Ono što ljudski rod, onako kako to većina ljudi shvata, deli od ostalih životinjskih vrsta je razum. Najveći izraz te naše sposobnosti je slobodna volja, koja se najčešće posmatra kao apsolut. Ipak, ograničenja postoje. Nekada su to verske, još češće moralne, običajne i društvene norme. Istorija naše civilizacije se može posmatrati u baš tom svetlu, još tačnije – ta istorija je neprekidna borbu za slobodu. Evo samo par primera: borba je to za izlazak iz okova koje nam donose organizovana religija ili politička oligarhija, borba je to za slobodnu misao, borba za oslobođenje iz ropstva, borba za ženska prava, ništa manje i borba LGBT populacije… Suština je da čovek sebe posmatra kao slobodno biće, koje svoj maksimum jedino može ostvariti u stanju potpune slobode. I to je svakako istina. Ipak, da li je apsolutna sloboda moguća predstavlja sasvim drugo pitanje. Ako verujemo u boga, sloboda je ograničena. Ponajviše zato što nam tu slobodu božanstvo daruje, ali i naplaćuje u idućem životu. Ništa manje ne zavisimo i od našeg genetskog nasleđa. Sjajan primer je priča iz romana „Midlseks“ o kojem je na ovom mestu već pisano. Naša sloboda je ograničena i istorijskim nasleđem. Primera radi, stepen naše slobode će direktno zavisiti od toga da li smo rođeni u hipi komuni, recimo, ili u amiškoj porodici. Ne treba zaboraviti ni ograničenja slobode kojа nam donosi naš život. Iako će ovo delovati paradoksalno, upravo naši slobodni izbori sužavaju i ograničavaju naše kasnije slobodne izbore. Najjednostavniji primer: ukoliko na izborima odaberemo diktatoru na onim sledećim sasvim sigurno nećemo moći da slobodno glasamo. Isto to važi i u svakodnevnom životu. U nauci, i ne samo njoj, za to se ustalio termin: efekat leptira. On označava fizički proces u kojem i neka najminornija stvar može da u potpunosti promeni velike procese. U praksi, tako je i termin dobio ime, leptirovo mahanje krilima na Tajvanu će napraviti buru na suprotnoj strani sveta. I polako dolazimo do poente. Naša sloboda, a još više naš život, su određeni našim pređašnjim izborima i postupcima. I ne samo njima. Naš život i sloboda su ograničeni slobodnim izborima ljudi koji nas okružuju i od kojih direktno zavisimo. O tome je Majkl Kaningem napisao izuzetan roman.
Godina je 1923. Virdžinija Vulf se nalazi u „progonstvu“ u Ričmondu, i to na nagovor supruga Lenarda. Godine borbe sa depresijom su najveći uzrok tome. Jedan sasvim običan dan u kom Virdžinija započinje pisanje „Gospođe Dalovej“, prima sestru u posetu i pokušava da pobegne u London je prva vremenska dimenzija ovog romana. U drugoj se selimo u 1949. godinu. Lora Braun živi u predgrađu San Fransiska. Udata je za ratnog veterana i čeka drugo dete. Čitajući „Gospođu Dalovej“ ona se sprema na beg. Treća vremenska dimenzija nas seli u 1999. godinu. Klarisa Von priprema zabavu za svog prijatelja Ričarda povodom velike književne nagrade koju je on dobio. Jedini je problem što Ričard umire od side. Ove tri priče se kroz ceo roman prepliću i doživljavaju vrhunac u furioznom finalu.
„Želeo sam da pišem o svemu, o životu koji živimo i o životima koje smo mogli živeti. Želeo sam da pišem o svim načinima na koje smo mogli umreti“, govori jedan junak Majkla Kaningema. Upravo tu priliku, tu priču o životu koji se živi i o životima koji su se mogli živeti, nam Kaningem daruje u ovom romanu. Najbitnije od svega, ti životi su predstavljeni maestralno. Iz bilo kog ugla da posmatrate „Sate“, divljenje prema literarnom, i to bez preterivanja, geniju Majkla Kaningema je zagarantovano. Izuzetna fabula i kompozicija, veština da se nekoliko ljudskih sudbina i skoro čitav jedan vek smesti na ovoliko mali broj stranica i na tako savršeni način je gotovo neverovatna. Isto tako i lakoća pripovedanja, naizgled jednostavne, a u stvari tako kompleksne i sadržajem nabijene rečenice su nešto što se retko viđa. Priliku da istinski uživamo u ovom remek-delu nam daje sjajni prevod Zorana Paunovića.
Majkl Kaningem, jedan od najznačajnijih američkih savremenih književnih stvaralaca, je mladost proveo u Ohaju i Kaliforniji. Završio je studije engleske književnosti na Univerzitetu Stenford. Debituje sa romanom „Golden States“ 1984. godine, ali ga se docnije odriče i ne navodi u svojoj biografiji. Slede romani: „Dom na kraju sveta“, „Krv i meso“, „Sati“ „Besplatni dani“ (jedini njegov roman koji nije preveden na srpski jezik), „Dok ne padne noć“ i „Snežna kraljica“, kao i zbirka priča „Divlji labud“. Slavu mu donosi roman „Sati“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu i niz književnih priznanja. Ovaj roman je doživeo izuzetnu filmsku adaptaciju. Ekranizovano je i njegovo delo „Dom na kraju sveta“. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl.
“Nije to neuspeh, kaže ona sebi. Nije neuspeh nalaziti se u ovim sobama, u ovoj koži, podsecati peteljke cvetova. Nije neuspeh, ali traži od sebe nešto više, traži taj napor, samo da se bude prisutan i zahvalan; da se bude srećan (grozna reč)“, piše Kaningem u ovom romanu. Svi njegovi junaci su sukobljeni sa istim osećajem. Ili još preciznije rečeno: oni su na sredomeđi između sadašnjeg užasa, otelotvorenog u zasićenosti, depresiji ili u bolesti, koji se sukobljava sa sećanjem na prohujalu lepotu, ali i sa mogućnošću bega u kom se sreća može ponovo pronaći. Oni moraju da se suoče sa samim sobom, da iskušaju i ponovo dosegnu slobodu. I oni to čine. Samo što će njihovi slobodni izbori promeniti ne samo njihove živote, već i živote drugih ljudi. Taj put koji se nekada proteže i decenijama Majkl Kaningem maestralno opisuje u ovom romanu. „Sati“, sasvim sigurno jedno od najznačajnijih književnih dela nastalih u poslednih nekoliko decenija, nam donose priču o krhkosti i još većoj nepostojanosti naših sudbina. Isto tako i o lepoti našeg života koja je nestalna, prolazna i retka, ali ipak toliko velika da samo zbog nje život i vredi. Najbolje to sam Kaningem opisuje: „Živimo svoje živote, činimo ono što činimo, a onda zaspimo – sve je to baš tako jednostavno i obično. Poneko skoči kroz prozor ili se utopi ili proguta pilule; više njih umre nesrećnim slučajem; a najveći broj nas, većinu, polagano proguta neka bolest, ili, ako nas posluži sreća, sâmo vreme. Samo nam ovo ostaje za utehu: tu i tamo poneki sat kada nam se čini da se naši životi, protivno svim izgledima i očekivanjima, uz prasak otvaraju i daruju nam sve o čemu smo ikada maštali, premda svi izuzev dece (a možda čak i ona) znaju da će za takvim satima neminovno uslediti drugi, daleko mračniji i teži. No ipak, eto, volimo grad, volimo jutro; nadamo se, iznad svega, nečemu većem.“
Naslov: Sati
Autor: Majkl Kaningem (1952-)
Preveo: Zoran Paunović
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2018
Strana: 174
Pročitajte i prikaz zbirke priče Majkla Kaningema „Divlji labud“
Čitaonica, mesto za dobre knjige 