Boje požara – Pjer Lemetr

„Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada“, ispeva Homer na samom početku Ilijade. Ahilejev gnev, proizašao iz žudnje za osvetom postaće trajna okosnica ne samo Homerovog epa, već i jedne civilizacije. Na početku još jedne civilizacije stoji gnev, koji će rezultati smrtnom osvetom. Ljubomoran zato što se bogu više dopala žrtva njegovog brata, kako se govori u biblijskoj knjizi Postanja, Kain ubija svog brata Avelja. I tu nije kraj. Po istoričarima i arheolozima dobar deo prvobitnih zajednica je nestao usled ovakvih istrebljenja. U antičkom svetu osveta je sasvim normalna, čak i poželjna stvar. Ne razlikuje se to ni kod drevnih Jevreja. Štaviše, u biblijskoj knjizi Brojeva daje se eksplicitna dozvola za osvetu: „Osvetnik neka pogubi krvnika; kad ga udese, neka ga pogubi.“ Taj princip važi vekovima, dovodeći do brojnih ubistava i užasnih tragedija, od kojih je svakako najmonstruoznija krvna osveta. Naravno, postoji i druga strana. Dobar deo civilizacija, i to na svojim počecima, upreže sve sile ne bi li nekako „ukrotila“ osvetu. Osnovni princip je, koji važi i sada, da zajednica „oštećenoj“ strani oduzima pravo na ličnu osvetu, tako što to pravo uzima za sebe. Osveta tako poprima sasvim drugi oblik. Ona je pravda u ime višeg principa. Suštinski, osveta je obezličena, najbolji primer za to su odore i perike sudskog personala u anglosaksonskom pravu kojima je cilj da se svaka individualnost sudija izbriše. Ne sude oni, sudi viši princip, pravda. Razume se, to obezličenje pravde dovodi do mnoštva pitanja, ponajviše moralnih, pogotovo kada pravda dovodi do smrti. Primera radi, odluka države da ubije ubicu ili zlostavljača dece sasvim je legitimna po pojedinim zakonima. Ali ako tog ubicu ubije blizak srodnik žrtve on će biti osuđen na najtežu kaznu. Zašto je država u moralnom preimućstvu? I kako jedna veštačka tvorevina – a država je, ma koliko verovali u nju, uvek veštačka tvorevina – može sebi da uzme pravo da odlučuje o životu i smrti? Pogotovo kada znamo koliko „državna“ pravda može da bude selektivna i pogrešna. Ali da ostavimo na stranu sve ovo i da se vratimo na literaturu. U njoj je osveta jedna od dominantnih tema. Tako je ona okosnica dobrog dela Šekspirovih drama, uključujući tu i „Hamleta“. Osveta je i pokretač mnoštva sudbina Dikensovih junaka. Život, ali i sve težnje čuvenog grofa Monte Krista Aleksandra Dime određene su željom za osvetom. Ta želja će glavnog junaka romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića odvesti u potpunu propast. Osveta postaje tema još jednog velikog dela, romana „Boje požara“.
„Boje požara“ predstavljaju svojevrsni nastavak romana „Doviđenja tamo gore“. Sudbina porodice Perikur i dalje je u fokusu, samo sa jednom velikom razlikom. Umesto razočaranog vojnika Eduara, glavna junakinja ove knjige je njegova sestra Madlena. Smrt brata, ubrzo i oca, suočiće se sa užasnom nesrećom u kojoj njen sin ostaje nepokretan. Ni tu nije kraj nevoljama. Zahvaljujući urotama bliskih poznanika Madlena ostaje i bez bogatstva. Preostaje joj samo želja za osvetom onima koji su joj upropastili život.
Baš kao i u knjizi „Doviđenja tamo gore“, Pjer Lemetr pokazuje nenadmašni književni talenat. Izuzetno ispričana priča, Lemetrovi uzori pripovedanja su majstori kao što je Dima, nalikuje na one starinske avanturističke romane koji vam ne dopuštaju da ostavite knjigu do poslednje stranice. Na tu izuzetnu naraciju nadovezuju se dve bitne stvari. Prva je prikaz društvenog raspada, koji će uskoro uskoro rezultirati izbijanjem Drugog svetskog rata, a ona druga je neverovatno portretisanje junaka. Duboka je to himna istinskoj ljudskosti, onom najboljem što se nalazi u nama. Što je za nas izuzetno bitno, Lemetr je pronašao sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, rođen je u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine, nadamo se uskoro i u srpskom prevodu. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
Pjer Lemetr je, bez preterivanja, uspeo da napiše savršen roman. U čitanju „Boje požara“ istinski ćete uživati, i ne samo to. Nedaće u koje upadaju junaci romana u vama će izazvati pravu buru emocija, želju za preokretom, možda je najbolje reći – osvetom. Upravo je osveta glavna potka ovog romana. Život u duboko nepravednom svetu, tamo gde se politika, sudstvo, uopšte društvena mašinerija koju volimo da zovemo država pretvorila u travestiju i potpunu lakrdiju (evo samo jednog primera, govora o medijskoj „istinitosti“: „- Vi svesno objavljujete lažne informacije… – Ne lažne, otišli ste predaleko! Ne, mi predstavljamo stvarnost u određenom svetlu, to je sve“), jedini način da se dobije kakva-takva pravda je osveta. Baš tim putem polazi glavna junakinja romana. Uljuljkanost u bogatstvu, ništa manje i u uverenju o pravednosti sistema u kom se živi, biće promenjena iz korena. Put je to istinskog sazrevanja jednog ljudskog bića, i to kroz nimalo prijatnu osvetu koju će junakinja ostvariti. Naravno, baš kao i uvek, ta osveta će sve promeniti. Ponajviše glavnu junakinju ovog, bez preterivanja, remek-dela: „Nije joj preostalo ništa drugo nego da primeti na kakvom će polju ruševina od sada morati da živi.“

Naslov: Boje požara
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2019
Strana: 397

Pročitajte i prikaz Lemetrovog romana „Doviđenja tamo gore“

Doviđenja, tamo gore – Pjer Lemetr

Načelno, svi su protiv rata. Rat je najveće zlo, u ratu uvek najviše stradaju nevini, rat je nepojmljiva gadost – sve su to reči koji smo svi mi čuli bezbroj puta. Suštinski: svi ljudi, i to gotovo uvek u istoriji, su bili protiv rata, smatrajući ga za nešto najgore što čoveka može da zadesi. Jedini problem nastupa kada se ovaj sveprisutni odijum protiv rata suoči sa realnošću. I činjenicom da naša vrsta od svojih prapočetaka vodi neprestane ratove. Ako izuzmemo velike katastrofe, bolesti i epidemije, rat je „ubio“ najviše ljudi u istoriji naše civilizacije. Mala, ali potrebna digresija. Nedavni građanski rat u Jugoslaviji se posmatra upravo iz ove vizure. Neretko ćete čuti, a možda i sami izgovoriti rečenicu: ju, ko nas to zavadi. Uvek je tu neko sa strane, zli stranac, koji je doneo zlo. Mi smo, razume se, u čitavoj stvari potpuno nevini. Što se stvarnost razlikuje od ove predstave, za to je dovoljno pogledati izborne rezultate u svim jugoslovenskim republika 1990. godine na kojima su pobedile ratnohuškačke političke stranke, sasvim je druga stvar. No, da se mi vratimo na našu temu. Načelni otpor prema ratu je poprilično porozan. Dovoljno je pronaći pravi, ili bolje rečeni valjani razlog, i eto odmah opšteg oduševljenja ratom. Da tragedija bude još veća, tom „patriotskom zovu“ se ne odaziva samo plebs, naprotiv, on opčinjava i ljude koje smatramo za izuzetno pametne. Dovoljno je prisetiti se oduševljenja Sigmunda Frojda i Tomasa Mana na početku Prvog svetskog rata. I njihovog docnijeg kajanja kada su spoznali kakav je to zapravo bio rat. Da ostanemo u Nemačkoj, slična situacija je bila i sa Ginterom Grasom, koji je podržao bombardovanje Jugoslavije 1999, da bi se kasnije gorko kajao zbog toga. U čemu je stvar? Odgovor je već dat. To su razlozi za izbijanje rata. Ili ono što se u političkoj teoriji naziva „pravedni rat“. Ovaj pojam se vezuje za svetog Avgustina, ali on svoje korene crpi iz ranijih učenja. Njegova srž je određenje „pravovernosti“ ratova ili još tačnije – to je pokušaj da se odredi koji su to ratovi dozvoljeni i moralno valjani. Najpre su to ratovi koji se vode protiv zločinačkih režima, pogotovo onih koji su napali druge zemlje. Primera radi, to je bila borba protiv nacističke Nemačke. Suština je da se po ovom shvatanju rat može voditi samo ukoliko za to postoji moralno opravdani razlog. Jedini problem je u tome što svaka strana može da pronađe taj razlog. Ubistvo Franca Ferdinanda je bio argument za započinjanje Prvog svetskog rata. Hitler je napao Poljsku zarad „zaštite“ nemačke manjine. Kakav je bio rezultat, svi mi znamo. Pravedan ili nepravedan, rat donosi samo pomor, nesreću i zlo. I to u istoj meri i zavojevačima i žrtvama. Neretko i pobednicima. Sjajnu knjigu o tome je napisao Pjer Lemetr.
Novembar je 1918. godine. Od završetka rata vojnike na frontu deli samo nekoliko dana. Ali to ništa ne znači Alberu i Eduaru, koji su krenuli u poslednju, i ispostaviće se kobnu, borbu protiv Nemaca, i to samo zbog samovolje i sujete svog komandanta. U toj borbi Alber će jedva sačuvati život, a Eduar ostati trajno unakažen. Njihovo prijateljstvo će se nastaviti nakon rata. Alber preuzme na sebe brigu o Eduaru, koji zbog svoje unakaženosti ne želi da se vrati porodici i starom životu. Mučni dani tavorenja u užasnoj nemaštini izrodiće čudnovatu ideju u glavama prijatelja. Oni pripremaju veliku, gotovo nepojmljivu prevaru, osvetu svima koji su ratom upropastili njihov život.
Od prve rečenice, inače sasvim sigurno jedne od najboljih uvodnih rečenica u istoriji savremene literature: „Svi oni što su mislili da će se ovaj rat brzo završiti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata“, pa sve do poslednje u ovom romanu, mi prisustvuje potpunom književnom trijumfu. Pjer Lemetr je napisao roman koji po svojoj veštini pripovedanja, sjajno izatkanoj priči, ali i neverovatnoj umešnosti autora da uroni u najdublje zakutke duša svojih junaka, predstavlja istinsko remek-delo. Pjer Lemetr je napisao roman u čijem čitanju ne samo istinski uživate, već i roman koji će neminovno izazvati vaše divljenje. Ono što je za nas bitno, Lemetr je dobio sjajnog interpretatora u Olji Petronić, koja je blistavo prevela ovaj roman na srpski jezik.
Pjer Lemetr, jedan od najznačajnijih savremenih francuskih književnih stvaralaca, je rođen u Parizu. Nakon završenih studija psihologije radi kao terapeut. Relativno kasno (2006) debituje kao književnik, i to sa prvim romanu u serijalu o inspektoru Verhuvenu (na srpskom su objavljena dva romana iz ovog serijala: „Aleks“ i „Kamij“, oba u izdanju „Lagune“). Ovi romani doživljavaju status bestselera, ali i zadobijaju jednodušne pohvale kritike. Sledi roman „Doviđenja, tamo gore“ za koji je Lemetr dobio Gonkurovu nagradu i niz drugih priznanja. Nastavak ovog romana „Boje požara“ („Čarobna knjiga“, 2019) potvrđuje autorovu slavu. Završni deo trilogije „Ogledalo naše tuge“ objavljen je početkom ove godine. Pjer Lemetr je i uspešan filmski scenarista.
„Oskudica je još gora od bede zato što ima načina da se ostane veliki u bedi, ali oskudica vas vodi u sitničavost, u štedljivost, postanete niski, škrti; obeščašćuje vas zato što naspram nje ne možete da ostanete netaknuti, da sačuvate ponos, dostojanstvo“, piše Pjer Lemetr u ovom romanu. Na tu oskudicu, ništa drugo nego potpuno životno poniženje, osuđeni su junaci ovog romana. I to od strane države, koja ih pre toga oterala u rat, obogaljila i fizički i duhovno, i na kraju potpuno dotukla. Za to vreme na ceni su ratni profiteri, zločinci i bitange, koje su ih unesrećile. Očajnički potez, u isto vreme savršena osveta, kakva to saznaćete u ovom romanu, jedini je način da se junaci romana „Doviđenja, tamo gore“ izvuku iz užasa posleratne, ništa manje i ratne, kaljuge. Za njih taj rat ne samo da nije pravedan, da se vratimo na početak priče, taj rat je za njih bestijalnost koja mora biti osvećena. U ovom izuzetnom romanu ta ratna bestijalnost je predstavljana tako da ona u potpunosti menja naš pogled na rat. Baš kao što se to desilo i sa jednim Lemetrovim junakom: „Njegova mizantropija, već dugo neprobojna, bila je uzdrmana. Ne pokoljem u pravom smislu reči, na to se čovek navikne, zemlju oduvek pustoše katastrofe i epidemije, rat je samo kombinacija to dvoje. Ne, ono što ga je preseklo bile su godine poginulih. Katastrofe ubijaju sve, epidemije desetkuju decu i starce, samo ratovi poubijaju mlade ljude u tako velikom broju.“

Naslov: Doviđenja, tamo gore
Autor: Pjer Lemetr (1951-)
Prevela: Olja Petronić
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2014
Strana: 443