Bajakovo-Batrovci – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

U vremenu propadanja, a to je svako vreme bez izuzetka, pred onima koji gube, a podjednako gube i pobednici i gubitnici, predstoji nekoliko puteva. Onaj najbolji, u isto vreme i najređi, predstavlja pokušaj preispitivanja. Ništa je to drugo nego trud da se pokuša iznaći odgovor na pitanje gde smo to pogrešili, i još bitnije – trud da se te greške izbegnu u budućnosti. Drugi izbor, znatno lakši i samim tim sveprisutan, predstavlja uljuljkivanje u ulogu žrtve. I ne samo to, taj izbor nam pruža i savršeni moralni alibi za svaku vrstu životne manjkavosti. On može zadobiti i monstruozne razmere, kakav je bio slučaj u gotovo svim ratovima i velikim istrebljenjima. Navešćemo samo dva primera. Nacistička propaganda je mržnju prema Jevrejima bazirala na dve stvari. Prva je bila rasna, Jevreji, dobrim delom i ostali narodi, su za naciste predstavljali nižu vrstu, daleku od veličanstvenosti arijevske krvi. U isto vreme, ti stameni arijevci, primeri najveće snage i mudrosti, bili su žrtve Jevreja. Po nacističkoj propagandi, Jevreji su decenijama upravljali arijevcima zagorčavajući im život. Neminovno se postavlja pitanje kako je moguće da viša vrsta, toliko stamena i mudra, bude žrtva niže, potpuno degenerične rase, kako su nacisti tvrdili? Odgovor je da je da je to nemoguće, ali u tu nemoguću stvar su verovali milioni. Slična stvar se odigrala i na našim prostorima. Iskustvo jugoslovenske države, pogotovo one druge, kod dobrog dela ljudi doneo je sveopštu kuknjavu i uživljavanje u ulogu žrtve. Tako, recimo, pojedini Hrvati tvrde da im je Jugoslavija donela potpuni nacionalni pomor i da su oni najveće žrtve grozne Jugoslavije iza koje su, razume se, stajali Srbi. Začudo, isto to i pojedini Srbi tvrde, govoreći da je Jugoslavija, takođe, Srbiji donela potpuni ponor, ali da su iza toga stajali Hrvati. Da stvar bude još bizarnija, isto to tvrde i ostali narodi. Svi su, jelte, bili žrtve te paklene države, i za sve su bili krivi drugi. Tako su svi narodi u isto vreme bili i žrtve i dželati. Kako je to moguće verovatno ni Šerloku Holmsu ne bi pošlo za rukom da odgonetne. Suština svega jeste da uživljavanje u ulogu žrtve ništa ne donosi. To je ili plod manipulacije ili odlazak na stranputicu linije manjeg otpora. Tom putu se odlučno suprotstavljaju Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Nastavljajući tačno tamo gde su stali u knjigama „Tušta i tma“ i „Drugi krug“, Jergović i Basara u knjigi „Bajakovo-Batrovci“ pripovedaju priče o večitim srpsko-hrvatskim odnosima, velikim piscima (tu su Andrić, Kiš, Pekić, Mirko Kovač…), knjigama koje pišu (u ovom slučaju knjigama koje ne mogu da napišu), ali i o stvarnosti koja se nalazi oko njih. Iako je dnevna politika uvek tu negde, i jedan i drugi se ne libe da „udare“ na glavešine naših nazovi država, ono što je mnogo bitnije je pokušaj da se pronikne kako je došlo do propasti. Najpreciznije rečeno, kako smo došli do takvih glavešina.
Iako sličnih stavova, toliko da oni najčešće rezultiraju potpunim slaganjem, ova knjiga prepiske Jergovića i Basare, baš kao i pređašnje, nimalo ne pati od monotonije. To je pre svega posledica stilske raznolikosti i jednog i drugog autora. Ništa manje i njihove, nazovimo je, poetske različitosti. Basarin očaj, on je u dobrom delu knjige sveprisutan, pretvara se u gorku ironiju, neretko i u cinizam. Sa Jergovićem je situacija drugačija. On taj životni splin pokušava da pretvori u literaturu, ništa manje i da pokuša da ga razume (kakav je i njegov pokušaj da „razume“ Hitlera, poprilično sličan pokušaju Knausgora u šestom tomu „Moje borbe“). Ono što se mora zameriti su Jergovićeve reči o Pekiću, gde on krajnje pojednostavljuje njegov književni rad i pretvara ga u nekakvog apologetu propale građanske klase, iako je možda baš Pekić bio taj koji je na najbolji način opisao zašto je ta klasa propala (za to dovoljno pročitati „Zlatno runo“ i „Godine koje su pojeli skakavci“). Što se tiče Basare, pojedini delovi prepiske pretvaraju se u teološke traktate, poprilično suvoparne i dosadne. Ipak, i pored ovih manjkavosti, „Bajakovo-Batrovci“ predstavljaju sjajno napisanu knjigu u čijem se čitanju istinski uživa.
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
„Umjesto kulture sjećanja, mi imamo kulturu ropotarnica. I u njima stari namještaj, dokumente mrtvih carstava i još mrtvijih porodica, ustaške ili četničke uniforme, insignije kolektivnog srama ili slave, koje ne bacamo, živeći u nekom ludom uvjerenju da bi vrijeme moglo poteći unatrag i da bi nam opet mogli zatrebati. Teško se oslobađamo prošlosti, jer je ni ne umjemo nadživjeti“, piše Jergović u ovoj knjizi. Neumrla prošlost, pogotovo ona jugoslovenska, u srži je interesovanja i Jergovića i Basare. Najbitnije, oni odbacuju sveprisutnu priču o žrtvama. Štaviše, čini se da je obojica pokušavaju da demontiraju, i to ne samo u ovoj knjizi. Umesto priče o onome šta su oni nama radili, u fokusu je ono šta smo mi radili i šta to danas radimo. I još bitnije, kako da iz toga izvučemo pouku. A ako se to ikada desi, možda će se i vreme koje Basara opisuje promeniti: „(…) svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje, a nepodnošljivost naše epohe – od koje je, naravno, u prošlosti bilo mnogo tragičnijih – sastoji se u tome što su moderne države pale u ruke beznačajnih, nesposobnih suklata i propalica, u najboljem slučaju mediokriteta, koji se kao đavo krsta (iako bezrazložno) plaše mogućnosti da bi primat ponovo mogli preuzeti sposobni i razumni ljudi (…)“

Naslov: Bajakovo-Batrovci
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2020
Strana: 365

Pročitajte i prikaze knjige prepiske „Drugi krug“,
romana Miljenka Jergovića „Buick rivera” i „Rod, knjige eseja „Autobus za Vavilon“,
kao i romana „Anđeo atentata” Svetislava Basare

Rod – Miljenko Jergović

Zamislite, ako možete, svet bez različitosti. Kao u nekakvoj krajnje užasavajućoj distopiji, taj svet bi bio mesto u kom bi obitavalo mnoštvo identičnih ljudi, koji rade identične stvari. Otprilike kao u Hakslijevom „Vrlom novom svetu“. Zamislite tu bezobličnu uniformisanost, jednakost pervertirano pretvorenu u najgori košmar. O tom i takvom svetu, iako im on, eto malo paradoksa, nikada neće pasti na pamet, sanjaju snevači o etnički čistim državama i društvima. Kad smo već krenuli sa paradoksima, evo još jednog. Naša nacionalna, ako ona uopšte postoji, posebnost je nemoguća ako ne postoji posebnost drugih. I još više ako ta posebnost ne živi uporedo sa našom posebnošću. Bez poređenja sa drugima kako bismo uopšte znali da smo različiti? Ili, zamislite samo taj košmar, da smo isti. Setite se toga kada neko ovih dana, svakako i u budućnosti, krene da priče o „migrantskoj opasnosti“. Još više kada počne da vam govori zašto je ta „opasnost“ zaista opasnost. A ona je, kada se stave na stranu dimne zavese straha od moguće ekonomske propasti ili porasta kriminaliteta, ništa drugo nego mržnja prema „drugačijem“. I to mržnja proizašla iz ubeđenja da su ti drugi niža vrsta. To je, uostalom, i srž antimigrantske retorike. Najbolje ćete to videti kada u razgovoru sa zastupnicima antimigrantske politike uporedite, recimo, jednog srpskog emigranta sa sirijskom. Uslediće neminovna zapenušanost, verovatno i bes, praćen tiradom da to nije ista stvar. Ti drugi, uvek ti drugi, su prljavi, smrdljivi, zli, sejači zaraze, silovatelji naših žena (slobodno dopunite ovaj spisak, on je beskonačan), za razliku od nas, koji smo, jelte, nevinašca i divna bića. Savršeni svet za ovakve ljude bi bio svet u kom bi obitavali samo mi. Bio bi to svet u kom ne bi bilo nikakvog mešanja i u kom bi nekakva rasna čistoća, vlažni san svakog nacionaliste, ostala sačuvana. Na sreću, takav svet je nemoguć. Ponajviše zato što bi takav svet vrlo brzo propao. Nema boljeg primera za to od kraljevskih dinastija. Mnoštvo brakova sklopljenih isključivo u okviru plemstva doveo je do rađanja bolesne i deformisane dece. Isto to važi i za države. U društvima u kojima bi živeli samo pripadnici jedne nacije bez ikakvog dodira sa drugim nacijama vrlo brzo bi došlo do stagnacije. Koliko naučne, još više kulturne, ništa manje i ekonomske. Naprosto, društvena i nacionalna samodovoljnost nije moguća. Ili ako je ona prisutna, sledi propast. Nema boljeg primera za to od Srbije tokom sankcija devedesetih. Izuzetnu priču o preplitanju različitosti, ali i o svim nedaćama koje su pratile to preplitanje, donosi Miljenko Jergović u romanu „Rod“.
Prateći istoriju svoje porodice od kraja devetnaestog veka pa sve do savremenosti, trenutka u kom poslednji član porodice umire, Miljenko Jergović stvara izuzetnu sliku nekoliko desetina godina naše istorije. U njenom središtu su dva lika. Prvi je Karlo Stubler, banatski Švaba, koji dolazi u Sarajevo na razmeđi dva veka. Govoreći o njegovom poslu železničara, ništa manje i o silnim državama i društvenim sistemima u kojima on službuje, Jergović slika uspon jedne porodice i njeno docnije stagniranje. To stagniranje svoj najveći izraz zadobija u slici umiranja Karlove unuke na početku dvadeset i prvog veka. Podjednako i smrti porodice Stubler.
Žanrovski odrediti Jergovićev roman je težak zadatak. Ipak, možda je najbolje reći da je on žanrovski hibrid. U svojoj biti, „Rod“ je memoarska knjiga, priča o jednom veku jedne porodice. Ali to je samo jedna strana ovog dela. Vešto preplićući stvarne događaje sa fikcijom, pogotovo u završnom delu romana „Kalendar svakodnevnih događaja“, ništa manje i sa brojnim esejističkim, dokumentarnim i putopisnim pasažima, Miljenko Jergović sklapa savršeni mozaik od neretko potpuno različitih i samo naizgled nespojivih delova stvarnosti. I to sa željom da se užas te stvarnosti pretvori u literaturu: „Ne zaboravljati ništa, pamtiti sve, to je pakao. Sretan i spokojan čovjek može biti samo ako se ovoga ne sjeća. Ili ako se sjećanje slije u tekst, u literarnu fikciju, koja može biti stvarnija od zbilje i od sjećanja, ali nije upisana u živo meso kao što sjećanje jest.“
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i mnoštvo novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza. Za svoje stvaralaštvo je zadobio najznačajnija regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
„Oni su sa svojim kulturama i jezicima tvorili jedan izvannacionalni identitet, čiji je kulturni supstrat bio jači od njihove narodne pripadnosti. U mome slučaju, ili u slučaju moje obitelji, to znači da smo bosanski Hrvati u čiji su identitet upisani slovenstvo, njemstvo, talijanstvo, te još pokoja nacija bivše Monarhije“, piše Jergović u ovom romanu. Što je i njegova suština. Priča o Stublerima, o njihovom rodu, je ništa drugo nego priča o preplitanju. I još više, o silnom napretku koje je to preplitanje donelo. Na kraju, donelo je, ili barem doprinelo tome, da se iz tog preplitanja izrodi Jergovićev literarni talenat. Ali, donelo je, i to u isto vreme, silne nedaće. Ponajviše one koje dolaze od ljudi kojima je protivljenje tom preplitanje, a još više pitanje rasne i nacionalne čistoće, omiljena zabava. Podjednako način da napakoste drugima. Ispisujući pripovest o različitosti, Jergović u isto vreme piše i povest o veku ludila na ovim prostorima. Besmislenim smrtima, užasima i ratovima. Ali i o silnim radostima, napretku i blagodetima tog preplitanja. I o nadi da se neke naše gluposti, one sa početka teksta, mogu ispraviti: „Ali nije razlika u višenacionalnom društvu, naspram društva koje je nacionalno homogenije. Razlika je u odnosu prema različitostima. Možemo uživati u mržnji i od mržnje graditi svoj identitet, a možemo živjeti i bez tog užitka. Ako ne mrzimo, tada se nužno ogledamo u drugome, i tada drugi nužno postaje dio našeg identiteta.“

Naslov: Rod
Autor: Miljenko Jergović (1966-)
Izdavač: Fraktura, Zaprešić, 2014
Strana: 1008

Pročitajte i prikaze Jergovićevog romana „Buick rivera“,
knjige eseja „Autobus za Vavilon“ i prepiske „Drugi krug

Drugi krug – Miljenko Jergović i Svetislav Basara

Ako je verovati anketama, četrdeset i pet posto stanovnika Srbije ima negativno mišljenje o Hrvatima. Slične brojke su i sa suprotne strane. Čini se da za skoro trideset godina, koliko je prošlog od raspada Jugoslavije, ništa nije promenilo. I dalje se pričaju iste priče, ko je koga klao, ko je veći monstrum i zločinac… Krivica je, baš kao i uvek, kolektivna. Svi Hrvati su loši ili, pak, svi Srbi su loši. Nikada se ne priča o zločincima, a i ako se priča o njima – onda se pokušavaju relativizovati njihovi zločini, najčešće kroz onu odurnu rečenicu: a šta su oni nama radili. Naravno, sledi rasprava o tome koliko je ko kažnjen. Kao da se krivica nekoga ko je počinio zločin anulira zato što drugi zločinac nije kažnjen za svoja nedela. Naravno, sve te priče su potkrepljene velikim i svetlim pričama o nacionalnim interesima, ljubavi prema svojoj otadžbini/domovini i, razume se, prepune hrišćanske bogobojažljivosti. Jedino šta se nikada ne govori, to je izgleda postala balkanska omerta, jesu priče o drugačijim Srbima i Hrvatima. Ako su svi Hrvati bili ustaše i zločinci, šta je onda, da uzmemo najočitiji primer, Ivan Goran Kovačić? Nekakav vanzemaljac ili ipak Hrvat, i to Hrvat koji je svojom poemom “Jama” podigao najveću optužnicu protiv ustaškog režima. Isto tako, šta mislite ko je u najvećoj ratnoj bedi prihvatio nekoliko hiljada srpske i jevrejske dece i spasao ih od sigurne smrti? Da, bila je to Diana Budisavljević, ali bile su to i hiljade hrvatskih porodica koje su prihvatile tu “neprijateljsku” decu. O tom podvigu maestralnu pesmu je napisao Goran Babić. Evo samo par stihova: “Valjalo je ići u Jasenovac, Jasku,/ u logore, u pse, u žicu, / trebalo je prisiliti,/ nekako koljače,/ da popuste, djecu da puste./ Pokrenuti, zatim, mnoge/ (preplašene) ljude,/ ljude u oskudici, ušljivu nejač, očajnu,/ krastavu i gladnu,/ u kuće da prime, potrebno je bilo./ I to ne nekolicinu,/ nego tisuće. // To valja, svakako, kažem,/ imati na umu/ o Zagrebu kad je riječ.” I ko je na kraju bitniji? Ko je veći zalog budućnosti? Ono šta treba da se pamti? Vjekoslav Luburić ili Ivan Goran Kovačić? Koljači dece ili njihovi spasioci? Isto to važi i danas. Ko je bitniji? I kome više treba verovati? Mahnitim ludacima, svejedno da li političarima ili idiotima ispred televizora koji im veruju, ili onim pak drugačijim ljudima? A takvi su sigurno Miljenko Jergović i Svetislav Basara.
Prepiska Miljenka Jergovića i Svetislava Basare započeta u knjizi “Tušta i tma” (Laguna, 2014) nastavlja se u “Drugom krugu”. Sve teme koje ova dvojica književnika pokreću u “Drugom krugu” je, čini se, nemoguće nabrojati. Ali, ipak, da izdvojimo neke. Tu su sada već obavezni srpsko-hrvatski odnosi, “naši” zločinci, književna dela koja njih dvojica pišu ili su već napisali, ništa manje i knjige koje čitaju. Tu su i političke – opet neizbežne – teme, priče o putovanjima, ali i o svakodnevnom životu…
Baš kao i u slučaju Dž. M. Kucija i Pola Ostera, o čijoj knjizi prepiske “Ovde i sada” smo već pisali na ovom mestu, “Drugi krug” pleni erudicijom autora, ali i širinom tema kojih su se poduhvatili. Što je još bitnije, oni se ne mire sa jednostavnim i jednostranim konstatacijama i pričama koje su danas sveprisutne. Isto tako, ova knjiga prepiske je i prikaz naše svakodnevnice na jedan sasvim novi način. Tako, recimo, Basara ovako vidi današnju medijsku scenu: “(…) garantujem ti da bi najcrnji neprijatelji Srbije poželeli upravo ovakve novine i televizije koje ionako sluđeni narod neprestano bombarduju bombardovanjem iz 1999. godine, neprestano ga ozračuju osiromašenim uranijumom, neprestano ga opominju na opasnost od uranijumskih kancera, bez prestanka mu prikazuju prizore bede, čemera i ojađenosti, i tako ga od rane zore pretvaraju u gomilu zombija nesposobnih za bilo šta drugo osim samosažaljenja i agresivnosti.”
Miljenko Jergović spada u red najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca. Rođen je u Sarajevu, gde živi do 1993. godine. Debituje 1988. godine sa zbirkom pesama „Opservatorija Varšava“. Izuzetno je plodan stvaralac i do sada je objavio preko četrdeset knjiga. Posebno se izdvajaju njegove zbirke priča („Mama Leone“, „Sarajevski Marlboro“…), romani („Dvori od oraha“, „Otac“, „Rod“…), knjige eseja („Naci bonton“, „Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu“…). Objavio je i stotine novinskih napisa, kolumni, književnih prikaza… Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća regionalna priznanja, a njegova dela su prevedena na preko trideset jezika.
Svetislav Basara spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Debitovao je sa zbirkom „Priče u nestajanju“ (1982), a slavu doživljava sa romanom „Fama o biciklistima“ (1987). Apsurdni svet, postmoderno poigravanje sa stilom i formom, kao i svežina proznog izraza ustoličili su ovaj roman za jedno od najznačajnijih dela naše novije književnosti. Sledi preko trideset romana, zbirki priči, eseja i drama. Za delo „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ dobija NIN-ovu nagradu, a ovenčan je i sa priznanjima „Borislav Pekić“, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“… Kolumnista je dnevnog lista „Danas“, a bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru.
“Da se ičega sjećaju, umrli bi od srama. Ili kada bi im se u jednom trenutku naglo otvorile sinapse u mozgu koje vode u prošlost, naši bi narodi umrli od srama. Naravno, ne od kolektivnog srama nego od zbira miliona individualnih sramova”, piše Jergović u ovoj knjizi o Srbima i Hrvatima. I upravo je ovakav pristup srpsko-hrvatskim odnosima možda i najveća vrednost knjige. U njoj nema kolektivne krivice, nema ni kolektivnih zločina. Pred nama su zločinci, ali i pravednici. Svako od njih ima svoje ime, isto tako je i poznato šta je on učinio za vreme svog života. Na nama je da odaberemo šta nam je bitnije. Ipak, greška bi bila ovu knjigu prepiske svesti samo na srpsko-hrvatske odnose. Ona je pre svega razigrani dijalog dvojice vrsnih pisaca, koji se čita sa istinskim uživanjem. Pred nama nisu Hrvat i Srbin, pred nama su dva čoveka koja svojim talentom i znanjem žele da uvrežene stereotipe, laži i gluposti izvrgnu ruglu, ali i da pokažu da priča o odnosu Srba i Hrvata može biti potpuno drugačija od one sa početka teksta. I u tome se u “Drugom krugu” u potpunosti uspeva.

Naslov: Drugi krug
Autor: Miljenko Jergović (1966-) i Svetislav Basara (1953-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277

Pročitajte i prikaze romana Miljenka Jergović “Buick rivera” i knjige eseja “Autobus za Vavilon”,
kao i romana “Anđeo atentata” Svetislava Basare