To je ovde nemoguće – Sinkler Luis

Ako ne računamo patološke slučajeve, možemo slobodno reći mentalne mazohiste, svako ljudsko biće, ili barem ono sa iole razvijenom samosvešću, posmatra slobodu kao jednu od najvećih vrednosti. Čak i tirani, kojima je najveći san potpuno ukidanje slobode, slobodu zadržavaju za sebe i sebi blisku kliku. Primera je mnogo, ali navešćemo jedan od najilustrativnijih. Tokom perioda nacizma dobar deo umetničkih dela bio je prokažen kao „degenerisan“, toliko da je njihovo izlaganje i posedovanje bilo strogo zabranjeno. U isto vreme, Gering, verovatni drugi čovek Trećeg Rajha, posedovao je ogromnu kolekciju, uglavnom otetu, dela upravo tih „degenerisanih“ umetnika. Da se ne priča tek o dvostrukim aršinima, pre svega moralnim. Oni koji propovedaju moralni puritanizam, najčešće su potpuna suprotnost takvom načinu života. Niko to nije bolje izrazio od Andrića u priči „Pismo iz 1920“: „Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijancima se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole, i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji.“ S druge strane, i ako potpuno apstrahujemo zloupotrebu slobode, stoji njeno shvatanje kod većine ljudi. Da bi se to razumelo, treba poći od početka. Pristajanjem na život u društvenoj zajednici, a svi živimo u nekakvoj zajednici, čovek se odriče dela svoje slobode. Pre svega je to odustajanje od nagona, ponajviše onih ubilačkih. Ništa manje je to poštovanje tuđe slobode. I tu dolazi ona čuvena rečenica, bezbroj puta izgovorena, da granica moje slobode doseže do trenutka u kom moja sloboda ugrožava tuđu slobodu. Postoje, naravno, i druga odricanja od slobode. Na prvom mestu, to su religijska. Zarad obećane nagrade u budućem životu, ili jednostavno zato što religiozne postulate smatraju za ispravne, dobar deo ljudi će se odreći svoje slobode. Najčešće je reč o seksualnosti. I tu leži najveća moć crkve. Uzmite najprirodniju stvar na svetu, a to je svakako naša seksualnost, učinite je grešnom, u isto vreme zadržavajući moć da vi jedino možete da „oprostite“ taj greh, i zadobili ste potpunu kontrolu nad ljudima. Isti slučaj je i sa državom i nacijom. U ime nekakvih svetlih ideala, odbrane nacionalne samosvojnosti ili napretka, koji se uvek pokažu kao dimna zavesa za lopovluk i bestijalnost, država se trudi da nam oduzme slobodu. Da sve bude još luđe, većina pristaje na to. Razume se, na kraju plaćajući veliku cenu za takav izbor. Sjajno to pokazuje Sinkler Luis u romanu „To je ovde nemoguće“.
Godina je 1936. Na izborima u Sjedinjenim Američkim Državama još jednu pobedu je zadobio Ruzvelt. Sinkler Luis pokušava da odgonetne kako bi izgledala istorija Amerika da se to nije desilo. Suštinski, kako bi svet izgledao da je umesto Ruzvelta za predsednika izabran populista, blizak fašizmu, što je zaista bila realna opasnost? Sve to Sinkler Luis predstavlja kroz prikaz uspona populističkog političara Vindripa, ali i kroz pripovedanje o životu novinskog urednika Doremusa Džesapa iz malenog grada Fort Bjuli u Vermontu, koji je odlučio da se suprotstavi ludilu koje polako obuzima Ameriku.
Roman „To je ovde nemoguće“ možemo slobodno označiti kao začetnika političkog distopijskog žanra. Priča o velikoj izbornoj katastrofi koja rezultira društvenim krahom – koja je ispirisala brojne književnike (pomenimo samo Orvela, Hakslija, Filipa K. Dika, Filipa Rota, Margaret Atvud…) – svoju „premijeru“ doživljava u ovoj knjizi. U ovom slučaju je to još specifičnije, Sinkler Luis knjigu piše 1935. godine kao moguću opomenu šta će odigrati u bliskoj budućnosti. A ta opomena je izvedena na dve ravni. Prva je filozofsko-društvena rasprava, koju Sinkler Luis predstavlja kroz dijaloge ili misli junaka romana, a druga je prikaz događaja ispripovedanih na sjajan način. I to događaja u vremenu u kom su sva pravila pređašnjeg sveta pogažena.
Sinkler Luis, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca prve polovine dvadesetog veka, rođen je u malenom gradu Sok Senter u Minesoti. Posle završenih studija na Jejlu postaje novinski izveštač. Slavu zadobija posle objave romana „Glavna ulica“. Sledi niz uspešnih romana („Kraljevska krv“, „Bebit“, „Martin Arousmit“…), zbirki priča i drama. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, otvoreni ateizam i antifašizam doneli su mu podjednako i divljenje i napade. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija američka priznanja, među kojima je i Pulicerova nagrada koju je odbio da primi. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1930. Najveći deo Sinklerovog književnog opusa je preveden na srpski jezik.
„Koji pojmljiv razlog bi neko mogao da nađe da bi težio pravednosti u svetu koji toliko mrzi pravednost? Zašto raditi bilo šta sem jesti i čitati i voditi ljubav i obezbediti san koji neće ometati naoružani policajci?“, piše Sinkler Luis u ovom romanu. I zaista, čemu borba za slobodu? Zašto je ona bitna? Šta će nam pravda? Zar nije pametnije da se posvetimo samo svom životu i sopstvenoj koristi? Uostalom, ta borba će nam samo doneti nevolje. Sve su to reči koje svakodnevno čujemo. Te reči su i bile opravdanje Sinklerovih junaka zašto ih nije zanimalo ukidanje sloboda posle izbora autoritarnog vođe. Jedini je problem što je ukidanje sloboda kasnije dovelo do progona upravo tih ravnodušnih ljudi, do užasnog društva u kom je izbrisana svaka razlika između laži i istine i instalacije klike u kojoj je bašibozuk za sebe prigrabio sva ključna mesta u državi, razume se i privilegije. A sve to dolazi onda kada ljudima nije bitna sloboda i kada ne žele da se bore za nju. Strašeći se takvog sveta, Sinkler Luis je napisao izuzetan roman, opomenu na to koliko je zaista bitna sloboda. U isto vreme, on nam je i dao najbolji recept za njeno očuvanje: „Što više mislim o istoriji, sve sam uvereniji da je sve vredno u svetu ostvareno slobodnim, ljubopitljivim, kritičkim duhom, i da je očuvanje tog duha važnije nego bilo koji društveni sistem.“

Naslov: To je ovde nemoguće
Autor: Sinkler Luis (1885-1951)
Preveo: Miloš Đurić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2018
Strana: 438

Gogoljev disko – Pavo Matsin

Početkom dvadesetog veka činilo se da je stari svet otišao u Krležinu „ropotarnicu povijesti”. Pod tim se pre svega misli na dotadašnji koncept nacionalnih država. Iako su se ne tako davno raspale dve velike multunacionalne države, Sovjetski Savez i Jugoslavija, duh vremena je doneo novu globalnu sliku. Kapital je urušio koncepte nacionalnih država, toliko da je izgleda konačno stvorena radnička Internacionala o kojoj su sanjali Marks i Engels. Mada je možda bolje reći da je njihov san pervertirano pretvoren u svoju suprotnost. Radnici su konačno ujedinjeni, ali u svojoj bedi i krajnje nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Još više, oni su ujedinjeni pod palicama malog broja gazdi. Na drugom planu, globalizacija je donela nove kulturne, ništa manje i društvene modele. Primat je u potpunosti preuzela Amerika. Pod tim se pre svega misli na popularnu kulturu. Nezahvalno je praviti ovakvu vrstu procene, ali sasvim sigurno preko devedeset posto filmova u bioskopima, isto to važi i za igrane serije, dolazi iz Amerike. To samo po sebi predstavlja problem, naprosto disproporcija je ogromna, ali još gore je što većinu takvog sadržaja možemo, bez ikakve greške, odrediti kao potpuni treš. Pre nego što ovo postane bezbroj puta viđeno jadikovanje i staračko lamentiranje o slomu svih vrednosti, treba reći da je treš u svakoj varijanti treš. Recimo, američki blokbasteri, uzmimo samo kao primer Ramba, nimalo se po svojoj patriotskoj sentimentalnosti i kiču ne razlikuju od naših filmova sa istim ideološkim svetonazorima. Ali da se vratimo na stvar. Kada se činilo da je globalizacija u potpunosti pobedila i da je zaista došao Fukujamin „kraj istorije”, desio se svojevrsni zaokret. Jačanje zemalja koje su do tada bile u drugom planu i promena politika, pre svega pojava novih populističkih političara, doveli su do obnavljanja ideja o jakim nacionalnim državama. Ovo je gotovo zacementirala ovogodišnja epidemija koronavirusa, koja je države potpuno zatvorila u sebe. To pogotovo važi za male i neuređene države kao što je naša. Nekakav san o samodovoljnosti, koliko političkoj ništa manje društvenoj i kulturnoj, postao je želja gotovo svih. Ono što se dešava drugima, uopšte kako svet funkcioniše van okvira naših granica, pretvorio se u potpunu irelevantnu stvar. Sem u onim slučajevima kada se u drugim državama dešava neka loša stvar, što nam služi kao idealan način da opravdamo sopstvene brljotine. Možda je baš zbog toga dobro okrenuti se literaturi koji izlazi izvan naših uobičajenih interesovanja, upoznati nešto sasvim drugačije, a opet nama toliko blisko. Idealan način za to je čitanje romana „Gogoljev disko”.
Roman „Gogoljev disko” je smešten u blisku budućnost. Nekadašnja Estonija je posle razornog rata postala deo velike Ruske carevine. Opisujući život pod okupacijom, Pavo Matsin nam predstavlja život estonskog provincijskog grada Viljandi, i to kroz sudbine njegovih žitelja. Pred nama su gradski džeparoš Konstantin Opjatovič, ali i niz njegovih poznanika, među kojima su službenica u lokalnom muzeju, vlasnici antikvarnica i noćnih klubova, ljubitelji sada zabranjenih Bitlsa… Njihovu životnu kolotečinu prekinuće uskrsnuće Gogolja, čija će pojava u Viljandi preokrenuti sve.
Možda je najbolje reći da se roman „Gogoljev disko” nalazi na potpunog književnog eksperimenta. Mešavina priče o istoriji, politici, mistici, alhemiji i popularnoj kulturi sjedinjuje se sa distopijskom slikom budućnosti. Dodajte tome i niz krajnje apsurdnih situacija, Harms bi im se sigurno radovao, i dobićete pravu sliku ovog romana. Samo zahvaljujući autorovoj književnoj umešnosti ovaj galimatijas se pretvara u zanimljiv roman koji vas čvrsto vezuje za sebe. Pavo Matsin je uspeo da od krajnje čudne priče, ispričane na ništa manje krajnje čudan način, napravi delo kakvo sigurno nikad do sada niste mogli ni da zamislite. Da ga valjano razumemo na srpskom jeziku pobrinula se Marija Cindori Šinković kroz izvrstan prevod romana.
Pavo Matsin, jedan od najistaknutijih savremenih estonskih književnih stvaralaca, rođen je u Talinu. Završava studije književnosti i teologije. Debitovao je sa romanom „Doktor Švarc. Dvanaest ključeva za alhemiju” (2011). Njegovo pisanje odlikuje igra sa formom i brojni književni eksperimenti. Proslavio ga je roman „Gogoljev disko” za koji je dobio niz estonskih priznanja i prestižnu Evropsku nagradu za književnost.
Susret sa stvaralaštvom Pava Matsina za skoro svakog čitaoca će predstavljati pravo iznenađenje. To će najpre biti osećaj potpune konfuzije, ali kako sve dublje budete ulazili u tekst, to će biti pravo zadovoljstvo. Još bitnije, iako potpuno naizgled udaljen od naše stvarnosti, „Gogoljev disko” je svet u kom mi živimo, pogotovo u ovim danima. Svet je to u kom su nad nama nalaze korumpirani gadovi, u kom se svaka informacija pretvara u čudovišnu mitologemu, u kom je mogućnost manipulacije sveprisutna i svet u kom naši životi gotovo ništa ne znače. Ironišući nad takvim svetom, Pavo Matsin ga pretvara u grotesku. I da se vratimo na početak. Ta konfuzija izobličenog sveta gotovo je identična svuda. Možemo slobodno reći, globalizacija ipak nije propala. Ceo ovaj svet se pretvorio u jedno krajnje čudno i konfuzno globalno selo. Pavo Matsin je od te konfuzije uspeo da izatka odličan roman.

Naslov: Gogoljev disko
Autor: Pavo Matsin (1970-)
Prevela: Marija Cindori Šinković
Izdavač: Arete, Beograd, 2020
Strana: 134

Ne daj mi nikada da odem – Kazuo Išiguro

Ono istinski zastrašujuće u najčuvenijoj distopiji svih vremena, Orvelovoj „1984“, nije predstava totalitarizma, nagledala ga se ljudska rasa i više nego što je mogla da podnese, nije čak ni predstava sveznajućeg državnog aparata, u takvom svetu mi danas živimo zahvaljujući internetu. U pitanju je poraz. Ukoliko niste čitali ovaj roman, a tu grešku svakako morate da ispravite, preskočite naredne dve-tri rečenice. Vinston, glavni junak Orvelove „1984“, odbacuje svoju slobodu. Veliki Brat, taj amblematični simbol totalitarizma, je pobedio: „Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Izvojevao je pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.“ Ovo prihvatanje tuđe „volje za moć“, sjedinjeno sa dobrovoljnim odricanjem od sopstvene slobode, je način na koji totalitarizam opstaje. Čak i u najvećim diktaturama, uzmimo kao primer nacističku Nemačku, represivni državni aparat nikada nije prešao više od dva-tri procenta od ukupnog broja stanovništva. Da to ilustrujemo još više. Broj čuvara u koncentracionim logorima je uglavnom bio ovakav: jedan čuvar na pedeset zatvorenika. Neminovno pitanje je zašto se logoraši nisu pobunili (ako se izuzmu samo tri takve pobune u toku Drugog svetskog rata)? Odgovora ima puno. Prvi je nada, i to poprilično iluzorna, svakog čoveka da će baš on preživeti. Čemu onda pobuna? Podjednako je i nemogućnost da se poveruje da su zločinci baš toliki zločinci (sjajan primer su žrtve staljinističkih represalija koje su do kraja odbijale da poveruju da je Staljin kriv za njihovo stradanje). Ipak, onaj najčešći, a sasvim sigurno i najužasniji, razlog je bila prosta pokornost. Prihvatanje situacije takva kakva je. Uzmite tu u obzir i frojdističke mehanizme odbrane u kojima čovek stvara iskrivljenu sliku realnosti želeći da sačuva samopoštovanje u bezizlaznoj situaciji. Setite se samo žena koje pravdaju svoje muževe nasilnike tako što misle da su one zaista nešto zgrešile i zaslužile nasilje ili sada već čuvenog Stokholmskog sindroma kada se taoci poistovećuju sa otmičarima. Ipak, za sve ovo je potrebno čisto i ogoljeno nasilje kako bi se sloboda slomila. U današnjici je situacija znatno zlokobnija. Nasilje više nije potrebno, ljudi svoju slobodu daju i bez prinude. Ako se posle ove rečenice namrštite, setite se pokornosti izrabljivačkom poslodavcu ili krajnje korumpiranom državnom i političkom sistemu u kojem živite ne čineći ništa da ga promenite. Još gore, čini se da će situacija biti sve gora kako vreme bude prolazilo. Takvu sliku mračne budućnosti nam daje Kazuo Išiguro.
U jednom sasvim običnom internatu u Engleskoj borave sasvim obični đaci. Dečja suparništva, zaljubljivanja, čarke, pomalo otuđeni vaspitači i nastavnici, popularne i one manje popularne devojke, dečaci koji se bave sportom i štreberi su svakodnevnica školskog internata „Hejlšam“. U njemu živi Keti, naratorka romana, i njena najbolja drugarica Rut. Baš kao što obično i biva, obe su zaljubljene u istog momka. Ipak, ova idiličnost je samo varka. Kako se čini, učenici nisu u „Hejlšamu“ kako bi se što bolje pripremili za život. Naprotiv. Njima je namenjena krajnje užasna sudbina čim napuste ovu školu.
Narativna strategija Kazua Išigura, najočiglednija u njegovim delima „Ostaci dana“ i „Slikar prolaznog sveta“, ostaje identična i u ovom romanu. To je kazivanje pripovedača koji post festum pokušava da sastavi krhotine sećanja i da ispriča povest o svom životu. Reklo bi se već stotinu puta viđeno, ali to je daleko od istine. Kazuo Išiguro uspeva da nešto sasvim uobičajeno, kakvo je pripovedanje o mladosti i školovanju, predstavi na nenadmašan način. Isto tako i da suptilno uveče čitaoca u užasavajući distopijski svet, poprilično različit, ali i zlokobno sličan svetu u kojem živimo.
Kazuo Išiguro, jedan od najznačajnijih svetskih pripovedača i romansijera današnjice, je rođen u japanskom gradu Nagasaki. Sa roditeljima se kao dečak seli u Veliku Britaniju. Završava studije engleskog jezka i filozofije, posle kojih se posvećuje spisateljskom radu. Autor je preko deset romana, zbirki priča i filmskih scenarija. Dobitnik je niza književnih priznanja, među kojima je i Bukerova nagrada za roman „Ostaci dana“. Prošlоgodišnji je laureat Nobelove nagrade za književnost. U saopštenju Švedske akademije se kaže da je Išiguro u „romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod kojeg leži iluzoran osećaj povezanosti sa svetom“. Izdavačka kuća „Dereta“ je na srpskom objavila pet njegovih dela.
„Znam da to ne treba da se dešava, ali računam da je tako kako je. Nije mi, zapravo, važno“, Išigurovi junaci govore u ovom romanu. Čak i kada se suoče sa užasom koji im je namenjen oni ostaju podjednako inertni: „Ako bi se to spomenulo, većina je bila sklona da kaže: ‘Pa šta? Mi smo to već znali’“. Ukoliko se izuzme sudbina koja im je namenjena, da saznate kakva je to sudbina moraćete ipak da pročitate knjigu, ono što najviše užasava u ovom romanu jeste potpuno odsustvo bilo kakvog otpora. Išigurovi junaci svoj usud doživljaju kao nepromenjivu kategoriju. To je život koji mora da se odživi. Nema želje za otporom, štaviše otpora nema čak ni kao misli. Išiguro u ovom romanu menja distopiju kao žanr. To više nije susret pobunjenika sa totalitarizmom. Sada je to totalitarizam koji nema potrebu za nasiljem. Čemu ono kad otpor ni ne postoji? Slika je to užasavajuće budućnosti, još gore i još teže od one Orvelove. Sa njom nas u ovom maestralnom romanu suočava Kazuo Išiguro.

Naslov: Ne daj mi nikada da odem
Autor: Kazuo Išiguro (1954-)
Prevela: Ljiljana Marković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2018
Strana: 347

Tajne priče – Mirjana Novaković

tajne-priceGotovo pa uvek, svaki vremenski period ima svoje favorite, nešto što ga određuje i najbolje pojašnjava. Postoje, naravno, i prolazne mode. To može biti odeća (koliko nam sada samo smešno izgleda oblačenje tokom osamdesetih), muzika, film, ideologija… Književnost, podrazumeva se, nije isključena. Od onih prvobitnih epova, preko mode trubadurskih pesama, ništa manje veltšmerca koji pokorava Evropu tokom epohe romantizma, ogromnih knjižurina nastalih u realizmu, pa sve do novovekovnog egzistencijalizma, došli smo do vremena u kojem je fantastika nešto najpopularnije. Njena istorija seže daleko izvan granica književnosti. Možda je najbolje reći da je preteča literature kakvu poznajemo. Ko nam garantuje da neki pećinski čovek u satima dokolice nije svoje saplemenike zabavljao i plašio sa pričama o spoljašnjem svetu i silnim zamkama koje ga iščekuju van sigurnosti pećine? A to su sigurno bile ogromne karakondžule i slična čudovišta. Ili još bolje, zamislite kako je tom našem ne tako dalekom pretku izgledala provala oblaka, udar groma ili zemljotres. I to je trenutak rađanja literature i religije. Suštinski, te dve naizgled odvojene kategorije su povezane nerazmrsivim klupkom. Čudesa su čar i odraz vremena. Kako to odlično objašnjava Reza Aslan u studiji „Zilot“ (izdala na srpskom „Dereta“) ono što današnjem čitaocu Ilijade, Biblije ili bilo kog religijskog spisa izgleda nestvarno i nemoguće, tadašnjim ljudima je bilo normalno i obično. Suština nije u istinitosti napisanog, već u poruci koja proizilazi iz napisanog. Fantazija i fantastika tako poprimaju didaktički značaj. Skriveno jezgro upleteno je u nestvarnu priču, upravo da bi suština tako izgovorena i napisana privukla što veću pažnju. Taj obrazac iz prvobitne usmene književnosti ne gubi svoj značaj ni u modernoj literaturi (setimo se samo „Guliverovih putovanja“, „Kandida“ ili „Baudolina“). Fantastika ima i onu drugu mračnu stranu. Opsenarsku i čisto zabavnu. Dublja poruka je nepostojeća ili se izgubila u „prevodu“. Komercijalnost izražena u čisto konzumerističkom pristupu fantastici polako počinje da je svodi na zabavu tinejdžera i onih večitih pubertetlija. Da ne mora baš tako da bude pokazuje nam zbirka „Tajne priče“ Mirjana Novaković.
Priča koja otvara zbirku, „Šnauceri ne slušaju džez“, zanimljiva je igrarija sa prošlošću i sadašnjošću. Beogradski vodovod čije se podzemne cevi pomeraju, opasni psi koji progone junakinju i psihodelija beogradske andergraund scene, sve to sačekuje čitaoce. Šta to povezuje jednu beogradsku zgradu, rimsko carstvo i Kafku, otkriva nam pripovest „Assicvrazioni generali“. „Priča o pilulama“, storija je o leku koji u isto vreme donosi i spas i propast. „Leni Rifenštal u Bosni“ gorka je povest o poslednjem ratu. Medijske manipulacije, umetnički dignitet i užas rata, svoje mesto su našle u ovoj izuzetnoj priči. „Što je izgubljeno“ je još jedna igrarija autorke, samo ovoga puta sa naučno-fantastičnim žanrom. Drugi deo zbirke nam donosi dve novele. U onoj prvoj, „Gromovska legija“, selimo se u početne godine nove ere. Na granici rimskog carstva najmanje što vredi je život. Imperija sa svojim već umornim i dekadentnim službenicima suočiće se sa varvarima, ali i sa čudom. Novela koja zatvara zbirku, „Jevanđelje po žednoj“, distopijska je slika sveta i svojevrsnog pokreta otpora novom totalitarizmu.
Ono što se najpre mora pohvaliti je autorkin stil. Ili još bolje rečeno, neverovatno umeće da se različiti stilovi uklope tako da svom svojom raznolikošću ne ruše celinu. Koliko to daleko ide pokazuje i ogromna lepeza autorkinih književnih tehnika i stilova. Da pomenemo samo dnevničko pisanje, epistolarnu formu, distopiju, naučnu-fantastiku, postmoderno poigravanje, istorijsku hroniku… Mirjana Novaković je majstor pripovedanja, a iz tog majstorstva proizilazi i uverljivost. I gotovo je svejedno o čemu ona piše, čitalac zaista ima osećaj da prisustvuje stvarnom događaju, pa bila to daleka ili bliska prošlost, sadašnjost i budućnost.
Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“ (1966). Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd i upoznaje sa graditeljem Kalemegdana, ali i sa đavolom u pohodu na svet. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana su bila u najužem izboru za „NIN-ovu“ nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković su prevedeni na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.
U zemlji u kojoj se književnost još uvek meri po aršinima davno prohujalih vremena i u kojoj je svaki iskorak u nešto nepoznato i novo neoprostivi i smrtni greh, zbirka „Tajne priče“ Mirjane Novaković je putokaz i primer kakva može i kakva treba da bude savremena literatura. Neopterećena epskim i mesijanskim težnjama, ona piše o istoriji pretvarajući je u čudesni književni igrokaz a ne u korektiv sadašnjosti. Čak i kada upotrebljava fantastiku ili fantastične elemente, Mirjana Novaković nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Zato i njene distopijske i fantazijske priče nisu pubertetlijsko igranje sa žanrom, kakav je gotovo uvek srpski žanr, već prava i ozbiljna književna dela, kao što su ona Džordža Orvela ili Kazua Išigura. Najbitnije, pišući o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, baš kao i kod Pekića, ono najbitnije kod Mirjane Novaković je čovek. Njegov moralni sklop, sukob sa svetom koji ga okružuje i mučni život na koji je često osuđen. A to su večne i velike teme, one koje određuju pisca bez obzira na vreme u kojem živi i koju književnu tehniku koristi. Baš o tim temama piše Mirjana Novaković, stvarajući ovu izuzetnu zbirku.

Naslov: Tajne priče
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 214

Dalas ’63 – Stiven King

Dalas 63Veliki događaji iz prošlosti nemerljivo utiču na svet u kojem živimo. Upravo zbog toga, istorija kao nauka postoje orijentir i način da se snađemo u mnoštvu izvora o tim događajima. U nekom krajnjem zbiru, uloga istorija nije samo u proučavanju podataka, naprotiv, njen cilj je analiza obrazaca koji određuju istorijske događaje i posledice istih. I pored toga, istorija često ostaje samo mrtvo slovo na papiru. Činjenice ponekad nisu dovoljne da nam dočaraju prošlost i tu na scenu stupa umetnost, najčešće književnost (videti tekst o romanu „Sveta glad“). Moć umetničke imaginacije prevazilazi sve okvire realnosti pa tako pisanje istorijskih romana i priča u pojedinim trenucima prerasta u kombinaciju sadašnjosti i prošlosti, nečega što se označava kao putovanje kroz vreme. Prvo takvo delo dolazi iz pera irskog pisca Semjuela Medena, koji u romanu „Memoari dvadesetog veka“ (1733) opisuje put jednog anđela sa početka osamnaestog u dvadeseti vek. Još uvek slabo ukorenjeni žanr privlači malu pažnju sve do pojave čuvenog Dikensovog dela „Božićna priča“, u kojem škrtica Skrudž upoznaje svoju prošlost i budućnost. Kraj devetnaestog veka donosi još jedan klasik, roman Mark Tvejna „Jenki na dvoru kralja Artura“. Greh bi bilo ne pomenuti remek-dela „Vremensku mašinu“ H. DŽ. Velsa i „Klanicu 5“ Kurta Voneguta. Ova književna invencija nije jedina. Ponekad prošlost nije zadovoljavajuća (suštinski je skoro uvek tako), pa što je ne izmeniti. I eto još jednog žanra – alternativne/kontrafaktualne istorije (ne treba je mešati sa distopijom). Za osnivača ovog žanra se smatra čuveni rimski istoričar Tit Livije koji u delu „Od osnivanja Grada“ pravi projekciju šta bi se desilo sa svetom da je Aleksandar Makedonski umesto osvajanja istoka krenuo na zapad. Spisak dela iz ovog žanra zauzeo bi desetine stranica, pa stoga pomenimo samo najpoznatija: „Čovek u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika, „Zavera protiv Amerike“ Filipa Rota, „Ada ili strast“ Vladimira Nabokova, „Pobunjeni atlas“ Ajn Rend i „Stvaranje istorije“ Stivena Fraja. Vrhunac je svakako mešanje ova dva žanra i stvaranje nečega potpunog novog. Kako bi to izgledalo pokazuje nam Stiven King.
Radnja romana „Dalas ’63“ smeštena je u dve prostorne dimenzije. Jedna je sadašnjost, a druga početak sedme decenije dvadesetog veka. Profesor književnosti Džejk Eping od prijatelja Ala saznaje za postojanje vremenskog portala koji odvodi u 1958. godinu. Al je pred krajem života pa Džejku poverava ovu tajnu uz zahtev da spreči ubistvo Kenedija 1963. godine, a samim tim i da u potpunosti izmeni istoriju Amerike i sveta. Džejkov zadatak uopšte nije lak. Pored neminovne griže savesti zbog mogućeg ubistva Kenedijevog atentatora, snalaženja u sijaset različitih teorija zavera o ovom događaju, on mora i da se nosi sa silama prošlosti koje se protive svakoj izmeni. Ne i manje bitno, potrebno je preći u drugo vreme i snaći se u njemu.
Iako poznat kao majstor žanrovske književnosti, Stiven King je imao dosta muka oko pisanja ovoga romana. Započeo ga je negde na početku karijere, ali i odustao zbog njegove zahtevnosti i obima. Posle nekoliko decenija istraživanja i rada, on izlazi i po mnogima pretenduje da postane vrhunac Kingove proze. Najpre zato što „Dalas ’63“ nije ono što smo navikli od ovog autora. Kako je i sam King rekao na jednom mestu, „Dalas ’63“ je prvenstveno namenjen ljubiteljima ozbiljne književnosti a ne samo obožavaocima žanra. On u toj zamisli uspeva, stvarajući roman koji je savršen ne samo po svojoj fabuli već i po svim pratećim elementima. Izašavši iz uskih okvira žanra, u isto vreme ostajući žanrovski, King je stvorio pravu književnu poslasticu. Pojava igrane serije „11. 22. 63“ nastale po ovom delu (koja se u dosta detalja razlikuje od knjige), još više čitalaca će privući „Dalasu ’63“.
Stiven King je najznačajniji savremeni pisac žanrovske književnosti. Rođen je u američkoj saveznoj državi Mejn, gde i danas živi. Po završenim studijama predaje u nekoliko škola, ali ga taj posao ne ispunjava. S vremena na vreme publikuje kratke priče koje mu postaju glavna preokupacija. Objavljivanje prvog romana „Keri“ (1974) proslavlja Kinga i označava početak veličanstvene književne karijere. Sledi preko pedeset dela, prodatih u neverovatnom tiražu od 350 miliona primeraka. Za svoj rad dobio je desetine priznanja, od kojih je najveće „Nacionalna književna nagrada“ (2003). Po njegovim romanima i pričama snimljeno je nekoliko proslavljenih filmova, dovoljno je pomenuti samo „Isijavanje“, „Zelenu milju“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Mizeri“… Veći deo Kingovih dela preveden je na srpski (kod izdavača „Alnari“, „Vulkan“ i „Booka“).
Objavljivanje „Dalasa ’63“ još jednom je pokazalo da velikom piscu nije nestalo ideja, kao i želja za inovacijom. Sastavljajući putovanje kroz vreme i alternativnu istoriju, King je stvorio eksplozivnu kombinaciju koja će oduševiti svakog ljubitelja žanrovske književnosti. Još bitnije, on stvara ubedljivo istorijsko delo, možda i jednu od najboljih slika američkog društvu u periodu Hladnog rata. Opisujući sa izuzetnom preciznošću i duhom svaki segment života tokom sedamdesetih godina, King ne staje na tome. Politički elementi, nuklearna psihoza, poslednje godine rasne segregacije, talog i šljam puritanske Amerike, sve je to našlo mesto u ovoj izuzetnoj knjizi. Ne treba smetnuti sa uma ni izuzetan opis atentata na Kenedija, kao i niz zavera koje prate ovaj događaj. Povrh svega, ovo delo nudi i mogući odgovor na pitanje šta bi se desilo da je Kenedi preživeo. Da li bi istorija bila ružičasta ili mnogo gora, saznaćete čitajući „Dalas ’63“. Stiven King je stvorio kompleksan roman prepun naboja i sa dobrim zapletom, žanrovski raznolik, ubedljiv do srži, i najbitnije vrhunsko književno delo koje pleni svojim erudicijom i kvalitetom.

Naslov: Dalas ’63
Autor: Stiven King (1947-)
Preveo: Vladan Stojanović
Izdavač: Alnari, Beograd, 2012
Strana: 615

Paraziti poput nas – Adam Džonson

Paraziti poput nasZa začetnike distopijskog (antiutopijskog) žanra smatraju se dvojica velikih književnika. Prvi je Džek London koji u delu „Gvozdena peta“ (1908) daje sliku totalitarne Amerike pod upravom kapitalističke vrhuške. Onaj drugi, Jevgenij Zamjatin, svoj roman „Mi“ (1921) posvećuje sovjetskom komunističkom režimu. Usud dvadesetog veka sa bezbroj totalitarnih društava profilisao je distopiju kao najznačajniji književni žanr stoleća. Orvelova „1984“, Hakslijev „Vrli novi svet“ i Bredberijev „Farenhajt 451“ već su klasici. Kraj dvadesetog veka, odlazak većine totalitarnih društava u istoriju i pojava mnogo većih problema neminovno su morali uticati i na književno stvaralaštvo. Ako je nekada najveću opasnost predstavljala mogućnost (ali i realnost) postojanja diktatura, sada je to ekološki problem. Globalno zagrevanje, nuklearno oružje, kloniranje, virusi, hemijski otrovi, pandemije, mogućnost genetske modifikacije, boljke su vremena u kojem živimo. Obrada ovih tema svakako se razlikuje od autora do autora. Za jedne je to prilika za vizuelne spektakle (kako u književnosti, još više na filmu) tipa filmskog ostvarenja „Dan posle sutra“ ili knjige „Igre gladi“, bez dublje analize samoga problema. Oni malobrojniji ovoj tematici pristupaju na drugačiji način. Vizuelnost jeste bogata, ali ona ne potiskuje mogućnost intelektualnog preispitivanja. Kao neka vrsta repera može se uzeti Pekićeva distopijska trilogija „Besnilo“, „Atlantida“ i „1999“. Naravno, u post postmodernom vremenu moguće je i poželjno preplitanje svih mogućih žanrova. Distopija se meša sa apokaliptičnim elementima, a na to se nadograđuje iskustvo klasičnih književnih dela i dobija se poprilično zapaljiva kombinacija. Baš kao što je delo Adama Džonsona „Paraziti poput nas“.
Radnja romana „Paraziti poput nas“ smeštena je u sadašnjost (početak dvadeset i prvog veka). Profesor antropologije Henk Hana koji je i narator knjige kroz ove zapise pokušava da nekim budućim pokolenjima dâ sliku Amerike i njenih poslednjih dana. Roman počinje opisom dosadne svakodnevnice profesora Henka, njegovim nerešenim računima sa ocem, emotivnim problemima, ali i opštim nazadovanjem u naučnom pogledu. Naime, profesor Henk je nekada davno objavio knjigu „Istrebljivači“ u kojoj je dao najbolji presek života praistorijskog plemena Klovis. Na tome je i ostalo. Karijera malo po malo nazaduje, dok se on odaje čamotinji dosadnog života. Da se to preokrene dovoljna je pojava njegovih studenata Egersa i Trudi, kao i otkriće velike grobnice Klovisa. Upravo pronalazak artefakata koji su bili pohranjeni u toj grobnici dovodi do neočekivanog apokaliptičnog zapleta. Smrtonosni virus počinje da ubija ljude, a jedini koji postaju imuni na njega su upravo profesor i njegova družina.
Ovaj roman je gotovo nemoguće staviti u određeni kalup. Zbog samoga zapleta može se smatrati za postapokaliptični roman, ali to bi bilo uprošćavanje, najpre zbog distopijskih elemenata. Pojava novoga društva, tačnije nove diktature u želji da se nekako sačuva od nadirućeg virusa, veoma je važan element romana. Najbitnija je svakako britka satira akademskih krugova i uopšte celokupnog američkog društva. Kroz opise ponašanja profesora Henka i njegovih studenata daje se slika opšte bezidejnosti akademskih krugova. Nauka koja ne samo da je nekorisna, već u krajnjem slučaju opasna po druge gubi svaki značaj. Ipak Džonsonovim likovima ne fali živopisnosti, jer su i pored svoje nekorisnosti oni izuzetno zanimljivi, najpre zbog toga što je Džonson izuzetno dobar i duhovit pripovedač koji kroz gorki humor i ironiju potencira izuzetno bitne teme i pitanja.
Adam Džonson spada u red najznačajnih američkih književnika mlađe generacije. Profesor je kreativnog pisanja na Stanford univerzitetu. Debitovao je sa višestruko nagrađivanom zbirkom priča „Emporijum“ (još uvek nije prevedena na srpski). Dobitnik je prestižne književne nagrade „Pulicer“ za svoj drugi roman „Gospodarevo siroče“, koji je kod nas objavljen u izdanju izdavačke kuće „Evro-Đunti“.
Opasnost od onih drugih, od onih koji će staviti naš um u okove, bio je najveći strah dvadesetog veka. Početkom dvadeset i prvog veka taj strah prerasta u zaziranje od nas samih. Željni što boljeg života mi neštedimice uništavamo prirodu i svojom glupošću ograničavamo vek trajanja planete. Adam Džonson u svojoj kritici odlazi još dalje uzimajući za primer akademske i intelektualne krugove, koji bi u svakom slučaju barem za nijansu trebali biti mudriji od obične svetine. Ali, to nije slučaj. Glupost sjedinjena sa sujetom, još je eksplozivnija smesa. Ispisujući ovaj čudesni spoj čiste duhovitosti, melanholije, istorije i intelektualizma, sa izuzetnim žanrovskim pozivanjem na apokaliptična i distopijska dela, Adam Džonson nam daje novo viđenje ljudske ludosti, nastavljajući tačno tamo gde je Erazmo Roterdamski stao. Samo što Adam Džonson za razliku od Erazma Roterdamskog ne piše pohvalu, već kritiku ludosti.

Naslov: Paraziti poput nas
Autor: Adam Džonson (1967-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2005
Strana: 396