pročitajte i prikaz romana „Poslednji zanosi MMS“ Milice Mićić Dimovske

Beograd za ponavljače – Bogdan Tirnanić

Na početku jedna brojka, i to danas gotovo nezamisliva. Pre malo više od jednog veka Beograd je imao sto hiljada stanovnika. Čovek koji je rođen u tom vremenu živeo je u malo većem gradu (poređenja radi, danas Novi Beograd ima duplo više stanovnika nego ceo Beograd na početku veka), a sada živi, uzmimo da je taj čovek doživeo stotu godinu, u metropoli sa preko milion i po stanovnika. Brojke su još čudnovatije kako odlazimo u dalju prošlost. Beograd na početku devetnaestog veka ima samo dvadeset hiljada žitelja. Zašto je ovo bitno? Pre svega zato što nam to pokazuje skoro nezamisliv demografski skok koji se desio u relativno kratkom vremenu. I, što je možda još bitnije, ti brojevi pokreću pitanje o strukturi stanovništva. Onu staru priču o dođošima i starosedeocima. A za to je najbolje vratiti se na početak devetnaestog veka. Rekosmo već, u tim godinama u Beogradu živi samo dvadeset hiljada stanovnika, i to pretežno Turaka. Svi oni koji su se kasnije naselili u Beogradu su „dođoši“. To je, naprosto, neporeciva činjenica. Baš kao što je i neporeciva činjenica da su ljudi koji su najviše učinili za razvoj ovog grada došli sa strane. Primera radi, to je bio Emilijan Josimović, otac modernog Beograda. Isti slučaj je i sa jednim od najplodnijih i najcenjenijih beogradskih arhitekata Aleksandrom Bugarskim. O umetnosti tek ne treba trošiti reči. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, naša dva najznamenitija književnika dvadesetog veka, su rođeni van Beograda, iako su ga docnije izabrali za svoj dom. Upravo je Crnjanski Beogradu posvetio jednu od najlepših pesama u istoriji naše literature „Lament nad Beogradom“. Da se ne priča tek o ljudima koji se smatraju za najveće „ikone“ Beograda i beogradskog duha. Pomenimo samo Duška Radovića da se ovo nabrajanje ne bi pretvorilo u beskrajne spiskove Umberta Eka. Suština svega je da ljubav prema jednom mestu, u ovom slučaju Beogradu, i još više ono što proizilazi iz te ljubavi, nema nikakve veze sa tim da li je neko rođen u njemu ili ne. Iako ove rečenice liče na otkrivanje poslovične rupe na saksiji nije ih na odmet pomenuti. Ponajviše zato što se ova tema neprestano pokreće i neretko postaje pravo bojno polje u čestim raspravama. Isto tako, ti „dođoši“ su neretko proglašeni za glavne krivce za propast Beograda. Zašto je to tako nije teško odgonetnuti. Beograd je u poslednje tri decenije doživeo tektonske promene. To je najpre bio veliki priliv stanovnika, ponajviše ljudi pogođenih ratom, ali i ljudi iz unutrašnjosti zemlje. Takođe, posledice međunarodnih sankcija, nekoliko ratova i političkih previranja su ostavile brojne tragove. Da se ne govori tek o devastiranju gradu od strane političke vrhuške u sprezi sa kriminalnim „investitorima“. O „propadanju“ Beograda, ništa manje i o borbi protiv tog propadanja, ali i o krivcima za tu propast niko nije pisao tako dobro kao Bogdan Tirnanić.
Nastala kao svojevrsni nastavak knjige „Beograd za početnike“, ova knjiga eseja, ili kako je Tirnanić naziva „feljtona iz beogradskog života“, nam predočava sliku posle pada. Početak pada je vreme početka pisanja knjige. Još tačnije, to je početak devedesetih godina. Prateći pojavu novih političkih i estradnih zvezda, kriminalaca, društvenih previranja i urbanističkog javašluka, ništa drugo nego potpunog ruženja jednog grada, Bogdan Tirnanić sastavlja nenadmašnu sliku sveta koji kreće u propast. Toj propasti je sukobljeno sećanje na istinske velikane Beograda. Slikare, pisce, glumce, novinare, ali i sitne bitange sa beogradskih ulica.
Ono što je Tirnanića izdvajalo od silesije beogradskih novinara, i ono što izdvaja ovu knjigu od ništa manje silesije knjiga napisanih o Beogradu je njegov krajnje specifičan stil i pristup temama. Tirnanić očas skrene sa priče o Maršalu Makluanu i njegovim teorijama na pripovest o beogradskim dripcima i njihovim kafanskim avanturama. Isto to važi i u obratnom slučaju. Nenadmašna erudicija, uvek nenametljiva i uvek sa merom, sjedinjena je sa neverovatnim talentom da se svakodnevni život predstavi kroz mešavinu kozerske priče, krajnje ironije, ali i ljubavi prema svojim junacima. Takva je, da uzmemo samo jedan primer, pripovest o „tvrdom momku“ Peđi kog je sramota, nikako strah, da pripadne društvu disidenata: „Politika je svakako izvestila i o tome kada je – opet u Maderi – Peđa prvi put skinuo sa zida Titovu sliku i izgazio je, tvrdeći kako više ne može da trpi to što mu Maršal već godinama zaviruje u tanjir. Kasnije je to radio stalno, naročito u Grmeču. Nisu mogli da se naplaćaju staklorezačkih usluga zbog Peđe. Onda je prestao iz straha da ne bude svrstan u disidente.“
Bogdan Tirnanić, jedan od najistaknutijih srpskih novinara druge polovine dvadesetog veka, esejista i filmski kritičar, je rođen u Beogradu. Sa nezavršenom gimnazijom kreće u novinarske vode. Sarađivao je sa brojnim novinskim kućama tokom nekoliko decenija. Bio je urednik u „NIN-u“ i Televiziji Beograd. Sarađivao je na pisanju scenarija za filmove „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“. Iza sebe je ostavio stotine filmskih kritika, polemičkih tekstova, novinskih napisa i kolumni. Dobar deo tih tekstova je sabran u knjigama („Beograd za početnike“, „Crni talas“, „Ogledi o Paji Patku“, „Bosanski bluz“…). Dobitnik je brojnih priznanja za svoj rad. Preminuo je 2009. godine.
„(…) i mi smo, kao pokoljenje, u prilici da se uverimo u to kako su velike istorijske pobede po pravilu sačinjene od niza individualnih poraza, ili, u najmanju ruku, to su trijumfi čije smo žrtve mi sami“, piše Bogdan Tirnanić u ovoj knjizi o Vudstoku. Identična priča je i ona o Beogradu, koji je glavni junak ove knjige. Ubrzani posleratni razvoj Beograda, i to pre svega kulturni razvoj, smenili su silni porazi. Trijumf duha na kraju se pretvorio u pad. I opet, mora se ponoviti, ovo nije vezano samo za dnevnu politiku. U pitanju je duh jednog grada. Kroz čitavu ovu knjigu Tirnanić to pokušava da odgonetne, i to ne kroz traženje lakih odgovora i još lakših žrtava. Ratne izbeglice i ljudi koji su zbog svoje bede došli u Beograd nikako ne mogu biti krivci. Krivi su ponajviše oni koji su uživali sve privilegije pređašnjeg društva, glumeći kulturne i urbane veličine, da bi se iznebuha pretvorili u bitange i podlace. Krivi su i vrli pripadnici „novog talasa“ koji su postali novopečeni biznismeni i derikože. Krivi su i oni koji su zarad novca pristali na uništavanje grada u kom su čitav život proveli. A ponajviše su krivi oni koji kukaju, neprestano lamentirajući o nekadašnjem divnom životu, u isto vreme ne čineći ništa da se sadašnji život bilo kako popravi. Svi su oni na Tirnanićevoj meti, listi onih koji su krivi za propast jednog grada. Ili kako bi to sam Tirnanić rekao: „Što reče pesnik, ako smo pali, onda znači da smo padu skloni bili. I za tim ne treba suze liti. Ono što je propalo, vredno je jedino slatke ptice nostalgije. Jahali smo na peni. Sada su nam usta puna peska. Možda je to što osećamo ipak ukus istorije, a možda je samo ukus govana. Za nas je, svejedno, kasno.“

Naslov: Beograd za ponavljače
Autor: Bogdan Tirnanić (1941-2009)
Izdavač: Dereta, Beograd, 2019
Strana: 310

Jesmo li čudovišta – Filip David

Baš kao i u mnoštvu drugih stvari, najbolje je poći do Biblije. Ali je pre toga neophodna manja digresija. Iako mislimo, ili barem dobar deo nas misli, da živimo u sekularnom društvu, podjednako i svetu koji je za sobom ostavio verski atavizam, to opet ne znači da su religiozni postulati, ništa manje i religijska učenja, postali nebitni. Najpre, i dalje ima poprilično vernika, koliko istinskih to je već drugo i znatno komplikovanije pitanje, ali je tu i ono što volimo da zovemo istorijsko sećanja. Naša civilizacija, pre svega evropska, počiva na učenjima i postulatima judeo-hrišćanstva. Moderna filozofska misao izvire iz učenja hrišćanskih filozofa i teologa (dovoljno je pomenuti samo blaženog Avgustina ili Tomu Akvinskog). Ne razlikuje se ni literatura, а o ostalim granama umetnosti tek ne treba trošiti reči. Zašto je ovo bitno? Ponajviše zato što se neka naša shvatanja, iako to možda nikako ne želimo da priznamo, oslanjaju na religiozna učenja. U ovom slučaju je to pitanje kolektivne krivice, prvi put zabeležene u biblijskoj knjigi Postanja. Posle prvorodnog greha, kako ga teologija naziva, bog proteruje Adama i Evu iz raja, osuđujući ih na život prepun patnje. I ne samo to, njihovi potomci, to jest svi ljudi, na sebi nose beleg krivice. Hrišćanstvo to menja, tako što Isus „uzima“ na sebe taj greh i oslobađa ljude krivice. Ali tu nije kraj. Hrišćanstvo ne ukida kolektivnu krivicu. Naprotiv. Novi „krivci“ su Jevreji, i to zato što su ubili Hrista. Poprilično apsurdna teorija mora se reći. Isus je, baš kao i svi njegovi učenici, bio Jevrejin. Ali, baš kao i uvek, ko mari za činjenice. Učenje velikih teologa, ne treba zaboraviti i svetaca koji se i danas u crkvi slave, prepuno je otrovne mržnje prema Jevrejima. Za to je dovoljno pogledati spise Jovana Zlatoustog i Kirila Aleksandrijskog. Sam Kirilo Aleksandrijski organizuje jedan od prvih progona Jevreja. Sve je to rezultiralo silnim progonima Jevreja kroz istoriju, koji su se završili holokaustom. Upravo je holokaust doneo novu kolektivnu krivicu. Sada nemačku. I pitanje da li su svi Nemci krivi za pokolje Jevreja. Na sreću, u novije vreme kolektivna krivica je odbačena kao zlokoban koncept. Krivi mogu biti samo pojedinci, i to isključivo za dela koja su počinili. Jedini problem je šta raditi sa onima koji su te pojedince podržavali i omogućili im da počine te zločine. Mogući odgovor je pojam kolektivne odgovornosti. O njoj sjajno piše Filip David.
Knjiga „Jesmo li čudovišta“ donosi niz eseja. Tako u prvom delu knjige Filip David govori o političkim i društvenim prilikama tokom devedesetih godina, pokušavajući ne samo da progovori o dželatima i njihovoj krivici, već i o tome kako su oni uspeli da učine ono što su učinili. Drugi deo knjige „U ogledalu devedesetih“ je svojevrsni dnevnik Filipa Davida, kako ga on sam naziva „Izveštaj sa mesta nesreće”. Na samom kraju knjige, u trećem delu „Jevrejske teme“, Filip David piše o jevrejskom identitetu kroz priču o jevrejskim piscima, ali i pokušava da progovori o žrtvama holokausta.
Ispisani u vremenu velikih previranja (knjiga je prvi put objavljena 1997), ovi eseji pokušavaju da odgonetnu koren zla i silnih nesreća koje su zadesile Jugoslaviju tokom devedesetih godina. Polazeći od svakodnevnice, stvarnih događaja i prilika, Filip David je stavlja u, možda ćemo upotrebiti neadekvatan izraz, univerzalni kontekst. Priča o ratnim zločincima, političarima i narodu koji ih podržava biva sagledana iz jedne potpuno nove perspektive. To je pokušaj dubinske analize, potkrepljene pozivanjem na velike mislioce, ali i na istoriju koja je prethodila ovim događajima. Sjajna je slika propasti jednog društva, nažalost propasti koja i dalje traje: „Strah se širi, dalje podstreka mržnji, parališe otpor prema nasilju. Strah od suseda stvara etnički čista područja. Ovde demokratija postaje sinonim za opštu nesigurnost. Politički izbori očekuju se kao dolazak sudnjeg dana. Svaka pomisao na promenu vlasti prikazuje se kao pretnja raspadom društva. Izborni slogani ne počivaju na obećanjima boljeg života, nego na apokaliptičnim upozorenjima o totalnom krahu ako pobede oni drugi.“
Filip David, jedan od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na ovim prostorima, je rođen u jevrejskoj porodici u Kragujevcu. Posle završenih studija dramaturgije radi kao filmski stvaralac. Najplodniju saradnju je ostvario sa Mirkom Kovačem i Lordanom Zafranovićem. Autor je nekoliko zbirki priči, romana, kao i knjiga eseja. Za svoje književno stvaralaštvo zadobio je najznačajnija jugoslovenska i srpska priznanja, među kojima su NIN-ova i Andrićeva nagrada.
„Nasilje i nepravda idu ruku podruku. Ne suprotstavljajući se nasilju, ne dižući glas protiv nepravde, prihvatamo da živimo uz njih i sa njima. Nasilja se uvećavaju, nepravde postaju sve očevidnije, dobijaju zastrašujuće razmere, a mi stojimo i gledamo. Lagano ali neumitno preobražavamo se u čudovišta“, piše Filip David u ovoj knjizi. I pokreće pitanje kolektivne odgovornosti. Krivice ne, ona je uvek individualna. Samo što ti krivci nisu iznikli sami od sebe, pogotovo ne krivci na najvišim mestima. Iza njih uvek stoji narod, još tačnije najveći deo pripadnika jednog naroda. Filip David u ovoj sjajnoj knjizi eseja govori o tom „narodu“. Kakvo je to ludilo koje je opčinilo toliko ljudi? Zašto su svi ti ljudi podržavali nasilje, zlo i silne zločine? Ili su ćutali, puštajući zlo da ostvari ono što je zamislilo. Suštinski, ko je kriv? Vođe i izvršioci zločina ili narod koji im je to omogućio, što direktnom podrškom, što ćutanjem i posledičnim pristajanjem na zlo. Za Filipa Davida su krivi zločinci, ali su u isto vreme odgovorni i oni koji su im to dopustili. Kroz ovu knjigu eseja on to sjajno pokazuje, ali nas i podučava da nikada više ne dopustimo da se takvo zlo ponovi. Iako se ono, na nesreću, uvek ponavlja: „Pozivanje na vlast, na vođu, zaklanjanje iza ideologije, nacije i vere kao vrhovnih autoriteta, upravo svedoče o sindromu moralne dezintegracije, etičkog rasula.“

Naslov: Jesmo li čudovišta
Autor: Filip David (1940-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2019
Strana: 177

Pas i kontrabas – Saša Ilić

„Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva“, piše Danilo Kiš u „Savetima mladom piscu“. Upravo ove rečenice određuju moć, ništa manje i značaj literature. U čemu je stvar? Najpre u tome što je literatura pored brojnih uloga u istoriji naše civilizacije, imala i onu korektivnu. Još preciznije rečeno, literatura je kroz čitavu istoriju naše civilizacije ukazivala na ono što ne valja upravo kroz tu sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Razume se, bilo je i suprotnih primera, umetnika koji su bili branitelji “prinčeva”. Evo samo jednog primera. U vreme najvećih progona u Sovjetskom Savezu, Maksim Gorki sa mnoštvom pisaca, među kojima su bili Iljf i Petrov, Boris Piljnjak i Aleksej Tolstoj, polazi u Gulag na izgradnju Belomorskog kanala. I to sa zadatkom da opeva mudrost sovjetskog režima. Čovek koji se nekada borio za jednakost svih ljudi i socijalnu pravdu, postao je klovn koji ispeva himnu režimu koji satire milione ljudi. U tom užasnom tekstu Maksim Gorki piše da je Belomorski kanal, čitaj: Gulag, primer „uspešne rehabilitacije neprijatelja proleterijata“. Gorki ne staje na tome. On priče o smrti zatočenika na izgradnji kanala odbacuje kao gnusne laži, iako je sopstvenim očima video stradanje i smrt brojnih ljudi. Da budemo u potpunosti precizni, bila je to smrt dvesta hiljada ljudi, kako piše Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“. Upravo ova dva pisca najslikovitije predstavljaju ono o čemu je pisano na početku ovog teksta. Maksim Gorki će i pored nesporno velikog književnog dela ostati upamćen kao moralna gnjida koja je podržala zločine neslućenih razmera, pored podrške ludilu Gulaga tu je i njegov poziv na progon homoseksualaca, dok će Solženjicin ostati upamćen kao čovek koji se suprotstavio ludilu. I što je još bitnije, Solženjicin će ostati zapamćen kao čovek koji je razotkrio to ludilo. Što je i suština priče o „korektivnoj“ ulozi literature. Pisac mora – ne mora naravno, ali ako to ne učini postaće moralna gnjida kakvi su bili Hamsun ili Selin – da se suprotstavi zlu, da progovori o onome o čemu se ne govori, da razotkrije laž koja je postala opšteobavezujuća istina. Da se usprotivi vladajućim ideologijama i prinčevima, kako je pisao Danilo Kiš. Baš to pokušava i Saša Ilić u romanu „Pas i kontrabas“.
Godina je 2016. U kovinsku ludnicu sproveden je Filip Isaković na lečenje. Kroz brojne reminiscencije nižu se epizode iz njegovog života, koliko one ratne, Filip Isaković je devedesete proveo na ratištu, još više slike života nakon rata i umetničke karijere. Sve je to sjedinjeno sa boravkom u kovinskoj bolnici. Filip Isaković se nalazi između dva pola. S jedne strane je doktorka Sibinović koja pokušava da ga izleči pomoću lekova i terapije kojoj je cilj brisanje nepoželjne prošlosti, a sa one druge Julijus, nekadašnji psihijatar, sada pacijent kovinske bolnice i nepomirljivi neprijatelj metoda doktorke Sibinović. Baš u toj borbi odrediće se sudbina i nastavak života Filipa Isakovića.
Saša Ilić je napisao roman koji pleni silinom svog pripovedanja. Ogromni vremenski razmak u epizodama romana, one se nižu od početka veka pa sve do sadašnjice, nadovezuju se na predstavu brojnih gradova i mesta. Preko Kovina, Beograda, Budimpešte i Zagreba, pa sve do Đenove, Saša Ilić nas suvereno vodi kroz ovoj roman. Baš to mnoštvo stvari o kojima se pripoveda je u isto vreme najveća vrednost romana, ali i ono što dovodi do njegovih mana. Još preciznije rečeno, kao da je mnoštvo tema, mesta i opisanih događaja išlo nauštrb psihologizacije junaka romana. To je najpre njihovo karikaturalno predstavljanje. Oni su ili dobri ili loši. Sredine nema, baš kao ni psiholoških nijansi, koje bi junake romana „očovečili”. Tu je i onaj večiti „fokalizacijski“ problem srpske literature. Ilićevo pripovedanje, u ovom romanu je to govor iz prvog lica, očas sklizne u govor sveznajućeg pripovedača, što nikako ne bi smeo da bude slučaj.
Saša Ilić je debitovao sa zbirkom priča „Predosećanje građanskog rata“. Slede zbirke „Dušanovac. Pošta.“ i „Lov na ježeve“, kao i romani „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“. Osnivač je i urednik književnog podliska „Beton“ koji je izlazio do 2013. godine. Saša Ilić trenutno piše za „Peščanik“. Njegova proza je prevedena na nekoliko jezika, a za svoje književno stvaralaštvo je dobio niz istaknutih priznanja. Među njima je i nagrada „Borislav Pekić“, kao i NIN-ova nagrada za roman „Pas i kontrabas“.
Pišući ovaj roman, Saša Ilić ne krije svoje moralne i političke pozicije. Štaviše, čini se da je ovaj roman ništa drugo nego romaneskna obrada upravo tih političkih pozicija. Suštinski, vrlo legitimna stvar. I u ovom slučaju, izuzetno uspešno izvedena stvar. Kroz priču o ratnom veteranu Filipu Isakoviću, Saša Ilić nam pripoveda o čoveku koji se raspada posle rata, da parafraziramo Dušana Vasiljeva. Još više o sistemu koji ne želi da se sukobi sa samim sobom i sa sopstvenim gresima. Sistem je to koji je prvo uništio ljude, a sada želi da se to zataška i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Takvom pokušaju se Ilić u ovom romanu oštro suprotstavlja: „I nije ludilo bilo u fokusu, već čovek uplašen od zajednice koja ga je proglasila ludim“. Upravo taj otpor sistemu koji ždere ljude („Ugasili su plamen u meni“, kako govori jedan Ilićev junak), je i najveća vrlina ovog romana. I još bitnije, otpor prema tom sistemu je bespoštedan. Na Ilićevoj meti su podjednako i jugoslovenski komunistički političari i komesari, i zahuktali nacionalni propovednici, i umetnici, i vojnici, i obični službenici, i nevladine organizacije, i licemerni predstavnici „zapadnog“ sveta. Ilić odbija da ćuti o zlu koji je počinjen tokom ratova devedesetih. Da li će se to nekome dopasti, to je već sasvim druga stvar. Ali Saša Ilić je odlučio da ne ćuti. Iz te odluke je nastao roman koji i pored određenih mana predstavlja delo koje pleni silinom svog pripovedanja i kompleksnošću tema koje se pokreću u njemu.

Naslov: Pas i kontrabas
Autor: Saša Ilić (1972-)
Izdavač: Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019
Strana: 304

Autobiografija – o drugima – Borislav Mihajlović Mihiz

Moglo bi se reći da je sve krenulo od Francuske revolucije. Ili još tačnije, od jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji naše civilizacije – Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Pored one sada već čuvene rečenice: „Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“, značaj ovog dokumenta je i u njegovom trećem članu. On glasi: „Načelo svakog suvereniteta nalazi se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda.“ Zašto je ovo bitno? Pa, najpre, zato što su ove rečenice u potpunosti preokrenule istoriju naše civilizacije. Umesto suverena koji je svoje vladalačko pravo zasnivao na božanskim prerogativima, ako istinu govorimo – skoro uvek na sili, vlast prelazi u ruke naroda. On bira svoje vođstvo i tako određuje svoju sudbinu. Jedini problem nastaje kada pokuša da se raščlani šta je to narod? I ko to određuje našu sudbinu? Najčešće shvatanje o prirodi naroda, što se kasnije odrazilo i na koncept državnosti, iscrpljuje se u dve pretpostavke. Prva je da jedan narod čine pripadnici etničke grupe povezani svojim krvnim poreklom. Iz ovoga nastaje koncept etničkih (ili nacionalnih) država. Druga teorija se ne obazire na etničku pripadnost. Svi ljudi koji žive na određenoj teritoriji su jednaki, i to bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U teoriji se ovo označava kao građanska država. I tako dolazimo do naše teme. Još tačnije, do naše istorije. Devetnaestovekovni koncept nacionalne države, izražen ponajviše u borbi protiv Osmanskog carstva, se sukobio sa stvarnošću novog sveta. Onog u kom je nacija prestala da bude toliko bitna. Još važnije, jugoslovenska ideja je zahtevala odricanje od nacionalne države. Ona, naprosto, nije mogla da funkcioniše u državi u kojoj je bilo toliko različitih nacija. Baš u tom vremenu su se obrazovale dve struje intelektualaca i umetnika. Jednih kojima je nacija bila nešto najbitnije i onih drugih kojima je građanska država bila važnija. Bila je to skoro pa manihejska podela, koja će svoj najveći izraz zadobiti u docnijem raspadu zemlju. I tu nije bio kraj. Ova podela se direktno odrazila na valorizaciju umetničkih dela. Suštinski, ona su počela da se slave ili odbacuju isključivo zbog političkih ili ideoloških razloga. Mala, ali potrebna digresija. Ovogodišnja tarapana oko dodele NIN-ove nagrade je najbolji primer ovakvog pervertiranog shvatanja umetnosti. Kolika je to greška možda nam najbolje govori čuvena „Autobiografija – o drugima“.
Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama.
Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“
Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija.
„Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.

Naslov: Autobiografija – o drugima
Autor: Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2019
Strana: 628

Stakleni zid – Vladimir Tasić

Stakleni zidDevedesete. Vreme raspada jednog sveta i stvaranja novog. Konačnog pada Berlinskog zida i komunističkih režima. Fukujamine teorije o kraju istorije. Ekonomskog buma i povećanja životnog standarda u većini zemalja sveta. Pojave novih muzičkih žanrova i zvezda. Neslućenog razvoja tehnologije. Kompjuteri, internet, mobilni telefoni i kablovska televizija, postaju nešto sasvim uobičajeno. Decenija koja će se pamtiti po razvoju i prosperitetu. Ista ta decenija će na našim prostorima ostati upamćena samo po zlu. Umesto plišane revolucije i mirnog razlaza, zemlje bivše Jugoslavije će plivati u krvi. Koliko-toliko stabilna ekonomija nestaje i ustupa mesto kriminalnom mešetarenju. Heroji postaju lokalni dripci, secikese i umobolne siledžije. Šljam, kao u onoj Disovoj pesmi, isplivava na površinu. Vračare, proroci, prostitutke i pevaljke izleću sa svih strana. Da sve bude još gore, slede ekonomske sankcije, novi ratovi, bombardovanje. Posledice devedesetih još uvek se osećaju. Politički lideri iz ove decenije i dalje traju. Opskurne muzičke zvezde nisu sišle za scene. Usledila je kozmetička promena, bez suštinske izmene. Sve je to rezultiralo poprilično neuravnoteženom slikom o devedesetim koja se gaji u našoj javnosti. Dok sa jedne strane imate one kojima su devedesete ništa drugo nego najgori pad, onima pak drugima one i nisu baš toliko loše. Muzički festivali posvećeni devedesetim, obnovljeno interesovanje za kriminalce (jedan se već mesecima premešta sa televizije na televiziju), relativizovanje vladavine Slobodana Miloševića, simptomi su svojevrsne šizofrenije. Baš zbog toga, umetnički pristup devedesetim godinama nimalo nije lak. Nekoliko filmova („Ubistvo sa predumišljajem“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Munje“ „Profesionalac“, „Turneja“) delimično su načele ovu temu. Što se tiče književnosti, kao reperi se mogu uzeti romani „Kandže“ Marka Vidojkovića i „Top je bio vreo“ Vladimira Kecmanovića. I jedan i drugi, problematizuju ovu temu i govore o propasti svih vrednosti i ludačkim vremenima. Iz potpuno novog ugla i na sasvim drugačiji način o devedesetim je progovorio i Vladimir Tasić u romanu „Stakleni zid“.
„Stakleni zid“ je priča o ljudima koji su pod pritiskom ratnog ludila i neizvesne ekonomske situacije otišli u inostranstvo. Podeljen u četiri celine, ovaj roman govori o emigrantskoj porodici u Kanadi. U središtu „Staklenog zida“ je dečak (kasniji narator?) i njegova (ne)mogućnost odrastanja u senci trauma roditelja. Namerno izabravši da roditeljima ne dâ ime, oni do kraja knjige ostaju otac i majka, Vladimir Tasić priča univerzalnu priču o dolasku u stranu zemlju, početnom nesnalaženju, nostalgiji… I sve bi to bilo u redu da na Balkan ne dolazi rat. U porodični trougao dolazi i četvrta osoba. Tačnije, smrt te četvrte osobe. Majčina sestra, novinarka Dada Vujasinović, je ubijena (ili izvršila samoubistvo) pod čudnim okolnostima. Njena smrt dovodi do razvoda dečakovih roditelja, kao i do kasnijih preokreta.
Odlučivši da o devedesetim piše iz ugla onih koji su pobegli, Vladimir Tasić ne samo da bira potpuno drugačiju vizuru, već i uspeva da postigne izuzetnu vrstu analitičke objektivnosti. Ratovi, i sve ono što se dešavalo u tom periodu, su i prisutni i udaljeni. Fizička distanca pretvara se u metafizičku, pogotovo za dečaka kojem je Balkan potpuna egzotika, no to ipak ne znači da i ta udaljenost ne ostavlja posledice. Tome najviše pogoduje izuzetan Tasićev stil. Britke rečenice lišene su svake izlišnosti i patetike. Najbitnije, one svedoče o izgubljenim dušama devedesetim, baš kakva je i dečakova majka: „Želela je da mu pruži više. Očekivala je to od sebe. Ljudi poput nje gradili su mostove, nebodere, vijadukte. Bilo im je teško, napornije nego njoj, ali na kraju radnog veka mogli su da kažu: Pogledajte, ovo smo mi izgradili. Šta će ona moći da pokaže dečaku?“
Vladimir Tasić spada u red najznačajnih pisaca novije srpske književnosti. Rođen je u Novom Sadu, ali krajem osamdesetih emigrira u Kanadu. Doktorirao je matematiku i predaje na Univerzitetu Nju Bransvik. Proslavio se sa romanom „Oproštajni dar“, koji je zadobio odlične kritike i veliku čitanost. Za drugi roman „Kiša i hartija“ nagrađen je „NIN-ovom“ i „Vitalovom“ nagradom. Objavio je zbirke priča: „Pseudologija fantastike“ i „Radost brodolomnika“, kao i knjige eseja: „Matematika i koreni postmodernog mišljenja“, „Njuškači jabuka“, „Udaranje televizora“ i „Svetovi Alena Badjua: matematika, umetnost, politika“. Prevođen je na engleski, francuski, španski, makedonski i kineski jezik.
„Staklenom zidu“ gotovo da je nemoguće pronaći manu. Gledate li ga čisto iz književnog ugla, on je vrhunski satkan roman sa savršenim stilom. Posmatrate li ga sa one društveno-političke strane; isto tako zamerki nema, jer se on ne bavi politikom na nivou stranačkih prepucavanje, već naprotiv govori o žrtvama upravo takvih političkih prljavština. Tragična sudbina Dade Vujasinović, slika je užasa koje zlo donosi ne samo konkretnoj žrtvi već i ljudima koje je okružuju. Nalik je to onom čuvenom stihu Džon Dona: „Smrt ma kog čoveka smanjuje mene.“ U prenesenom smislu, tužna sudbina dečakovih roditelja, tužna je sudbina svih nas. Hteli mi to da priznamo ili ne, devedesete su ostavile trajne posledice koje još uvek ne možemo da anuliramo. Baš zbog toga, „Stakleni zid“ je vredan i značajan roman. On je u isto vreme i vrhunska vivisekcija, ali i optužnica. Otkriva jad i patnju povređenih duša, ali i imenuje krivce za tu jad i patnju. „Stakleni zid“ je sasvim sigurno najbolji srpski roman o devedesetim i kao takav tek čeka pravu recepciju i potvrdu, za koju je ipak potrebna vremenska distanca.

Naslov: Stakleni zid
Autor: Vladimir Tasić (1965-)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2014
Strana: 168