Diana Budisavljević – Nataša Mataušević

Priču o sukobljenom pogledu na stvarnost sjajno nam pokazuje svojevrsni raskorak između dva umetnička i etička pogleda kod dva velika umetnika. U pitanju su mađarski nobelovac Imre Kertes i čuveni američki režiser Stiven Spilberg. Nakon odgledane „Šindlerove liste“, Imre Kertes ne krije svoje nezadovoljstvo. Ono što Kertes zamera Spilbergu je sladunjavost u prikazu užasa, iako ta sladunjavnost nikako nije estetska, na kraju to nije ni moguće, gotovo niko kao Spilberg nije uspeo da predstavi užase holokausta, već svetonazorska. Priča o holokaustu, po Kertesu, nije priča o preživljavanju, već o uništenju, pa je fokus na priči o preživelima ne samo iskrivljavanje istine, već i svojevrsni umetnički i moralni kič. Brojke govore u korist Kertesa. Broj Jevreja koji su preživeli holokaust u odnosu na umorene je minoran. Naposletku, tu je i pitanje da li su preživeli zaista „preživeli“. Kertes tom pitanju posvećuje gotovo ceo svoj književni opus, koji u „Kadišu za nerođeno dete“ doživljava svoj vrhunac. Po Kertesu, stvaranje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic je zločin ravan Aušvicu. Tim pitanjem se bave i naši veliki književnici Aleksandar Tišma (najviše u romanima „Upotreba čoveka“, „Kapo“ i „Vere i zavere“) i Đorđe Lebović (u izuzetnim dramama o postlogorskom iskustvu „Haleluja“, „Viktorija“ i „Vojnik i lutka“). Krajnje je to pesimistički pogled na stvarnost, suštinski priča o nemogućnosti nastavka života posle tako užasnih iskustava. Ipak, život se, na sreću ili nesreću, sve zavisi kako se uzme, i pored toga nastavlja. A u nastavku tog života potrebno je dati životu smisao i pokazati da i pored silnih užasa, ipak, postoji nešto što životu daje nekakvu vrednost. To sjajno čini Viktor Frankl u svojim delima, najviše u knjizi „Zašto se niste ubili“, govoreći da sam život po sebi predstavlja najveću vrednost, ma koliko on u nekim trenucima delovao užasno. S druge strane je predstava nove stvarnosti kao svojevrsnog načina da se stare rane prebole. Iliti još jednostavnije, kakav je bio slučaj u socijalističkoj Jugoslaviji, novi sistem – u kom su ideje jednakosti, socijalne pravde i blagostanja za sve postavljene kao osnovne vrednosti – vraća dug žrtvama i njihovo stradanje čine smislenim. Tu su, naravno, i priče o herojima, da se vratimo na početak i sukob mišljenja Kertesa i Spilberga, pogotovo aktuelan u današnjici, još više na ovim prostorima. Imamo li u današnjici pravo da pričamo o herojima? I da li su priče o herojima ne samo zamagljivanje prošlosti, neka vrsta lažnog tešenja da dobro ipak pobeđuje zlo, već i našeg samozavaravanja? Suštinski, pravdanje naše inertnosti i kukavičluka tako što ćemo slaviti tuđe herojstvo. Ipak, sva ova pitanja postaju nebitna kada se susretnemo sa istinskim herojstvom. Jedno od njih je i herojstvo velike Diane Budisavljević.

Prateći rane godine Diane Budisavljević od rođenja u uglednoj austrijskoj porodici Obekser, udaje za čuvenog hirurga Julija Budisavljevića i docnijeg prijatnog zagrebačkog života, Nataša Mataušević oslikava život gotovo uobičajene pripadnice više klase. Baš zbog toga je i prekretnica toliko velika. Uzdržana i dostojanstvena predratna gospođa postaje nepokolebljivi borac i spasilac nekoliko hiljada dece. Prateći njen humanitarni rad, silne nedaće sa kojima se sukobljava tokom Drugog svetskog rata, ali i njeno posleratno proterivanje iz istorijskog pamćenja, Nataša Mataušević ispisuje izuzetnu knjigu.

Odmah na početku – što je izgleda brojnim čitaocima zasmetalo, barem po komentarima na internetu – studija Nataše Mataušević nije isključivo priča o Diani Budisavljević, niti je to popularno napisana publicistika. U pitanju je sjajna istoriografska studija, nastala na osnovu doktorske teze autorke, krcata brojnim podacima, izvorima, arhivskim dokumentima, fotografijama i brojnim svedočenjima, u čijem se središtu nalazi lik Diane Budisavljević, ali i nenadmašni prikaz vremenskog konteksta u kom se njena akcija odigrava, kao i njenih saradnika.

Nataša Mataušević, jedna od najistaknutijih savremenih hrvatskih istoričarki, rođena je u Beogradu. Nakon studije istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (na kom je i doktorirala), radi kao kustoskinja u Muzeju revolucije naroda Hrvatske. Do sada je postavila preko trideset zapaženih muzejskih postavki i izložbi, a autorka je brojnih naučnih studija, radova i monografija, među kojima posebno mesto zauzimaju radovi o koncentracionom logoru Jasenovac i NDH.

Delatnost gospođe Diane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima naočigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. spada u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajna“, ispisuje Svetlana Velmar-Janković o Diani Budisavljević. I zaista, ono što je uradila Diana Budisavljević je ravno čudu. Ona je umesto moralne indigniranosti, što je činila većina (nikada ne treba zaboraviti da totalitarizam ne uspeva zato što ga većina podržava, već zato što većina ne radi ništa da ga spreči), izabrala da svoj prijatni život smeni mukotrpnim pokušajem da se nekako to zlo spreči, i to spašavanjem dece, postajući tako spasilac hiljada i hiljada mladih života. Sama Diana o tome u svom dnevniku piše: „Budući da nitko drugi nije htio preuzeti rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stajališta da moj život nije vrijedniji od života nedužno progonjenih (…).“ Time nam je ona, da se vratimo na početak, dala svojevrsnu lekciju. Priča o herojima nije sentimentalna skaska na koju ćemo liti suze, niti stvaranje lažne uverenosti da dobro pobeđuje zlo, priča o herojima je podstrek da i mi sami pokušamo da se borimo protiv zla, kako je to Diana Budisavljević u svoje vreme radila. Taj put je Nataša Mataušević predstavila izuzetno u ovoj studiji, ali i dala nenadmašni prikaz vremena i ljudi koji su Dianu Budisavljević okruživali, ispravljajući tako veliku nepravdu koja je učinjena njenim proterivanjem iz istorijskog sećanja.

Naslov: Diana Budisavljević
Autor: Nataša Mataušević (1956-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2021
Strana: 399

Drugi krug – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

Ako je verovati anketama, četrdeset i pet posto stanovnika Srbije ima negativno mišljenje o Hrvatima. Slične brojke su i sa suprotne strane. Čini se da za skoro trideset godina, koliko je prošlog od raspada Jugoslavije, ništa nije promenilo. I dalje se pričaju iste priče, ko je koga klao, ko je veći monstrum i zločinac… Krivica je, baš kao i uvek, kolektivna. Svi Hrvati su loši ili, pak, svi Srbi su loši. Nikada se ne priča o zločincima, a i ako se priča o njima – onda se pokušavaju relativizovati njihovi zločini, najčešće kroz onu odurnu rečenicu: a šta su oni nama radili. Naravno, sledi rasprava o tome koliko je ko kažnjen. Kao da se krivica nekoga ko je počinio zločin anulira zato što drugi zločinac nije kažnjen za svoja nedela. Naravno, sve te priče su potkrepljene velikim i svetlim pričama o nacionalnim interesima, ljubavi prema svojoj otadžbini/domovini i, razume se, prepune hrišćanske bogobojažljivosti. Jedino šta se nikada ne govori, to je izgleda postala balkanska omerta, jesu priče o drugačijim Srbima i Hrvatima. Ako su svi Hrvati bili ustaše i zločinci, šta je onda, da uzmemo najočitiji primer, Ivan Goran Kovačić? Nekakav vanzemaljac ili ipak Hrvat, i to Hrvat koji je svojom poemom “Jama” podigao najveću optužnicu protiv ustaškog režima. Isto tako, šta mislite ko je u najvećoj ratnoj bedi prihvatio nekoliko hiljada srpske i jevrejske dece i spasao ih od sigurne smrti? Da, bila je to Diana Budisavljević, ali bile su to i hiljade hrvatskih porodica koje su prihvatile tu “neprijateljsku” decu. O tom podvigu maestralnu pesmu je napisao Goran Babić. Evo samo par stihova: “Valjalo je ići u Jasenovac, Jasku,/ u logore, u pse, u žicu, / trebalo je prisiliti,/ nekako koljače,/ da popuste, djecu da puste./ Pokrenuti, zatim, mnoge/ (preplašene) ljude,/ ljude u oskudici, ušljivu nejač, očajnu,/ krastavu i gladnu,/ u kuće da prime, potrebno je bilo./ I to ne nekolicinu,/ nego tisuće. // To valja, svakako, kažem,/ imati na umu/ o Zagrebu kad je riječ.” I ko je na kraju bitniji? Ko je veći zalog budućnosti? Ono šta treba da se pamti? Vjekoslav Luburić ili Ivan Goran Kovačić? Koljači dece ili njihovi spasioci? Isto to važi i danas. Ko je bitniji? I kome više treba verovati? Mahnitim ludacima, svejedno da li političarima ili idiotima ispred televizora koji im veruju, ili onim pak drugačijim ljudima? A takvi su sigurno Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Prepiska Miljenka Jergovića i Svetislava Basare započeta u knjizi “Tušta i tma” (Laguna, 2014) nastavlja se u “Drugom krugu”. Sve teme koje ova dvojica književnika pokreću u “Drugom krugu” je, čini se, nemoguće nabrojati. Ali, ipak, da izdvojimo neke. Tu su sada već obavezni srpsko-hrvatski odnosi, “naši” zločinci, književna dela koja njih dvojica pišu ili su već napisali, ništa manje i knjige koje čitaju. Tu su i političke – opet neizbežne – teme, priče o putovanjima, ali i o svakodnevnom životu…
Baš kao i u slučaju Dž. M. Kucija i Pola Ostera, o čijoj knjizi prepiske “Ovde i sada” smo već pisali na ovom mestu, “Drugi krug” pleni erudicijom autora, ali i širinom tema kojih su se poduhvatili. Što je još bitnije, oni se ne mire sa jednostavnim i jednostranim konstatacijama i pričama koje su danas sveprisutne. Isto tako, ova knjiga prepiske je i prikaz naše svakodnevnice na jedan sasvim novi način. Tako, recimo, Basara ovako vidi današnju medijsku scenu: “(…) garantujem ti da bi najcrnji neprijatelji Srbije poželeli upravo ovakve novine i televizije koje ionako sluđeni narod neprestano bombarduju bombardovanjem iz 1999. godine, neprestano ga ozračuju osiromašenim uranijumom, neprestano ga opominju na opasnost od uranijumskih kancera, bez prestanka mu prikazuju prizore bede, čemera i ojađenosti, i tako ga od rane zore pretvaraju u gomilu zombija nesposobnih za bilo šta drugo osim samosažaljenja i agresivnosti.”
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
“Da se ičega sjećaju, umrli bi od srama. Ili kada bi im se u jednom trenutku naglo otvorile sinapse u mozgu koje vode u prošlost, naši bi narodi umrli od srama. Naravno, ne od kolektivnog srama nego od zbira miliona individualnih sramova”, piše Jergović u ovoj knjizi o Srbima i Hrvatima. I upravo je ovakav pristup srpsko-hrvatskim odnosima možda i najveća vrednost knjige. U njoj nema kolektivne krivice, nema ni kolektivnih zločina. Pred nama su zločinci, ali i pravednici. Svako od njih ima svoje ime, isto tako je i poznato šta je on učinio za vreme svog života. Na nama je da odaberemo šta nam je bitnije. Ipak, greška bi bila ovu knjigu prepiske svesti samo na srpsko-hrvatske odnose. Ona je pre svega razigrani dijalog dvojice vrsnih pisaca, koji se čita sa istinskim uživanjem. Pred nama nisu Hrvat i Srbin, pred nama su dva čoveka koja svojim talentom i znanjem žele da uvrežene stereotipe, laži i gluposti izvrgnu ruglu, ali i da pokažu da priča o odnosu Srba i Hrvata može biti potpuno drugačija od one sa početka teksta. I u tome se u “Drugom krugu” u potpunosti uspeva.

Naslov: Drugi krug
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277

Pročitajte i prikaze romana Miljenka Jergović “Buick rivera” i knjige eseja “Autobus za Vavilon”,
kao i romana “Anđeo atentata” Svetislava Basare