Nesreća bez želja – Peter Handke

Po sada već opšteprihvaćenoj Frojdovoj teoriji, dve nagonske sile koje određuju ljudski život su Eros i Tanatos. Na jednoj strani je nagon za životom, a na onoj drugoj nagon za smrću. Razume se, smrt je u ovoj borbi uvek pobednik. Naprosto, neizbežna je. Suočenje sa tom neminovnošću je poprilično raznoliko. Ono najpre zavisi od naših uverenja. Ukoliko smo vernici, pod tim se pre svega misli na judaizam, hrišćanstvo i islam, smrt je samo jedna životna stanica. Nakon ovozemaljskog, po učenju ovih religija, sledi večiti život, određen po našoj zasluzi. Situacija je znatno kompleksnija u hinduizmu i budizmu, pošto je po njihovom učenju život posle smrti svojevrsna kazna. Konačni nestanak, nirvana kako ga budizam naziva, krajnje je oslobođenje. Za ateiste je situacija potpuno drugačija. Ovaj život je sve što imamo, i sa njegovim prestankom dolazi potpuni kraj. Sva ova shvatanja su zadobila istaknuto mesto u literaturi. Mi ćemo ovde navesti samo par primera. Možda je najbolje početi od Dostojevskog. Jedna od najpotresnijih priča u istoriji literature je njegova pripovest „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Baš kao i u čuvenom odeljku „Veliki inkvizitor“ iz romana „Braća Karamazovi“, dečja smrt je velika prekretnica, samo različita. U „Mališanu kod Hrista na božićnoj jelki“ smrt jednog deteta je prikaz utehe koju nam jedino bog može dati. Na ovom svetu nema pravde, nema dobrote i nema nikakve utehe. Sve nam to jedino može dati bog. Vera Dostojevskog je vera očajnika, napaćenog čoveka kom jedino vera u više biće može doneti spas. Takav je i njegov čuveni kredo u kom on odabira pre život bez istine nego istinu koja bi isključivala Hrista. Potpuno drugačije shvatanje smrti je tema još jednog čuvenog dela. Kamijevog „Stranca“. Smrt se ovde posmatra iz potpuno drugačijeg ugla. Najpre, ona je potpuni kraj. Ali, i u isto vreme, smrt je ništa. Prazna je, baš kao što je prazan junakov život. Sa tom prazninom se suočava i Karl Uve Knausgor u šestotomnom romanu „Moja borba“. Očeva smrt inicira trenutak preispitivanja sopstvenog života. Ništa manje i same smrti. Ona, baš kao i život, postaje nešto banalno, obično i svakodnevno. Kako sam Knausgor kaže: „A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, (…) nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.“ O smrti, ništa manje i o suočenju sa njenom neminovnošću, pisao je i veliki Peter Handke.
Marija Handke, piščeva majka, se ubila. Ta smrt Handkea nagoni na pisanje. Rezultat je ovaj veličanstveni roman u kom on pokušava da odgonetne ko je bila ta žena? Kako je živela? Još bitnije, zašto je tako živela, Handkeove su polazne tačke. Ništa manje i pitanje: zašto se ta žena ubila? Iz svih ovih pitanja grana se priča o jednom mučnom i tegobnom životu, u potpunosti propaloj i večito sputanoj egzistenciji. Priča je to o ženi koja je izgubila svaku odliku ljudskog bića, što i sama u jednom trenutku priznaje. Jedini izlaz iz takvog života je bila smrt. O toj smrti, ali i o takvom životu pripoveda Handke u „Nesreći bez želja“.
Iako izuzetno kratak, Handkeov roman „Nesreća bez želja“ se hvata u koštac sa poprilično kompleksnim i teškim temama. To je najpre odnos pisca prema majčinoj smrti. Njena smrt za Handkea je nešto što se očekuje, nešto potpuno olakšavajuće i normalno. I u isto vreme potpuno užasavajuće. Tu životnu dihotomiju Handke opisuje nenadmašno. Bez suvišnih emocija, može se reći i bez bilo kakvih emocija, smrt je predstavljena na način koji dosad nije viđen. Baš kao što je to učinjeno i sa pričom o majčinom životu. Hladna je to, gotovo surova analiza jednog života, života majke, jedne propale ljudske egzistencije, ništa drugo nego hronika potpune propasti koja je zadobila neverovatnog hroničara i pripovedača. I to propasti koja je bila određena od samog početka: „Lična sudbina, ukoliko se ikada i razvijala kao nešto osobeno, bila je obezličena do poslednjeg delića sna, i isceđena u verskim, narodnim i običajnim obredima, tako da od individue gotovo ništa ljudsko nije preostajalo; ‘individua’ je bila poznata samo kao psovka.“
Peter Handke, jedan od najznačajnijih savremenih evropskih književnih stvaralaca, je rođen u braku Slovenke i nemačkog radnika. Tek kasnije će saznati da je njegov pravi otac austrijski vojnik koji je službovao u Sloveniji. Usled progona koruških Slovenaca Handkeova porodica se seli u Berlin. Odrastanje u užasnim prilikama i kasnije majčino samoubistvo će ostaviti veliki trag u njegovom stvaralaštvu. Započete studije prava napušta posle prve objavljene knjige. Kreće književna karijera u kojoj je Handke objavio desetine romana (pomenimo samo „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Strah golmana od penala“, „Moravska noć“…), drama, knjiga prepiski i esejistike. Istaknuti je filmski scenarista, a njegov film „Nebo nad Berlinom“ se smatra za jedan od najboljih evropskih filmova dvadesetog veka. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz istaknutih priznanja, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost.
„Roditi se kao žena u takvim okolnostima unapred je bilo ubistveno. Međutim, može se reći i: umirujuće; u svakom slučaju, bez straha za budućnost. Vračare su o crkvenim slavama samo momcima ozbiljno čitale budućnost iz dlana; kod žena je ta budućnost ionako bila samo lakrdija“, piše Handke u ovom romanu. U takvom okruženju rađa se i živi Marija Handke. Njen život je unapred određen, on je, kako ga sam Handke naziva, lakrdija. Problem je u tome što ona ne pristaje na tu lakrdiju. Odlazak iz rodnog mesta, boravak u Berlinu, jedna uspešna i jedna neuspešna ljubav koja će se pretvoriti u doživotni brak, životno posrtanje sklopčano sa rađanjem dece, povratak u rodno mesto kao prihvatanje krajnjeg poraza, sve su to etape i koraci ka unapred određenoj propasti. Ili kako to Handke kaže: „Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati.“ Ispisujući povest o jednom takvom životu Handke je neprestano sukobljava sa pričom o smrti. Ona za Handkea nije tragedija. Naprotiv. Smrt je prirodni izlaz iz nesreće života. Gotovo izbavljenje. Ali i kraj priče koja nikako nije morala da se tako završi. Izlaz iz tog, možemo slobodno reći, bezizlaza Handke pokušava da pronađe u ovom romanu, u isto vreme stvarajući istinsko remek-delo. Silina pripovedanja u „Nesreći bez želja“, neverovatna stilska umešnost, ali i ništa manja književna vrednost sklopčana sa temama koje pokreće čine ovaj roman jednim od najvećih dela evropske literature dvadesetog veka. On se ponovo nalazi pred nama, i to u izuzetnom prevodu Žarka Radakovića.

Naslov: Nesreća bez želja
Autor: Peter Handke (1942-)
Preveo: Žarko Radaković
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 101

Pročitajte i prikaz Handkeovog romana „Veliki pad“

Odabrane priče – Džon Čiver

Odgovor na pitanje zašto su u svakodnevnom životu, ponajviše u medijima, sveprisutne, najblaže rečeno, degutantne stvari je lak. Ljudi te degutantne stvari vole. Nema boljeg načina da se podigne novinski tiraž ili gledanost televizijskog programa od prostote, neukusa i nasilja. Ubedljivijeg dokaza za to nema od sledećeg primera. Jedan novinski izdavač u Engleskoj je hteo da promeni tu paradigmu. Umesto krvi, znoja i suza, da upotrebimo ove čuvene Čerčilove reči, on je odlučio da ponudi nadu. Primera radi, ukoliko se desi neka avionska nesreća, naslov u svim novinama je poginulo toliko i toliko ljudi. U njegovim ne. Naslov je izgledao ovako: tešku avionsku nesreću je preživelo toliko i toliko ljudi. Isto tako, umesto tabloidnih priča o nasilju on je plasirao priče o mladim talentima, požrtvovanim i humanim ljudima, uspešnim naučnicima i umetnicima. Kakav je bio rezultat? Pa, najblaže rečeno, katastrofa. Tiraž tih novina je za manje od mesec dana bio prepolovljen, a novinska kuća dovedena do bankrota. Ovo je samo mali primer, verovatno najslikovitiji, otkud toliko nasilja i prostote u javnom diskursu. Naravno, ako pričamo o slobodnom tržištu. Primera radi, stopa kriminaliteta (i to pre svega krvnih delikata) u socijalističkoj Jugoslaviji je bila skoro identična kao danas. Samo što se za razliku od današnjice nasilje nije stavljalo u prvi plan. Društvo je bilo sigurnije, ako se govori o mentalnom stanju građanstva, zato što su postojala stroga pravila šta se sme, a šta ne sme objavljivati. Da li je to dobro ili ne, sasvim je druga stvar. Naša tema je drugačija. To sveprisutno nasilje nigde nije vidljivije nego u književnosti. I pri tome se ne misli na petparačku literaturu i krimiće. Ukoliko zanemarite stil, velika pitanja koja ta dela postavljaju, kao i “misaoni” sloj, fabule, recimo, Šekspira i Dostojevskog su čista crna hronika. Ubistva, mnogo (kod Šekspira baš mnogo) krvi, užasnog nasilja… Odgovor na pitanje zašto je to tako je isto lak. U susretu sa povišenim emocijama, baš kao i sa događajima koji predstavljaju prekretnice (a takvi su nasilje, ubistva, zlo, smrt…), najlakše se, a i najbolje, piše o onim “velikim” pitanjima. Isto tako, to je i pitanje morala. Pisati, recimo, o preživljavanjima nekog malograđanina tokom Drugog svetskog rata dok u njegovoj blizini ljudi umiru u koncentracionim logorima je krajnje diskutabilna, verovatno i degutantna, stvar. Tako je kroz istoriju literature svakodnevni i obični život ostao u senci velikih događaja i preloma. A da se ne lažemo, baš taj obični i svakodnevni život i čini naš život. Neku vrstu prekretnice predstavlja delo Čehova. Susret sa običnim i svakodnevnim prerasta u veliku umetnost. Najbitnije od svega, banalnost običnog, najčešće mediokritetskog, je maestralno izbegnuta. Čehovljevim putem nastavio je veliki američki prozaista Džon Čiver.
Najčešće smešteni u izmišljeno predgrađe Šejdi Hil, junaci Čiverovih priča (dvadeset i sedam u ovom izboru) su pripadnici srednje klase. S više ili manje razlika, prevashodno u stepenu bogatstva, oni žive slične živote. Rodne uloge su strogo podeljene. Muškarci vredno rade, brinući se o napredovanjima i opstanku na poslu, dok su žene domaćice. Ambicija im je takođe podjednaka. Živeti obično, steći dovoljno novca za pristojan život i biti prihvaćen i poštovan od drugih. Ona stereotipna slika: kuća u predgrađu, travnato dvorište, belačka porodica, mir, ljubav i sreća. Ipak, da li je to baš tako? Za Čivera nije. Mali, nekad i potpuno minoran, događaj može da preokrene sve i uništi dugo građenu sliku savršenstva.
Ono što Čiverove priče čini toliko snažnim i uverljivim proizilazi iz nekoliko stvari. Na prvom mestu, to je savršeno poznavanje miljea i načina života junaka (“Svakome ko odraste u takvom okruženju – mi smo u izvesnom smislu tako odgajani – prava je muka da se otarasi navika griže savesti, samoporicanja, ćutljivosti i pokajanja”, ovako ih Čiver opisuje). Isto tako, to je sjajna psihologizacija i uvid u unutrašnja stanja junaka. I najbitnije od svega, pripovedačka virtuoznost, ona koja je u stanju da nečeg najobičnijeg napravi veličanstveno. Ne i manje bitno, istinska ljubav i humanost prema ljudima. Čiver ne osuđuje svoje junake opisujući njihove padove i banalnost. Naprotiv. On kao da želi da im pomogne. Baš kao što to želi jedan Čiverov junak: “Eh, šta učiniti s takvim čovekom? Šta tu može da se učini? Kako odvratiti njegovo oko da u masi ne traži obraz sa bubuljicom ili nemoćnu ruku; kako ga naučiti da odgovori na neizmernu veličinu ljudske rase, na oštru površinsku lepotu sveta; kako umesto njega pokazati prstom okorele istine pred kojima su strah i užas nemoćni?”
Džon Čiver, jedan od najznačajnijih američkih književnih stvaralaca dvadesetog veka, je rođen u imućnoj porodici. Kako je ta porodica osiromašila, Čiver se izdržava tako što objavljuje priče u “Njujorkeru”. Veći deo njegovog života je obeležila borba sa alkoholizmom, podjednako i sa biseksualnošću. Napisao je preko 120 priča, koje su izdate u nekoliko zbirki. Za njihov izbor “Priče Džona Čivera” je dobio Pulicerovu nagradu. Napisao je i pet romana (na srpski je preveden samo “Ovo stvarno liči na raj”), za koje je dobio niz istaknutih priznanja.
Još za života, Čiver je nazvan “Čehovom američkog predgrađa”. Da to nije preterivanje, najbolji svedok je samo Čiverovo delo. Slika običnog, poprilično ukorenjenog, ponekad i ubistveno mediokritetskog, u ovim pričama doživljava maestralno predstavljanje. Ušuškani svet u kojem žive junacima ovih priča se čini savršenim, onim Lajbnicovim “najboljim svetom od svih mogućih svetova”. Čiverova veština je da u toj savršeno izgrađenoj slici života pronađe malene i gotovo neprimetne pukotine. Isto tako i da iz običnog i svakodnevnog (bila to preljuba, svađa među braćom ili iz komšijskih odnosa…) izvuče maksimum. Bez nasilja, bez velikih događaja, isto tako i bez velikih pitanja o smislu života i postojanja (njegovi junaci su uglavnom poluobrazovani ljudi i mediokriteti) Čiver tka sliku života koja ostaje duboko prizemna, i to ne u pežorativnim smislu. To su priče o običnom, banalnom i dosadnom, o našoj svakodnevnici. Kako to jedan Čiverov junak kaže: “Toliko se energije troši da sve ostane isto, da se ne doseli neko nepoželjan, i tako to, da se jedina ideja budućnosti svodi samo na više vozova i više zabava. Mislim da to nije zdravo. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju velike snove o budućnosti. Mislim da bi ljudi morali da sanjaju ogromne snove.” Čiver je nenadmašni majstor da iz tog običnog, banalnog i naizgled savršenog života izatka veličanstvene pripovesti, koje su sve samo ne nalik njihovim junacima.

Naslov: Odabrane priče
Autor: Džon Čiver (1912-1982)
Preveli: Nenad Dropulić, Sava Mihailović i Nenad Župac
Izdavač: Laguna, Beograd, 2017
Strana: 443

Pisac i samoubistvo – Grigorij Čhartišvili

Jedan od najvećih tabua u istoriji naše civilizacije je samoubistvo. Toliki da je u Velikoj Britaniji samoubistvo bilo delo koje se krivično kažnjava – razume se, ako samoubica preživi – sve do početka šezdesetih godina dvadesetog veka. O ranijoj istoriji ne treba trošiti reči, ali ipak treba pomenuti ovu bizarnost. U većini evropskih zakonodavstva bilo je određeno mučenje i mrcvarenje tela samoubica, ponekad i njihovo čerečenje, a potomcima je oduzimana imovina samoubica. Čak i u današnjici crkva progoni samoubice, tako što zabranjuje obred na njihovim sahranama, a tela samoubica se sahranjuju na rubovima grobalja, neretko i bez ikakvog obeležja. I ne samo to. Za crkvu je samoubistvo najveći mogući greh. Argumentacija je sledeća: svaki greh, ma koliko god bio gnusan, može se okajati, ali samoubistvo ne, pošto je nepovratan čin. Da li je to baš tako predstavlja pitanje oko kojeg se lome koplja već vekovima. Suštinski, šta je to što izaziva toliki otpor crkve i države prema ovom činu? Odgovor je, samo naizgled, jednostavan. Koliko je to metafizičko, još više je praktično pitanje moći. Najprostije, to je večita dilema ko je “gazda”? Ukoliko nas bog stvara, ustrojava naš život i određuje kada ćemo umreti, samoubistvo je nezamisliva pobuna protiv božanstva. Najjednostavnije rečeno, i za crkvu krajnje užasavajuća misao, bog prestaje da bude “gazda” ustupajući to mesto čoveku. Kako bi to rekao Kirilov, junak Dostojevskog: “Ako boga nema, onda sam ja bog.” Veoma su značajne i sledeće njegove reči: “Čovek je samo to i radio – izmišljao je boga da bi živeo, da se ne bi ubio; u tome je sva dosadašnja istorija sveta.” Slična situacija je i sa državnim i društvenim strukturama. Iako načelno, mada je i to vrlo diskutabilno, država priznaje individualnost svakog čoveka, njegova uloga se ne iscrpljuje samo u privatnom životu. On je društveno biće, da malo otkrivamo toplu vodu, koje država pomoću zakona pokušava da ustroji onako kako to ona želi. Samoubistvo i u ovom slučaju predstavlja čin pobune kroz odbijanje društvenih pravila “dobrog ponašanja”. Opet je individua “gazda” svoga života, a ne društveni sistem. U isto vreme, samoubistvo predstavlja i savršeni pokazatelj bede, siromaštva i represije koje postoje u jednom društvu. Tome i onaj, ranije pomenuti, progon samobica. Ali, opet, i možda uprkos svemu tome, ljudi se ubijaju. Odmah posle ubistava, samoubistvo je najčešći uzrok “neprirodne” smrti, veći čak i od nesrećnih slučajeva i kataklizmi. O istoriji samoubistva, sa posebnim osvrtom na samoubistva pisaca, ruski prozaista Grigorij Čhartišvili je napisao sjajnu knjigu.
Polazeći od samog začetka ljudske civilizacije, autor nas u prvim poglavljima knjige upoznaje kako se na samoubistvo gledalo u antici, srednjem veku i kako se gleda u savremenosti. Na to se nadovezuju religijski i filozofski pogledi na ovaj čin. Takođe su dati društveni, sociološki, kao i pogledi nekoliko nacija (Nemci, Rusi, Englezi, Japanci…) u susretu sa samoubistvom. Drugi deo knjige predstavlja istoriju samoubistava pisaca kroz njihove najčešće razloge (ljubav, siromaštvo, bolesti zavisnosti, psihički poremećaji, progon držav, stvaralačka kriza…). U trećem delu knjige, enciklopedija literaturacida, date su biografije 363 pisca koji su izvršili samoubistvo.
“U suštini, ovo nije knjiga o piscu-samoubici, već o čoveku-samoubici. Od običnog čoveka pisac se razlikuje time što, zbog svoje egzibicionističke profesije, izlaže dušu tuđim pogledima, te znamo šta je unutra. (…) On najbolje razume motive svojih postupaka i, svakako, ume najbolje da ih verbalizuje”, piše Grigorij Čhartišvili, što se i pokazuje kao istina. On samoubistva pisaca ne opisuje kao nekakvu posebnost literata koja proizilazi iz romantičarskog mita o krajnje rastrojenom umetniku. Tome i sjajni prvi deo knjige koji pravi presek istorije samoubistva, kasnije dopunjen u drugom delu knjige sa konkretnim primerima. Grigorij Čhartišvili je obavio iscrpno istraživanje ovog fenomena, bile su tome potrebne godine i godine pomnog proučavanja, i još bitnije, on je uspeo da svu tu silinu podataka, neretko mučnih, predstavi na izuzetan način.
Grigorije Čhartišvili, mnogo poznatiji pod pseudonimom Boris Akunjin, je jedan od najznačajnijih ruskih savremenih književnika. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski jezik. Njegov prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja, ali i započeo nekoliko edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičnih i dečjih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najvećih ruskih književnih priznanja, prevođen je na mnoštvo svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje za kvalitet prevoda, odličnu opremu i dizajn knjiga, dobar deo Čhartišvilijevih (Akunjinovih) romana, baš kao i ova studija, je objavljen i na srpskom jeziku.
“Postoji samo jedan uistinu ozbiljan filozofski problem – problem samoubistva. Odrediti da li je život vredan ili nije vredan toga da se proživi – znači odgovoriti na fundamentalno filozofsko pitanje”, piše Alber Kami u eseju “Mit o Sizifu”. Na tragu ove misli Grigorij Čhartišvili istražuje šta je to u ljudskom biću što ga vodi ka nebiću, da se malo poigramo sa naslovom pesme “Prljavog kazališta”. Istražujući društvene, religijske, filozofske i teorijske pristupe samoubistvu, autor uspeva da ostane objektivan, što je izuzetno bitno kada se govori o pitanju koje izaziva silne i poprilično oprečne reakcije, ali i da predoči svoje mišljenje i stavove. Podjednako je dragoceno i upoznavanje sa piscima samoubicama, od Homera pa sve do Prima Levija, koje je u ovoj knjizi zadobilo maestralan prikaz. Rezultat je sjajna studija u kojoj se pitanje samoubistva obrađuje na jedan potpuno novi i drugačiji način. I na kraju, ima li odgovora? Zašto se ljudi ubijaju? Da li je to dobro ili loše? Dozvoljeno ili ne? Grigorij Čhartišvili nam ostavlja da sami odgovorimo na ova pitanja. A možda odgovori na ova pitanja ni ne postoje, baš kao što te odgovore nema ni autor: “Prema samoubistvu nema i ne može biti jedinstvenog odnosa. Nekad je ono malodušnost, histerija, skrnavljenje velikih tajni života i smrti. Nekad je jedini dostojan izlaz. Sugestija tu nema i ne može biti. Postoje samo primeri, samo presedani, samo mera hrabrosti i trpljenja, koja je svakome od nas data potpuno individualno.”

Naslov: Pisac i samoubistvo
Autor: Grigorij Čhartišvili (1956-)
Prevele: Mirjana Grbić i Sonja Bojić
Izdavač: Informatika, Beograd, 2006
Strana: 682

Pročitajte i prikaz romana Borisa Akunjina “Ljubavnica smrti”

Otvoreni grad – Tedžu Kol

Prvo delo u istoriji književnosti, „Ep o Gilgamešu“, čiji je sadržaj poznat čak i onim školarcima koji su svoje obrazovanje „prespavali“, pokreće veliku temu putovanja. I to ne putovanja koje je samo po sebi cilj, već putovanja koje nam omogućuje da pronađemo smisao. Prvo književno putešestvije zadobija dostojne naslednike u kasnijoj literaturi. Suštinski, ukoliko napravite presek literature tražeći dela koja određuju epohe i velike umetničke preokrete, to će skoro uvek biti dela o putovanju. Da krenemo od antičke Grčke. I od velikog Homera. Može li se današnja civilizacija zamisliti bez „Odiseje“? Ili moderna književnost bez Servantesovog „Don Kihota“? A i jedno i drugo delo govore o putovanju, naravno, u potpuno drugačijem kontekstu. Razlika između ova dva dela je najbolji pokazatelj promene književne i civilizacijske paradigme. Najtačnije, puta od heroja do zamlate. Arhetipska priča o putovanju, razume se, ne prestaje sa Servantesom. Najznačajniji roman u epohi prosvetiteljstva, Volterov „Kandid“, je takođe priča o putovanju. I ovoga puta putovanje predstavlja prekretnicu. Samo je to sada traženje mesta u svetu u kojem živimo. Kao roman o putovanju, doslovnom i metaforičnom, može se uzeti i čuveni roman Dostojevskog „Zločin i kazna“. Poslednje rečenice u knjizi: „Ali ovde počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpunom nepoznatom stvarnošću“, najava su novog putovanja i druge šanse. Još jednu prekretnicu, i to onu koju određuje književnost dvadesetog veka, donosi putovanje Stivena Dedalusa ulicama Dablina 16. juna 1904. Reč je o čuvenom Džojsovom romanu „Uliks“. Heroizam sa kojim se Servantes poigrao u „Don Kihotu“ sada je u potpunosti uništen. I možda je to najbolja slika savremene književnosti, vremena poniženih ljudi koji posrću pod prevelikim teretom. To slikovito pokazuju dva čuvena romana. Prvi je Selinovo „Putovanje nakraj noći“, koje kroz krajnji pesimizam opisuje život glavnog junaka. Još dalje odlazi Sartr u romanu „Mučnina“. Isprazni život Antoana Rokantana, čoveka progonjenog osećajem mučnine, slika je novog putovanja. Onog u kojem avanture, tek ne heroizma, nema. Samo straha od postojanja. Na početku dvadesetog i prvog veka literatura je dobila još jedan veliki roman o putovanju, koji će sasvim sigurno predstavljati još jednu prekretnicu.
U središtu romana „Otvoreni grad“ nalazi se tridesetogodišnji Džulijus, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici. Na početku zime on odlučuje da prekrati vreme šetnjama Njujorkom. „Putovanje“ kroz njujorške ulice, galerije, pabove, parkove, muzeje, prodavnice, koncertne dvorane i druge gradske toponime, prate brojne junakove reminiscencije i razmišljanja. Jedna po jedna kockica u velikom mozaiku se sastavlja i pred nama se ukazuje maestralna slika jednog ljudskog života i metropole.
Pisan u obliku dnevničkih zapisa glavnog junaka, roman „Otvoreni grad“ nas od prvog trenutka furiozno ubacuje u koloplet njujorških ulica, podjednako i u unutrašnji svet glavnog junaka. Pred očima čitaoca se, samo naizgled, nižu epizode bez ikakvog sleda i kohezije. I upravo u tome je najveća literarna veština Tedžua Kola. On uspeva da haos unutrašnjeg života junaka, sjedinjen sa predstavom besciljnog lutanja gradom, pretvori u savršenu literarnu slagalicu, praćenu sjajnim opservacijama o svetu u kojem živimo: „(…) u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.“
Tedžu Kol, po mnogima jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca mlađe generacije, je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama u mešovitoj porodici. Odrastao je u Nigeriji, a u Ameriku se vraća tokom studija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija. Debitovao je sa novelom „Svaki je dan za lopova“ (2007), koja je prvobitno obavljena na internetu. Njegov roman-prvenac „Otvoreni grad“ je doživeo pohvale kritike i proglašen za knjigu godine od strane nekoliko uglednih časopisa. Za „Otvoreni grad“ je dobio Nagradu Hemingvejeve zadužbine, a ovaj roman je dosad preveden na preko deset jezika. Pored literarnog stvaralaštva, Kol je i istaknuti fotografski kritičar. Trenutno piše za „Njujork tajms magazin“.
Slika putnika u književnosti u romanu „Otvoreni grad“ doživljava transformaciju. Ako je u prvobitnoj književnosti to bila predstava heroja, kasnije zamlate, i na kraju žrtve i patnika, ona je u savremenosti slika čoveka koji se nalazi negde između potpune zasićenosti (ideologijom, nasiljem, politikom, informacijama…) i ironije. Baš takav je glavni junak ovoga romana, što najbolje potvrđuje sledeća njegova misao: „Izgleda da je jedini način da se izbegne zamka nasilja bilo da se nema ciljeva, da se čovek gospodski ogradi od privrženosti bilo čemu.“ Naravno, „Otvoreni grad“ se može čitati i kao sjajni bedeker kroz Njujork čemu ponajviše doprinosi bogata erudicija autora romana. Ipak, „Otvoreni grad“ je u svojoj biti priča o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, individui koje mora da ponovo pronađe svoj put. A ima li boljeg načina za to od putovanja, pa makar i po ulicama grada u kojem se živi? Najbolje to izražava sam autor: „Generacije su nadirale kroz ove ušice igle i ja, jedan od pripadnika još uvek čitke gomile (…) želeo sam da pronađem nit koja me povezuje sa vlastitom ulogom u ovim pričama.“

Naslov: Otvoreni grad
Autor: Tedžu Kol (1975-)
Preveo: Alen Bešić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 276

Isusovo školovanje – Dž. M. Kuci

„Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje. Bože, kako prazno i strašno postaje na tvom svetu“, Gogolj zapisuje u svojim poslednjim danima. Plamen ludila već je zahvatio velikog pisca. Plamen je to u kojem će sagoreti drugi deo „Mrtvih duša“, ali i piščev život. Jedina uteha u svom tom ludilu bilo je obećanje drugog života. Nekog boljeg budućeg postojanja u kojem neće biti baš tako teško živeti. Očajnička vera u boga karakteriše još jednog velikog ruskog prozaistu. „Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“, zapisuje Dostojevski u svojim dnevnicima. Celokupno stvaralaštvo Dostojevskog omeđeno je verom u boga (pa čak i ako je taj bog u suprotnosti sa istinom), a samim tim i u obećanje nekog budućeg pravednijeg postojanja. Nema pravde na zemlji, na njoj je samo niskost i zlo, grakće Dostojevski. Najplastičnije je to izrazio u priči „Mališan kod Hrista na božićnoj jelki“. Siroče ostavljeno od strane čitavog društva da umre u božićnoj noći od gladi i studeni jedinu milost može dobiti od boga u budućem životu. Ta ideja budućeg života, kontrapunkta očaju u kojem sad živimo, nije izražena samo kod ovih velikih ruskih pisaca. I nije ograničena samo na boga i obećanje života posle smrti. Ljudima je potrebna uteha i na zemlji. Tome silne utopije (o kojima je na ovom mestu već pisano), svejedno da li izmaštane ili sprovedene u delo. Ne razlikuje se ni bekstvo od sadašnjeg života. Sveprisutna je to književna tema. O bekstvu govori italijanski nobelovac Luiđi Pirandelo u romanu „Pokojni Matija Paskal“ ispisujući pripovest o čoveku koji kroz niz lažiranih smrti neprestano beži iz novog u novi život. Takav je i junak romana Tomasa Mana „Ispovesti varalice Feliksa Krula“, ali i brojni likovi iz zbirke pripovedaka „Bekstvo“ Alis Manro. Svoj novi život u bekstvu ostvario je čuveni pesnik Rembo odricanjem od književnog stvaralaštva i ulaskom u svet radničke klase (gde je stigao da bude vojnik, nadzornik kamenoloma, trgovac kafom ali i oružjem). Ponekad i obećanje nove zemlje može biti spas. To uzdanje u zemlju u kojoj teku med i mleko vidimo još u Starom zavetu, a ovaj mit traje sve do današnjice, možda najbolje izražen u priči o novoj obećanoj zemlji Americi. O tom novom, možda i boljem, svetu i životu piše nobelovac Dž. M. Kuci.
Priča koja je započeta u romanu „Isusovo detinjstvo“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali mnogo bolje je pratiti radnju u kontinuitetu) se nastavlja u „Isusovom školovanju“. Simon i njegov usvojeni sin David se posle brodoloma iskrcavaju u novoj i nepoznatoj zemlji. Tu pronalaze Ines koja će postati Davidova majka. U sukobu sa vlastima koje Davida žele da odvoje od roditelja, ova čudnovata porodica beži u gradić Estrelja, gde počinje njihov novi život. Mladi David se upisuje u nekonvencionalnu plesnu školu pod upravom Ane Magdalene. Kada Ana biva usmrćena od strane školskog poslužitelja Dmitrija, dolazi nova porodična epopeja.
Okarakterisati „Isusovo školovanje“ je izuzetno težak zadatak. Roman je svakako, ali ovo delo izmiče svim žanrovskim određenjima romana. Kuciju gotovo da nije stalo do opisa sveta u kojem se nalaze njegovi junaci. Isti takav slučaj je i sa kompozicijom u kojoj je radnja, čini se, samo nužno zlo. Romaneskna struktura je neophodna kulisa za ono što Kuci želi da ostvari. A to je dijalog između Simona i posinka Davida. Onog deteta koje odbija da se svede na meru sveta u kojem živi: „Zato što, po njegovom, moraš prvo da se smanjiš. Moraš da postaneš sitan kao zrno graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška koje je u zrnu graška. Tek onda možeš da računaš na njegov način, kad si sitan sitan sitan sitan sitan.“
Džon Maksvel Kuci, jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Završava studije engleskog i matematike, posle kojih počinje da predaje na nekoliko svetskih univerziteta. Debituje sa romanom „Zemlje sumraka“ (1974), a međunarodnu slavu mu donosi roman „Iščekujući varvare“. Napisao je preko deset romana, tri knjige autobiografske proze, kao i nekoliko zbirki eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (to je pošlo za rukom samo još Piteru Keriju) za romane „Život i vremena Majkla K“ i „Sramota“. Godine 2003. je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Celokupni Kucijev literarni opus je objavljen na srpskom u izdanju „Paideje“.
Nalik Platonovim dijalozima, Kuci u „Isusovom školovanju“ tka priču o stvarnosti novog sveta u koji je smestio svoje junake, ali je to u stvari priča o ograničenjima sveta u kojem sad živimo. S jedne strane je otac Simon, a sa one druge dete David koje pokušava da shvati pravila i suštinu života. Gotovo je nemoguće nabrojati sve teme sa kojima se Kuci hvata u koštac, ali da navedemo samo neke. Tu su smrt, ljubav, seksualnost, postojanje boga, zakon, zlo, okrutnost prema drugim ljudima i životinjama… Isto tako, beskrajan je spisak mislilaca, filozofa i pisaca čije tragove pronalazimo u ovom romanu. I sam naslov, „Isusovo školovanje“, je isključivo metafora, potrebno je ovo reći zbog čitaoca koji će tražiti doslovnog Isusa. Suštinski, Kuci je, ajde da upotrebimo ovu malo težu reč, zloupotrebio formu romana da bi napisao raspravu o velikim pitanjima i idejama. I stvorio maestralnu filozofsko-književnu igru, smeštenu u okvir nekog novog boljeg sveta i života, koja paradoksalno odbija svaku moguću ideju o boljem svetu koji nas čeka: „(…) nikad ne slušaj kad ti obećavaju novi život. Novi život je laž, dečko moj, najveća od svih. Nema drugog sveta. Postoji samo ovaj. (…) Samo pomrčina, pomrčina i ništa sem pomrčine.“

Naslov: Isusovo školovanje
Autor: Dž. M. Kuci (1940-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2017
Strana: 237

Sunce ovog dana – Vladimir Pištalo

Čar umetnosti, koliko god to možda nekome izgledalo naivno ili neispravno, leži u susretu. Zanemarite visokoparne izraze dokonih teoretičara (ili još bolje rečeno, zasenjivanje prostote), stavite na stranu pokušaje da se umetnost objasni kroz vizuru ideologije, politike i ostalih gluposti. Posmatrajte umetnost kao susret. I to kao susret između vizije sveta koju vam umetnik nudi sa onom koju nosite u sebi. Taj susret nosi sa sobom niz opasnosti. Setite se Don Kihotove zaluđenosti. Ili masovnih samoubistva uzrokovanih Geteovim „Verterom“. Ne zaboravite ni da je ubica Džona Lenona svoj čin pravdao iluminacijom posle pročitanog „Lovca u žitu“. Naravno da ovi primeri ludila nisu direktno proizašli iz susreta sa umetnošću, onaj ko je lud svakako će uraditi ludost i posle pronaći sijaset opravdanja za nju. Ono na šta ovde želi da se ukaže je čudesna moć umetnosti da izazove tektonske promene u nama. Da nam promeni život i učini ga dubljim, plemenitijim, ali i znatno komplikovanijim. „Sinoć sam ponovo čitao petu knjigu drugog dela Braće Karamazovih, poglavlje u kom Ivan vraća ulaznicu za vasionu koju je Bog stvorio, i uhvatio sam sebe kako nekontrolisano jecam“, piše Dž. M. Kuci o svom susretu sa Dostojevskim i zaključuje ga rečenicama o uticaju dobre umetnosti: „Ugledajući se na njih postajemo bolji umetnici; a ne mislim ovde po veštini bolji, nego etički bolji. Oni zatiru naše nečistije pretenzije; oni nam izoštravaju vid; oni nam snaže ruku.“ Može li se to izraziti rečima? Postoji li način da se naše divljenje stavi na papir, a da ono ne izgubi na svom značaju? Težak je to zadatak. Svedoče o njemu tomovi i tomovi kritika i osvrta, kao i biografskih dela o umetnicima i njihovom stvaralaštvu. I svi oni pričaju istu priču o susretu sa velikim i izvanrednim umetnicima, ali to ostavlja bolno tužan utisak. Pokušaj je to da se visoko dosegne niskim sredstvima. Izuzetak su, naravno, pravi umetnici. Oni koji svoj susret sa umetnošću pretvaraju u novu umetnost. Jedan od njih je i Vladimir Pištalo.
„Sunce ovog dana“, kako mu i sam podnaslov govori, je pismo Ivi Andriću. Sastavljen iz šest celina, ovaj roman pristupa Andrićevom stvaralaštvu i životu na poprilično neuobičajen način. Tako Pištalo u prvom delu knjige „Balkanski Hrist“ istražuje odakle je Andrić potekao: „Sve što je ikad postignuto na svetu postignuto je uprkos nečemu, uprkos predrasudama, uprkos bolesti, uprkos siromaštvu. Vaša majka je bila slabo pismena. Otac vam je bio alkoholičar i školski podvornik. Bože, kako su to niske polazne pozicije! Koliko je samo nemilosrdne odlučnosti, nepotkupljive vernosti srca, trebalo da se popnete donde dokle ste se popeli.“ U „Kontrapunktu“ je fokus pomeren ka shvatanju Andrića u današnjici. „Za ljubav žene“ istražuje Andrićevu odanost estetskom i erotskom, dok „Ironični heroji“ pokušavaju da obrazlože genezu Andrićevih likova i njihovu ambivalentnost. „Mlada Bosna“ je priča o svetu. Onom Andrićevom i ovom danas. Neizmenjenom i užasnom. Priča o muci, ostvarenosti i neminovnoj smrti sjedinjena je u „Sunčanom satu“.
Pištalo kroz šest poetskih celina ovog romana vodi dijalog sa našim najvećim književnikom dvadesetog veka, usput govoreći i o samome sebi, ali i o vremenu u kojem živimo. Način na koji on to čini do sada je neviđen u srpskoj literaturi. Rečenice napisane kao najblistavija poezija se u savršenom skladu nižu jedna za drugom tvoreći uzvišenu poemu. I to poemu koja uzvisuje, ali i ulazi duboko u svet onoga čiji se život kroz apoteozu umetničkog stvaralaštva uzdiže: „Vi, koga ni samog u životu niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio, preuzeli ste na sebe obavezu predstavljanja drugih. Pisali ste za sve koji su umrli neshvaćeni, bez oprosta, neviđeni.“
Jedan od najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca, Vladimir Pištalo, je rođen u Sarajevu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Debitovao je sa knjigom poetske proze „Slikovnica“ (1981). U njegova najznačajnija dela ubrajaju se novela „Korto Malteze“, zbirka „Priče iz celog sveta“, studija „Kupite nešto i ovde“, biografsko delo „Aleksandrida“, romani „Milenijum u Beogradu“ i „Venecija“. Najpoznatiji je po romanu „Tesla, portret među maskama“ koji mu je doneo NIN-ovu nagrada i niz drugih priznanja. Pištalova dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika. Živi u Americi, gde predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru.
Pokušaj da se žanrovski odredi ova knjiga je nemoguć zadatak. „Sunce ovog dana“ je poezija u prozi. I to blistavo napisana. Ovaj roman je i ispovest pisca. Izneta intimistički, a tako elegantno i lirski. „Sunce ovog dana“ je i priča o susretu sa velikom umetnošću, o onome šta nam umetnost donosi i načinu da se ona razume. I, najbitnije, ova knjiga je priča o Andriću. Pred čitaočevim očima je Andrić lično. Ne pokušaj da se on obrazloži kroz našu usku vizuru ili da se kroz biografske fakte uđe u srž umetničkog stvaranja. Pred nama je pravi Andrić. Pištalo je izvajao savršeni portret koristeći Andrićevu suštinu. A ta suština je umetnost. Najbolje to obrazlaže sam Pištalo: „U mladosti vi ste pisali da je smrtni greh govoriti o književnosti na neknjiževni način. Tako su o vama često govorili. Tako se uglavnom govori. Nastojaću da vas toga poštedim. U ovoj knjizi skromno bih hteo da pokažem da je pisati o literaturi sa strašću i ljubavlju ne samo moguće. To je jedini način.“

Naslov: Sunce ovog dana
Autor: Vladimir Pištalo (1960-)
Izdavač: Agora, Zrenjanin, 2017
Strana: 301

Policija – Ju Nesbe

Potpuna žanrovska segregacija, tako bi se možda najbolje mogla opisati književna scena tokom prethodnih decenija. S jedne strane stoji „ozbiljna“ literatura, na onoj pak drugoj je žanr. I sve bi to bilo u redu da je u pitanju ona stara dobra manihejska podela na svetlost i mrak. Još preciznije, na dobru i lošu literaturu, ali to je daleko od istine. U međuvremenu se toliko toga promenilo. Ali da krenemo od početka. Ono što se danas kolokvijalno naziva žanrom, odrednicom za krimiće, horore, trilere, epsku i naučnu fantastiku, prisutno je od pamtiveka. Ostavite na stranu kvalitet napisanog i pokušajte da velika književna dela posmatrate samo na osnovu njihovog narativa. Tako ćete dva najznačajnija dela Dostojevskog, „Zločin i kaznu“ i „Braću Karamazove“, videti kao krimiće. Kako ovo blasfemično zvuči, zar ne? Ili pokušajte sa „Grofom Monte Kristom“. Pravi pravcati triler. Kako smo onda došli do toga da se žanrovska dela današnjice posmatraju kao šund i smeće? Da pokušamo da to razložimo. Uspon romana, ponajviše tokom devetnaestog veka, u direktnoj je korelaciji sa interesovanjem čitalaca. Većina romana se u prvo vreme objavljuje u formi novinskog feljtona. Razume se, što je veći broj pretplatnika, to je i više novca za autora. I otud toliko žanrovskih zapleta. Prosto, treba zadržati čitaoce. Ali veliki pisci ne bi bili toliko veliki da nisu u zaplete uključivali i stilske invencije, kao i filozofske, etičke, sociološke i mudrosne pasaže. Dvadeseti vek donosi velike promene. Uspon masovne kulture, podjednako i pismenosti, literaturu počinje da menja. Žanr se pojednostavljuje, tačnije iz njega nestaje sve mudro, postajući masovni proizvod. U isto vreme, visoka literatura postaje elitna. Finansijski otrgnuta od publike, posebno danas kada je pisanje ozbiljnih sadržaja gotovo ako ne i u potpunosti neisplativo, ona živi od nagrada, stipendija, podrške interesnih grupa… Granica između ova dva sveta biva u potpunosti povučena. Sve do postmoderne. Igranje sa formom ponovo postaje pravilo. I tu nastupa problem. Otuđena, neretko dosadna i uglavnom nerazumljiva „visoka“ literatura stupa u rat sa žanrom koji je prestao da bude masovni proizvod. On postaje mudar. I ne samo mudar, već i „ozbiljna“ književnost. Najbolje nam to pokazuje Ju Nesbe.
Radnja Nesbeovog romana „Policija“ smeštana je u savremeni Oslo. Talas masovnih ubistava kreće da se širi gradom, a da sve bude još gore žrtve su policajci. Monstruozni ubica izgleda da ima mesijansku težnju. Kažnjavanje policije, i to baš na mestima zločina koji nikad nisu razotkriveni. Kako se čini, ubica je nezaustavljiv, a to znači samo jedno. U istragu mora da se uključi Hari Hule, nekadašnji viši inspektor, sada predavač na Policijskoj akademiji. I sve bi bilo u redu da Hari to želi. Ali slučaj je obrnut. Izmoren pređašnjim životom, on izgleda da je pronašao svoju luku spasa i istrage batalio. Ipak, Harija će jedno ubistvo prelomiti. Potraga za ubicom i maestralni zaplet otpočinje.
Da krenemo prvo sa onom žanrovskom stranom romana. Krajnja tačka manipulacije čitaocem preko efekata iznenađenja, kakvu je Nesbe i do sada upražnjavao, ovde doživljava svoj vrhunac. Na prvoj strani to je sudbina Hulea, mi do polovine romana ne znamo ništa o njemu. I ne samo to. Prebacivanje perspektiva, igranje sa čitaočevom intuicijom, neizvesnost koja na kraju donosi najmanje moguće razrešenje u „Policiji“ je sveprisutno. Što se tiče stila, Nesbe i dalje nastavlja da demonstrira svoj nenadmašni talenat. Naracija kojoj se ne može pronaći mana, rečenice koje klize tvoreći savršenu celinu, sjajni dijalozi, nenadmašna psihologizacija likova, digresije koje donose drugačiji pogled ali ne opterećuju nit pripovedanja, sve je to vidljivo u „Policiji“. Nesbe je sasvim sigurno napisao svoj najbolji roman do sada.
Ju Nesbe je rođen u Oslu, gde završava studije ekonomije. Pre nego što je počeo da piše, radi kao broker i novinar. Debitovao je sa romanom „Slepi miš“ (1997), prvom knjigom u serijalu o inspektoru Hariju Huleu. Hari se kao Nesbeov junak pojavio u deset romana. Ovaj serijal mu donosi veliku slavu i tiraže (dosad je prodat u trideset miliona primeraka i preveden na preko četrdeset jezika), ali i pohvale kritike i niz značajnih priznanja. Pored serijala o Hariju Huleu, objavio je još nekoliko romana, zbirki priča i knjiga za decu. Njegova dela su doživela višestruke ekranizacije, a po scenariju Ju Nesbea snimljena je serija „Okupirani“. Vođa je rok benda „Di Derre“.
U srži i suštini ovog Nesbeovog romana stoje velika pitanja. Zanemarite žanrovske konvencije i zaplet (u čemu je Nesbe maestralan), i pred vama će se ukazati psihološka studija o onom najdubljem u nama. Ljubavi i smrti. Ili još tačnije, o erosu i tanatosu. Dokle možemo dođi, kao da se Nesbe pita. I da li će nam otkrivanje zločina pomoći da otkrijemo i njegovu suštinu. To izgleda da ni Hariju Huleu ne polazi za rukom: „Znao je da neće biti razjašnjenja, onog što mislimo da ćemo nazreti na kraju puta. Ni onog velikog razrešenja – zašto smo se rodili i zašto umiremo i čemu sve ono što dođe između ta dva. A ni onog manjeg – šta čini ljude (…) spremnim da žrtvuju svoj život samo da bi uništili tuđ.“ A Nesbe se bavi i onim opipljivim problemima. Medijskim i političkim manipulacijama, samodovoljnoj eliti, korupciji, svetu koji odlazi dođavola… I baš zbog toga bi bio greh Nesbea smestiti isključivo u žanrovsku književnost. Pogotovo ovaj roman. „Policija“ je maestralan krimić. Ali ne samo to. „Policija“ je vrhunsko književno delo koje je svojim kvalitetom preraslo granice žanra.

Naslov: Policija
Autor: Ju Nesbe (1960-)
Prevela: Jelena Loma
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 582

Najbolje namere – Ingmar Bergman

najbolje-namerePriča o uzaludnosti čovekovog postojanja najbolje je izražena u biblijskoj Knjizi Propovednika: „Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog (…) Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.“ Upravo ta iluzornost svakog našeg htenja, jer šta god uradili ili stvorili smrt je neumitna kategorija, rezultirala je snom o nastavku našeg života kroz živote drugih. Da, reč je o porodici. Kako god je posmatrali, ona je tu. Najveća tragika je naravno što je ne biramo. Svojim rođenjem mi počinjemo da pripadamo skupini ljudi koju ne možemo da promenimo. Prva saznanja o svetu stičemo kroz nju i izgrađujemo preko nje ne samo stavove, već i celi svoj život. Kao takva, moglo bi se najbolje reći kao nukleus našeg postojanja, porodica je sveprisutna. Ideja o njoj, ipak, nije ista. Promena vremena, kao i civilizacijska raznolikost, određuju njen izgled. Od one prvobitne rodovske zajednice stiglo se do moderne porodice. Ali to opet ne znači da je promenila suštinu. U središtu i daje stoji zajednica bliskih ljudi okupljenih na jednom mestu. Taj razvitak, a u isto vreme i ostajanje na istom, najlakše je pratiti kroz istoriju književnosti. Iste dileme i iste sukobe nalazimo u delima nastalim u velikom vremenskom rasponu. Uzmimo samo na primer odlazak majke iz kruga porodice i ista slika se nalazi u Tolstojevoj „Ani Karenjini“ i u romanu Majkla Kaningema „Sati“. Priča o raspadu porodice i o sukobu generacija svoj podjednaki izraz i snagu nalaze u „Budenbrokovima“ Tomasa Mana ali i u Krležinim „Glembajevima“. Opsesivna potraga za sećanjima na porodični život identična je u Prustovoj „Potrazi za izgubljenim vremenom“ i u Knausgorovoj „Mojoj borbi“. Samo na osnovu ovih nekoliko primera jasna je arhetipska uloga porodice u književnosti. Skoro pa neuništivo ona oblikuje naše iskustvo, padove i snove. O njoj sa podjednakim žarom i sa ubedljivošću pišu Dostojevski i Frenzen, u isto vreme slikajući našu duboku nutrinu i ono što nosimo u sebi. Tako nam ona može doneti spas, ništa manje i gorki poraz. Setimo se samo uloge porodice u padu čuvene braće Karamazov, ali i spasa koji ona donosi kod Dikensa. Još bitnije, ta slika unutrašnjeg razvoja jedinke povezana je i sa predstavom vremena. Kroz priču o porodici Njegovan, Borislav Pekić je uspeo da prikaže sliku neprestanog istorijskog trajanja. O porodici, toj beskrajno nadahnjujućoj temi, pisao je i veliki Ingmar Bergman.
Početak je dvadesetog veka, još tačnije 1909. godina. Mesto radnje – Upsala, jedan od najvećih gradova i tadašnji centar političkog i kulturnog života Švedske. U njemu boravi siromašni student teologije Henrik. Spletom okolnosti on se upoznaje sa Anom, potomkom bogate porodice. Njihova iskrena ljubav nalazi se pred iskušenjima. Treba prevazići društvenu i materijalnu nejednakost, ništa manje suprotstavljene karaktere. Dok je to u Henrikovom slučaju potresni idealizam, na onoj drugoj strani je žudnja za radosnim životom. Posle silnih peripetija, Henrik i Ana se uzimaju i odlaze u prvu pastorovu parohiju, smeštenu u dalekoj švedskoj provinciji. Sukob je neminovan, a ljubav prerasta u mučnu borbu sa neizvesnim krajem.
U osnovi i srži ovoga romana nalazi se iskustvo Bergmanovih roditelja. Ne libeći se da njihov život pretvori u romaneskni materijal, Bergman ga još više nadograđuje tako što one nepoznate delove biografija svojih roditelja dopunjuje izmaštanim. Tako na jednom mestu imamo i istinu i fikciju. Okvir priče je stvaran, ali sve unutar tog okvira zamišljeno. Vešto kombinujući različite pripovedačke i narativne strategije, Bergman ovaj roman uzdiže iznad svih žanrovskih okvira. Tako s jedne strane stoji dramski tekst, a sa one druge prozni fragmenti koji svojom dužinom i kompleksnošću prevazilaze ulogu didaskalija. Upravo zahvaljujući njima, „Najbolje namere“ funkcionišu i kao roman i kao drama.
Ingmar Bergman spada u red najvećih umetnika dvadesetog veka. Još kao mladić počinje da režira pozorišne predstave, da bi uskoro postao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Uporedo sa pozorišnim radom, postaje i filmski stvaralac. Tako je do kraja karijere režirao (najčešće po sopstvenom scenariju) preko šezdeset filmova. Neki od tih filmova postali su bezvremeni klasici, pomenućemo samo „Sedmi pečat“, „Divlje jagode“, „Jesenju sonatu“, „Fani i Aleksandera“… Dobitnik je tri „Oskara“, kao i desetine drugih priznanja. Pored pozorišnog i filmskog rada, ostavio je i bogatu književnu zaostavštinu koja se sastoji od nekoliko romana i scenarija adaptiranih u književne tekstove.
Sve velike i opsesivne Bergmanove teme – postojanje boga, smrt, uticaj religije, samoća, odnos jedinke sa društvom i trajna zapitanost nad sopstvenom egzistencijom, svoje mesto pronalaze u ovom romanu. Portetišući roditelje, Bergman u isto vreme slika i sebe, još tačnije okruženje u kojem će rasti i obrazovati sebe kao ličnost. Nastali kao memoari, „Najbolje namere“ su u isto vreme i čudesna igrarija. Povezujući poznato sa nepoznatim i nedoživljeno sa onim što nosimo u sebi, Bergman piše anamnezu porodičnog života preko koje otkriva one malene pukotine koje sa vremenom postaju sve veće i veće dok ne dovedu do potpunog raspada. Sjajni tekst kojem se prosto ne može pronaći mana donosi nam jedinstvo spoljnog i unutrašnjeg. S jedne strane stoje one izgovorene reče, a sa one druge misli koje stoje iza njih, svi ti skriveni strahovi, frustracije, dileme i patnje. Tako imamo sliku krajnjeg raspada, ali i razloge za taj raspad posle kojeg se život ipak nastavlja (opisan u Bergmanovim romanima „Rođeni u nedelju“ i „Razgovori u četiri oka“). Najtragičnije je što taj raspad dolazi posle velike ljubavi, onih najboljih namera koje život tako zločesto pretvori u svoju suprotnost i dovede do ponora. Arhetipska priča o porodici i njenom raspadu kod Bergmana zadobija potpuno novo obličje, ali i donosi nestvarno duboku potragu za svojom (pred)istorijom, kojoj se po silovitosti i kvalitetu napisanog ne može pronaći dostojni pandan.

Naslov: Najbolje namere
Autor: Ingmar Bergman (1918-2007)
Prevela: Spasa Ratković
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2011
Strana: 335

2666 (prvi i drugi tom) – Roberto Bolanjo

2666Na Stražilovu, okružen stoletnim hrastovima, nalazi se spomenik Branku Radičeviću. Nadgrobna ploča sa stihovima: „Mnogo hteo, mnogo započeo / čas umrli, njega je omeo!“, potresni je lament nad sudbinom mladog romantičarskog pesnika. Upravo u toj epohi romantizma, nesrećnoj i bolnoj, rođen je mit o bezgraničnom talentovanom umetniku čiji se život gasi, a da njegovi stvaralački planovi nisu završeni do kraja. Ta nedovršenost bolni je usud svetske književnosti. Najveća i najpoznatija svakako je ona Kafkina. Sijaset romana i pripovedaka Kafka na samrti poverava svom prijatelju Maksu Brodu tražeći da ih uništi. Kao što je to gotovo svima poznato, on nije ispunio prijateljevu želju i svet upoznaje Kafku kao velikog pisca, ali i dobija veliku zagonetku. Šta je Kafku nagnalo da izrazi ovu želju? Da li je to možda bila stvaralačka sumnja, osećaj da napisano ne vredi, ili pak čisto samrtničko ludilo, nikada neće biti u potpunosti odgonetnuto. Za razliku od Kafke, Gogolj nije tražio pomoć prijatelja. U predsmrtnoj agoniji i usled teškog nervnog rastrojstva on spaljuje rukopis drugog dela „Mrtvih duša“, uskrativši svetskoj književnosti još jedno veliko remek-delo. Najveći neprijatelj pisaca je smrt. Ta gospođa sa kapuljačom i kosom, da je predstavimo onako kako se najčešće zamišlja, ne haje mnogo za zamisli umetnika. Nije je, recimo, bila briga za sudbinu čuvene braće Karamazov, a pogotovo onu Ivanovu, koju je F. M. Dostojevski hteo da obradi u nastavku čuvenog romana, zamišljenog pod nazivom „Istorija velikog grešnika“. Ništa bolje nije prošao još jedan grešnik i varalica. U pitanju je Feliks Krul, čiji životni put ostaje nedovršen usled smrti Tomasa Mana. Smrt izgleda da baš ne voli grešnike. Dobri vojnik Švejk, zbog smrti svog tvorca Jaroslava Hašeka, ostaje večito zarobljen u ruskim rukama, ne dočekavši slobodu. Da ne pričamo tek o zamislima Borislava Pekića i njegovom nastavku epopeje „Zlatno runo“, pod nazivom „Crveni i beli“. U potpunosti odrađena kompozicija i napisani delovi (od kojih je posthumno objavljen roman „Graditelji“), prosto nisu bili dovoljni. Smrt je prekinula velike planove. Ponekad smrt dobije ravnopravnog protivnika. Njena je pobeda ipak izvesna, ali nije potpuna. O takvoj borbi svedoči roman „2666“.
U prvoj celini Bolanjovog romana „2666“ upoznajemo četvoro kritičara sa različitih meridijana kojima je životna opsesija stvaralaštvo velikog nemačkog pisca Arčimboldija. Da sve bude još zanimljivije, taj pisac je najzagontija ličnost svetske proze. Suštinski, o njemu se baš ništa ne zna. Potraga za piscem odvešće kritičare do Meksika, tamo gde ih čeka Amalfitano, središnji lik druge celine. Profesor sa gorkim iskustvom političkog izbeglice mora da nekako nastavi da živi, ali i da zaštiti svoju kćerku. Gradić u kojem živi, Santa Teresa, poprište je pohoda čudovišnog serijskog ubice žena. I tu iskače Oskar, junak treće celine. Američki novinar silom prilika biva uvučen u priču o ubistvima, koje svoj vrhunac doživljavaju u četvrtoj celini „Zločini“. Ubistvo preko stotinu žena Bolanjo opisuje naturalistički, ne prezajući da izazove mučninu čitalaca. I u onoj poslednjoj, petoj, celini, konačno upoznajemo pisca Arčimboldija. Kakva je njegova priča, i još bitnije šta on to radi u Santa Teresi, Bolanjo nam otkriva na kraju.
Pojava Bolanjovog romana „2666“ u potpunosti je zatekla sve one koju su mislili da književnost neminovno klizi ka propasti usled bezidejne dosade post-postmoderne literature. Da je to bio pravi književni zemljotres malo je reći. Iako posthumno objavljen dvotomno, svima je jasno da je ovo petotomni roman od kojih svaki donosi jedinstveni stil, poetiku, pa čak i kompoziciju. Promena pripovedačkih strategija, od one prve intelektualne, do druge priče o izbeglištvu (sa dosta autobiografskih delova), treće koja klizi ka trileru, četvrte koja je toliko okrutna da neminovno izaziva jezu, pa sve do pete koja je čisti životopis, čini roman „2666“ jedinstvenim proznim delom. Delimična nedovršenost romana usled autorove smrti još više je pojačala divljenje i izazvala brojne spekulacije šta je Bolanjo u njemu još hteo da kaže i dopiše.
Roberto Bolanjo je rođen u siromašnoj porodici u Santijago de Čileu. Zbog bede se njegova porodica seli od jednog do drugog čileanskog grada, gde mladi Bolanjo stiče osnovno obrazovanje. Sa porodicom napušta zemlju, i odlazi u Meksiko. Postaje novinar, ne završivši srednju školu. Vraća u Čile gde pruža podršku socijalističkom predsedniku Aljendeu. Po slomljenoj revoluciji je uhapšen, ali nekako uspeva da pobegne iz Čilea. Neko vreme živi u Meksiku, da bi poslednje godine života proveo u Barseloni, gde tokom dana radi kao portir, čistač i kuvar, dok noću piše. Za sobom je ostavio dvanaest romana (na srpskom su objavljeni „Udaljena zvezda“, „2666“, „Čile noću“, „Amajlija“ i „Divlji detektivi“), tri zbirke priče i šest knjiga poezije. Preminuo je u pedesetoj godini života.
U čemu je tajna romana „2666“? Na prvom mestu to je savršeno igranje sa književnom celinom. Kompozicija je to koja je dovedena do vrhunca, i još bitnija onakva kakva do sada nije viđena. Brojni prelazi, priče koje se račvaju, različitost u pripovedanju koje se spaja u maestralnu celinu, sjedinjeno sa sjajnim jezikom, jezgrovitim ali u isto vreme i raspričanim, karakterišu autorovo pisanje. Bolanjo suvereno demonstrira svoj nadmoćni stil i talenat pomerajući granice književnosti. Ne i manje bitno, u pozadini tog stilskog vatrometa skrivaju se velike priče. Od one o granici književnosti, umetničkom dignitetu i užasu izbeglištva, pa sve do priče o odurnoj i lešinarskoj civilizaciji, koja svoj vrhunac doživljava u serijskim ubistvima stotina žena negde na granici Meksika i Amerike, tamo gde su snovi veliki a život tako mali i jeftin. Uzmite u obzir i da Bolanjo roman „2666“ piše na samrti, često pomerajući termin presađivanja jetre (što će mu i na kraju doći glave), ne bi li ga dovršio, i tek tada ćete shvatiti veličinu ove knjige. Čini se da je konačno ona gospođa smrt pronašla ravnopravnog takmaca.

Naslov: 2666 (prvi i drugi tom)
Autor: Roberto Bolanjo (1953-2003)
Preveo: Igor Marojević
Izdavač: Laguna, Beograd, 2011
Strana: 1108

U utrobi kita – Džordž Orvel

u-utrobi-kitaRaspravljati o značaju umetnosti, ili još bolje rečeno o njenoj svrsishodnosti, u današnjem vremenu, da citiramo Branka Miljkovića, uzaludnije je nego dozivati pticu zauvek sletelu. Koliko god to ljubiteljima umetnosti zvučalo blasfemično, ona je izgubila svaki značaj. Publiku i dalje ima, u manjem ili većem broju uvek će postojati zaluđenici koji će svoj spas pronalaziti u njoj, ali uticaj umetnosti na svakodnevni život postao je gotovo nepostojeći. Upravo taj svakodnevni život i sadašnjica sve više poprimaju elemente distopije, gotovo pa svesno postajući Hakslijev vrli novi svet. Diktature (barem u onom svom najcrnjem obliku) su za nama, što opet ne znači da je sloboda odbranjena. Onima gore, bile to političke, religijske ili biznis elite, samo u snovima onih baš naivnih pojedinaca stalo je dobrobiti i osvešćivanja svojih podanika. I tu nema nikakve teorije zavere. Neukim i neobrazovanim ljudima najlakše je vladati. Suštinski, takvim ljudima je moguće podvaliti baš sve, i pri tom mislimo baš na sve. Kakve sad veze ima s tim umetnost, ništa manje i nauka? Pa, najpre, umetnost, a pogotovo književnost, je bila poslednja odbrana zdravog razuma. Nalik Ničeovom Zaratustri, umetnik je bio taj izuzetni pojedinac koji silazi sa planine da osvesti saplemenike. I polako dolazimo da ovog vremena. Možete li da zamislite nekog novu Zolu koji ukazuje na nepravdu? Ili još bolje, šta mislite da li bi bilo koji umetnik današnjice imao moralnog integriteta da napiše „Optužujem“, a da to bude ozbiljno shvaćeno? Za razliku od današnjice, velike ideje pisaca, filozofa i teoretičara su u prošlosti bile korektiv stvarnosti. Bilo kroz romane, filozofske studije ili članke, ti ljudi su raspirivali strasti (u najpozitivnijem značenju), ukazivali na društvene anomalije i nepravilnosti, postavljali pitanje kuda mi to zaboga srljamo i na taj način pravili pogodno tlo za razvoj kritičke svesti. Idealizam začet u tom vremenu ostavio je traga na sve nas. Bilo kakvo razmišljanje o moralu nemoguće je bez Kantovog kategoričkog imperativa. Priča o vrednosti života gotovo uvek će se završiti sa sudbinom Raskoljnikova, lika F. M. Dostojevskog. Kao što i priča o današnjici, slobodi i novom totalitarizmu nije moguća bez pozivanja na Džordža Orvela.
U prvom delu knjige eseja „U utrobi kita“ sabrani su Orvelovi autopoetički članci o smislu pisanja. Odgovarajući na pitanja zašto pisati i da li se od pisanja može živeti, on problematizuje položaj umetnika. U onom drugom delu rasprava o smislu umetnosti se prebacuje sa lične na univerzalnu ravan. Kakva je sudbina umetnosti u politizovanom društvu odgonetaju eseji „Granice umetnosti i propagande“ i „Politika i engleski jezik“. Na osnovu Gandijevog i Hitlerovog delovanja, Orvel otkriva naličja dva suprotstavljena sveta. I kao takva poprilično kontradiktorna. Sportski duh, atomske bombe, hladni rat, sve to pronalazi mesto u Orvelovim analizima. Posebno su značajni članci i priče koji govore o autorovom životnom putu. I svakako onaj najbitniji „U utrobi kita“ na primeru stvaralaštva Henrija Milera govori o budućnosti literature i njenoj ulozi.
Zahvaljujući agilnoj i odlično profilisanoj izdavačkoj kući „Lom“ po prvi put na srpskom jeziku se pojavljuju čuveni članci i eseji Džordža Orvela. Ideje koje su stajale iza čuvenih romana „1984“ i „Životinjska farma“ sada nam se otkrivaju u potpunosti. Još bitnije, pred nama se nalazi pisac podjednako besprekoran kao i u svojim romanima. Dubinski ulazak u problematiku, analitičnost i istinska erudicija sjedinjeni su sa izvrsnim stilom. Orvelovi eseji su pravo uživanje za svakog čitaoca željnog dubokog i ozbiljnog štiva. Jedina zamerka koja se može uputiti na račun izdavača jeste potpuno besmisleno i nepotrebno skraćivanje pojedinih eseja, pogotovo što problem sa prostorom ne postoji (knjiga ima nešto više od sto strana).
Džordž Orvel je rođen u Indiji pod imenom Erik Artur Bler. Njegov otac je bio kolonijalni službenik britanske imperije. Još kao dete se seli u Englesku, gde završava osnovno školovanje. Prekida studije na Itonu i odlazi u Burmu gde radi kao policajac. Svoje uspomene na taj period ovekovečio je u romanu „Burmanski dani“. Duboko se ne slažući sa britanskom kolonijalnom politikom vraća se u Evropu, gde radi kao perač sudova (opisano u romanu „Niko i ništa u Parizu i Londonu“), knjižar i novinar. Ideološki opredeljeni socijalista postaje dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, ali njegova očekivanja su izneverena. Živi u Londonu gde piše „Životinjsku farmu“ koja će mu doneti slavu. Teško oboleo od tuberkuloze seli se na ostrvo Jura blizu škotske obale. Tu će napisati svoj čuveni roman „1984“, gde i umire u četrdeset i sedmoj godini života.
Pre ili kasnije, mora se doći do tog pitanja. Zašto su toliko bitni politički zapisi i eseji jednog pisca napisani pre više sedamdeset godina? Zar prohujale decenije nisu pojele politiku tog vremena i donele neke nove dileme? Nažalost, nisu. Totalitarna svest ne samo da nije nestala, već je i uznapredovala i postala čudovišno veća. Dileme sa kojima Orvel sukobljava ništa se ne razlikuju od današnjeg vremena. Sloboda ili nesloboda, raspomamljene političke elite, smisao pisanja, položaj umetnika i intelektualca u svetu, sve je to i dalje krucijalno bitno. Najvažnije, Orvel ne nudi jeftina rešenja, on nikada nije ni bio propovednik i dosadni politički teoretičar. Čak i kada se aktivno uključuje u borbu, on postaje razočaran svetom koji gazi njegove ideale. Orvel je plemeniti pesimista. Čovek koji shvata da svet odlazi dođavola i da sa tog puta nema skretanja, ali ipak čovek koji se ne predaje. Taj iskreni idealizam koji ponekad izgleda tako iluzorno smešan u odurnoj svakodnevnici, njegov je poslednji krik i odbrana. I kao takav, Orvel postaje jedan od poslednjih velikih umetnika koji su menjali svet. Ali da se mi vratimo u sadašnjicu. Zašto više ne postoje umetnici i intelektualci kao Orvel? Da li je samo vreme takvo, ili je krivica obostrana? Najbolji odgovor nam daje sam Orvel: „U danima koji dolaze, intelektualci će izgleda biti sami sebi najveći neprijatelji, jer su se potpuno predali i izgubili onaj borbeni duh koji su nekada imali.“

Naslov: U utrobi kita
Autor: Džordž Orvel (1903-1950)
Prevela: Mirjana Radmilović
Izdavač: Lom, Beograd, 2016
Strana: 136