Zamalek – Dejan Tiago-Stanković

Osnov moderne zapadne civilizacije – može se reći i cele naše civilizacije – leži u nekoliko reči: „Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima.“ Naravno, ove reči iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina se odnose na političke slobode, ali sloboda se ne iscrpljuje samo u njima. Kako volimo da mislimo, sloboda je ta koja nas čini ljudskim bićima. Da li smo zaista slobodni, to je već neko drugo pitanje. Mi ćemo ovde na stranu ostaviti rasprave o političkim i ekonomskim slobodama i preći na drugo polje. Našu suštinu. Ukoliko smo vernici, naša sloboda je ograničena, i to najviše božjom voljom. U islamu je odricanje od slobode osnova vere. Pokornost Alahu i njegovom poslaniku, sledstveno tome i verskim propisima, predstavljaju srž ove religije. U hrišćanstvu je situacija slična. Iako osnovu Isusove misli čine reči o slobode, ona je itekako ograničena. Najbolje je to izraženo u rečima koje se pripisuju apostolu Pavlu: „Sve mi je slobodno, ali sve mi ne koristi.“ Najjednostavnije, po hrišćanskom učenju, bog nam daje slobodu da svojevoljno odaberemo kako ćemo živeti. Ipak, ako odaberemo pogrešan put, sleduje nam kazna. Situacija je još drastičnija u hinduizmu i budizmu. Tu sloboda, onako kako je zapadna civilizacija shvata, ni ne može da postoji. Naš život dobrim delom zavisi od koncepta karme, svojevrsnog moralnog kauzaliteta. Ono što smo činili u prošlim životima, u slučaju hinduizma, odrediće naš sadašnji život. Ono što činimo u sadašnjem životu, kako govori budističko učenje, određuje naše buduće živote. Taj životni determinizam nije prisutan samo u religioznim učenjima, on je vidljiv i u nauci. Tako genetika proučava procese nasleđivanja i varijacija između organizama bliskih srodnika. Isti je slučaj i sa psihologijom. Uslovi u kojima smo odrasli i razvili se, uticaj okoline, podjednako i naše genetsko nasleđe određuju nas kao ličnosti. Samim tim, naša sloboda biva ograničena ovim faktorima. Slična stvar je u još jednoj naučnoj disciplini, etnografiji, koja proučava obrasce ponašanja određenih naroda ili etničkih grupa. Naši životi će biti dijametralno suprotni, samim tim i naše shvatanje slobode, po ovoj naučnoj disciplini, uzgred poprilično diskutabilnoj, sve u zavisnosti od toga gde smo imali sreću, ili nesreću, da se rodimo. Svim ovim pitanjima, koje smo samo pomenuli, bavi se i književnost. Da li smo zaista slobodni i dokle doseže naša sloboda jedno je od najvećih zanimanja literature. Njega se poduhvatio i Dejan Tiago-Stanković.
Početak je sedamdesetih. U Kairo dolazi mlada Arna. Sasvim slučajno poznanstvo sa Kostom, čuvenim egiptologom i vlasnikom antikvarnice u kairskom kvartu Zamalek, promeniće njenu sudbinu. Arna se zapošljava u Kostinoj antikvarnici vezujući tako svoj život za ovog, najblaže rečeno, čudnovatog čoveka i još čudnovatiju zemlju. Prateći njene kasnije godine, Dejan Tiago-Stanković ispisuje ne samo priču o životu jedne žene već i o decenijama istorije Egipta.
Ulazak u svet romana „Zamalek“ nalikuje čitanju čudnovatog bedekera. Kratka poglavlja, nekada ona ne prelaze ni jednu stranu, upoznaju nas sa Kairom, egipatskim mentalitetom, verskim običajima i životnim svetonazorima. Tako, malo po malo, ulazimo u svet koji je sve samo ne nalik našem: „Taher je tvrdio da bi prašina koja danonoćno pada po Kairu zatrpala grad da nema mravinjaka ljudi koji hodajući ulicama tu prašinu neprekidno razgrću, premeštaju je na đonovima, a kljusad na kopitama, dok je automobili sklanjaju s puteva gumama i tako održavaju prohodnost. Da nije kairskih ljudi i beštija, pustinja bi, česticu po česticu, polagano progutala grad.“ Ova, možemo slobodno reći, sjajna putopisna i mentalitetska zapažanja prati odlična priča koja, kako stranica za stranicom prolazi, sve više postaje bitna. Putopis se pretvara u triler, pripovest o ubistvu koji će roman odvesti u sasvim drugom pravcu. Ono što je posebno bitno, Dejan Tiago-Stanković uspeva da ovu izuzetno kompleksnu priču, ispripovedanu na stilski besprekoran način, čvrsto drži u rukama sve do poslednje stranice.
Dejan Tiago-Stanković je rođen u Beogradu. Po završenim studijama odlazi u Veliku Britaniju, kasnije u Portugal. Na srpski jezik je preveo nekoliko dela sa portugalskog, a na portugalski dela Dragoslava Mihailovića i Ive Andriće. Debitovao je sa zbirkom priča „Odakle sam bila, više nisam“ (2012). Sledi roman „Estoril“ za koji je dobio nagradu „Branko Ćopić“. Njegova dela su prevedena na više svetskih jezika.
„Bila je iritantna baš zato što je potajno želela da sve prevaspita, s tim što, makar u Kairu, baš nikom nije bilo ni do kakvog prevaspitavanja, ni do kakve promene, njima je samo da im ne bude gore. Ona je želela da oni preispitaju pravila ponašanja, kao da nije bila svesna da čitavo egipatsko društvo opstaje takvo kakvo je i već toliko dugo baš zato što su građani naučeni da od malih nogu čitaju istu Knjigu i da nijednu reč iz nje ne dovode u pitanje. U stvari, najbolje bi bilo da niko nikad ništa ne dovede u pitanje. Nema tu mesta kritičkoj misli, niti je ikada bilo“, ovako Dejan Tiago-Stanković opisuje sukob između jedne svoje junakinje, uzgred Šveđanke, i egipatske civilizacije. Suštinski, sukob je to između dva shvatanja sveta. Egipatski svet, barem onaj koji je opisan u „Zamaleku“, fatalistički je prostor, determinisan strogo određenim moralnim i civilizacijskim pravilima. Sloboda je tu samo puka fantazija. Uostalom, sloboda, iskliznuće iz ustaljenog poretka stvari, rezultira samo tragedijom, najviše vidljivom u sudbini, ili kismetu, ostarelog antikvara Koste. Taj susret dva sveta, zapadnakinje Arne i istoka, u ovom romanu je izuzetno opisan. Arna se tom svetu prilagođava, ali nikada ne postaje njegov deo. U isto vreme, ona ga opisuje u svoj svojoj grozoti, ništa manje i u lepoti. Priča je to granicama slobode, da se vratimo na početak, određenosti naših života, ali i o našoj borbi, najčešće uzaludnoj, da te živote izmenimo. Tu večitu priču blistavo je ispisao Dejan Tiago-Stanković u ovom romanu.

Naslov: Zamalek
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaz romana „Estoril“

Reči od mramora – Robert Hodel

U svakom ljudskom životu postoje trenuci koji određuju naše postojanje. Nekad je to minorna, skoro neprimetna stvar. Odluka naših roditelja da se presele u neku drugu zemlju, uzmimo ovo kao primer, odrediće naše postojanje. Iako ovo već zalazi u one nezahvalne priče „šta bi bilo kad bi bilo“, pokušajte da zamislite kako bi vaš život izgledao da se to odigralo. Ovo pitanje je posebno zanimljivo za literaturu. Mi ćemo ovde izdvojiti roman „Noć bez svitanja“ Dženi Erpenbek u kom se daje pet varijanti jednog ljudskog života. Slična stvar je i sa još jednim književnim žanrom, kontrafaktualnom istorijom. Ovaj žanr pokušava da predstavi kako bi izgledali naši životi da su se veliki istorijski događaji drugačiji odigrali. Na ovom mestu smo pisali o dva takva dela, „To je ovde nemoguće“ i „Dalas ’63“. Ali vreme je da se vratimo na početak i da ostavimo na stranu priče o tome šta bi bilo kad bi bilo i da pokušamo da progovorimo o stvarnim događajima koji određuju ljudske živote, i to na primeru literature. Možda je najbolje početi od Dikensa i od njegove životne priče. Finansijski problemi u porodici upoznaju Dikensa sa svetom užasnog siromaštva, toliko da je kao dvanaestogodišnjak primoran da svakodnevno radi po deset sati u fabrici cipela. Ovo iskustvo će odrediti kasnije Dikensovo stvaralaštvo, pogotovo izbor romanesknih tema. Ili da uzmemo još poznatiji slučaj. Kako bi izgledao život Dostojevskog, još više njegova dela, da nije doživeo sudbinu političkog osuđenika? Sasvim sigurno potpuno drugačije. Nama bliža, mučna istorija dvadesetog veka i ludilo totalitarizma preokrenuće mnoštvo ljudskih sudbina. Upravo to iskustvo koja menja ljudski život postaje dominantna tema brojnih književnika. Jedan od najpoznatijih primera je stvaralaštvo Imre Kertesa, koji je dečak odveden u Aušvic. Svako njegovo delo određeno je ovim iskustvom, a ovde ćemo izdvojiti Kertesovu knjigu „Jedan događaj“ (Prosveta, 2006) koju je napisao sa Peterom Esterhazijom. Banalni, sasvim obični prelazak državne granice postaće pakao za Kertesa kada se taj događaj suoči sa sećanjem na holokaust. To određenje života traumatičnim događajem prisutno je i kod Borisa Pahora, Danila Kiša, Borislava Pekića, da nabrojimo samo neke pisce. Isti slučaj je i sa Dragoslavom Mihailovićem. Sjajnu knjigu o tome donosi Robert Hodel.
Kako joj i podnaslov govori, knjiga „Reči od mramora“ se fokusira na život i delo Dragoslava Mihailovića, i to tako što se ove dve ravni – privatni život i literatura – neprestano prepliću. Pripovedajući o Mihailovićem životu, Hodel polazi od njegovog ćuprijskog odrastanja, smrti roditelja, školovanja, hapšenja, isleđivanja i odlaska na Goli otok. Mučno iskustvo golootočkog stradanja odrediće kasniji piščev život, ali i njegove dominantne književne teme. Pripovedajući o njima, i to kroz govor o svakom Mihailovićevom delu ponaosob, Hodel ispisuje priču o velikom piscu i njegovoj sudbini.
Vešto kombinujući Mihailovićeva sećanja, gotovo polovinu knjige predstavljaju razgovori koje je autor vodio sa njim, sa književno-teorijskim studijima i istorijskim izvorima, Hodel pravi odličnu sintezu jednog života. Ubedljiv je to i iscrpan prikaz Mihailovićevog životnog puta, ali i sjajan prikaz jednog veličanstvenog književnog opusa. Posebni poslasticu predstavlja dodatak knjizi u kom brojni pisci daju svoje uspomene na život i delo Dragoslava Mihailovića. Među njima su Danilo Kiš, Mihiz, Ivan V. Lalić… Posebno je dirljiv zapis Miljenka Jergovića koji progovora o iskustvu Golog otoka na izuzetan način: „(…) zarobljenici Golog otoka nisu bili zatočeni u ime Partije i njezinih čelnika, niti ih je zatočila neka zla politika i tajna policija. Oni su, generalno govoreći, bili zatočenici cjelokupne zajednice, koja ih je, slijedeći odluku suda svjesno odbacila i prezrela. Svaki pokušaj rehabilitacije logoraša s Golog otoka, čemu je i posvećena sva sila Mihailovićevih golootočkih knjiga, nužno podrazumijeva da zajednica prihvati pretežak teret na vlastitoj savjesti. Prezir koji su trpjeli logoraši trebao bi biti zamijenjen prezirom koji će trpjeti zajednica jer ih je prezirala.“
Robert Hodel, istaknuti nemački slavista i prevodilac, rođen je u Švajcarskoj. Nakon studija na nekoliko univerziteta postaje profesor slavistike u Hamburgu. Na nemački je preveo dela brojnih srpskih književnika. Autor je niza naučnih radova, studija i monografija. Inostrani je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih drugih naučnih ustanova.
„(…) to ne znači da sam se kao pisac specijalno orijentisao nego sam šarolikost tih sredina koristio kao jednu od mogućnosti kazivanja tragičnog bogatstva ovog života“, govori Dragoslav Mihailović u ovoj knjizi o svom književnom delu. Mihailovićev fokus na sudbine odbačenih, duboko izmučenih, neretko prokaženih ljudi, ono je što Hodela intrigira i što postaje središte ove studije. Odakle je to proizašlo nije teško odgonetnuti. Iskustvo Golog otoka, ništa manje kasnije golootočke stigme, odredilo je ne samo život pisca, već i njegovo delo. Najbitnije od svega, to stradanje je rezultiralo duboko humanističkom, nećemo pogrešiti ako kažemo – empatijskom vizijom sveta u čijem su središtu sudbine ljudi koji pate, stradaju ili žive u užasnim životnim okolnostima. Najbolje to sam Robert Hodel, autor ove izvanredne knjige, određuje: „U ovom empatijskom posmatranju individualnog karaktera, pri kome se vrednost pojedinačnog života nikada ne dovodi u pitanje u ime neke apstraktne, političke ili religiozno motivisane ideje, skriva se i autorov neizrečen pogled na svet. Mihailović predstavlja nominalizam, obeležen dubokom, humanističkom tradicijom.“

Naslov: Reči od mramora
Autor: Robert Hodel (1959-)
Prevela: Mina Đurić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 350

Pročitajte i prikaze Mihailovićevih dela „Uhvati zvezdu padalicu“,
„Gori Morava“ i „Jalova jesen“

Brda – Sanja Savić Milosavljević

Ako bismo tražili sveprisutnu reč – onu koja se uvek izgovara, a u isto vreme gotovo ništa ne znači – onda bi sasvim sigurno ta reč bila narod. Otkako naša civilizacija postoji, političarima, umetnicima i intelektualcima, uopšte: barabama svih fela, puna su usta naroda. Svi oni su tu, razume se, za narod. Njihova dela, mada je bolje reći brljotine i podlosti, učinjene su u ime i za dobro tog naroda. Da sve bude još bestidnije, kada se pominje narod, pod tim narodom se uglavnom misli na siromašne i ugrožene ljude. Njima se obećavaju kule i gradovi, i to u budućnosti, koja, što svi mi dobro znamo, nikada neće doći. Ali da ostavimo politiku na stranu i da pređemo na literaturu, koja je naša tema. Prvobitnoj književnosti narod uopšte nije bitan. Da budemo u potpunosti precizni, narod je samo dekor, nekad čak ni to, koji služi da se još više istaknu vrline velikih junaka. Ukoliko bismo, recimo, gledali istoriju naše srednjovekovne literature, narod za nju gotovo ne postoji. To su uglavnom priče, danas bismo rekli – plaćeni tekstovi, o velikašima, napisane tako da veličaju njihove podvige. Baš zbog toga i dan-danas gotovo ništa ne znamo o svakodnevnom životu u srednjem veku. Ni naredni vekovi se ne razlikuju. Literatura, uopšte bilo kakvo znanje, rezervisano je za više slojeve. Sve to menja Vuk Karadžić. Oslanjajući se na duh prosvetiteljstva, on kreće u misiju koja će preokrenuti istoriju srpske kulture. Narod, možemo slobodno reći, napokon prestaje da bude samo puki dekor. Naravno, taj put nije bio nimalo lak, on je doneo i dosta grešaka, uključujući tu i neke Vukove, ali literatura se promenila. Ta promena je posebno vidljiva na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Brojni književnici za svoju temu uzimaju život običnog naroda. Pomenućemo samo stvaralaštvo Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Sime Matavulja… Razume se, bilo je i onih koji su literaturu drugačije shvatali. Svi ti silni „izmi“ svoju publiku pronalaze u intelektualnim krugovima, praveći svojevrsni zaokret. I tu dolazi do raskoraka koji je i danas prisutan. S jedne strane stoje pisci koji svoje uporište pronalaze u stilskim i narativnim eksperimentima, gotovo po pravilu namenjenim uskim intelektualnim krugovima. Na onoj drugoj strani su pisci čije je iskustvo istinski ukorenjeno u život naroda i što je još bitnije – napisano tako da svi mogu da ga razumeju. Najizrazitiji predstavnik ovakve „vrste“ pisanja kod nas je Ivo Andrić. Isto to možemo reći i za stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića. Njihovim putem polazi i Sanja Savić Milosavljević. To nam najbolje pokazuje njena nova zbirka priča.
Trinaest priča sabranih u zbirku „Brda“ povezuju dve stvari. To je na prvom mestu geografsko određenje. Junaci Sanje Savić Milosavljević su ljudi koji su poreklom ili žive u istočnoj Bosni. Ona druga odrednica je njihova socijalna i društvena uloga. Prodavačice u buticima, studentkinje, pijanci, sitni kriminalci, žene u lošim brakovima, osobenjaci i jurodivci – sve su to junaci ovih priča. Ispisujući pripovesti o njihovim životima, Sanja Savić Milosavljević nas upoznaje sa sudbinama ljudi koji uvek ostaju po strani, potpuno neprimetni i zaboravljeni od svih. Zbirka „Brda“ to ispravlja.
Priče u zbirci „Brda“ na najbolji način pokazuju pripovedački talenat Sanje Savić Milosavljević. Ispisane stilom koji naginje svakodnevnom govoru, prepune kolokvijalnih izraza, neretko i žargona, ove priče nas odmah uvlače u svoj svet. Posebno majstorstvo autorka pokazuje u vrsnim dijalozima, koliko duhovitim, ništa manje i bolno oporim. Prateći živote svojih junaka, Sanja Savić Milosavljević kao i da sam stil prilagođava junacima. Najbitnije od svega, ovu samo prividnu pripovednu jednostavnost autorka čvrsto drži pod kontrolom. Dovoljan je samo jedan tren, gotovo čehovljevski, da ogoli ono što se dugo krije i da junake dovede do epifanijske spoznaje o prirodi njihovih života. Baš takav je i slučaj sa jednom junakinjom iz ove zbirke: „Završiće tu srednju nekako, naći će nekog čovjeka, dobiti dijete i biti dobra majka. (…) Ko zna, možda nekad negdje i otputuje. Gledaće svoja posla i izdržati život.“
Sanja Savić je rođena u Sarajevu. Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila zbirke pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, romane „Neoštrine“ i „Tuđa kost“, kao i knjigu drama „Ptice i druge drame“. Režirala je dva kraća animirano-igrana filma, kao i dugometražni film „Naši očevi, majke i njihova djeca“.
„Moraće jače da stegne zube. Izdržaće. U tome će biti i kraj“, sudbina je junakinje priče „Oslonac“. To je možda i najbolja odrednica života svih junaka ove zbirke. Životi su to koji se trpe, bez mnogo radosti, zanosa, gotovo bez mogućnosti da se promene. Ti životi su posledica loših izbora, ništa manje i društvenih okolnosti na koje ne može da se utiče. Da li su zbog toga ti životi manje vredni? Nikako ne. To nam sjajno pokazuje Sanja Savić Milosavljević u ovoj zbirci. Opisujući živote omeđene i ništa manje određene tim okolnostima, sudbine istinskih patnika, običnog sveta – kako volimo pogrešno da ga zovemo neretko ga tako nipodaštavajući, ona nam predstavlja život koji se nastavlja, možda je najbolje reći: život koji se živi uprkos tim okolnostima. I to živote u kojima se istinski veseli, tuguje, mrzi, pati ili voli. Sve je to Sanja Savić Milosavljević uspela da nenadmašno predstavi u ovoj knjizi, zbirci pravih književnih bisera.

Naslov: Brda
Autor: Sanja Savić Milosavljević (1988-)
Izdavač: Bedem knjige, Beograd, 2020
Strana: 191

Pročitajte i prikaz romana „Tuđa kost“ Sanje Savić Milosavljević

Jalova jesen – Dragoslav Mihailović

Problem, ako se to uopšte može tako nazvati, sa Jugoslavijom najviše leži u pitanju šta ona predstavlja za nas. Da li je to bila zajednica ljudi koju povezuje isti ili skoro identični jezik, slična kultura, ništa manje zajednička istorija? Sledstveno tome, da li je Jugoslavija bila prirodni izraz težnji naroda i kultura koji su želele da pronađu sredstvo, možda je tako najbolje reći, za svoj razvoj ili veštačka tvorevina koja je porobila te narode u uvela ih u tamnicu, kako drugi tvrde? Sve su to pitanja koje se već dugo postavljaju i čini se da gotovo niko nije došao do krajnjih zaključaka. Možda odgonetka leži u krajnje suprotstavljenim stavovima o prirodi Jugoslaviji, ništa manje i u onom pitanju na početku. Čega se mi to zapravo sećamo? Šta za nas predstavlja Jugoslavija? Ukoliko bismo, samo eksperimenta radi, upitali starije generacije, one koje su dobar deo života provele u Jugoslaviji, to je lagodan život. Ili još tačnije, to su sada već hiljadu puta ponovljene priče o dobrim platama, odlično snabdevenim prodavnicama, odlascima na letovanja, kupovinama u Trstu… Suštinski, jedino što je bitno je materijalno blagostanje. Priča o zajedničkoj kulturi i jeziku, podjednako i o međunacionalnom preplitanju je nešto sasvim drugo. Ona gotovo nikome nije bitna. Baš kao što gotovo nikome nije bitna politička slika, koja je dovela da raspada Jugoslavije. Ali da se vratimo na stvar i na te suprotstavljene poglede. S jedne strane stoji nostalgija za nekadašnjim životom, još više izražena kada se to vreme uporedi sa sadašnjim. Život na razvalinama građanskog rata, sjedinjen sa višedecenijskim ekonomskim, političkim i kulturnim tranzicionim posrtanjem doprineo je da ova sećanja postanu još svetlija. Ono što nije valjalo, a nije valjalo mnogo toga, namerno se sklanja u zapećak. Čak i kada se pomene ono što nije valjalo, odmah se pravi poređenje sa sadašnjim vremenom, a u toj utakmici sadašnje vreme, razume se, uvek gubi. Fokus je samo na materijalnom blagostanju. Tako se iz vida gube izuzetno bitne stvari. To je na prvom mestu priroda i jedne i druge Jugoslavije. A to je bila ništa drugo do diktatura, pogotovo izražena u drugoj Jugoslaviji u njenim prvim godinama. Zaboravlja je da je to bila zemlja u kojoj su desetine hiljada ljudi stradali potpuno nevini. I zemlja u kojoj je postojao monstruozni Goli otok. Da se on ne zaboravi pobrinuo se Dragoslav Mihailović.
„Jalova jesen“ donosi devet pripovedaka Dragoslava Mihailovića. U prvoj „Kratki prikaz života na Carigradskom drumu“ Mihailović se vraća u dane svog detinjstva, opisujući predratnu Ćupriju. „Ćevapčići i pivo“ nas vode na Dušanovac predstavljajući svet amaterskog boksa. „Besmrtna ljubav Plave drame“ nas upoznaje sa čudnovatim svetom jedne žene. Posleratnu stvarnost, ponajviše stvarnost radničke klase, vidimo u „Mijandrošu i Belji“. „Utopljenica“, „Najbolji prijatelj“ i „Parioničar, general i islednik“ nas sukobljavaju sa Golim otokom i njegovim posledicama. „Jalova jesen“ i „Sveti Petar spasava Srbe“ su smeštene u sadašnjost. Dok je prva pripovetka posvećena prirodi, ona druga je satirični prikaz političkog ludila devedesetih.
Iako sasvim sigurno ova zbirka pripovedaka ne predstavlja vrhunac Mihailovićevog opusa, ona je značajno književno delo, i to pre svega zbog njene stilske i tematske raznolikosti. Od dobro poznatog govora iz prvog lica, onakvog kakvog smo od Mihailovića već navikli (evo samo jednog malog primera: „A već četrdesete postao sam skojevac. I više se za voždovački boks nisam interesovao. Krenuo sam svet da promenim. A tu sam ti ja – he, he – bio uspešniji nego kao bokser. Jebalo dete mater“), pa sve do starinski napisanih pripovesti iz trećeg lica, autor pokazuje nenadmašni literarni talent. „Jalova jesen“ je u isto vreme i prirodni nastavak ranije započetih tema u romanima „Kad su cvetale tikve“ i „Gori Morava“, možemo slobodni reći – dostojni završetak veličanstvenih priča.
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootočke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Onom ko dobro poznaje Mihailovićevu literaturu, ništa manje i njegove političke stavove, jasno je da je socijalistička Jugoslavija za njega krajnje užasavajući, ništa manje neprihvatljivi politički sistem. I za sve to Mihailović ima potpuno pravo. Robijanje na Golom otoku i njegov docniji višedecenijski progon pružili su i više nego dovoljno razloga za to. Sve to dobro vidimo u ovoj zbirci. Pripovetke su to o posrtanju, užasnim ljudskim sudbinama, neretko grotesknim, apsolutno nemogućim, a opet istinitim životnim pričama. Tako jedan logoraš u ovoj zbirci žali svog dželata: „Gospode, mislim se, koliko je bilo strašno biti islednik! Možda još strašnije nego logoraš.“ I polako dolazimo do one priče sa početka teksta. Ako pitamo Mihailovića, ili još bolje ako čitamo njegova dela, Jugoslavija je užasni politički sistem koji je morao da nestane. Za one, pak, druge, uzećemo kao primer Bekima Fehmiua i njegove izuzetne memoare „Blistavo i strašno“, Jugoslavija je bila nešto najbolje za ove prostore i ljude. I ko je onda u pravu? Šta je zapravo bila Jugoslavija? Može se slobodno reći – i jedno i drugo, i raj i pakao. Da bismo uopšte mogli da je razumemo, potrebno je da poznajemo obe njene strane. Priliku za to nam pruža ova izuzetna zbirka pripovedaka.

Naslov: Jalova jesen
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2020
Strana: 285

Pročitajte i prikaze romana „Gori Morava
i zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Kata Nesiba i komentari – Ivan Janković

Jedna od sveprisutnih, u isto vreme i užasno otrcanih, fraza je ona o zanatu najstarijem. Razume se, reč je o prostituciji. Iako ne postoji nijedno istorijsko istraživanje koje bi potvrdilo istinitost ove fraze, to ipak ne znači da se ona ne smatra za istinu. Odakle ovo proizilazi nije teško odgonetnuti. Patrijarhalno društvo je ženi nametnulo podređenu ulogu. Najpre društvenu, ali ništa manje i seksualnu. U ovom slučaju, njeno postajanje se iscrpljuje u tome da zadovolji muškarca. Dodajte tome i niz stereotipa o ženama: od njihove gluposti, moralne podlosti, pa sve do podložnosti tuđem uticaju i polako dolazimo do prostitucije u kojoj žena prestaje da bude ljudsko biće. Ona je osoba bez slobodne volje, ona zanatlijka sa početka teksta, koja je puki objekat muške žudnje. Da bi dehumanizacija bila izvedena do kraja, ponajviše da klijenti ne bi osećali grižu savesti, prostitutkama je pripisan niz moralnih nepočinstava i podlosti. Identičan slučaj je bio i sa robovima kojima su uskraćivane sve odlike ljudskog bića. Naprosto, mnogo je lakše gaziti nešto što nije čovek. Koliko je to ostalo nepromenjeno govori nedavna vest da gradska uprava u Amsterdamu planira zatvaranje čuvene ulice crvenih fenjera. Razlog za to je mnoštvo turista koji se fotografišu pored izloga sa prostitutkama ne mareći nimalo za njihovu privatnost. Za njih prostitutke nisu ljudska bića, da ponovimo opet, već samo puki predmet zabave. Još jedan primer. Današnje srpsko zakonodavstvo kažnjava isključivo prostitutke, a ne njihove klijente. Oni su, jelte, nevinašca. I to je tako kroz čitavu istoriju čovečanstva. Prokažene od strane religije i društva, okarakterisane kao žene lakog morala i ništa manje kao individue koje donose moralni pomor. Na sreću, postoje i ljudi koji ovoj temi pristupaju na drugačiji način. To su najpre književnici. Danijel Defo, otac modernog romana, piše čuveno delo „Mol Flanders“ u kojem daje životni put jedne prostitutke. Isto to čini Aleksandar Dima u romanu „Dama sa kamelijama“ govoreći o životu poznate kurtizane. Još jedno veliko delo, Zolin roman „Nana“, je posvećeno sudbini jedne prostitutke. O muškoj prostituciji progovara Pazolini u romanu „Iskusni momci“. Ovo je samo mali izbor književnih dela napisanih o prostituciji. Kod nas je situacija znatno drugačija. Čak i ako su negde prisutne, prostitutke su samo prikaz moralne propasti, sa izuzetkom par dela iz „crnog talasa“ među kojima je najistaknutiji roman „Čizmaši“ Dragoslava Mihailovića. Ni srpska istoriografija se ne razlikuje. Da se to ispravi pobrinuo se Ivan Janković.
„Kata Nesiba i komentari“ nam donosi sudbinu čuvene beogradske prostitutke. U prvom delu knjige, „Blud u Beogradu“, saznajemo kako je prostitucija u Beogradu izgledala na početku devetnaestog veka, isto tako i kako se vlast odnosila prema njoj. „Kata Nesiba: život i delo“ nam donose Nesibinu sudbinu. Od prvog dolaska u Beograd 1830. godine, pa sve do njenog krajnjeg progonstva iz grada 1851, mi pratimo trnoviti put jedne beogradske prostutke. Treći deo knjige „Komentari“ donosi novootkrivene dokumente o Nesibi, ali i potpunu priču o njoj.
Jednoj poprilično kontroverznoj temi, ajde da i mi malo koristimo tabloidne floskule, Ivan Janković pristupa na neverovatan način. To je šeretsko poigravanje, najvidljivije u samom stilu. Obraćanje čitaocu, u ovom slučaju čitateljki, kao u devetnaestovekovnim romanima; lamentiranje nad moralnom propašću, razume se samo ironijski; briga za istu takvu moralnu dobrobit, ako ona uošte postoji; i mnogo duhovitosti krase ovu knjigu. To sve dopunjuju podjednako duhovite ilustracije Veljka Mihajlovića. Iza te šeretske igre stoji istorija. Poznavanje zvanične, ali i istorije privatnog života, je izuzetno. Isto tako je vidljiv i istraživački rad, ponajviše po arhivima, što rezultira sjajnom istorijskom studijom.
Ivan Janković, srpski pravnik i sociolog, je rođen u Beogradu. Diplomirao je na Univerzitetu u Kembridžu. Doktorirao je na Univerzitetu Kalifornije. Kroz višedecenijsku advokatsku karijeru u brojnim sudskim procesima je branio klijente kojima su ugrožena ljudska prava. Osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne u Srbiji, kao i član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je priručnik protiv policijskog zlostavljanja, nekoliko knjiga eseja i istorijskih studija. Posebno se ističe njegova monografija „Na belom hlebu“ (Službeni glasnik-Clio, 2012) i studija „Macke i packe“ (Fabrika knjiga, 2018).
Priča o Kata Nesibi je nešto mnogo više od priče o njoj samoj. To je pripovest o jednom društvu i o odnosu tog društva prema onim najnezaštićenijim društvenim kategorijama. Pišući o životu svoje junakinje, Ivan Janković, možda ponajviše zahvaljujući ironijskoj distanci, ne upada u zamku sentimentalizma. Kata Nesiba jeste žrtva društvenih okolnosti i vladajućih patrijarhalnih normi, ali daleko od toga da je ona samo žrtva. Tome svedoče brojni arhivski tragovi o njenom životu. Evo samo jednog: „Njezin bezobrazluk i bezstidije postalo je sad odveć veliko, jerbo se usudila kao obštepoznata publična bludnica činovnika jednog okriviti da je ona s njime dete začela, i ocrnjava njegovu čest pred svakim koji ju u poslu bludnočinstva posješčava ili koga ona samo vidi i sretne“. Ona je žrtva okruženja, ponajviše moralista, ali i osoba sklona prevari i ostalim nepočinstvima. Ipak, i ono najbitnije, Kata Nesiba je borac. Žena koja ne prihvata podređenu ulogu koju joj je društvo namenilo. Zbog toga je ona i toliko značajna i čuvena. Sastavljajući njen životopis, Ivan Janković nam daje sjajnu sliku srpskog društva sa početka devetnaestog veka, priču o ulozi žene u tadašnjem vremenu i ustrojstvu vlasti, ali i pripovest o jednoj neverovatno zanimljivoj ženi sa svim njenim manama i vrlinama. Kata Nesiba nije više samo čuvena beogradska prostitutka iz nekog davno prohujalog vremena, ona je ljudsko biće. To je, sasvim sigurno, i najveća vrednost ove izuzetne istorijske studije.

Naslov: Kata Nesiba i komentari
Autor: Ivan Janković (1946-)
Ilustrovao: Veljko Mihajlović
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd, 2018
Strana: 222

Pročitajte i prikaz istorijske studije
Ivana Jankovića „Macke i packe“

Gori Morava – Dragoslav Mihailović

Pored onih večitih sukoba starih i mladih, liberala i konzervativaca, južnjaka i severnjaka, četnika i partizana, inteligencije i „običnog sveta“, jedan od sukoba koji, kako se čini, u Srbiji nikada ne prestaje je borba između urbanog i ruralnog. Razume se, to nije srpski izum. U čitavom svetu, uzmimo samo na primer Ameriku, je prisutan antagonizam između ruralnog i urbanog. Gotovo su poslovične predstave „seljaka“ u popularnoj kulturi koji dolaze u veliki grad, najčešće Njujork, sa svim posledicama promene sredine, podjednako i kada neko iz velikog grada pređe u manju varoš. Ali, opet, taj antagonizam se završava na vicu, što ne predstavlja slučaj kod nas. Zašto je to tako nije teško prokljuviti, jer koliko god to možda nekima zvučalo preterano ili uvredljivo, Srbija je seljačka zemlja. Zanemarite sadašnje stanje, u kojem je četvrtina Srbije naseljena u Beogradu, i vratite se u prošlost. I to ne tako daleku. Početkom dvadesetog veka Beograd, a da se ne priča tek o ostalim gradovima, je varoš sa nekoliko desetina hiljada stanovnika. Gro stanovništva, procentualno preko devedeset posto, živi po selima. U to vreme velike metropole u svetu broje i po nekoliko miliona stanovnika. Naprosto, civilizacijska, mada je možda bolje reći demografska, paradigma je drugačija. Dok je u svetu industrijalizacija na vrhuncu, ona je kod nas tek na začetku. To postaje još značajnije kada se uzme u obzir da industrijalizacija gotovo uvek stvara građansku klasu, koja opet, kao po pravilu, stvara novu kulturu i način života. A kod nas to izostaje, ili ako se pokrene takav pokušaj, kakav je bio slučaj između dva svetska rata, ta građanska klasa ubrzo biva uništena instaliranjem novog društvenog sistema. Reč je, naravno, o jugoslovenskom socijalizmu. Proklamovane ideje hvatanja koraka sa svetom, tačnije rečeno zakasnele industrijalizacije, dovode do masovne selidbe ljudi iz sela u gradove, što rezultira današnjom demografskom slikom. U kojoj bi, jelte, urbanost trebala da bude preovlađujuća, što svakako nije slučaj. A to je pre svega posledica nedostatka kontinuiteta, podjednako i „prisilne“ urbanizacije seoskog stanovništva. U prevodu, popriličan broj ljudi živi u gradovima, ali mentalno zadržava odlike ruralnog. I tu dolazi ona borba sa početka, koja je posebno vidljiva u umetnosti i popularnoj kulturi. Seljak, kao i stanovnik nekog manjeg mesta ili varoši, je postao groteskno čudovište, podjednako u predstavama zagriženih „građana“, ali i onih koji pišu panegirike selu. Da to ne mora da bude tako svedoči naš veliki prozaista Dragoslav Mihailović.
U središtu romana „Gori Morava“ nalazi se lik mladog Stevana (piščevog alter ega), žitelja jedne varošice na Moravi. U prva dva dela knjige, „Bajanje od glave“ i „Divizijska muzika u glavnoj ulici“ Dragoslav Mihailović opisuje Stevanovo teško, ali dečačkom vedrinom obojeno, odrastanje u poslednjim godinama treće decenije dvadesetog veka. U trećem delu romana, „Čija to duša ovde tumara“, Stevan je odrastao. Iluzije su nestale i pred njim se ukazuje slika mračne varošice, porodičnih tajni i potpunog životnog sloma.
Literarna magija, koliko god to možda zvučalo otrcano, Dragoslava Mihailovića je pre svega posledica njegovog spisateljskog dara da obično i svakodnevno pretvori u veličanstveno. Stevanova životna priča, samo naizgled, je jedna u nizu od tužnih pripovesti o odrastanju, ali u rukama ovog istinskog književnog genija ta priča postaje veličanstvena. To proizlazi ponajviše iz jedinstvenog stila dovedenog do najdubljeg lirizma, u kojem se čiste emocije, daleke od bilo kakve patetike, mešaju sa surovom predstavom sveta. Svedok tome je maestralno slikanje bolesti u ovom romanu: „Moja mama se grčevito okrene prema prozoru iznad štednjaka kao da je otud neko zovnuo. Iz očiju su joj iskakale sitne suze poput onih žabica iz bara posle letnje kiše, i krajevima marame hvatala ih je kao u klopku. (…) Prilazila je dedi i naslanjala glavu na njegov gunj na povijenom ramenu. ‘Ovak’i čovek. Ovak’a lepota.’ Deda muklo ponovi kao da govori leđima: ‘Ovak’i čovek.’ Okretao se i on ka prozoru i oboje su gledali pod otrcanu ilinjaču. Tamo, moj ujka Dragi je, naslanjajući se na crnkasto stablo, polagao belu ruku na grudi i prstima ispravljao upredeno šalče. Mučio ga je kašalj i, keseći se, podizao je glavu nekud ka granju, izgledajući kao da hoće da zalaje.“
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Žanrovsko određenje knjige „Gori Morava“ je bildungsroman, ali ona je daleko od klasičnih romana o odrastanju. Dileme mladog junaka koji otkriva svet su tu, ali mnogo bitnije je ono što se odigrava u svetu koji okružuje junaka. Upravo u tome i leži najveća draž pripovedanja Dragoslava Mihailovića. On je nenadmašni svedok vremena i prilika, draži i lepota, podjednako i nasilja i zla. Što je još bitnije, ta predstava je ispričana sočnim i bravuroznim jezikom, po kojem je ovaj prozaista i poznat: „Šta ja tebe, slinčo, imam da pokvarim kad nisi za ništa! Ti si sve pokvario – kad si se rodio! Ispred nosa ga ne vidiš: pa ‘di su ti, ćorče, oči! Ti na Mikićevu ćupriju da ideš, dvajes’ petparci da skupljaš! Tebe mater nije rodila no pobacila! Ima da umreš nesposoban za život, kod ‘leba bez ‘leba.“ Priča o maloj varoši na Moravi je jedna od najdubljih i literarno najvrednijih predstava ruralnog u srpskoj literaturi. Opor i gorak, emotivno uzvišen, stilski doveden do savršenstva, roman „Gori Morava“ je bez preterivanja istinsko remek-delo, koje već danas zadobija status klasika.

Naslov: Gori Morava
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2018
Strana: 207

Pročitajte i prikaz zbirke priča „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Kamen iz odrona – Marija Barbal

Dok na zapadu ponovo cveta feminizam, ponajviše zbog hrabrog istupa žena koje su počele da sudski gone seksualne nasilnike i napasnike, kod nas se, izgleda baš kao i sve, vraća unazad i umesto da napreduje, kao po nekakvoj krajnje bolesnoj inerciji, stagnira. Godina je 2018. A u njoj gotovo da ne prođe dan u kojem neki nasilnik, Dušan Kovačević ih je na jednom mestu sjajno nazvao kućni nacisti, ne ubije ženu. Sa crkvenih amvona odzvanjaju besede popova koji ženama prete paklenim mukama. I ne samo to, za popove su žene inkubatori koji služe samo za proizvodnju dece, razume se, i za kućevne poslove. Ne razlikuje se ni mišljenje „običnog“ sveta. Dovoljno je otvoriti internet-komentare na vesti o zlostavljanju žena, ili još gore o bilo kojoj feminističkoj temi, i pred vama će se izlistati brevijar najvećih mogućih gadosti. A u isto vreme, barem na papiru, prava žena i muškaraca su izjednačena. Čak i u današnjoj Srbiji. Žensko pravo glasa, kao i mogućnost da žene slobodno upravljaju svojim telom (koliko god to popovima i ostalim talibanima smetalo) i jednake šanse za školovanje, profesionalno i životno napredovanje – sve je to zakonski regulisano. Ali, na nesreću, zakon, pogotovo kod nas, ne prati svest, koja je čini se ostala negde duboko zakopana u vremenu plemenskih zajednica. Najjednostavnije rečeno, vi možete doneti i najbolji mogući zakon na svetu, ali sve dok taj zakon ne prati i promena svesti, rezultat će izostati, kao što to vidimo u sadašnjosti. Toj promeni svesti, koliko god ovaj izraz možda delovao gadno usled česte upotrebe od strane raznoraznih hohštaplera, veliku podršku može pružiti književnost. Na prvom mestu, a o tome je na ovoj stranici poprilično pisano, književnost pruža mogućnost za ulazak u svet drugih ljudi i direktno emotivno angažovanje. Evo, uzmite samo za primer „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića. Jedna stvar je slušati poprilično suvoparne priče o ženskim pravima, a sasvim druga kada se čovek upozna sa svetom u kojem žene nemaju nikakva prava, baš kakav je slučaj u ovom remek-delu Dragoslava Mihailovića. I ne samo to. Književnost nas upoznaje sa sudbinama žena, njihovim mukama i snalaženju u poprilično okrutnom (muškom, da se ne lažemo) svetu. I ko zna, ma koliko god to možda delovalo iluzorno ili preterano optimistično, možda će kroz čitanje pripovesti o ženama muškarci (a neretko i žene) shvatiti da nikakva razlika između muškaraca i žena ne sme da postoji. Tu lekciju nam pruža Marija Barbal.
Smešten u vremenu velikih društvenih previranja i španskog građanskog rata, roman „Kamen iz odrona“ nas upoznaje sa sudbinom jedne žene. Još kao devojčicu, Konću porodica odvodi kod tetke i teče u nemogućstvu da je othrani. I njen novi život počinje. Konća je kako se svima čini krotka, poslušna i sasvim obična devojka. Ali, sve se to menja kada tetka i teča požele da je udaju po svojoj volji, na šta Konća ne pristaje. Ona je rešena da se uda za Žaumea, seoskog zanatliju. I uspeva u tome. Prvi srećni dani zajedničkog života i dobijanje dece će prekinuti građanski rat. Žaume je ubijen kao simpatizer republikanaca, a na Konći ostaje da othrani porodicu i nekako nastavi da živi.
„Svima je dojadilo što nas je u kući bilo mnogo. I neko je morao da pretekne“, ovako počinje ovaj maestralni roman. Izabravši da za naratora izabere glavnu junakinju, Marija Barbal pravi savršenu pripovedačku strategiju. Još bitnije, taj izbor rezultira pravim stilskim vatrometom. Konća govori svoju priču lako i suvereno, na pojedinim mestima čini se čak i škrto. Rečenice su joj jednostavne i lakonske, u najboljoj tradiciji narodnog govora. Ali iza te ogoljenosti se skriva ogromni emotivni naboj žene koja nekako pokušava da ispriča svoj život, u isto vreme mireći se sa neminovnim porazom.
Marija Barbal spada u red najznačajnijih savremenih katalonskih književnih stvaralaca. Rođena je u oblasti Paljars, u koju će smestiti gotovo sva svoja književna dela. Debitovala je sa romanom „Kamen iz odrona“ koji joj je doneo slavu. Ovaj roman se smatra za jedno od najboljih dela o Španskom građanskom ratu. Objavila je još osam romana, nekoliko zbirki priča, dečijih knjiga, kao i jednu dramu. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila najveća katalonska književna priznanja. Njena dela su prevedena na sve veće evropske jezike, a na srpskom je objavljen samo ovaj njen roman.
Sudbina glavne junakinje romana „Kamen iz odrona“ je sudbine gotovo svake žene u prošlosti (neretko i u sadašnjosti). Osuđena na večitu pokornost (prvo porodici, a onda kasnije i mužu), slabo obrazovanje (a samim tim i na loše mogućnosti za kasniji napredak) i na život u kojem je večito po strani, Konća ipak uspeva da pronađe svoju sreću. Ali ne zaboravimo, ovo je muški svet. Iznenadni rat joj odnosi svu radost. I upravo ta, samo naizgled slaba i pokorna, žena postaje pokretač svega, novi gospodar porodice, mada je bolje reći još veći sluga. Ta svetla žena je primer istrajnosti i dobrote, istinske plemenitosti. A takvu ženu, Konća je samo simbol, dripci i dalje smatraju za niže biće koje ima manje prava i nije jednaka muškarcu. Možda taj stav i takva shvatanja književnost ne može da promeni, ali svakako može pomoći na budućem putu promene svesti koja je pred nama. I ko zna, možda buduće Konće neće želeti da rađaju samo dečake, znajući šta žene čeka u ovom svetu: „Želela sam dečaka. Ne znam zašto sam tako mislila. Možda da nas zaštiti u budućnosti, da se priklanja isključivo svojoj volji; da ne priča da mu je dobro kada mu je loše; da ne mora da smatra belim ono što je crno.“

Naslov: Kamen iz odrona
Autor: Marija Barbal (1949-)
Prevela: Hristina Vasić
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2009
Strana: 120

Uhvati zvezdu padalicu – Dragoslav Mihailović

uhvati-zvezdu-padalicuIzmrcvarenim žrtvama svakidašnjice, te beskrajne tranzicije iz goreg u gore, neka davna i bivša vremena ravna su edenskom vrtu. Baš kao i obično, sećanje potire ono što je ružno i ostavlja samo lepe stvari. U konkretnom slučaju, to su odblesci sećanja na sindikalna vremena, fiće i socijalističku potrošačku groznicu. Ali da se manemo prežvakanih priča o socijalističkom Diznilendu. Naša tema je ono što se često previđa i ostaje na margini interesovanja. Priča je to o zlatnim sedamdesetim jugoslovenske književnosti. Predratne literarne veličine, a to se naravno odnosi na Andrića, Krležu i Crnjanskog, odbrojavaju svoje poslednje dane. Socrealistička književnost oličena u imenima Đilasa ili Zogovića pojela je sopstvena revolucija. Ništa bolje ne stoje ni drugi socrealisti. Iako na rukovodećim mestima i ovenčani zvaničnim državnim i partijskim priznanjima njihovo stvaralaštvo nikoga ne uzbunjuje i ne izaziva reakciju. Vreme je za smenu generaciju. I tu iskrsavaju tri svetla lika koja će postati velikani naše literature. Prvi je Danilo Kiš koji sa romanom „Mansarada“ najavljuje svoje buduće opsesivne teme i zanimanja. Sledi kratki roman „Psalam 44“, možda i naše najbolje napisano delo o holokaustu, i nova literarna zvezda se rađa. Kasniji porodični ciklus („Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“) etabliraće do kraja ovog velikana. Druga sjajna literarna zvezda, Borislav Pekić, debituje sa „Vremenom čuda“. Sledi „Hodočašće Arsenija Njegovana“ i blistava književna karijera počinje. Treći je Dragoslav Mihailović. Zbirka priča „Frede, laku noć“, skrenuće pažnju na novo ime, a slavu će mu doneti romani „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. Šta je zajedničko ovoj spisateljskoj trojci? Citiraćemo Kiša i reći da je to „gorki talog iskustva“. Prvom je to holokaust, očeva smrt i sećanje na zverske dane, drugom robija, a trećem golootočko stradanje. Ovim piscima zajedničko je i pisanje o žrtvama mučnog dvadesetog veka i pokretanje duboko bolnih i zabranjenih tema, što im donosi novo stradanje. Iako poetički, stilski i tematski divergentni, njih povezuje opsesivna borba protiv crne svakidašnjice i duboka humanistička nota prema slomljenim, zaboravljenim i uništenim ljudskim sudbinama. Baš o takvim životima govori ova zbirka Dragoslava Mihailovića.
Pripovetke koje otvaraju i zatvaraju zbirku (prvi put objavljenu davne 1983. godine), „Pas“ i „Uhvati zvezdu padalicu“, donose nam životopise melanholičnih usamljenika. Susreti sa psom i umirućom tetkom junake će sukobiti sa sopstvenom zlehudom sudbinom. Druga pripovetka u zbirci „Barabe, konji i gegule“ zametak je životne priče Žike Kurjaka, potonjeg junaka Mihailovićevog romana „Čizmaši“. „Ujka Dragi sedi pod jabukom“ gorka je pripovest o neostvarenoj sudbini i smrti mladog čoveka. Prokockane šanse i promašen život je tema i „Šukar mesta“ koji donosi stradanja i zanose jednog nesrećnog Roma. O posleratnom vremenu, udbaškim represalijama i zločinima, posredno i o Golom otoku, govore pripovetke „Četrdeset i tri godine“ i „Treće proleće Svete Petronijevića“. O sivilu socijalističkog društva i o pričama onih zaboravljenih i uništenih ljudi pripovedaju „Japanska igračka“, „Čija to duša ovde tumara“ i „Oni se udružuju“.
Poetski usmerena na tri koloseka, ova zbirka pripovedaka nam donosi različite stilske izraze. S jedne strane, ona prva i poslednja donose elegičnu viziju bede i siromaštva. Usamljenost, nesnalaženje i mučni bol svoj izraz dobijaju u lirskom tonu koji svojom jačinom donosi emotivni patos, ali ne i patetiku. Druga stilska dimenzija, po kojoj je i Dragoslav Mihailović najpoznatiji, predstavlja ljudske sudbine ispričane sočnim jezikom junaka; dok ona treća i najznačajnija predstavlja realističnu pripovetku u novom ruhu. Mučna prošlost susreće se sa nimalo srećnom sadašnjicom i tvori blistave pripovesti o životu u raljama ideologije, pogrešnih izbora i zlog vremena.
Najveći živi srpski pisac Dragoslav Mihailović je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali nastavlja školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako završava studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen dugogodišnjem progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija „NIN-ovu“ nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.
Opsesivno traganje za drugačijim sudbinama, onim ljudima koji se ne pominju u partijskim književnim panegiricima, kojima novo doba ne donosi ništa dobro već naprotiv samo zlo, tema je stvaralaštva Dragoslava Mihailovića. Naličje je to jedne bajke, one u koju se i danas itekako veruje, priča o melanholicima otrovanim i uništenim životnim nedaćama i mukama. Što je posebno vidljivo u ovoj zbirci koja: „(…) oslikava neki paklen, nezasluženi bol, iznenađenost zbog neshvatljive kazne, i nesreću, poniženje i rugobu jednog života koji više ne može da se brani i nije za odbranu.“ To su one storije i sudbine koje zauvek vezuju stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića sa Kišovim i Pekićevim. Borba nasuprot zvanične verzije istine za koju se plaća velika cena. U isto vreme, to je i priča o stvaralaštvu velikih ljudi koji su uspeli da svoje stradalništvo pretvore u umetnost i da ne nikada ne pokleknu pred užasavajućom ideologijom. I najvažnije da stvore vrhunsku književnost, koja će kako vreme prolazi postajati sve veća i veća.

Naslov: Uhvati zvezdu padalicu
Autor: Dragoslav Mihailović (1930-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 301

Prozraci 2 – Svetlana Velmar-Janković

Prozraci 2Istorija na našim prostorima ništa je drugo nego niz kontradiktornosti i ljudskih zabluda. Da sve bude još gore, mi nikada nismo imali gotovo nijedan pokušaj (čast izuzecima) objektivnog proučavanja istorije. Čitajući srpske (kao i eks-ju) istoričare vi nepogrešivo možete videti kojem ideološkom pravcu pripadaju, a shodno tome i kako se odnose prema zadatoj temi. I oni najsitniji i nebitni događaji, da ne pričamo tek o prelomnim, u radovima različitih istoričara imaju dijametralno suprotno značenje i smisao. Ta razlika nije u otkriću nekih novih činjenica, naprotiv, ona se svodi na vrednosni sud. Ti i takvi istoričari potvrda su one čuvene Napoleonove misli: „Istorija je laž oko koje smo se ujedinili.“ Za razliku od oficijalne istorije, memoarsko pisanje oslobođeno je stega objektivnosti. Ideološka ostrašćenost, sloboda u odbrani svojih stavova (svejedno je da li su pogrešni ili ispravni), sve je to sasvim normalno u ovom paraistorijskom žanru. I začudo, memoarska književnost je mnogo prihvatljivija i bolja od „službene“ istorije. Ovde bar znate autora i pozadinu teksta, što nije slučaj sa istoričarima koji se kriju iza naučne objektivnosti. Tako, recimo, o vremenu Prvog srpskog ustanka možete mnogo više saznati iz spisa Vuka Karadžića, nego u svim docnijim istraživanjima. Isti slučaj je i sa vladavinom Miloša Obrenovića. Osvetnički traktat Nićifora Ninkovića „Žizniopisanija moja“ mnogo je bolji od svih biografija kneza Miloša. Ovo nije zaobišlo ni modernu istoriju. Dnevnički spisi Nikole Krstića, tek čekaju potvrdu svoje važnosti u izučavaju istorije Srbije devetnaestog veka. Kapitalna dela Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića: „Godine koje su pojeli skakavci“ i „Goli otok“, otkrivaju paklenu stvarnost jugoslovenskih komunističkih logora i zatvora. Ovom spisku priključuju se i memoari Svetlane Velmar-Janković.
Godine 2003. pojavili su se „Prozraci“, prvi deo autobiografije Svetlane Velmar-Janković. Opisujući svoje detinjstvo, godine okupacije, očevu delatnost u toku rata, poratnu bedu i žig deteta narodnog izdajnika, prvi deo „Prozraka“ je završen u 1948. godini. Bolest autorke i njena smrt sprečili su da drugi deo knjige bude u potpunosti završen. Ipak, „Prozraci 2“ izlaze kao posthumno izdanje. U prvom odeljku ove knjige, „Žigovi,“ Svetlana Velmar-Janković nastavlja gde je stala u „Prozracima“, opisujući teško snalaženje „buržujske“ porodice u novom komunističkom sistemu. Prinuđena da zarad upisa na fakultet ide na radnu akciju, ona to prihvata bez roptanja. Tamo upoznaje prvu ljubav, „dobrog dabra“ kako ga zove. Mladalačka ljubav se završava tragično. U sledećem odeljku, „Odskoci“, opisane su prelomne godine za jugoslovensku književnost. Učmali i dosadni socrealizam smenjuje nova generacija pisaca, čiji je jedan od najznačajnih predstavnika sâma autorka. U ostala tri poglavlja Svetlana Velmar-Janković pripoveda o početku svoje spisateljske karijere, prvom romanu „Ožiljak“ i o susretima sa svojim ocem u inostranstvu. Kao poseban dodatak knjizi uvrštena je prepiska autorke sa porodicom i prijateljima.
Iako je zbog poznatih okolnosti ova knjiga ostala nedovršena, ona ne ostavlja takav utisak u prva dva odeljaka. Autorka poznata po svojem filigranskom umeću da istorijske događaje pretvori u izuzetna književna dela, ni u ovoj knjizi neće razočarati svoje čitaoce i poštovaoce. Svesna varljivosti pamćenja, ona marljivo izučava i koristi istorijsku građu ne bi li što istinitije predstavila ne samo svoj život, no i događaje koji ga prate. Velika je šteta što zbog bolesti i prerane smrti Svetlana Velmar-Janković nije uspela da opiše i svoje docnije godine u kojima doživljava književnu slavu. Jedina zamerka koja se može uputiti „Prozracima 2“, i to na račun priređivača, je unošenje opširnog političkog traktata Vladimira Velmar-Jankovića u deo knjige sa prepiskom koji ruši poetsku celinu i predstavlja nepotrebni balast.
Svetlana-Velmar Janković spada u red najznačajnih srpskih književnika druge polovine dvadesetog veka. Objavila je romane: „Ožiljak“, „Lagum“ (nagrada „Meša Selimović“), „Bezdno“ (NIN-ova nagrada), „Nigdina“ i „Vostanije“, zbirke priča: „Dorćol“ i „Vračar“, kapitalnu studiju o istoriji Beograda „Kapija Balkana“, kao i niz zbirki priča za decu, eseja i drama. Prevođena je na nekoliko svetskih jezika, a njena dela su doživela desetine izdanja i ogromne tiraže. Pored predanog književnog rada, bila je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“ i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminula je u Beogradu 2014. godine.
„Prozraci 2“ su na momente lirski potresni, često duhoviti i najbitnije duboko istiniti i verodostojni. Iako pripada poraženom delu građanske klase, Svetlana Velmar-Janković u ovoj knjizi ne dozvoljava da se osvetoljubivost projavi ni u najmanjem tragu. Nju je jedino strah da se ista nesreća ne ponovi: „jer privrženost prerušenoj totalitarnoj misli može delovati, i deluje, i danas privlačno.“ Gotovo je uzvišena njena tiha patnja zbog torture koju je njena porodica preživela, emotivnih slomova, odrastanja bez oca i kasnijih nepravdi. Isto tako, sentimentalnost i patetika nisu prisutni, već odsjaji i prozraci sećanja i osećanja na koje je pala patina davno prošlog vremena. Čitajući ovu knjigu vi se nećete upoznati samo sa biografijom jedne velike književnice, nego i sa izuzetno napisanom istorijom jednog teškog i često tragičnog vremena. Istorijom, mnogo većom i značajnijom od suvoparnih naučnih studija. I još važnije, istinitom.

Naslov: Prozraci 2
Autor: Svetlana Velmar-Janković (1933-2014)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 463